Квантитет

Било је негде у некој земљи две групе људи: једни подли и покварени, а други добри и ваљани. Првих бејаше врло много, а других врло мало.

Први су чинили зла дела, а они други, оно мало поштених, гледало је то с болом у души, и једнога дана, када зло поче хватати дубоког корена, када преврши дара меру, забринуше се веома они добри и почеше озбиљно да размишљају како да земљу спасу беде која јој предстоји.

И саставише се да решавају о томе.

Говорило се лепо и мудро и паметно, дебата је текла бурно. Није то лака ствар спасавати земљу, и то још спасавати је у овом случају где десеторица имају да се боре против хиљаде. Али мука учи људе, па тако и овде. Најзад се нађе један, те изнесе предлог и вели:

— Браћо, овако не иде, али морамо наћи лека овоме злу. Али како? Њих је врло много, а нас је врло мало, и ја држим да је прва наша дужност да и ми бројно ојачамо и да бројем надмашимо противника. Кад то будемо успели, онда ћемо лако однети победу, а дотле се не можемо ничему надати. Да бисмо постигли ово што велим, ми морамо развити најактивнију агитацију за нашу ствар. Кад људе за се придобијемо, кад потпуно ојачамо, онда ћемо ударити на противника силно, свом снагом!

— Живео!

— Тако је!

И би решено да се овај мудри предлог усвоји, и усвојише га. Решише да им девиза буде: што више, то боље!

И јурнуше сви у агитацију. Ушли су прерушени у непријатељски логор и почеше изреда врбовати војнике за свој табор, не питајући никога ко је он и шта је он.

Како тамо не беше много људи од чврста карактера, то су многе вешто умели застрашити како је опасно да остану у табору где су, јер је тај табор слабији и мањи. И кукавице, као кукавице, прилазише у други табор.

И војска је расла, квантитет напредује, а ови се смешкају задовољно како посао напредује.

У оној маси било је и лакомих. Неке подмитише, а некима обећаше.

И лакоми приђоше.

Квантитет расте, војска јача, а вође се задовољно смешкају.

Прођоше дани и месеци, протекоше многе године мучнога рада, и једнога дана поранише вође и војводе. Шетају по табору, прегледају силу свеколику, па им се груди надимају од радости, загледају се, а сваком из очију вири иста мисао: „Куцнуо је час. Нека јекну трубе наше и нека се предузме јуриш на непријатеља.“

Тако и би. Развише се заставе, а трубе јекнуше знак за јуриш.

— Напред, доле са нељудима, победа је наша!

И крете силна војска напред и грмну страховито из хиљада грла:

— Ура! Живело добро!

Упадоше у непријатељски логор. Кад, ал’ тамо нигде никога.

Тражише, прегледаше на све стране, али нигде живе душе.

— Где су? — пита један од вођа.

— Никога!

— Па ми смо освојили.

— Тако је!

Врте се пецива, прелива се румено вино у боцама, трепери жежена ракија, запалише се велике ватре, ударише бубњи и свирале, зазвечаше ситни таламбаси, зајечаше свирке сваколике, настадоше песме и попевке.

Би, дакле, весеље у част, у славу сјајне победе.

Погасише се огњи, угасише се свирке и попевке и безбрижна војска са још безбрижнијим војсковођама леже да спава, и захрка мамурна по весељу.

Наједаред, око поноћи, груну у логор једна мала чета одважних људи, па подвикну:

— Побеђени, предајте се победитељу!

И прену сањива маса. Једни јурнуше у бегство дивље, очајно, а други, што не могоше утећи, завикаше из хиљада грла:

— Живео победитељ, доле с нашим угњетачима!

Остадоше само вође, само они искрени борци, којих је мало, врло мало.

И настаде ново весеље у част победе, и војска, та иста војска весели се слатко и искрено.

То је био квантитет. Агитовали су док нису све увукли у своје редове, не питајући ко је ко, нити шта је и какав је ко. Кад су упали у непријатеље, а непријатеља нема, они су га увукли у себе, у своје редове, а ту је опаснији.

Квантитет је упропастио за трећину и оног старог доброг квалитета!

„Страдија“
22. мај 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.