Tendota (1/3)
Reindy ha angiru kuera, ahendupama la peje va’ekue, ko’anga ajerure pendeve cherendumi haguã. Enteroveva mba’e ja’eva ndoikomo’ai jaime aja ko yvy ndovaleiva ari. Mba’eve ndokakuaaiva ko yvyku’ipe ha ita kuape, ni oky jave avei, ha ni ndaja’esei ko ára haku puku apytepe ojehuva hina koanga ha avave yma ndojehuiva’ekue ko’anga guaicha. ¿Mboy vece pa ñañembyatyta ko’anga guaicha ja ñe’e pa rei haguã?, ñande rymba kuera ivare’apama ha ko’eroite ñande ha ñande ra’y kuera omanopata averi vare’agui. Jatopa va’era myatyrõ iporãveva ñandeve guarã. Che ha’e ku jaha va’erã umi yvy iporãve hape, ñasã ko yvora ári jatopa haguã ku yvy ovaleva, upeicharamo ndajaikoveimai ku jaikohaicha ko’anga.
Upeicha, peteĩ ava oikova ku yvy ndokakuaaiva mba’eve ári oñe’ẽ ñe’ẽ kane’õpe peteĩ ñembyatyhape. Moo ha mba’e ary pa ñandeve nañande interesai va’erã ndeve ha cheve avei. Tuicha mba’e cheve guarã che guerovia ramo oiko hague mombyry hayma avei, ha pea ya ovalema. Ape oñondivemi, che voi apensa añe’epa rei hague hina ko amombe’uvare, ha upei mbeguekatu añesãso ko amombe’uvare ha ndaha’ei japu ra’e. Ko’anga, aguerovia mbarete la amombe’uta ku oikova’ekue añete hape ha mba’epa la oiko va’era kui uperamo guare upepe, ha ni mba’eveicharamo la añe’eparei hague.
Umi ohenduva, tova kangype ha vaikuepe ha omaña nandiva, ha’etevaicha noñentendeiva voi ku ipo kuera iku’a kuape, ha’ete vaicha oikove jeyva umi ñe’e porã ohendurire. Oĩvante upepe opensa mombyry ha’eteva ku oĩ va hina upe yvy iporã hape ha ku ihepy me’e kuera ha’eva hina ñembyaty iporã pa jepeva.
– ¡Upeichaite! ¡Upeichaite! – oñe’e umi ñe’e mbeguekatumiva oparupi voi.
– ¿Upe tenda oĩ aĩguĩ?, peteĩ ñe’e kangy pukuva oñehendu pe huguagui.
– ¡Angiru kuera! – oñepyru he’i peteĩ ñe’e pyrusu hatã. Jajapo va’era ku ñe’e arandu he’iva ko’angaite guive, ndaikatuveiumai jaiko peicha ñande, ipukuetereima hina. Jañeha’ãrei etereima ha ñande kane’o paitema, ha ndovalei mba’everã. Ja ñotỹ temitỹ ikatu va’erãichagua oiko ñandeve tembi’urã, ha ou la oky guasu ha ogueraha temitỹ kuera ha ñande yvy porãngue mombyry ñandehegui, ha opyta ita atã nandi. ¿Ja pyta va’erã piko tapiaite ha jamba’apo pyharevete guive pyhare peve ñande vare’ave ha uheive haguã avei, opivo ha pynandi? Jasẽ va’erã jaheka yvy iporã veva ikatu hagũaicha jañemitỹ, ha ikatu hagũaicha jahecha ñande rembiapo kue ñemitỹre.
– ¡Jahake! ¡Jahake, ko’angaite voi, ko yvy ndoikoveimai jaikove haguã!
Pe ñe’ẽguymi va’ekue hatãvema ha enteroveva oñepyrũ oho, oikuaa’yre moopa ohota.
– ¡Pe ha’arõ, angiru kuera! ¿Mamó peho? ¡Oñepyru va’ekue pe ñe’ẽ he’i jey!
Jahata hina pero ndaha’e mo’ai peicha. Jaikuaa va’era mamópa jahata. Ani japa jey ku jaiko haicha hina ko’anga o ivaive. Che ha’e jareko va’erã ha peteĩ tendota, ha ha’e he’iva jajapo va’erã ohechauka haguã ñandeve tape iporãva.
– ¡Jaiporavo!, jaiporavo ko’angaite voi, – oñehendu enterove hendape.
Ñe’e hatã hatãpe, oikoma katu la sarambi. Enteroveva oñe’e ha avaveva nohendui mba’eve oje’e. Oñepyruma oñembyai la aty’i, oĩveva ava oheka ijupe guarãnter voi ha upecare aty’i kuera oñembyaipa.Oñondive mokoiha, oñepyru ojagarra ojojyvagui, oñe’engueramo, oneha’ã otantea opa mba’e, oipyso hikuai y camisa jyva, ha omogu’e ipokuera okirirĩ haguã hikua. Ha upei, enteroveva oñembyatypa jey, oñe’e kueramo.
– ¡Angiru kuera! – peteĩ ñe’ẽ pyrusu ha hatã oñehendu ha okirirĩpa umi oñe’eva pe orillare, umi ñe’e mbeguemi ha kangy. – Ndaikatui jaguahẽ peteĩ ñe’epe peicha. Enteroveva ko’ape oñe’e ha ndañahendui mba’eve.
– ¡Jaiporavo peteĩ tendota! ¿Mavapa ñande apytepe ikatu jaiporavo? ¿Mavapa ñande apytepe ohoma mombyry ha oikuaapama tape kuera?, enteroveva jajoikuaa porã, ha ni upeichaveramo, che namoiri chene che jupe ni che ra’y kuera ku tendota rembiapo avaveare ko’ape. Hendaguepe, peje cheve ¿mava pa oikuaa upe arriero arriveño oĩva siempre ku tape rembe’yre ko pyhareve guive?
Ojekirirĩ joa paite. Enteroveva ojevolea ku arriveño lado ha omaña kikuai hese iñakã guive ipy peve.
Ha pe arriveño, karia’y paitemava, tova pochy hasype jahechava hendyva ha akãrague pukugui, oguapy hina ha okirirĩnte voi tapiaite, avaeva ndoikuaai mba’epa oguereko hina pe iñakape ha oinupa nupa ku ibaston yvyre.
– Kuehe ahecha ko arriveñope peteĩ mitãrusu ndive. Ojopore oikonei hikuai hina tapere. Ha ange pyhare, pe mitãrusu oho ko’agui ha ko arriveño opyta ape.
– Angiru kuera, ñande resarai va’era ko’a mba’egui ñamombyky haguã. Ndajaikuaai ichupe pero ou mombyrygui, ha avaveva ape ndoikuaai ichupe, la jaikuaava oikuaaha ha’e umi tapekuera mbykyveva ha iporãva ñande gueraha haguã. Che ha’e ko arriero ivaleterei ha oguapygui kirirĩpe ha omañante voi. Ava ñanderegua rire oñe’e ranguema kirirĩpe heta vece voi, ha oñe’ema rangue peteĩ ñande rehegua ndive, ha ha’e oĩ ape ndoñe’ẽi ha ha’eñoite.
– Ha upeicha, pe arriero oguapy kirirĩhape oñeakangeta peteĩ mba’ere. Ndaikatui otro mba’e gui, ha’e ivaleterei – oñontende umi otro ha oñeakangeta hikuai upe arrierore. Enteroveva añonte otopa hese mba’e vale, ha ojapokase ichupe mba’e oikuaa haguã hikuai orekopa mba’e porã.
Ndohasai are ñe’epe hikuai, ipahape eneroveva oñontende hikuai iporãveta oñeporandu ramo upe arriveñope – mavapa oimo’ane ha’e ku ñanejara remimbou oñembo tendota haguã ha enterovevante ohenduta ichupe ha ojapota la ha’e he’iva plageo’ype.
Oiporavo pa kuimba’e ojohe gua, ohova’era upe arriveño omombe’u haguãicha mba’epe ojoguenohe hikuai. Ko’aa arriero kuera oh ohechauka haguã upe arriveñope mba’eichaitepa ivai ha omombe’u haguaicha ichupe ha’e la tendotarã.
Ha peicha umi pa arriero oho ha oñesũ py’a mboriahupe. Peteĩva ijapytegui kuera oñepyrũ oñe’ẽ upe yvy vai oguerekova hikuai upepe, pe ara haku aretema ogureko ha hikuaiha mboriahu apytepe oimeha hikuai. Oremata koicha:
– Ko ara haku ore forza roheja haguã ore rogami ha ore yvy, rova yvora rapere rotopa haguã tetã iporãveva.Upei riremi, hasyperire roñontende, ha’ete vaicha ñandejara ohechaukava hembiapo porã oreve ha ndembou ore rendape – nde, peteĩ arandu ha arriveño vale – ha nde oremotenondeta rosẽ haguã ko mboriahu apyte gui. Enteroveva ava ko’ape gua rerape, rojerure ndeve nde haguã ore tendota. Nde reho hape, rohota nde rapykueri. Reikuaava la tape, ha ekakuaava yvy porã ari. Enteroveva nde renduta ha rojapota ku ereva rojapo haguã.
