Речник А–И

А Б В Г Д Ђ Е Ж З И Ј К Л Љ М Н Њ О П Р С Т Ћ У Ф Х Ц Ч Џ Ш
Личности • Топоними • Књижевна дела

Ради лакше прегледности, речник непознатих речи подељен је на шест целина. На овој страници налазе се речи од слова А до слова И. Осталим целинама можете приступити преко изборника у врху стране.

А

Ȁвӣз (< фр. avis) – обавештење.

Àвлија (< гр. αὐλή) – двориште, обор.

Áдет (< ap. ﻋﺎﺩﺓ) – обичај, навика, традиција.

Акцептàнт (< лат. acceptō) – главни потписник на меници.

Àлāј (< тур. alay) – скупина, гомила, маса; парада, помпа; пук војске. Израз алај барјак означава свечану или службену заставу.

Алáлити – вид. халалити.

Алвàлук (< тур. helvalık) – дар, награда, част коју даје онај који обуче или скроји нешто ново од одеће или обуће. Даје се обично у готову новцу како би обдарени купио алве и сл. и почастио се.

Алèксија – лекција.

Âм (< мађ. hám) – запрежна коњска опрема за кола.

Амáјлија (< тур. hamaylı) – запис или какав особит предмет који помаже човеку да избегне неко зло.

Àмāл (< ар. ﺣﺎﻣﻞ) – носач.

Амáнет (< тур. emanet) – стари назив за поштанске пошиљке које су повераване путницима без гаранције, „на душу и образ“. Касније се назив задржао за пошиљке од вредности.

Àмбис (< гр. ἄβυσσος) – бездан, провалија.

Àмвōн (< гр. ἄμβων) – узвишење испред олтара у православној цркви.

Антипѝрӣн – феназон, органско једињење (C₁₁H₁₂N₂O) које се користи за приправљање неких лекова против грознице, реуматизма и мигрене.

Апелáта (< лат. appellātiō) – апел, жалба вишем суду против одлуке нижег суда.

Апелáција (< лат. appellātiō) – виши суд.

Âр – вид. ахар.

Áрњеви – све оно чиме се сељачка кола наткриљују да се заштите од сунца или кише.

Áрум (< ap. ﺣﺮﻭﻥ) – јогунаст, ћудљив, тврдоглав.

Архистрàтиг (< гр. ἀρχιστρατηγός) – главнокомандујући; у православној цркви се односи на арханђеле, који предводе војске анђела, посебно на арханђеле Михаила и Гаврила.

Âрчити (< aр. ﺧﺮﺝ) – трошити, расипати, лакомислено траћити новац.

Àрџија (< перс. ﺍﺧﻮﺭ) – слуга, коњушар.

Àспида (< гр. φίδι) – змија отровница, гуја; зла и опака жена.

Ȁспра (< гр. ἄσπρα) – ситан турски сребрни новац.

Астрàхāн – скупоцено јагњеће крзно са црносјајном и коврчастом вуном.

Атàндē (< фр. attendez) – чекај, чекајте.

Áтар – вид. хатар.

Àхар (< перс. ﺍﺧﻮﺭ) – штала, коњушница.

Áчēње – пренемагање, неприродан говор с отезањем и развлачењем речи.

Б

Бáги (< тур. bayağı) – бајаги, тобоже.

Бајòнēт (< фр. baïonnette) – нож што се натиче на пушку; добио име по граду Бајон (Bayonne) у Француској где су се такви ножеви ковали.

Бàкрāч (< тур. bakraç) – котао од бакра.

Бакрàчлија (< тур. bakraçlı) – узенгија, широки стремен.

Ба̀ндист (< ит. bandista) – музикант.

Бàрдāк (< перс. ﺑﺎﺭﺩﺍﻥ) – крчаг, врч.

Бȁсамаци (< тур. basamak) – степенице.

Бȁхат – бâт.

Бàџа (< тур. baca) – отвор на дашчаном крову куће кроз који излази дим.

Башибòзук (< тур. başıbozuk) – наоружане групе састављене од демобилисаних војника које су се одметнуле у пљачку.

Бȅзјāк – глупак, лудак.

Бèлāј (< ар. ﺑﻼﺀ) – несрећа, зло, јад, патња, невоља, мука.

Белòтрепа – која има беле трепавице.

Бèнгāлскā вȁтра (< бенг. বাংলা) – ватромет.

Берибȅри (< синх. බැරි බැරි) – болест која настаје због недостатка витамина Б, врста авитаминозе.

Берѝћет (< тур. bereket) – добар принос, родна година.

Бѝљӯр (< ар. ﺑﻠﻮﺭﺓ) – кристал.

Бѝрōв (< мађ. bíró) – општински позивар, викач, пандур.

Бѝсаге – двострука торба која се пребаци преко седла или самара.

Би́скати – пребирајући по коси или оделу нешто требити, скупљати нешто ситно.

Блàзӣрāн (< нем. blasen) – онај који је због засићења задовољствима и уживањима постао према свему равнодушан, отупео; који је изгубио осећање пристојности.

Бôј (< тур. boy) – спрат.

Бôлта (< ит. volta) – свод; дућан, трговачка радња.

Бòчити се – прсити се, правити се важан.

Брâв – било која ситна стока; вепар; ушкопљен вепар, припремљен за клање.

Брашњèнӣк – јело од брашна, брашаница.

Брȅновати – правити таласе у коси коврџаљком, коврџати.

Бру̀дершафт (< нем. Bruderschaft) – побратимство, братимљење.

Бу̀лбул (< ар. ﺑﻠﺒﻞ) – славуј.

Бу̀љук (< тур. bölük) – јато, скупина, група.

Бýрење – дурење.

Бу̀рјан – лековита биљка, апта или аптовина.

Бу̀тум/бу̀тун (< тур. bütün) – сав, читав, цео.

Бу̀ћма (< тур. bükme) – усукан и оплетен конац за вез.

Бу̏ца – дрвени суд за течност, са две рупе на горњој страни.

В

Вакèла – обично у изразу: очитати вакелу, строго укорити, очитати буквицу.

Вамилѝјāз – вид. фамулус.

Вàрзило – црвена боја која се добија из коре тропског дрвета.

Велосѝпēд (< фр. vélocipède) – бицикл.

Венèдичкӣ (< нем. Venedig) – млетачки.

Вèрмати – вид. фермати.

Ветрèњати – разносити.

Вѝлдиш – вид. филдиш.

Виртшàфтерка (< нем. Wirtschafter) – кућна помоћница.

Вòин – војник.

Вóрмети (< нем. Vorhemd) – прса на кошуљи са нашивеним ситним наборима.

Врâс – вид. фрас.

Врèнгија или фрèнгија (< тур. frengi) – уже, конопац; врста сабље.

Вр̏зина – плот, живица.

Вркóчити се – кицошити се, кочоперити се.

Вр̏лēт – стрм и каменит крај.

Вр́љати – лутати, ићи без циља, базати.

Вр̀љика – мотка којом се ограђује неки простор, тањи колац.

Вр̀снӣк – вршњак.

Вру̏штук – вид. фру̏штук.

Вр̏шāј – место где се врше жито.

Г

Гàвāз – вид. каваз.

Гàјрет (< тур. gayret) – настојање, заузимање, ревност; као узвик значи: хајде, настој, труди се.

Гàјтан (< гр. γαϊτάνι) – памучна или свилена упредена или плетена врпца која служи за порубљавање и украшавање одеће.

Гамàшне (< нем. Gamasche) – доколенице од коже, чоје или неке друге грубље материје; назувице од чоје преко обуће.

Гàрмонд (< фр. Garamont) – врста штампарских слова средње величине, названа по Клоду Гарамону (око 1480–1561), француском издавачу и граверу слова за штампарске машине.

Гвôзд – ексер, комад гвожђа.

Гȅпити (шатровачки) – украсти, марнути, здипити.

Гешèфт (< нем. Geschäft) – посао.

Ги́герл (< нем. Gigerl) – кицош, фићфирић.

Гисхѝблерска вȍда (< нем. Gishübler) – врста минералне воде с радијумом, какву су пили стари људи, живчано слаби, или они који су прележали неку тешку болест.

Глáвња – велики комад дрвета за ложење ватре.

Глàзē (< фр. glasé) – углачано, превучено глазуром.

Глáмња – вид. главња.

Гóдет – дан у години у који се помиње, слави нешто; празник.

Горòсеча – сечење дрва у шуми.

Грȁф/грȍф (< нем. Graf) – феудални господар, велепоседник, племићка титула средњег ранга.

Гребèнати – чешљати гребеном (вуну, кудељу).

Грејàница – врућа ракија.

Größenwahn (немачки) – мегаломанија.

Гу̀бер – дебео вунен покривач који се тка од вунених отпадака.

Гýмно – место на ком се врше или млати жито.

Гу̂њ/гýња – сеоска мушка горња хаљина од сукна, обично с рукавима, дугачка до колена или нешто краћа.

Гурèма (< тур. gurema) – онај који има потраживање из заоставштине умрлога.

Д

Дȁмар – крвни суд, би̏ло; откуцај срца.

Дȁнга (< тур. tamga) – жиг; усијаним железом жигошу се животиње, а некад су жигосали и кажњенике којима су судили због срамотних злочина (крађа, клевета, прељуба).

Дáција (< итал. dazio) – порез, дажбина.

Дви̏ска – овца или коза од две године.

Двóјнице – дипле, народни дувачки инструмент од дрвета са две цеви.

Дегèнек (< тур. değnek) – батина, шипка за батинање.

Демàгог (< гр. δημαγωγός) – онај који празним речима настоји стећи поверење народа.

Денунци́рати (< лат. dēnuntiō) – потказивати, проказивати, достављати.

Дȅњак (< тур. denk) – омот, завежљај, свежањ, бала.

Дȅпеша (< фр. dépêche) – телеграм.

Ди́ба (< перс. ﺩﻳﺒﺎ) – врста тешке свилене тканине, ишаране везеним цветовима и гранама, брокат.

Дѝвӣт (< ap. ﺩﻭﺍﺕ) – перница с мастионицом.

Дѝзгин (< тур. dizgin) – каиш, кожни поводац од узде.

Дѝзлуци (< тур. diz) – подвезе на тозлуцима, доколенице.

Дѝјурна (< лат. diurnus) – дневница.

Дѝрек (< тур. direk) – греда, ступ, стожер, темељ.

Дòвлет (< ар. ﺩﻭﻟﺔ) – цар; царство, држава; част, поштовање; срећа, задовољство.

Дојáнити – одржавати се, изаћи на крај; имати користи.

Дòлāп (< перс. دولاب) – коло на реци, део система за наводњавање.

Домáзлук (< тур. damız) – домаће животиње које се узгајају за потребе домаћинства и за приплод.

Дòксат (< тур. doksat) – избочено место на кући или при кући; балкон; трем.

Дòсле – до сада.

Дрéкало, уоб. дрéкавац – биће из српске митологије; мало, длакаво створење слично мајмуну, материјална је манифестација умрлог некрштеног човека или дечака, који не може да нађе мир па прогања оне који су му у животу згрешили; док хода, непрестано гази на своје крзно, и онда урла; најчешће се шета по гробљима, а жртве дави у сну.

Дрôт (< нем. Draht) – жица.

Дрòшав – дроњав, раздрљен.

Дру̏жица – с обе стране зашиљено дрво, као велико вретено; на њега жене препредају конце и преду плетиво. Вретено се обрне доле кад се преде, а дружица обрне се упопреко од себе.

Дýбац – у изразу: у дубац, увис.

Дувàњара (< ар. ﺩﺧﺎﻥ) – дуванкеса, торбица у којој се носи дуван.

Ду̏вāр (< перс. ديوار) – зид.

Ду̀мача – дубока долина, дубодолина.

Ду̏шман (< перс. ﺩﺷﻤﻦ) – непријатељ, противник.

Ђ

Ђȅм (< тур. gem) – жвала, метална пречага на узди која се ставља коњу у уста попреко изнад језика.

Ђȍгат (< тур. gök at) – белкаст коњ.

Ђу̀веч (< тур. güveç) – јело од меса с луком, пиринчем и кромпиром, који се пеку у земљаном суду.

Ђумру̀гџија (< тур. gümrükçü < лат. commercium) – цариник, трошаринац.

Е

Èглен (< тур. eğlen) – разговор, забава у пријатељском разговору.

Едèпсуз (< тур. edepsiz) – неваспитан, неодгојен, неуљудан; такав човек.

Eрцбѝшоф (< нем. Erzbischof) – митрополит, надбискуп.

Ерцхèрцог (< нем. Erzherzog) – надвојвода, племић по рангу испод самог краља.

Èспāп (< тур. espap) – опрема, материјал, потрепштине, роба за продају.

Еурèка (< гр. εὕρηκα) – „Пронашао сам!“ узвик традиционално приписиван Архимеду из Сиракузе (око 287–212), који је то узвикнуо приметивши да се ниво воде у кади подигао кад је он ушао; користи се као усклик радости након успешног проналажења решења за неки проблем.

Ж

Жàкēт (< фр. jacquette) – кратак капут.

Жàндарм (< фр. gendarme) – оружник (посебна врста полиције у прошлим режимима).

Жвр́цати – лутати, базати, ићи без циља.

Жи̏гица – шибица, палидрвце.

Жѝрант (< ит. girante) – јемац.

Жљѝчкати – жмрћкати.

Жр̂вањ – воденични, млински камен; ручни млин.

Жу̏рав – мален и мршав.

З

Зáбран – шума, испаша или ловиште у које је забрањен приступ.

Забр́љити – загњурити, завући.

Зàвезак – завежљај.

Зàвиличен – са металним жвалама у устима; зажваљен.

Зáзор – стид, срам, оно од чега људи зазиру.

Зàман – узалуд, забадава.

Зáпат – животиња за приплод, расно грло.

Зâпрта – уже или каиш којим се учвршћује торба преко рамена.

Зàпӯрен – зајапурен.

Зâр – ваљда, можда.

Зàранак – време пред сумрак (око два сата пред ноћ, кад се стока враћа с паше).

Зáструг – дрвени чанак, здела, чинијица с поклопцем.

Затраки́вати – узнемиравати, сметати, запиткивати.

Згранòвит – помаман, суманут, згранут.

Згу̏чити се – савити се у гуку, стиснути се, склупчати се, шћућурити се.

Зèјтин (< ap. ﺯﻳﺘﻮﻥ) – маслиново уље; уље уопште.

Зèнути – зевнути, зинути.

Зи̏фт (< ap. زفت) – црна наслага од дувана која се нахвата у чибуку или лули.

Зôр (< перс. ﺯﻭﺭ) – сила, снага; мука, тегоба; жестина, насиље.

Зу̀бӯн (< тур. zıbın) – горња хаљина од домаћег сукна са кратким рукавима или без рукава, мало дужи од појаса; постоји и мушки и женски.

Зу̏лум (< ар. ظلم) – насиље.

И

Ѝберцӣг (< нем. Überzug) – дугачак горњи капут за пролеће и јесен.

Изрáкати се уоб. исхрáкнути се – прочистити грло, хракнувши одстранити слуз из грла.

Ѝксāн – вид. инсан.

Имèла – мала биљка готованка (паразит), која се хвата по стаблу дрвећа и грања.

Ѝнсāн (< ар. ﺇﻧﺴﺎﻥ) – човек, особа.

Инстѝтӯтка (< лат. īnstitūtum) – девојка која се налази у каквом одгојном институту.

Интабулáција (< лат. intabulātiō) – уписивање права власништва на чију имовину у службене књиге; заплена нечије имовине због дуга.

Интерпелáција (< лат. interpellātiō) – питање којим посланик у парламенту тражи од владе разјашњење о некој политичкој ствари или догађају.

Ѝнтōв (< мађ. hintó) – фијакер.

Инфлуèнца (< ит. influenza) – грип.

Ѝсе (< ар. ﺣﺼﺔ) – део.

И́тежни – намењен за вучу и рад на пољу (о стоци).

Ићѝндија (< тур. ikindi) – трећа по реду муслиманска молитва у току дана (између поднева и заласка сунца); у говору обичног народа означава послеподневну ужину.