Дечије игре у нашој гимназији

(Поводом расписа г. министра просвете од 5. марта 1898, ПБр 4485)

Здравље је један од најважнијих услова за напредовање, па се због тога код свију просветних [sic] народа полаже на телесно васпитање омладине као год и на душевно.

Методи телеснога васпитања почињу се већ јављати у најсавршенијим својим облицима, те ово при примени врши свој главни задатак, и утиче, да се тело хармонично развија са душом, те се тако осигурава боља будућност, и ујемчава културно и просветно напредовање и родно.

Код нас се Срба врло мало водило рачуна о оваквом васпитању, а за последњих неколико година се у гимназијама, где је готово најпотребније, сасвим и напустило.

Сви ми осећамо штетне последице овог свог немара, а нема сумње, да ћемо их још дуго осећати.

Врло се често на жалост, тражи у школи само маса најразноврснијег знања, и жели се, да се оно у што већој мери нагомила у детињем мозгу, а врло се мало или чак ни мало не пази на здравље и телесно васпитавање ученика. По некад се чак иде тако далеко, да се деци, коју сама природа гони на кретање и игру, приписује у погрешке играње, па их често наставници прекоравају тиме, кад не знају лекцију.

Хтели не хтели ученици морају угушивати своју природу и склањати се од наставника, кад желе, да се поиграју; али како се такве прилике ређе указују радних школских дана, то природа дечије живости избија у другим облицима, као што су нереди у разреду, непажња на часу, расејаност при учењу и одговорима[1], после чега немиловно [sic] следује казна школска или родитељска, који децу приморају да седе цео дан у соби и уче док поправе слабу оцену – дакле мање више све у затвореном простору, све седење а никако кретања.

Није ни чудо, што омладина, која се дуже времена школује, изгледа тако бедна и жалосна у погледу на здравље. Ретко се види светло лице са веселим изразом, ведро и бистро око, што изражава крепак и бујан дух младића, већ махом гледамо бледа, увела лица са мртвим изразом, поглед таман, стас већ повијен, а покрете троме, пуне неке досаде и чаме; једном речју, видимо пред собом старце, којима је тек 18 или 20 година, којима је чудно школовање утукло и испило сву животну снагу, те место веселости младачке видимо чаму и мртвило – прерану старачку озбиљност, у коју ученици мало по мало тако неосетно, у дугом низу школских дана улазе, да на послетку долазе и сами до убеђења, да им то све приличи, да их то краси, да је то потребна особима млада, школована човека.

Обично се после у зрелије доба осети потреба гимнастике и кретања у чистом ваздуху и  почиње се водити све више рачуна о здрављу. Нису ни мало ретки случајеви, да још млади људи прекину сваки умни рад осећајући умор, клонулост и апатију према свему. Не раде, нити могу да раде умно онда када могу највише и најбоље урадити.

Нама и није овде намера расправљати ову тему и ако она заслужује и много пажње и много студије, како да се проучи сама ствар, тако и да се изнађу најзгоднија средства и начини, да се овоме злу стане на пут.

Радо помињемо, да се у последње време, увиђајући се сигурно ова наша мана, појављује доста јака струја и покрет у основању гимнастичких удружења са врло племенитом сврхом, да омладина снажећи тело своје снажи и дух; да се тиме челиче срца, јачају карактери и спремају отаџбини храбри борци, које чекају озбиљни и тешки дани, али дани пуни поноса и славе; да се спреме јунаци, што ће остварити племениту и свету замисао Великог Кнеза Мученика, остварити општу жељу окађену уздасима толиких векова – уједињење васцелога Српства.

Али и ако су лепе жеље и племените побуде, ипак се често баш из саме претеране ревности удари странпутицом, те не само што рад остане бесплодан, бећ постаје штетан, јер претерано телесно вежбање и жудња за снагом, која по негде прелази чак и у страст, чине, да се тело развија на рачун духа, који напуштен и занемарен кржљави и вене, а место племени[ти]х народних идеала порађа се тежња за пајацлуком и дивовском снагом краља Тројана, што чупаше столетно храшће као кукурузовину, и дизаше стене као кућа големе.