Arriveño arandu ¿ikatuta nde mediante ava kuera oikove porã jevy? ¿Eikose nde la tendota ramo?
Ojerure aja hina, pe arriveño arandu ndomopu’ai iñakã ni peteĩ ve. Ndoku’ei ha opyta pe otopa hagueichaite hikuai.
Ojeivy hare oĩ, ha nde’iri mba’eve. La ojapova, oinupa pe ibaston yvyre ha sapy’ante oñepy’angata. Opa rire pe ñe’e aty, oñe’e mbegue mbegue katumi oguerova’yre mba’eve:
– ¡Ajapota!
– Upeicharamo, ¿Ikatuta ojeho nendive ha jaheka yvy porãveva?
– ¡Si ikatu! – he’i omopu’ayre guiti iñakã.
Ombuetia’e de otro ha ndopai la aguije umi arrierogui pe arriveñope ha ha’e nde’iri mba’eve.
Umi oho va’ekue oñe’e hagua upe arriveño ndive, omombe’u umiava kuerape la oikova vy’ape, omombe’u avei hapykueri mba’eichaitepa iñarandu upe ava ture’y.
– Ha’e ndoku’ei upe oime hagui ha ni ndoñe’aka rapu’ai omaa hagua jepe mavapa oñe’eva ichupe. Ha’e la oapomiva, oguapy a osapymi mombyry.
– ¡Peteĩ arandu añeteva! ¡Arandu ijehupyty’yva! – oiko jesapukai ha vy’a apo ha pegotyo, he’i hikuai ñandejara ombouha chupekuera peteĩ angel ikatu haguaicha opysyvõ enterovevape.
Mä amuytawi serbia markata turuta
Aka pachana walja musparaña utjiwa, jiwasana markana, ukhama waljanaka arusipxiwa, akana wali musparañanakata phallantaskiwa jan tukusita janiw musparañataki ukham uñt’ayaskiti. Akana utjiwa jaqinaka jacha patanapiniwa uskutawa jan amuyuni, ukhamaru uka askichañataki, aliqakicha, mä ina awatiri, niya serbio wakanakampi irpthapitawa, amuyañasiña qalltawixa. Yusaki yatiwa kunjama aka ch’ikhi uywaxa yant’asiwixa, chiqana k’aturu uñxatawa Serbia markana uka awatirita tixi ayt’asiñaki purintaspawa. Akham sasna aka tukusita supaya, jan juchani, janipini yatita uka yant’a uraqipana chhijnuqaspana, ukhamata janiw kuna yupaychaña uskuyapkiti. Ukampisa jan uñjt’ataskiwa kunata aka turu amuyaski jan chhijllatasina concejaltakisina, jan alcaldetakisina, ukhamaraki janiw khitisa diputadotaki sutipa apskiti ina wakanakana tantasiñana, ukampinsa (phuqhata mararu puritaspa) senadurataki. Ukhamaxa uka tukusita jaqi samkapana markata ministro chhijllata purintaspan ina turumarkana, aka yatiñapan, jan ukhamata, jani puniwa amuyañapanti, uka suma ministronakajampi yaquipa kusisita markanakana, jiwasan marksay janiw ukhama kusakiti. Tukuñataki, ¿jiwasa kunata llakisisna akham mä turu Serbiamarkana jan amtata jaqinakata irnaqawi sartayaski? Ukampisa, inkiñaspan jaqinkata ukham uñstatasix amuyasiña qallaña.
Ukhamaxa, ¿kuna turu kastarakisti?, mä ina turuki, uywa yatjatawina ukham yatichaistu, p’iqi, janchi chhuchhullanakampi, taqpacha turunaka ukhamawa; k’añasku jiyariri, pampana manq’asi, jayu jallq’asi, muuu arusi. Uqisito satawa.
Ukhamawa qallantawix amuyaña. Mä urunxa uywiripa juparu masipampi tantsusiwix, Ch’iarito, awturu lunthatata lawanaka khumuntawi aljañataki mä iska markaru apjasiwixa. Niyapuni uka markana mantasina lawanaka aljantawixa ukharu Oqisituru masipampiru chiwnuqawix, chillaqampi tirintawix yapintañataki, qhach’unakampi willtawix jupanakata nayraparu ukhamru mä isk’a umañanaka utaru mantasina. Uka markana phista lurawiskatan, warminaka, chachanaka ukharu wawanaka maysat maysat sarawiskan. Ch’iaritu, taqi turunakata yatita ipiku, janiw kunsa uñantkanti, ukampinsa, manq’apa sumata manqt’asiwix, phuqhata purakapuni, K’anuskan kusisit’ata ukata ikikipawix, k’uchuki. Uka jaqinaka saraskan janiw jupana amuyañapan. Maynixta Ikiki amuyaskan k’anuskan (juk’ata jaqispan, taqpacha yatxatataniwa uka uypayu irnnaqawitaki). Ukampinsa Uqisito janiwa ni mä manq’a purakapa katunkiti. Ikita nayrampi llakita ajanumpi machaqa uñachawimpi mä amuyuri ukham uñstasiwix mä misk’i qhantati ajayumpi. Jaqinaka, serbionaka, janiw amuykiti, apusita nayra pachatapa, sutipata, markapata, aka apusita jichuntañanakapana uñstasiwixa. Ukham Uqisito taqpacha unch’uk’uwix, ukxaru chuymapa llakitampi taqhisimpi q’alt’ayasiwa jach’a k’arinakata utjasina, jan kuna kamachasina sinti chuyma ch’allxtayañata jaytjasiwixa, mayaki purintawix jan yatita; llakisisina qanchiskan, t’aqhisisina, nayrapata jachampi mistusisina. Jach’a llakitampi, Uqisito amuyaña akham qalltawixa:
– ¿Kunata suti apusita yatichirixa markachirinakampi, serbionaka? ¿Kunata p’iqi aptata thurt’asipxi jach’a apusitampi jisk’achasimpi markaru uñakipawisa? Markapata wali k’urk’unaqatawa, apusita aka Serbia markana wawachatawa. Mamitaxa Serbia markanaraki wawachituwa, Serbia markaxa janiw uraqixakikiti, tataxankarakiwa, nayrat achachilanakatarakiwa, jupamkiri ukhamaraki, taqpacha, aka uraqiru purintawipxi aski nayrata europa markata; ukampisa, janiw kitisa jiwasata, turunakata, jach’anchasiptwa, jiwasa jathinaka yapintasita pataru apsusisina apusisipxiritwa. Jichurukama, janiw khiti turu Serbia markata mä turu Alemania markata sawixa: “Kunsa munta nayata” nayaxa Serbia markata turutwa, jach’a Serbia markaxawa, taqpacha aksi nayrata achachilanaka akana wawachjatawa, akana, aka uraqina, achachilanakana janchipa akamkiwa. Tatitu janiw munkaniti, janiw akama akanakata apusipjañani, janipuni akhama amuykäsnati, akata jach’antasiskasnati. ¡Mayja jaqinaka!
Aka amuyunakata apata, turu p’iqipa llakita alinaqawixa,kunka talankipa ist’asiwixa yukumpi k’arakiwixa. Ch’iaritu nayra chipjtawixa, masiparu uñkatawixa akham qhulthusisina:
– ¡Mayampi uka ipiptayampisktawa! Manq’tasima, ipi, mä juk’a lik’intamay, jaraphimaxa uñkatamay janchimata niya mistuski; amuyaña walispa, jaqinaka janiw turusisina jaytawistuspan. ¡Janipuniwa samini puriskanana!
Uqisitu masiparu awiriyampi uñkatawixa, piq’i alinoqawixa amuyunakapampi p’ulthintasina.
– Jupanaka jach’a khuri sarnakatapa apusipxiwa. Jupanaka Kosovopampananiwa, Nuwasiwi Kosovona. Jach’a khust’aya, ¿laq’a achachilanaka janiw manq’ampi ch’axwaña lawanakampi khumxatañanaka jiyarapkiti uka aski maranakan? jan nänaklayku, jaq’inaka jupanakata lurañapana. Ukata ukhamarusa nuwasiwi turkonakampi. Jach’a uypayu ch’amampixa, ukampinsa ¿Khitinakasa uka pachana ukankana? ¿Uka ipinaka aytat nasanakani, k’urk’unaqasisina jach’antasita nayan nayräxa walichawi jupanakankirispa aytasipxiwa, kithinakasa sartawi sartawipxatan? Katjamaya, yatichirixaru katjamaya uñacht’awijama. Jupaxa wali jach’antatarakiwa sartawi sawkasina, arusisina jach’a tatapa jiwankatanawa qhispiñataki nuwasiñana mä suma p’iqinchirispana. ¿Yatichirixa iñawipa akhamati? jach’a tatapa jach’antasiwijaspan, janiw jupax; jach’a tatapa tukusiwixa uywirixataki, wilamasinakapatlayku, qhispiña waxt’añataki. Ukhamaxa jupana qhispiña katjatatawa, ukampinsa ¿kunjama qhispiñapa apnaqaski? jaqinakana uyupa lunthatasina, nayaru k’añasku jiyaraskitu ukampi lunthatasina nayaruki khumuñaskitu imana jupax ikiskakiwa. Jichha uka uyunaka lunthawita aljatatawixiwa, machantaski, jan kuna luriri apusita jach’antata aski nayra pachata. ¿Qawqha nayankiri laq’a achachilanakaxana kharinuqpacha uka sartasiñapachana nuwasirinakaru manq’ayañataki? ¿Nankiri laq’a achachilanakaxa uka pacha lawanaka, iskupitanaka, maq’anaka, nuwañanaka, janiw apsunipkiti? Ukampinsa, jiwasax janiw jach’antasiptwa jupanakana walt’awinakapaxa jiwasa janiw mayjtanti; jichhakama irnaqawayasktan, aski laq’a achachilanakaxama, llamp’u chuymampi chuymanimpi.
Jupanaka laq’a achachilanakapata llakiñanakampi jach’antasipjatawa phisqapataka maranaka t’aqhisirita jan mistuta. Aka jakawina wilamasixa t’aqhisiskiwa, jichhakama t’aqhisisktan, ukampinsa nänaka janiw qhantata aytata arumpi q’asaptwa. Turkonaka chuxrimtapjatanawa, t’aqhisiyawipjatanawa lawampi k’ulluru nach’antapjatanawa sapxiwa; ukhamaxa, laq’a achichilanakaxa turkonakampi serbionakampi t’aqhiyasipjatawa, kankata ukhampacha ist’asita walja t’aqhisiñanaka katuñataki.
Jupanaka religionapampi jach’antasipjatawa, ukampinsa, janiw kuna iyaw sapkiti. ¿Kawkïri nanakan juchapachasa janiw critianonakaru iyawsapxitusa? religionapa siwa “janiw lunthatasitati” ukhamïpanxa lunthata uywirixa ukankaskiwa umatasiskiwa lunthatata qullqimpi. Religionapa jaqimasinakaparu munasiña yatichatawa, ukhamïpanxa jupanakapura nuwasisipxiwa. Jupanakataki, taqpachata jaqinakata, suma chuymani jaqix uñacht’awi, jan nuwasiri ukawa, ukhamapï, janiw khitisa wayt’anjxiti suma lurawi lurañataki, jan nuwasiwiña yaqhankata. Ukawa jupanaka akhama wali manqharupuniw purinjatanawa, suma uñacht’awinakapa ina kuna janiw nuwasirikiwa.
Ukjama turu chuyma manqhata qurpañawixa samanapampi thakhina laq’a t’alsusina.
– Ukhamaxa, turuxa llakisita lup’isiskan – Akhama, ¿wilamasinakaxampi nayampi janiw jupanakata sipana sumaktanti taqpacha arsuta lurawinakapana? Janipuni nayax khitirusa jiwaykti, janipuni kitirus qhiphata k’arisiritwa, janipuni kunas lunthatkti, janiw khiti jay juchaniru alispayantwa servicio publikota, janiw juchachasiritwa markana tesoreriana qullqipampi pist’awisisina, janiw k’arisiritwa marka t’aqhitawa sasina, janiw jan juchaninakaru karsilt’ayiritwa, janipuni masinakajaru k’arit tumpasiritwa, janipuni turunaka thaxsipana juchantiritwa, janiw k’arisiritwa jaqi arxatañataki, janipuni nayax marka ministrokayäthti ukampisa janiw aka markaru usuchkthi antisa nayax walichayasktwa usuchirixa ukanakaru. Mamitaxa nayaru wawachasina ukhana, ratuki, ukhampacha saxra chachanaka jalsuwayxiwa mamitaxana millk’ipa aparituwa. Tatitux wakanakataki ch’iji uñstayawixa janiw jaqinakataki, ukampinsa, jupanaka ukhata jark’apsipjarakiwa. Ukhampacha, ukhama jawq’anukata, jaqinakana k’añaskupa jiyanukastan, yapintata uraqipa yapuchasktan ukampi jupanakaru manq’ayastan. Ukhamata janiw khitisa jiwasana walt’awinaka aka markataki katuqapxiti…
– Jan manq’aña urunaka uñacht’awita; jisa, jaqinakataki, Iyaw sañapa siwa sapa jach’a urunakana jan manq’añamati, ukampisa, janiw mä isk’a t’aqhisiña katuña munapkiti, ukañkama nanaka jakawinakaxana sapuru jan manq’atasktan, uka nayriri uruta jupanaka mamitanakata t’aqayapkistuwa.
Turuxa p’iqipa alt’anuwixa llakisita ukhama, ukxaru p’iqipa aptanukjarakiwa, thithisina pataru phusantawixa, mä kuna wakisiri juparu kutintaskana ukhama wasitat uñstasisina, juparu t’aqhiyasisina, mä ukxata, kusisitaki qhulthuñawix:
– ¡Ukhamapï!, jichhaki muytw, ukhamapachawa – ukhama amuyusiskan – ukax kuna akhamawa; jupanaka wali jach’antasipjatawa jupan jaqinaka chiqapanakampi quispiñampi, nayax chiqpachapuni amuyañatwa.
Ukhama lup’iskan, lup’iskan, ukampinsa janiw amuyaskanti.
– ¿Kawkïrisa jupanakan aka chiqapanakapa? Pallayu chhijllantam siwa jupanaka chhijllantapxiwa, ukhamaxa, jiwasa qhulthuñasknawa: “¡Waaa-li-kiii!” Janiw chhijllantam sasita, janirakiwa yanasa utjaniti chhijllañataki, janiraki jach’a utt’awi apnaqañaspawa nanakama kikipa. Nuwata t’aqhisipjarakiwa watañ utana, jan juchaniskaspa. Nanakax ukhampacha qhulthuñasktan wich’inkha thalantasina, jupanaka janiw ni mä juk’a qamasanirapkiti.
Uka pachana, uywiripa umaña utata mistuniwixa, machata, chankasisina, juri nayrampi, jan qhana arunaka arsusiwina ina chhillaqiskan, kañasku ukxaru payiñaskan.
– Akaki uñanaqamay, ¿kunjamasa aka jach’antata jaqix laq’a achachilanakapata qhispiñapa wilampi awqasita thanthaski? Jisa, uywirixa machiri jaqiwa lunthata jaqirakiwa, ukampinsa ¿kunjamasa yaqhipanaka aka qhispiña thanthapki? Jayrasiñampi, jach’antasipxi laq’a achachilanakapana sutipa unrapa aytasina, yanapasisina naya ukhama kikipa. Jiwasa, turunaka, nayra ukhamakisktan walipuni irnaqirinaka kikipa laq’a achachilanakaxama. Nanakax turunakatwa, ukampinsa jichhurukama nanakax jach’antaskasnawa suma irnaqawi lurt’ataxa ukhamaraki nanakana khust’awinakaxa.
Suma turuxa manqhata ñatañawix kunkapa wakichasina yapintasiñataki.
Belgrado, 1902.
“Radoje Domanović” Proyectotaki Jeannine Alcon aymara aruru jaqukipiri jaqukipatawa, 2021.
