Индекс дела

Најзначајније • Реалистичке • Хумор и сатира
„Одјек“ • „Страдија“ • „Нови покрет“
ПисмаГовори • Научни радСликарски рад


    
       

Добродошли на страницу Пројекта „Радоје Домановић“. Ова страница посвећена је нашем најпознатијем сатиричару и његовим делима. Пројекат расте и развија се од октобра 2013. године с циљем да заинтересованим читаоцима пружи могућност да прочитају све сачуване Домановићеве приповетке и друге радове. Чланак о првих осам година рада Пројекта „Радоје Домановић“ објављен је у јуну 2020. године у Прегледу Националног центра за дигитализацију, бр. 36, стр. 48–58, и доступан је за читаоце на наведеном оригиналном линку, или овде.

Највећи број дела које можете прочитати на страницама Пројекта нису раније објављивана у електронском формату. Поред текстова објављених у Сабраним делима 1964. године, истраживање доступних материјала омогућило је да садржај Пројекта буде обогаћен с више текстова који се раније нису појављивали у зборницима. Дела с посебном препоруком уредништва обележена су звездицом.

Најзначајније сатиричне приповетке из пера Радоја Домановића данас су већином обавезни део школске лектире:

Радоје Домановић је своју списатељску каријеру започео пишући реалистичке приче. Познато је да је укупно написао тридесет и пет реалистичких приповедака, од којих су тридесет и четири објављене. Приповетка „Поред ватре“ пронађена је у рукопису, и први пут је штампана у Сабраним делима 1964. године, а у електронском формату објављена је тачно педесет година касније. Приповетку „Чудан човек“ открио је Жарко Рошуљ у „Полицијском гласнику“ из 1900. године, и објавио у „Књижевној критици“ 1990. године. Приповетку „Другови“ је у „Зорици“ из 1900. године пронашао Станиша Војиновић, и објавио у Књижевном листу 2005. године. Ове две приповетке пре објављивања на страници Пројекта нису штампане у зборницима. Све приповетке су сада по први пут објављене у електронском формату.

Поред многобројних чланака у „Одјеку“ и „Страдији“, Радоје Домановић је у периоду најживље списатељске активности у другим листовима објавио још тринаест хумористичних и сатиричних приповедака. У ову категорију сврстали смо и један незавршени Радојев десетерац који је остао сачуван; пре објављивања на страници Пројекта, није штампан у збиркама Домановићевих дела, а открио га је Жарко Рошуљ у „Звону“ из 1908. године, и објавио у зборнику „Глишић и Домановић: 1908–2008“. Кратку песму „Слава Шуматовчанима“ забележио је Милорад Павловић „Крпа“ а објавио Голуб Лазаревић у фељтону „Радоје Домановић у сећању савременика и потомака“ 2007. године. Радојева сатирична књижевна критика Сремчевог „Вукадина“ из 1896, никада није објављивана у збиркама, а само један пут је у јавности уопште и споменута, у чланку др Драгољуба Влатковића у „Повељи“ 1973. године. Сви текстови су сада по први пут објављени у електронском формату.

Радоје Домановић писао је полемичке и сатиричне узгреднице у опозиционом листу „Одјек“ од 1902. до 1903. године. Неке чланке писао је под псеудонимом, неки чланци нису потписивани уопште, будући да је његов главни посао у „Одјеку“ био на рубрици „Узгреднице“, али је приликом састављања Сабраних дела 1964. године Димитрије Вученов радио заједно с Јашом Продановићем, који је био уредник „Одјека“, а и Радојев венчани кум, те је њиховим заједничким радом одређено да је Домановић аутор четрдесет и два чланка. Поред тих чланака, додали смо још четири кратка текста који до сада нису објављивани у збиркама, од којих је један („Страдија“) сигурно потекао из Домановићева пера. Сви текстови су сада по први пут објављени у електронском формату. Многи од њих посвећени су дневно-политичким темама и изгубили су на актуелности пре више од стотину година, али и даље пружају добар увид у свакодневицу Србије с почетка ХХ века.

Незадовољан променама у друштву након Мајског преврата 1903. године, Радоје је у Београду 1904. године покренуо свој лист, назвавши га по својој најпознатијој приповеци – „Страдија“. Нажалост, економске и друштвене прилике нису дозволиле да лист опстане дуже од пола године. Већину чланака у „Страдији“ писао је сам, обично без потписа, и, према Сабраним делима из 1964. године, одређено је да је аутор осамдесет и девет чланака. Поред тога, додали смо још осам чланака који до сада нису објављивани у збиркама, од којих је два сигурно написао сâм Домановић („†Митрополит Инокентије“, „Публици“). Сви текстови су по први пут објављени у електронском формату. Као и у „Одјеку“, многи од чланака баве се дневно-политичким темама, али и данас кроз њих можемо много тога научити.