Нико не одриче да нашем народу треба снаж[н]е  и крепке омладине, а не болесне и кржљаве, али се никад не сме сметнути с ума да се узвишени национални задаци наши не остварују тим путем, да се Косово не може осветити слоновском снагом тела, већ и снагом духа, а она се не добија дизањем тешких терета и пајацким претурањем, што му још понајчешће смета развитку, као што мало час рекосмо.

Обим овог нашег рада не допушта нам да дубље улазимо у расправљање ове ствари и ако сматрасмо за нужно напоменути је. Нама се само чини, да телесно васпитавање наше школске омладине треба да буде тако удешено, да увек, или бар што више може, сем тела крепи још и подиже дух, развијајући племените стране у души детињој и убијајући све рђаве.

Имајући све ово у виду морамо признати, да наше народне дечије игре заслужују велику пажњу и треба да заузму важно место при телесном васпитивању омладине, те баш за то и прихватисмо онај распис господина министра са вољом и љубављу као једну од најлепших новина у овом погледу.

И ако се може (а често је и потребно) дозволити, да и гимнастика са разним својим средствима узме учешћа при телесном васпитавању омладине, ипак се дечије игре не смеју занемарити и напустити, ако се жели, да се уз тело јача и крепи дух. Нама чак изгледа, да њих ништа не може заменити и одговорити оном позиву и задатку кога оне имају и врше. Нису оне наметнуте деци, већ су никле у кругу њиховом, њих су створиле душевне и телесне потребе дечије природе, а примајући у себе искуство многих векова, појављивале су се у све лепшим, бољим и савршенијим облицима служећи све боље и боље циљу своме. Није ни чудо што у њима обилује она силна разноврсност треперећи у свима могућим нијансама животних боја. У њима се у минијатури јасно огледа сва борба живота и час јаче час слабије указују јасне слике или контуре народне будућности. У њима догађаји јуре муњевитом брзином један за другим исто онако као мисли и жеље дечије. За један дан пролазе читави векови прошлости народне обнављајући се у живој радњи, а једна обична ливада пре[д]ставља најудаљеније просторе деци познатог света. Ту машта дечија узима потпуну слободу, ту дух дечији добија своју храну, а тело следује брзини мисли те се готово истом брзином креће – дакле задовољена и једна и друга страна , и то онако, како сама природа захтева, јер и игре дечије, као што рекосмо, саме су никле из природе дечијих потреба.

Осем [sic] свију других добрих страна, што их дечије игре имају (нарочито оне што се играју на отвореном пољу) ваља поменути једну главну њихову особину а то је, што се играју у заједници – друштву, у коме владају оштри и строги закони и правила како за једног, тако за све, по којима сви играчи морају да се владају.

Ту дете, ступајући први пут у друштво, осети, да се његова воља мора приклонити општим наредбама; ту први пут осети шта то значи не радити само за се, већ и за друге, ту се први пут почне сузбијати егоизам, који је често својство дечије природе; ту дете први пут види како [*] од његовог рада може и други имати штете или користи, па чак осети оштре прекоре за рђав или похвалу за добар рад; ту први пут често почиње угушивати своје рђаве ћуди […] Ту дете осети први пут срамоту или понижење кад га искључе из игре „јер квари игру“.

[…]

Радоје Домановић, предавач

 

[1] Играње ученика у школском дворишту и за ово кратко време имало је врло много добра утецаја [sic]. Износимо овде од свију осталих ову важну појаву што су ученици постали на часу пажљивији, а нереда у школи није никако било. Није било ни једног случаја казне за неред између часова и на часу од како смо увели игре у школ. дворишту (прим. аут.)

[*Примерак Извештаја Српске краљевске ниже гимназије у Лесковцу из 1897/8 године који је доступан у Архиву Србије оштећен је на овом месту, из Извештаја недостају странице од 7. до 15. на којима се Домановићев рад даље наставља и завршава. Шеста страница оригиналног Извештаја се завршава на месту које је обележено звездицом. Међутим, монографија „Радоје Домановић“ Димитрија Вученова из 1959. године садржи у фусноти на 65. страници управо тај пасус, укључујући и његов наставак, тако да постоји вероватноћа да је сачуван још неки целовити примерак, осим ако до оштећења јединог примерка није дошло у ових 60 година у међувремену. Потрага за целовитим текстом се наставља. Уредништво]

Ознаке:, , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: