†Митрополит Инокентије
Сва пера дигнута противу овога главара цркве одмориће се, а и он ће се одморити сном вечитим.
Бог, који световима управља, позва себи Инокентија, баш у доба кад се тражи да тај главар наше православне цркве изиђе пред суд земаљски.
Бог милостиви, Бог векова и светова не хтеде да главар цркве у нашој православној земљи иде пред трошни земаљски суд, он од тога сачува ауторитет цркве и вере, очува нас срамоте и, позва главара православне цркве пред суд свој, пред трон свој, пред суд страшни, да му он суди, као што ће и свима судити по делима њиховим. Ако је крив он ће му изрећи казну божанску, казну праведну и вечну, а ако је прав, он ће му скутом божанске одеће обрисати сузу бола коју му нагна на око неблагодарна паства за коју се можда Богу молио.
Широки су пути твоји, о Господе!
„Страдија“
22. мај 1905.
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
Всеобщее право голоса
Голосовали мы за смерть короля, голосовали за зайцев, за отмену страстей, за глухих и немых детей, голосовали за все и вся в этом мире, но не голосовали за то, за что голосуем сегодня.
Парламентаризм. Страна благоденствует, правда, на бумаге, а отцы отечества озабочены. Взоры всей страны обращены к ним в ожидании, что они скажут, а отцы отечества молчат. Голосуют, голосуют, создают законы на благо страны! Голосуют за бюджет, за заем, за повышение налогов на сорок процентов и, наконец, когда уже не за что голосовать, голосуют за какие-то удивительные вещи. Голосование вошло в нашу плоть и кровь, — и вот, пожалуйста.
В стране думают, что решаются бог знает какой важности дела, а между тем поставлен на голосование вопрос, как правильнее написать «хрђав» или «рђав»[1].
— Ерунда, — скажет кто-нибудь.
И я думаю, что ерунда, но министр полиции, рискуя своим положением, отстаивает «хрђав». Если Скупщина вопреки всем грамматическим правилам не признает «хрђав», министр полиции подаст в отставку. И вот начинается страшная, отчаянная борьба. Тут нет уже крестьян, горожан, филологов и педагогов. Сейчас должны голосовать вместе и филолог и крестьянин, ибо на повестке дня вопрос об общей дисциплине, а не о грамматике с ее правилами. Думал филолог всю ночь напролет и с чистой душой решил: хрђав так хрђав, ни дна бы ему ни покрышки! Как хочешь, братец, только пусть бы уж поскорее установился порядок и мир.
Так значит, хрђав! Кто дерзнет наперекор народному представительству писать рђав? Посмотрим, найдутся ли такие!
Наша Скупщина всемогуща. Декретом было решено считать великим некоего исторического деятеля, и весь народ в ответ на это возопил: «Великий!»
Открывают памятники, устраивают концерты, собираются дамские комитеты, все это ради «великого», прославленного серба. Но чтобы наша Скупщина, кроме вопросов зоологических, исторических, решала еще и вопросы грамматики, этого уже никто не мог ожидать.
Плохо, очень плохо, все кругом разваливается, взоры всех обращены к Скупщине, а народное представительство устраивает кризисы и путем голосования устанавливает, как правильнее писать хрђав или рђав.
— Т-ааа-к! Это, говорите, ценно. Значит, все в полном порядке, осталось решить только этот вопрос и тем осчастливить Сербию?
Меня нисколько не удивит, если в один прекрасный день я прочту запрос такого рода:
Господину министру просвещения.
Мы, нижеподписавшиеся, народные депутаты, запрашиваем министра просвещения о следующем:
- Наш народ страдает от голода и нищеты, а существительное «конь» и в голодный год продолжали склонять по первому склонению.
- Мы спрашиваем, известно ли господину министру, что это существительное все еще склоняется по первому склонению в ущерб нашей многострадальной родине?
- Не думает ли министр упразднить это существительное в интересах экономии?
- Почему это существительное за столько веков не переведено в какой-либо другой разряд или, наконец, если оно этого заслуживает, не произведено в глагол, а если не заслуживает, то почему его не лишили государственной службы?
Источник: Доманович, Радое, Повести и рассказы, Государственное издательство художественной литературы, Москва 1956. (Пер. О. Голенищевой-Кутузовой)
[1] В переводе оба слова означают «плохой». В некоторых сербских диалектах звук «х» не произноситься, но в литературном языке только «рђав» правильно.
Публици
– Што нема „Страдије“ о Ускрсу? – пита публика и изгледа јој да с правом пита.
А нема права. Додуше, обичај је да сваки лист о празнику дâ чак сем редовног броја и додатак. То је глуп обичај, а публика мисли то тако мора.
Међутим, ја паметније гледам на те ствари. Каква је публика тако јој треба и писати. Публика је нетачна кад плаћа; она хоће да о Ускрсу седне за пуну совру уз дебелу печеницу, да пије вино, па још онда да чита што пријатно а да не плати. А новинари треба да јој праве чапрас-диван о свом руху и круху.
Е, нећемо тако. Празник је и мени, и ја сам хришћанска душа. Хоћу и ја о празнику да се одморим, а кад је празник прошао, онда ме ево опет на послу.
Дакле, Христос Васкрес, драга публико!
„Страдија“
28. април 1905. године
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
Другарска расејаност
Мото:
„Неки виче: јаој, моја мајко,
Неки друже уз долину струже.“
(Народна)
Деси се људима које распињу крупне и велике идеје, да се забораве, да су расејани. Тако је и с друговима, они траже преображај човечанства, третирају Марксове теорије, претресају крупна економска питања од светског значаја, ту су прогреси, ту су еволуције и револуције. Једним словом, све је ту крупно, замашно и велико. Знају они и Бена и Тена и Вунта и Канта и Ласата и Спинозу и Декарта, знају једним словом – све, и то све стручно, темељито. Знају на којој Марксовој теорији базира, рецимо, неки роман Тургењевљев, а љути се ако Љермонтовљева лирска песма не носи знак еволуције, и не базира се на капиталистичкој основи по Марксу, или није социјални прогрес индивидуалитета писца у складу са тражњом потиштених да се смањи број радних часова.
Дакле, наше социјалисте знају све, разумевају се у свакој науци, па ипак раде своје грубе послове. Сваки од њих мозга више него Бебел, а сваки би могао да поправи Маркса. И кад су ти велики умови под великим шеширима толико заузети крупним питањима, да се човечанство преобрази из основа, онда није чудно што заборављају на ситне, земаљске, бедне ствари од нижег значаја. Али су они прости људи са малим брижицама врло обазриви кад с таквима имају посла.
Збор код Штибнера на Врачару.
Говори се о крупним, врло крупним стварима и помињу крупна и тешка имена, ту се, једним словом, решава судбина света, па, разуме се, да се врло лако може који од другова заборавити да плати своје пиће. Ко ће да пази још и на те маленкости, ко ће да ремети дубину великих мисли таквом безначајношћу. Али Штибнер не мисли ни о Лајбницу, ни о Спинози, ни о Марксу, њега се не тичу ни резолуције ни еволуције, ни социјални прогрес, он лепо гледа, чова, свој ситан посао. Слушао човек говоре, видео да се то на високо иде, а можда имао и искуства, па по зиду излепио штампане крупне објаве:
„Друже, плати пиће одмах!“
Тако, брате, јер знаш како је, може неки друг што базира на некој Марксовој теорији с обзиром на кооперативе да се заборави, па да не плати пиво. За сваки случај, боље је овако. нека он мени, к’о вели Штибнер, плати најпре пиво, па кад ја узмем грош, и видим да је добар, нека он базира на чему год хоће. Базирај ти сад, брате, а мени најпре дај грош, па мирна крајина.
Ето како се дешава људима од крупних великих идеја. Штибнер и други људи његовог кова обазриви су, те им се није десила никаква непријатност, сем што понеком целомудреном другу мора џабе по неколико пута донети чашу воде. Буде, дакле, његов рад експлоатисан, што би рекао друг! Али, кад се они десе сами међу собом, онда се сила на силу удари, ум на ум, па може свашта бити.
Ту ономад су другови били у кооперативи и тамо базирали на разне начине и расплетали замршене великосветске идеје, и – замислите шта се десило. Благајнику неки узео из расејаности 520 динара. Присећали се, али без успеха. Заборавност је велика.
На чему ли сад базирају оваква дела?
У капиталистичком свету ово се не зове кооператива!
У синдикату лом: један другом и оца и матер, а Драгиша, бојећи се од велике суме 520 динара, виче вернима:
Удружујмо се против капитала!
Здраво, друг!
„Страдија“
10. март 1905. године
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
„Трула грађа“
Ономад увече, враћајући се својој кући кад сам дошао близу трамвајске станице код Славије чујем неку велику дечију вику: „Уа! … Уа! …“ орило се по улици.
Неки дечаци весело и несташно почеше се гурати, затим трчати средином улице у правцу од Славије идући ка Цветном тргу. Мало затим сви дечаци стадоше у неки ред и пођоше улицом певајући:
„Труј, труј!
Трула грађа
потопи се лађа…“
Већина ових дечака слабо одевени, ношаху неке књижице [и] таблице; мрак је био те нисам могао добро видети.
Многи се грађани зауставише и посматраху ову веселу и живахну децу.
Упитам – која су то деца? Јесу ли то ђаци?
Неки мимопролазећи одговорише ми: то су ученици из вечерње занатлијске школе.
– А тако! – рекох и пођох даље својој кући. Помислих у себи како су они „шегрчићи“ много живљи и бујнији од наше деце из основних школа, а поред тога и много враголастији. Шта ћеш? Деца, како деца.
И нехотично ми се низаху мисли о нашим занатлијским школама. Сетих се како је још 1891. год. донет „Закон о занатлијским школама“, којим се законом предвиђа: да држава организује стручне, занатлијске школе, па уместо тих, добисмо нешто површно – „вечерње занатлијске школе“ где деца уче само читати, писати, рачунати, да добију опште појмове.
–
Упитах се: а где су наше стручне занатске школе? Где одлете тај „сапунски мехур“ који је онда хтео да организује пок. Коста Таушановић? Зашто смо ми Срби проклети да вечито остајемо „полутани“, што не оремо нашу привредну њиву дубље, већ „бауљамо по површини“?!
Донесмо закон, 1891. г.; али наши државници не хтедоше да га такну, чини ми се да су још и листови овог језгровитог закона неисечени. Тај је закон био срећан! Помислих, да су знали за њега наши државници пређе, они би га, ако ништа, барем изиграли, или погазили по својој навици. Али овај закон остао је „целац“ – нетакнут! …
Хеј, наши привредници и државници, шта учинисте? Зашто се наше Министарство нар[одне] привреде налази још у тако дугој летаргији?
„Страдија“
10. и 13. фебруар 1905. године
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
Дивни рачуни
Једном приликом путовао је митрополит кроз смедеревски крај.
Једна га општина дочекала и поднела министру финансија овакав рачун на одобрење:
Рачун приликом дочека Њ. Преосвештенства.
- 2 јагњета
- 2 прасета
- 25 кгр. ’леба
- 30 флаша пива
- послуга 60 динара
- 15 литара ракије
- 30 [литара] вина
- за кување кафе 30 гроша.
Диван рачун и дивна општина. Диже и драги народ, само грешници глупо дижу, очигледно не умеју да замотају трагове него одмах испоље за ситну ствар прљаве рачуне у општини.
И кад се горе поправи, ништа не вреди докле год у дубинама смрди.
„Страдија“
1. мај 1905. године
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
„Страдија“
Проносе се гласови да је моја књига „Страдија“ забрањена. Чак је и један већ преминули листић („Савременик“) саопштио то као поуздану ствар. Међутим, то је проста измишљотина, јер „Страдија“ није забрањена. Моји пријатељи, којима сам књигу послао, нека је слободно и без устручавања продају. Нико им не сме стати на пут, нити их може снаћи каква казна, јер у Србији постоје независни судови. Све тајне забране полицијске не вреде ништа, нити ће се земаљски судови обзирати на те поверљиве расписе и препоруке. Кога год од мојих пријатеља позове полицијска власт на одговор због продавања „Страдије“ нека ми одмах то јави, а у исто време нека се жали суду.
„Одјек“
28. новембар 1902.
Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година прва, Београд 1902
Обрасци лепога стила
„По нашем најдубљем уверењу, ово захтевање програма није ништа друго до претпоставка, да се влада томе захтеву неће одазвати, или ако се одазове, да ће јој се програму моћи замерити, те тако да се на један или други начин расцепи споразум, без да за то дотична група, која овом расцепу тежи, понесе какву одговорност.“
Ово је, од речи до речи, из „Савременика“ бр. 47. Ми смо једино подвукли оне четири речи, колико да се боље види како „Савременикови“ сарадници одлично знају да употребе најлепше реченичке конструкције нашега језика. Цитат је, наравно, из уводног чланка.
„Одјек“
5. новембар 1902. године
Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година прва, Београд 1902
Погађање
Аустрија шаље к нама у своје посланство неспорно своје најспособније људе. Доказ је томе тај што они кад од нас оду заузимају највеће дипломатске положаје код своје куће. Један од тих паметних људи, говорећи о тадашњој политичкој ситуацији у Србији, рекао је: „по тим и тим знацима, логично и правилно би било да сад наступи то, то и то. Али то што би у свима другим земљама морало бити, код вас већ не може да буде, већ ће бити сасвим обратно: ово и ово и ово.“ И погодио је. Он није казао и узрок томе, али је он свима нама врло добро познат. То је било пре много година па се, ето, то исто и данас понавља. Ко сад сме рећи да се код нас политика сваки час мења? Код нас иде стално – наопако.
„Одјек“
8. октобар 1902. године
Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година прва, Београд 1902.
Проносе се обеспокојавајући гласови
Таман данусмо душом и узвикнусмо: „Хвала Богу кад се тај нови кабинет већ једном склопи!“ а не прође ни пола сата и почеше кружити гласови да је у кабинету г. Пере Велимировића озбиљна криза.
Баш се овој земљи не да дâ дигне главе. Шта ће акционарска друштва, шта ће коцкарско друштво, коме је данашњи министар полиције био адвокат, шта ће спољни послови без добре команде, шта ће ојађена привреда овако тешко оболела без добра лекара г. Николића, шта ће, шта ће? … Ах, Боже, шта ћемо сви ми, тужни, ако се ови црни гласови обистине?
Али, тешимо се, јер је г. Велимировић без сумње енергичнији од Мише, неће ваљда и он, по несрећи, после само неколико хиљада малера дати оставку? То би тек било којешта.
„Одјек“
7. октобар 1902. године
Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година прва, Београд 1902
Радоје Домановић 