Након гашења „Страдије“, Радоје се налазио у незавидној материјалној ситуацији, све теже притискан болешћу. У последње две године живота познато је са сигурношћу да је у „Новом покрету“, чији је званично био власник, написао осамнаест текстова различите дужине и садржаја, а да ли је његов допринос овом листу био и већи, данас више није могуће утврдити. Сви текстови су по први пут објављени у електронском формату.

Данас је сачувано укупно шест личних писама Радоја Домановића, која је писао својим пријатељима и познаницима. У ова писма укључили смо и јавну преписку коју је Домановић водио са Борисавом Станковићем 1904. године у „Самоуправи“. Сва лична писма су први пут објављена у Сабраним делима 1964. године. Поред приватне кореспонденције, сачуван је и одређен број докумената из његове службене преписке. Два од ових писама први пут су објављена у Сабраним делима 1964. године. Преписка поводом инцидента у Такову објављена је у књизи Драгољуба Влатковића, Суђења српским писцима, Ново дело, Београд 1987, а писмо Љуби Ковачевићу објавио је Милоје Николић у „Лесковачком зборнику“ 1990. године. Сва ова документа су сада по први пут објављена и у електронском формату.

Радоје Домановић био је, према сачуваним сведочењима савременика, врстан усмени приповедач. У целости су сачувана само два његова јавна наступа, као и говор који је одржао на збору Професорског друштва, и због којег је отпуштен из службе. У говоре смо, због форме, уврстили и Домановићев некролог Јанку Веселиновићу. Стенографски запис кратког Радојевог иступања на III конференциjи за школску хигијену и народно просвећивање пронашао је уредник Пројекта у октобру 2018. у књизи стенографских записа „Три јавне конференције за школску хигијену и народно просвећивање“ из 1905. године, те се овде први пут јавно објављује након 113 година. Сви говори су по први пут објављени у електронском формату.

За време свог трогодишњег службовања (1895–1898) по гимназијама у Србији, Радоје Домановић је у неколико наврата држао и јавна предавања на просветне и педагошке теме. Једно од тих предавања преточио је у научни рад невеликог обима, који је објављен у Извештају Српске краљеввске ниже гимназије у Лесковцу за школску годину 1897/8. Примерак Извештаја у Архиву Србије оштећен је, тако да на страници објављујемо сачувани део текста, први пут након 121 године у интегралном облику, и први пут у електронском формату.

Забележено је у сећањима савременика и чланова породице да је Радоје Домановић желео да се бави сликарством, али му то отац није допустио. Радоја, међутим, никада није у потпуности напустила љубав према овој уметности, па је и свој необјављени роман „Из школе у живот“ илустровао са око двадесет цртежа. Као и рукопис незавршеног романа, све његове скице, цртежи и слике пропале су током Првог светског рата. Сачувана је само једна његова слика, која се овде први пут објављује у електронском формату.

Поред целокупних дела Радоја Домановића која овде можете наћи, на страницама Пројекта можете прочитати и његову биографију, библиографију, речник непознатих речи као и преводе његових дела на стране језике.

Коришћена литература и извори:

  • Велмар-Јанковић, Светлана (ур.), Глишић и Домановић: 1908–2008, Српска академија наука и уметности, Београд 2009.
  • Влатковић, Драгољуб, Како су се посвадили и како помирили „српски Гогољ“ и „југословенски Твен“, Повеља, број 7, Београд 1973.
  • Влатковић, Драгољуб, Суђења српским писцима, Ново дело, Београд 1987.
  • Вученов, Димитрије, Радоје Домановић – Живот, доба и генеза дела, Рад, Београд 1959.
  • Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
  • Домановић, Радоје, Другови, Књижевни лист: месечник за књижевност, културу и друштвена питања, година 4, број 35/36, Београд, 2005.
  • Домановић, Радоје, Краљевић Марко по други пут међу Србима – Данга – Вођа, Књижара Вел. Валожића, Београд 1901.
  • Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
  • Извештај Српске краљевске ниже гимназије у Лесковцу за школску годину 1897/8, Лесковац 1898.
  • Лазаревић, Голуб, Радоје Домановић у сећању савременика и потомака, Светлост, година LXXIII, број 3248, Крагујевац 2007.
  • Марковић, Светозар М, Три јавне конференције за школску хигијену и народно просвећивање (по стенографским белешкама), Београд 1905.
  • Мијатовић, Нада, „Радоје Домановић, сећања његових најближих: Критика која и данас делује свеже и убедљиво“, Спорт и свет, децембар 1961.
  • Николић, Милоје Р, Радоје Домановић као наставник средњих школа: I пиротска гимназија, Лесковачки зборник, књига 30, Лесковац 1990.
  • Н. Н, „Радоје Домановић био је и – сликар“, Време, 20. јуни 1937.
  • Одјек: лист политични, економни и књижевни, година XIII, бројеви 168–171, Београд 1896.
  • Рошуљ, Жарко, Једна заборављена Домановићева прича, Књижевна критика: часопис за савремену југословенску књижевност, година 21, број 1, Београд 1990.
  • Симић Миловановић, Зора, „Један сликарски рад Радоја Домановића“, Књижевни лист, година I, број 16, Београд 1948.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: