Слава Шуматовчанима

Слава свима, народ српски жали
Све јунаке негда што су пали.
Своју крвцу они за род лише,
Они неће вратити се више.
Двапут слава великим и малим,
Јунацима живим и осталим,
Говор Савин што су редом чули
И ипак су живи останули.
Човек њима треба да се диви
Да су кући вратили се живи.
Ја се њима и чудим и дивим,
И очима не верујем живим.

Милорад Павловић „Крпа“ (1865–1957) записао је ову Домановићеву песмицу у својим забелешкама, уз следећи коментар:

У ракијџиници Добросава Атанацковића код Кнежева споменика, где су се посведневно састајали сарадници Јанкове „Звезде“, пронела се једног дана вест да је на Шуматовцу изведена велика прослава у част јунака који су за време Првог српско-турског рата изгинули и да је том приликом одржао свечан говор њихов друг, адвокат Сава Маринковић, кога су сматрали за великог гњаватора.

Кад је Домановић чуо да је на прослави говорио Сава Маринковић, он је запитао:

„А колико их је погинуло том приликом?“

„Срећом, жртава није било!“ одговорио је један од присутних.

Радоје Домановић, који стихове није писао, приметио је да би и то јунаштво Шуматовчана требало обележити. Како нико није хтео да прихвати његов предлог, сео је да тај догађај сам опева. Нашао је парче хартије, и док су остали разговарали, написао је песму са насловом „Слава Шуматовчанима“.

О томе шта је Домановић мислио о „гњаваторима“ можете видети најбоље у његовом говору на Таушановићевом вечеру, као и у иступању на III конференцији за школску хигијену и народно просвећивање или Досадном човеку. Прим. В.Ж.

Извор: Лазаревић, Голуб, Радоје Домановић у сећању савременика и потомака, Светлост, година LXXIII, број 3248, Крагујевац 2007.