P’iqínchiri (3/3)
Ukjama uka uru tukusiwixa qhipürunaka khust’ayampi taqpacha sarantarakiwa. Janiw kunasa kamachankiti, jisk’a utt’awinaka uñstasiwirakiwa: p’iqita t’anqtaña q’awjañaru, qutunakaru liwisiña, ch’aphinakaru jalaqtaña, ch’aphinanakru takxataña; walja jaqinaka ampara chara p’akisiwix; yaqhipa p’iqi thuqthapisiwix. Ukampinsa taqpacha uka utt’awinaka amuki t’aqhisiskan. Yaqhipa achachinakaxa thiya qhiparu tukutasiwix. “¡Utanasa thakhinsa tukusipunikaspan!” arusirinaka siwa, ch’amanchasina taqiru sarantaskakiñataki. Jisk’a wawanaka mä marata pä maratkama, ukhamaraki jiwantarakiwa. Tatanaka mamanaka imantasina llakipaxa t’aqhisiskan tatituna yanasapawa sasina. “Wawakata juk’aki llakisiyaña. Huaynakipan tawaqükipan, llaki juk’akiwa. Tatitu munañapawa tatanakaru mamanakaru jaqichasiña wawanakaparu jan tukusiñapaxa. Apayaña jisk’a wawanakaxa munasi, khithañaki walispa. ¡Ukjama llaki janiw chuymaru usuchankaniti!” arusirinaka kuttintarakiwa chuymachañataki. Yaqhipanaka karunampi p’iqi k’iruntasiwipxan thaya pañumpi ch’uxñsutapataru uskusiwiskan. Yaqhipa amparanakapa awayumpi aythapitaskan. Taqpacha t’aqxata isimpi sarantaskan. Thanta isinakampi janchita wayllunkusitaskan, ukampinsa, kusisitaki saraskan. Taqpacha taqhisiñapaxa jasakispan manqh’a sapuru utjasispan. Ukampinsa nayraqataru taqi saraskapxan.
Mayüru wasitat uñstasiwix.
P’iqinchiri sarantaskan jaqinaka nayräxata, muyupayata qamasani chachanakata. (Pä chachanaka chhaqayataskan, janiw khitisa yatin kawkinkaspan. Taqpacha k’ithasiwix arusiskan. Mayüruna, mä arusiri p’inqha uka chachanaka sallqjawitapa aru apawixa. Yaqhipanaka thakhina jiwpacha sasaskan, chhipchhiñaki jan tamaru p’arxtañataki.) Tama saraskan qhiparu. Akxajamata jach’a p’iya qalarara wali manqha uñstasiwix, manqhapuniwa. Jaqhi wali saytatapuni janiw kithisa makataña munkanti, chiqa manqhapachapuniwa. Ukhamarusa qamasani chachanaka janiw makataña munkanti p’iqinchiriru uñakipasita. Sip’uskasina pichupa, musparaskan kumuta p’iqimpi, qamasampi nayraqaru sartawix, warampi ch’allaru sumataki junuskan, kupita qalltasina ch’iqa tuqiru. Walja jaqi yupaychañjama uñtaniwa sasaskan. P’iqinchiri amuki janiw kithiru uñkatawix. Ajanupana janiw axsarayata utkanti nayräru sarasina niya niya uraq p’iyaru jak’achayasina. Jan axsariri chachanaka jiwañaru tunti ajanumpi purintawixa, janiw kithisa yatiyawixa ch’ikhi p’iqinchiriru. Pä chillqimpi thiyaru purintaskan. Axsarampi, taqi jist’arata nayrampi, khathatiskan. Jan axsariri chachanaka niya p’iqinchiri suyt’am sasaña munan,ukjama jan ist’asiña p’iqinchiri arupawa, mä chillqi thiyaru takt’asina, jaqhiru manqhst’awixa. Qhuypinaka, llakinaka, wararinaka qallantapxiwa; axsaraya atipasisina. Yaqhipa qhispiyasipxiwa.
– ¡Suytam, jilatanaka! ¿Kawkiru k’ithasisktasa? ¿Akhama aru katxasiñati? Jiwasa p’iqinchiri qhiparuta sarañani, jupa yatiwa kuna lurañawa. Ipiti kunarakisti jupapacha amuljasiñataki. ¡Nayrt’añani, jupa qhiparu! Akaxa taqpachata jark’añanaka jach’awa ukjama niya akampi jark’añanaka tukusiniwa. ¿Kithisa yatispa? Inasa uka manqhana suma jachuxa uraqi katuntasnawa tatituna imatapa jiwasataki. ¡Sarañani! ¡Jan t’aqhisiña, janiw kawkir purintañani! – Ukjam arusiri sasina jupa manqharu mantarakiwa sarawayxasina. Qamasani jaqinaka jupa qhiparu mantarakipxaraki ukharu taqpacha mantawirakiwa.
Llakinaka, jachañanaka, nuwjañanaka, wararinaka uka qalarara manqhata ist’asiskan. Kithisa jiwatawa, janiw kithi qhispita mistuta chiqtaspan, janchi thuruwa. P’iqinchiri juk’ata tukusiña purintawix. T’ula t’ula katthapisitanawa. Ukhamaru askichasiwix mistuñataki. Ukañkama llakita, jachañanaka ayquñanakaraki ist’asiwix uka manqhana, p’iqinchiri jan unuqita amukita lu’piskasina qununtasirakiwa. Yaqhipa usuchata phiñasita jaqinaka p’iqinchiriru qallantapxi jachjaniña, jupaxa janiw ist’asirikiti. Ukanaka, t’ulata katthapisitanirakitan jalaqtasina, ch’amampi pataru mistuña munan. Yaqhipa p’iqipa q’asartata wila ajanuta phallantaskan. Taqi usunpi ayquñaskan, p’iqinchiriki waliptatakiskan. Akatjamata taqpacha uñch’ukiyapxi phichu sip’thapisita llakita arumpi p’iqinchiriru, ukampinsa janipiniwa jaqiru uñaqanxiti. ¡Amuki saykasiwix lup’iskasina ajanumpi, mä jach’a yatiri ukjama!
Jayata. Tama jaqinakaxa pist’askan. Sapüru mayni ch’usäntawix. Yaqhipa jalsuwix kutthasina nayra uraqirupata.
Taqpachata, tunka päyaniki purintawix. Llakita, axsarata, awtjatata uñstasiskan k’asuta qarita jaqina ajanunakana, taqpacha amuki saraskan jan arusita. Pachpana p’iqinchiri ukjama amukiwa saraskan. Ukhamaraki wasitat arsuri janiw saña p’iqinpi sasaskan. Thiya sarawi wali ch’amapuninwa.
Taqpachata sapüru mayni jalqawix tuka jaqiru purintañakama. Aynacht’ata ajanumpi, janiw parlasipkanti ayquñampiki saraskan.
Usuta uñstatakisarakiskan jan jaqi ajanuni. Yaqhipa wali usutapuninwa. Yaqhipa amparanaka p’akita awayumpi kunkaru yapita sarapxaskan. Amparanakapan walja saqanakampi yapitaskan.
T’aqhisina munasina, janiw ch’iqtaspanti, janchi ukch’pachaki usuntakispan.
Ukhamaraki wali qamasani jaqinaka suyawipa tinkunawix, ukhamaru jan atipayasita sarakarakiwa; ukjama, t’aqhisita ch’amampi qilunaqasina saraskan, arnaqasisina, usuta llakisiyata. ¿Kuna lurjataspan janiw kawkir kutthintaya utxanti? ¿Walja t’aqhita jiccha sarxatañata atipayasisnawa?
Jayp’u purintawix, wixchuskasina lawata katusita, akatjamata p’iqinchiri janiw jupa khurkati saraskanti. Mä chillqimpi taqpacha mayampi p’uyuru manthapxi.
– ¡Atataw, charaxa! ¡Achakay, amparaxa! warariwix t’aqhisisina. Llakita arumpi mayni jachjawix p’iqinchiriru, jayata amukisiwix.
Qhantatiru, uka uru mayita p’iqinchiritaki ukhamaki qunutakiskan. Kikipaki.
Arusiri p’uyuta mistunkawix, pä jaqinakampi. Wilarata ajanuni, qhiparu uñtasiniwipxi kithinaka jakaskan, ukampinsa jupanakakin. Chuymanakapa axsarayañampi llakimpi purintawix. Uka machaqa jan uñjata qalarata jan thakhini uraqinxa. Qhipapäyuruna, awtu thakhita katuntapxatanawa, jicchaqhipankiriskan. P’iqinchiri uka thakhiru jupanakaru q’ipirapinxatanawa.
Jupanaka amuyasipxan kawka masinakapa jilatanaka kullakanaka jiwantawipxatan aka sarawisina. Jach’allakipuniwa jachitasipan. Jupanaka nayrapampi amtasiwix kunjama tukintasiru purinwix.
Arusiri p’iqinchiriru jak’achantawixa, parlasiña qalltawixa, llakita, qarita arumpi, suyawi chaqayatampi, jiskiwixa.
– ¿Kawkir jichhaxa sarañani?
P’iqinchiri amukiskan.
– ¿Kawkiru irpista kawkiru sarañani? Juma jak’aru sarnaktan jaqinakaru amparamaru irnuqawixtan, qhiparu jiwasan utanaka achachilanaka awichanaka uruqinakapa anarpayasina kuna suyawina suma jakaña khayat qhumi uraqita. Ukampinsa jiwasaru t’unjawistawa juk’ampi. ¡Pä pataka ayllunaka juma qhiparu sarantaskan jicchaxa uñchukima qhawqakitan!
– ¿Jumaxa janiw kithixa akankiti sasaña muntati? – p’iqinchiri jak’ata arusiwix jan p’iqi aytasina.
– ¿Kunjama uka jiskitasma? ¡Uñchukima ukaru yatita! Jakhuñamawa qhawkasa jiwasata akanktan sarawixa juma qhipata! ¡Uñchukiñamawa kunjama jichhasktan! – Jiwaña purintaña walispan akham jakañataki.
– ¡Janiw uñchukirismati!
– ¿Kunata?
– Juykhutwa.
Mä jiwata amukt’a.
– ¿Thakhina aka sarawina juykuthati?
– ¡Wawachatapachata juykhutwa!
Kimspacha p’iqi alintawix.
Jawq’a pacha samanapa purintawix qullu patana jiwata sanqanaka pichasisina. Urpu susuñaskan qullu patana chiara jamach’i chhiqha jawq’arasiskan thayampi. Jamach’i warariwix, lupi imantasiwix qinaya qhipata, qhinaya ratu unuqasiwix kaysat kayat.
Kimspacha uñarapisipxiwa asxarata.
– ¿Jichha kawkiru sarawiñani? – wali llakita mayni arusiwix.
– ¡Janiw yatktanti!
Belgrado, 1901.
“Radoje Domanović” Proyectotaki Jeannine Alcon aymara aruru jaqukipiri jaqukipatawa, 2021.
P’iqínchiri (2/3)
Chiqapuniw, llakisita uñjasman ukataqi qhisa jaqinaka sarxasina llaki wayt’ata uka iñawi uraqita nayrat laq’a achachilanaka awichanaka sayt’aniwix.
Ajanunakapaxa q’axrata, lupita nakhata. Walja maranakata llakita uñstasiwix janchipan jan ch’amani t’aqhintata llaki apasina. Uka qalltawina mä suma suyaña qhantasiwix illapa ukhama, amtañampi chhaxruta. Jacha purintawi mä qawqha siphu awkinakaru ñatasiskan jan suyasita jan ist’asita p’iqi unuqasina janiw sasina wali llakisita. Janiw unukaña munapkan jupanakataki uka qalarara thaki jiwaña uñstaskan ina janiw suma urqiru purintaskan sasina. Walja warminaka q’asaskan khitharpayasina laq’a achachilanakaru awichanakaru.
Chachanaka yanañapxan qamasampi wararina: Suma, ¿Tukusiña muntati aka jan wali uraqina jan manq’ata t’unjata utanakana? – Ukhamaru jupanaka ukham uñstasiña aka llakiru t’unjata utanakana irpasisjaspan taqpacharu jupanpacha sasapxan chuyma manqhata.
Ukhama taqpachana warariripa ist’asiskan, walja jaqi sarasina. Chachanaka ukhamaraki warminaka janiw aliqaskanti. Wawanaka walipuni jachaskan jikhani mamanakapana. Ukhamaru uywa janiw t’akutaskanti. Janiw walja wakanaka utjanti, mä iwija jakat khayjat ukhamaru mä tixi tawrarara jacha p’qini lik’i kayuni kawallu thantha chusinaka, ch’uspanaka, pä suxunaka khumuskan, ukhata t’aqhi kawallu aytinkiskan. Ukampinsa, kawallun qanchiskiwa qhantatita ajanumpi. Yaqha jaqinaka asnumpi saraskaraqiwa, wawanaka anunakaru jiyantaskan. Arusiña, warariña, jachjaña, ayquña, jachaña, wajaña, qanchiña, taqin arupax walltataskan. Qalakayu wararakiwa mä pita. Ukampinsa p’iqinchiri janiw kunasa arusiwix, jan ist’ata. ¡Chiqa suma yatirix!
P’iqinchiri amuki lup’iskan, p’iqi k’umtataki. Sarasina challaru thusarpayi; ukakiwa. Ukampinsa jan uñt’ata yatisiñapa, taqitaki jupaxa munata p’iqinchiri jupataki khitisa ampara ninaru uchaspan. Sarasina, akham aruskiptasinkan:
– Jiwasa wali kusisiñatan akham suma jaqiru jikisintan. Jan jupampi kawkiru purintawisnan, ¡Tatitu janiw munqaspan! jiwasnan. ¡P’iqiñapa chiqapuniwa, sismawa! Amukiskiwa. ¡Janiw kunsa arkiti! mä jaqi arusiwix musparata uñjasiñampi p’iqinchiriru.
– ¿Kuna jupa saspa? Kithix ancha arusiw, janiw suma amuykiti. ¡Mä ch’ikhi chachapuniwa!
Amuki lup’iskakiwa – yaqha sasawixa, ukhamaru p’iqinchiriru uñjtasita musparaskan.
– ¡Chamawa p’iqinchaña walja jaqinakaru! Palljañapawa amuyunaqapa jach’a lurañaniwa – nayriri jaqi sasawix.
Sarxaña purintawix. Ukampinsa, taqi mä pita suyapjarakiwa kithis jak’achayaspan jupanakampi sarxañataki, ukhamaru janiw kithis jak’achanwix, janiw kithis pachpachan suyawix.
– ¿Sarxañani? – p’iqinchiru jiskht’awipxan
P’iqinchiri amuki saytasiwixa.
Qamasa chachanakax p’iqinchiri ratu alkatawix yant’añataki.
P’iqinchiri, sinsisita p’iqi kumusita, sarantawix, yamparu warampi wayllunkisina. Waljani jupa qhipäxa sarantawix ¡jallalla p’iqinchiri! sasina. P’iqinchiri mä qawqha sarnaqawixa thuqthapiwixa mä jach’a punkuru. Ukana saytasiwix ukhamaraki taqpacha jupa qhipäta suytarakiwa. P’iqinchiri kutt’awixa mä qawqha ukhamaru thujrumpi punkuru liqtawix.
– ¿Kunasa jiwasaru lurawiña munasma? – jupanaka jiskhintawix.
P’iqinchiri sartasiwixa jan arsusina.
– ¿Kunasa lurasnawa? ¡Punku jichhakañani! ¡Uka lurawiñani! ¿Janiw amuytati warampi uñachayawistuwa kuna lurañasa? – taqi p’iqinchiri jak’ata jach’a arumpi sasiwix.
– ¡Ukankiw! ¡Ukankiw! – Jisk’a wawanaka q’asantawix punku taqiru uñacht’ayasina
– ¡Amukim, amukim, wawanaka!
– Tatitu yanaptita, ¿kunas kamachi? – mä qawqha warminaka siqisiwix.
– ¡Jan parlampi! Jupa yatiwa kuna lurañasa. ¡Jaquqam uka uyu!
Uyu ratu jaqusiwix, t’alpjataki jan uyu utjawina ukhama.
Taqi uyupataru makatantawix.
Ñaka sarantasina pataqa chillqinaka p’iqinchiri mä jach’a k’ulluru thuqthasiwix. Chamampi mistuyawix ukhamaru warampi taqichaqaru warampi jununtawix.
Janiw kithisa unuqawixa.
– ¿Jichhaxa kunas kamachasi? – qhipata arsusiwix.
– ¡Kharintam uka ch’aphinaka! – jak’ata p’iqinchiriru jaqinaka sasawix.
– ¡Thakhi ukankiwa, qhipa ch’aphinakata! ¡ukankiwa! jisk’a llukallanaka q’asantawixa ukhamarusa walja qhipankirinaka.
– ¡Thakhi ukankiwa! ¡Thakhi ukankiwa! – larch’ukisipxan p’iqinchiri jak’ata, yatxapayasina q’inayata. – ¿kamisata juykhunaka kawkir saraña yatispa? Janiw taqpacha khitaspati jaqinakaru. P’iqinchiriki yatiwa kawki thakhi walispa sarawiñataki. ¡Kharxam uka ch’aphirara k’ullu!
Taqpacha sartasiwix yanapañataki thakhi anthapiñataki.
– Atataw, – mä jaqi warariwa ch’apimpi katxasita ukhamaraki yaqha jaqi ajanuru qinchampi nuwxasita.
– Jilatanaka, kullakanaka, janiw kunasa inaki atipjasmati. Ch’amachasiñawa kuna khust’aya katuñataki – mä jach’a qamasani jaqi arsusiwix.
Wali ch’amampi ch’apinaka kharisisina sarantawix.
Ukata sarnaqasina mä qawqhampi, mä thuru uyu wichhuta lurata jikthaptaniwix. Ukaxa lluxinukurakiwa. Ukhama taqpacha sarantarakiwa.
Ukuru qalltasina juk’aki jittaniwixa niya ukhamaraki sipitanaka utjarakina. Juk’a manq’ampi walja jaqinaka waña t’ant’aki kisumpi apasinitan imana yaqha jaqinaka t’an’taki aptasinirikitan jan awtjañataki. Yaqhipanaka janiw kunsa apjatasinkatanati. Inkiniñataki jallu pachaskan ukhamaru walja janch’uñataki utxan.
Ukhamaxa, uküru qalltasisina janiw jaya thakita purintawipxan, wali qaritaki taqpacha sarantawiskan. Janiw kuna chiji uñjasiwix yant’añataki. Aka utt’awimpi, jach’a irnaq uta, taqhisiña utjapuniriwa: mä ch’aphi lluq’i warmi nayraru mantata, mä ch’aranaña isita nayra pataru uchjata; jisk’a llukalla kayu thuqthapisiwixa k’ullumpi wararisina qiluwaña saraski; mä awki ukhamaraki jalaqtarakiwa qincharu kayumuqu usuchasisina. K’iyata siwullampi kayumuquru awki thujrumpi jan axsarata sarantarakiwa p’iqinchiri qhipata. (Qhana parlasita, walja jaqinaka uka awkixaru kayumuqu usutasina k’arisiwix uraqi kutintañataki sasasipxan). Jichhaxa, niya taqpacha ampara luqana ch’apimpi junutaskan ukhamarusa walja jaqinaka ch’apimpi ajanu siqitarakiwa. Chachanaka qamasampi amuki t’aqhisiskan ukañkama warminaka jachjasiwiskan kunataki uraqi jaytawixtan sasina, wawanaka jacharakirakiwa, jan amuytata kunata akhama ch’ama t’ukuña purintan suma jakaña munasina.
Taqina sumankañataki kusisiyañataki p’iqinchiriru, janiw kuna kamachatakanti. Chiqa aruskipasisina, chiqapuni arsuñani, p’iqinchiri suma jark’ataskan, ukampinsa, sariri mä inkiniki sartiwa. Uka arumana ,tama risasiwx tatituru yuspajarasina uka uruna sarawi khust’awixa jan kuna, jan niya jisk’a chiji, p’iqinchiriru purinkatanti. Ukhamaxa mayni qamasani chachanakata arstasiwix. Ajanupa wikharañataskan, ukampinsa janiw ukaru uñjkayawikiti.
– Jilatanaka – qalltawix. – Mä uruta sarawi khust’awixtan, yuspajara tatituru. Thaki ch’amawa, ukampinsa jiwasaxa q’iwtasiñani taqi yattanwa aka thakhi wali ch’amapuniwa suma kusisita jakaña puriñataki. Tatituxa jark’apunispa jiwasan p’iqinchiriru akham khust’ayata jiwasaru apnaqañataki.
– ¡Arumirja akham sarasina nayraxa tukusiniwa! – mä warmi kulirata irkatasiwix.
– ¡Achakay, charaxa! awki wararina, warmita arsusina ch’amachasita.
Wawanaka ukhamaruxa pututiñaskan, mamanaka ch’amampi wawanakaru amukiyaskan arusiri ist’añataki.
– Jisa, nayrama tukintasiniwa, – kulirata phallantawix, – ¡Uka pä nayramaxa tukintasiniwa! janiw kuna chijikaniti mä warmitaki nayra tukintasita mä wakisiri jakañaru purintañataki. ¡P’inqasiñamawa jumankirikthxa! ¿janiw wawanakamata amuytati? ¡Chikata jiwasata tukusitaspawa aka ch’amt’añana! ¿Jan khuskhakiskañani? ¿Mä nayra qawqhapinirakisti? ¿Nayrama kunataki walispa akhamana suma kusisiña uraqi thaqhaniñataki? ¿Jupan nayrata awki kayuta jiwasan kusisiña allqasiñapati?
– ¡Jupaxa k’arisiskiwa! ¡Uka achachi k’arisiskiwa! Tukuñaskiwa kuttintañataki, – jaqinaka qhututiri ukana qalltawixa.
– Jilatanaka, kithisa jan jayaru saraña munkiti – arusiri mayampi arstasiwixa, – kuttintaspawa jan k’añasipani jan k’añayasina masinakaru. Nayaxa, ¡ch’ikhi p’iqinchiriruta jak’ata wiñaypacha saraskawa janchi utjayäthakama!
– ¡Taqpacha sarantaskakiñani! ¡Taqpacha sarantaskakiñani jakaña utjayäthakama!
P’iqinchiri amuki isch’ukiskan.
Taqi jaqixa juparu uñjataña aru apaña qalltarakxiwa:
– ¡Musparata lup’iski!
– ¡Mä chacha achanqar chuymani!
– ¡Parapa unch’ukimaya!
– ¡Phichu sip’uta!
– ¡Chiqapuniwa!
– ¡Qamasaniwa! Lijuta ukhamawa.
– ¡Mayampi wasitat arsusxasmawa! Uyunaka, k’ullunaka, ch’aphinaka, kunäpasa jupaxa makatakiwa. Warampi amuki tixiski, arjañamawa kunasa utji jupana p’iqi manqhana.
P’iqínchiri (1/3)
Jilatanaka masinaka, nayaxa takpacha arunakama ist’ayantwa, ukhamata jichhaxa istapxita. Jiwasa taqpacha lup’iñanaka arsutanaka janiw kunatakiti aka jan wali uraqina qamjañataki. Aka ch’alla q’alani uraqixa janiw kunasa phuqhaniti, ukamaxa jallu maranakan janiw kun phuqhankiti janipuniw khitisa jichha aka wañapacha uñjiritan. ¿Qawqhapacha akhamana irtapisiñani arsuñani inaki? Uywa jiwaskiwa jan maq’ani ukhamaru jiwasa wawanaka ukamaraki jiwanukaniwa jan manq’ata. Ukamaxa jiwasa thaqhañani ma ch’ikhi walichawi sumachañataki. Aka phara uraqita sarjaña walispawa ukharusti mistunsna yaqha uraqiru akapachata suma puruma uraqi thaqhañani janiw akhama jakasnati.
Ukamaj, mä jaqiri jan p’ukqhiri uraqina qarita arumpi arsuskan mä tantanina. Kawkiru kunapacha janiw jiwasa yatiñtanti, amuykipaña. Amuytasiña aka wakisitan mä uraqina akapachata nayramaranaqana, ukakispawa jiwasa yatiñataki. Chiqa arusita, mä pachana uka jawari nayaki samkasixpachatuwa sistuwa, jak’at jak’at antutwa aka k’allk’u samkawi. Jichhax thurita arumpi nayax arsusjaw kuna puni kamachpachan uka markan mä pachan jani samkaspan.
Isch’ukirinaka, churi jank’u ajanunpi p’urp’u nayrampi, llakita jan yatita, aynachat thixnitan amparampi, aka arsunakata jupanaka jaqiri uñstasiwix. Mäyat mäyat llawuntasiskan p’iqi manqhana uka lup’iwinpi mä suma jiwaki uraqina sinti irnaqañata ukaruna jach’a t’inkha apsuta uthaspa kusa yapuchata.
– ¡Jupa chiqa arusiskiwa! ¡Jupa chiqa arusiskiwa! – taqi sipsikañaskan qarita arumpi.
– ¿Uka uraqi jan jayakiti…ja..yakiti? – istasiwix mä aru qhuri manqhata.
– ¡Jilatanaka! – arst’asiwix yaqha arsusiri. – Ist’awim aka siskaña janipuniw akhama qamasnati. Jiwasax sapuru sintipuniwa irqaqawixtan, inaki anaki. Jiwasa satawixtan jan alsuñiritaki ukjaxa mäñaykaspan, lluxlla jutawix q’ala tukurawix satanaka ukamarusa laq’a unuqiwix, jichax qalakamakiwix. ¿Jiwasa akan musparaskañani sapuru irnaqasata uruta arumata manq’a awtiñataki uma awtiñataki, jan isini jan wiskhuni? Jiwasa amuyasiñani yaqha suma achuri uraqi thaqtañani ukarun jiwasan irnaqaña kusa p’uqt’awiyañani.
– ¡Sartan! ¡Sarxañani ratuki akana janiw qamjasnati jani walikiti jakañataki!
Qallarawix sipsiñanaka, ukaruxan mäynit mäynit sarawix, jan amuyasita kaukir saraskan.
– ¡Suytam, jilatanaka! ¿kawkir saraskta? – nayrïri piq’inchiri arsuwixa. – Sarjañatan, ukampinsa janiw akhama. Jiwasa yatiñatan kawkiru sarawiañani. Jan ukhama, juk’ampi q’ullusiña puriñani. Nayax jiskhiña munsmawa mä piq’inchiri apsuñani taqi juparuxa ist’añani kawkir suma qhana thaqhi jiwasa uñachayañataki.
– ¡Ajlliñani! Ratuki mayni irpañani, istasiwix taqichakana.
Jichha ukhama mä tuqintasiña qallantapxiwa, mä jach’a pixtupiniwa. Taqi arusiskan ukhamaruxa janiw khitisa istkanti janiw khitisa amuykanti. Jaqinaka jupanakpura jaljasiña qallantapjiwa, sapa jaqi arusxäsiwixa jupataki, ukarusti mayat mayat jaljasipxiwa. Payat payat, qalljaptawix saykatata kallachi kallachimpi katxarusita parlasiwir, arsusiwir, uñstasiñtaki yant’aska, isit isit katxarusitapxi ukhamarusa amuqiki sasina uñanchapwxi amparampi. Ukamarux taqpacha mayampi tantasipxiwa, arsusiskasina.
– ¡Jilatanaka! – ma jaqi jach’a arumpi arsusiwix q’ala ch’aja qarita arsunakata amuktawix.
– Akhamaruxa janiw kawkina tuqintañani. Taqi arusiskan jan ist’asita. ¡P’iqinchiri chhijllantan! ¿Kawkir jiwasata chhijllantasnawa? ¿Kawkir jiwasata irpxañataki yatitawa?
Akana taqpacha uñst’asiptan, ukhamatha naya sañamuntwa, janiw nayax ukhama wawanakaxa p’iqinchiritaqi maynitakix jumanakataqixa irpiristuwa. Jichha, arsjam ¿khitixa uka sariri ch’iwina lakathiyani arumintita qunutaskiwa yattati?
Taqi amuktasiwix. Taqini uñchukiñapa palltasiwix uka sariri uñjtañataki kayuta qalltasina p´iqirukama.
Uka sariri, niya huayna uñjtata, ch’iwina niya ajanu imantataski ukharusa sunkhaki uñstasita jach’a ñakutampi, qununtasiwix mayampi uka lakathiyana amukitaki, chhaqhata jupan amuyunakampi, mä kuna jach’a thujrumpi uraqiru nuwarakiwa.
– Masuru uka jaqiru mä jisk’a llukallampi uñkatawixtwa amparata katuta mä thiyata sarawiskan. Wasärma jisk’a llukallampi sapaki akat sarxawixa ukhamax sariri akankaskiwa.
– Jilata, armasiñani aka jan wali arunaka janiw kawkir chiqtañani. Uka jaqi khitixpacha, jayata jutatawa, janiw khiti jiwasata uka jaqiru uñtawix, ukampacha, jupaqi yatix kawkiru jiwasaru Irpsxataña walispa. Nätaki, uka chachax ch’ikhi intataniwa ukan jan arsuta qunuta lup’iraskiwa. Khitixa tunka arumpi jaltjaspan tantasiñaru ukamarusa khitiru arsuyaspan, ukampinsa uka jaqi sapaki amukita qunuski.
– Ukhamaw, uka qunuta chacha lup’ispachawa ukajta jan arskiti. Janiw inakispati wali ch’ikipinipachawa, – taqpachana uka chacharu uñsuna qallantawix chiqt’aña uñtampi. Sapa mayni uka chacharu qhana chuymampi iñantawix, suma amuyupat yant’awita.
Janiw khitisa aski arusjapwixa, ukamaru taqin aru wakixäsiwi uka saririru jiskhiñataki, uka jaqiru, alaxpachata purintawi jupanakatixa uñstata suma uraqi uñjañataki. Jupa p’iqinchiripañapana, ukamaru taqpachana arupaxa istasiñapana jan jiskt’ata.
Taqpacha jaqinakata tunka chachanaka chhijllawipxi uka sariri aruntasiñataki ukhamaru yatiyañataki juparu p’iqínchiri sutichatawa. Aka chachanaka p’iqínchiriru yatiyawixa akakama janiw kunsa walikiti uywanakataki ukhamarusa uraqina janiw kunasa alinuqiti ukhamata juparu askiña munapxi p’iqínchiri sutiñataki.
Ukamaru tunkpacha alkatawix saririru. Akam sasina:
– Akamata jiwasa wayt’asiptwa mistuñataki utanakata yaqha suma uraqi thaqhañataki. Urasarupuniwa akhamaru tukuyañataki taqpacha sumthapiyapta, jiwasaru tatitu uñachayasiwix, jumaru iwxasina jiwasataki, juma, jan yatita sariri, suma ch’ikhi jaqi, jiwasaru irpitataw suma jakañaru jiwasaru apsuta aka llakitata. Taqpachata jaqinakata aka uraqita jumaru mayiña munaptwa jiwasan p’iqínchiri. Kawkir juma sarata, jiwasa sarapjarakiwa. Jumataki taqpacha thakhinaka saraña yatitawa chiqapuni jumaja suma uraqina wawachatapachatawa. Jiwasa taqpacha arsuñanakama ist’apjamawa jan ch’axwata. ¿Iyaw satati, jach’a ch’ikhi sariri, qhispiyaña aka tukt’ayata jaqitajayunaka? ¿Jiwasan p’iqínchiritati?
Achikaña arumpi, sariri janipuniwa p’iqi aytawikiti. Ukhama qunutakiskan janipuniwa unuqxiti. P’iqi k’umtataki qunuskan nayra pichu sip’tapita ist’awix jaqinakana arupa amukiki. Kunapachata ist’asisita lawanpi ch’allaru junuskan… Lup’iña uñjayataskan. Jaqinaka aru mayita tukusisina , k’acha chhajä arumpi jan unuqita sawix:
– ¡Iyaw!
– ¿Juma jak’aru sarawiñani suma uraqi thaqhaniñataki?
– ¡Arkañasmawa! – arusiwix jan p’iqi aytasita.
Jichha kusisiyaña yuspajaraña jaqinakan chuymana qhantasiwix, ukampisa sariri janiw kunsa arusiwixa.
Tunka chachanakaxa kutintawixa khust’ayampi, jichhakama ch’ikhi saririruna yatiña uñst’asiwix.
– Ukan qunutaki janipuni ajanu uñachasiwix janipuniw jaqi mayiskasina p’iqi thaltkiti. Amakiki qunutaskiwa. Taqpachan arunakata, payaki arusiwix.
– ¡Chiqa p’iqiniwa! ¡Jan uñt’ata yatiña! – Taqpacha kusisina warariwix tatitu aka sariri jiwasataki apayistuwa.
Jiwasaru qhispiyañataki. Taqi thuru amuyumpi jan axsarata Iyaw sapxi khust’aya p’iqínchiri irptata kitiru janiw kunasa mulljañaspati. Ukhamaru qhipüru taqi wakichasiwix sarjañataki.
Alwa purita khitinaka qamasaniwa sarxañataki tantasiwix jaya sarañataki. Pä pataka jila ayllunaka purintawix sarxañataki. Mä juk’a jaqinaka Jalaqtasiwix uta uñjañataki sasina.
Приповедач Сремац и практикант Вукадин (3/3)
Глава VII
До које силним трудом, купљењем и напрезањем писац доведе свога јунака и поред „пизме и неправедна осуђивања“ читалачке публике
Вешто се протура Вукадин, још се вештије протура писац.
Вукадин у првом двомесечју привлачи пажњу професора својим добрим оценама; а писац, иако и у својој глави рђаво пише, ипак се добро држи! Вештији од Вукадина! Ђачки родитељи својим дугачким разговорима учинише много велике користи својој деци, а писцу много нашкодише. Поред толиких ствари, морали су и они баш сад да развезу, надугачко и нашироко. Али ипак се писац држи, јер сви ти „додаци“ (јер збиља то се не може рећи недостаци) губе се пред „спавајућим Венусом“. Чува писац тако понеки сигуран метак, и кад ми помислимо да је већ пропао, а он га у таквом тренутку испали и избегне сваку опасност. Дакле, писац је спасао тај резервни метак, али чим да се помогне Вукадин у својим материјалним незгодама. Морао је почети да преписује за новац неке књиге. И ту се још опазио доцнији велики преписивач, као што се код „Ћосе“ познало, да ће г. Сремац бити велики хумориста.
Елем, сада пише и Вукадин и чим пише, наравно да има права и он, да се назива књижевником, па ма шта писао!
Вукадин је књижевник искључиво за бабе којима препоручује „Сан Матере Божје“ и „читуље усопших рабов божјих“. Он својим писањем користи и себи и својој читалачкој публици; а писац овом причом не користи ни себи, ни бабама, нити иком другом.
Вукадин износи на пазар старе књиге, а писац старе и изанђале „досетке“.
Вукадин, како тако, прелази у старији разред, и писац ће морати, како тако, поћи даље.
Што даље, то теже! Ми већ клонусмо. Сад нас ништа више не занима, осем [sic] помало пишчева издржљивост. Знамо шта ће бити са свима личностима ове приче. Све морају бити покварене, а Вукадин више него сви, јер какав би иначе био вајни јунак. Писац се решио да га нагна да се, пошто-пото, ували у све могуће пороке на овом свету. То важи и за остале личности, само не у толикој мери као за Вукадина.
Мучи се писац, мучи се Вукадин, мучимо се и ми читаоци. Сви смо већ помутили очима од умора и досаде и сви се „купамо у зноју лица свога“. Никоме више није до смеха и шале. Овде се лепо може применити она изрека народна: „Дала баба пару да се ухвати у коло, а сто би дала да је пусте!“ Сви смо почели од шале, а изгледа као да ће завршетак бити врло жалостан! Међутим, као да нас је ова општа невоља спријатељила, те сад једно друго почињемо искрено жалити. Ми сажаљевамо и писца и Вукадина, а они опет жале нас читаоце и чисто као да би хтели рећи: „Е, брате, што се бар ови људи навезоше на ове муке! Ми бар ако морамо, шта би њима?“ Тако је то: „играчка – пљачка!“ Мора да трпи сада сваки шта га год снађе. Опасност је све већа и сад већ престаје сваки да води рачуна о другима, већ се обзире на коју ће страну да стругне и да себе спасе. Напослетку, мораће дотле доћи, те ће или Вукадин утећи од немилосрдна писца или ће писац утећи од „немилосрдне“ публике, или ће публика морати да бежи ма на који начин од њих обојице и да их остави нека трљају главу међу собом, како су год вешти.
Вукадин је чак био написао и молбу. (Управо писао му је онај адвокат код „Севастопоља“, чини ми се, за полић ракије и пакло дувана од гроша.) Молба је овако почињала: „Ја доле потписани умољавам писца, да он које би још имао и трунку ,милосердија’ спрема мене измучена и изнурена и уколико његов бар ,човеков карактер’ сматра исте наведене муке… итд.“ Дакле, он је молио писца да га остави да бар умре с миром, али помоћи није било. Је ли Вукадин крив што је у овако тешким приликама почео и ракију пијуцкати и што се пролагао.
Писац иде даље и нагони Вукадина да моли црквењаке за дозволу, да може „однети тас у цркви на св. Николу и то у своју корист“. То га је писац наговорио само да га ували у што веће пороке, а већ по његовом се упутству и завадио с професорима. Није дете криво. Дете к’о дете! Узроке не испитујемо, тек главно је, да Вукадин има више порока, него ова приповетка рђавих страна. Писац је опет добио па макар и тиме само! Замислите само приповетку са врло много мана, а јунака приче са пуно врлина. Видите ли како г. Сремац уме да се довије на све могуће начине, да не остане бар последњи, кад не може бити први.
Глава VIII
Вукадин је истеран из школе. Није хтео ни у професоре, ни у бакале, ни у приповедаче, јер вели „то се не рентира“. Решио се да иде у полицију. (У која ли времена, Боже мој, највише попуњаваху места у полицији типови слични пишчевом Вукадину?!) Писац је отишао „накинђуреној“ госпоји Настасији, удови блаженопочившег лецедера Трифуна, и замоли је да се заузме код начелника министарства да Вукадин добије за практиканта. Више се заузимао писац него Вукадин, јер писцу је потребније него њему. Он се сада тек присетио, да прича носи наслов: „каријера практиканта Вукадина“, и његов јунак мора постати практикантом ма по коју цену. Зато писац онако услужно придржава ново либаде госпоји Настасији, и помаже јој да се што пре спреми, кад полазаше г. начелнику.
Госпођа Настасија је много учинила, што је израдила Вукадину практикантско место. Весео писац, весео Вукадин, весели и ми! Слава госпођи Настасији!
Вукадин је у свом новом положају врло озбиљан, и као да се помало и поноси, јер се, веле, чисто стиди познанства с писцем, који није ни за длаку коракнуо напред и остао исти. Више се не смеје ни његовом вицу: „к’о Ецопаћ кобилу“ (млатнуо неко неког). Међутим је вредан и врло учтив, и онда је морао напредовати, као што писац задовољно вели: „баснословно брзо!“ Није то ништа баснословно и чудно. Дела говоре, јер је Вукадин бољи од свих осталих дванајест [sic] другова.
Да пожуримо, наводећи од свега осталог „смешне“ стихове: „Ти ми, Јуцо, здравље јуби, јубиле те моје сузе!“
Вукадин је променио презиме и по молби премештен у „внутреност“.
Глава IX
Ова ће глава бити најбоља, јер ћемо се трудити да буде најкраћа
Има нечега нарочито занимљивог у овој г. Сремчевој причи, а то је што нико није на свом месту и као што треба, сваки је гори, него што то може бити.
Сељаци глупи, ћивтице глупе и досадне, г. Милисав лопов, а Вукадинов отац хајдук и сва остала родбина као да је извађена из доба када се није водило рачуна о породици и њеним члановима. Ђаци нису на свом месту, ђачки родитељи још мање; онај професор што разговара с Вукадином о прдавцу изгледа, боже сачувај, као луд, и онај филолог није далеко умакао; директор још гори. О адвокату што гребе песак с дувара и пише жалбе и молбе у четири кафане са „смешним“ називима, да и не говоримо, а што га бију место да му плаћају да и не помишљамо. Лицедерка прилично шашава, а начелник министарства шашавији од ње, а већ практиканти, другови Вукадинови, личе на стоку. Дакле, и трговци и ћивтице и занатлије и ђаци и калфице и професори и адвокати и свршени правници и лиферанти и све могуће Јуце и Цајке, Јевђе и Шврће, Тасице и Васице, и лиферанти и књижевници: све, ама једним словом све, глупаво и шашаво више него што уствари може бити и све некако буди бог с нама, као да је с неког света пало! Вукадин је већ превршио сваку меру! Све натрашке, па чак и клубе оне Кајчице није као што треба и пада у блато. Бар онај берберин опет не „имађаше јестеста“ те Вукадина ошиша. Не, не и то је морало да буде рђаво, јер би иначе чудновато стричало из ове грдне збрке карикатура и „смешних ствари“. Морало је дакле и шишање да испадне на басамаке, као што је и клубе чак морало да пада у блато, само да се не квари „хармонија“. Ето видите, с колико се пажње морају радити „овако савршено“ смешне ствари!
–
Вукадин, како је премештен у „внутреност“, као да је у море пао! Дуго се о њему није ништа знало. Кад, једног дана, читамо у новинама, како се Вукадину досадило, да га писац више злоставља и по наговору публике утекао незнано куда… Мало доцније читали смо распис пишчев да се одбегли ухвати и да се њему на даљи поступак преда. Власти су већ почеле трагање, и шта ће даље бити јавићемо, ако будемо дознали.
18. октобра 1896. г.
Врање
Рад. М. Д.
Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година XIII, бројеви 168–171, Београд 1896.
Приповедач Сремац и практикант Вукадин (2/3)
Глава IV
Која је управо понављање главе III
Вукадин напредује, јер је и поред оних шамара постао калфицом. Писац му ништа није могао, јер видимо, да се чак и нека Цајка почела заљубљивати у њега.
У овој се глави „чудном вештином“ и „необичном духовитошћу“ надмећу у досеткама и товарењу ћивтице преко сокака један с другим или са сељацима. И писац докон, па се с њима надмеће и „гарави“. Он час дирне сељаке, час ћивтице, час овога, час онога. И Вукадин се осилио поред свог духовитог писца, па и он, по угледу на њега, седи на ћепенку и гледа испод ока, кога ће да нагарави. Ко ће из ове збрке да изађе здрав и читав, мучно би се могло унапред одредити. Напослетку нама је сасвим свеједно; за нас је главно, да ће неко извући дебљи крај и бити „нагарављен“, и ми ћемо се одмах, што рекао писац, немилосрдно и слатко и смејати, па ма ко то био; и ако не желимо, да буде овде случај, што га писац, и нехотице, помиње, кад вели, да често баш онај, који хоће другога да нагарави, и исмеје, буде сам, због своје невештине, исмејан!…
Први је пропао један сељак, кога ћивтице, у договору с писцем, изведоше на мраз, добро га насапунише и утрапише му ћасу с водом да држи. После дугог времена једва се сетио да виче берберина, и да псује (стављамо и ми овде у загради, како долази једна безобразна реч, јер је и то, морате признати, врло смешно). За тим сирома’ сељак лута по мразу, онако насапуњен, из дућана у дућан, и тражи ко ће га обријати. Писац вели да има приличан број сељака, с којима се могу правити такве шале, и одмах даље прича, како сељак тражи каскала. За ово је испричао два случаја, што је урадио сигурно на захтев својих пријатеља, који су ову причу још у рукопису читали. Ово нас нимало не изненађује, јер смо и до сада познати са карикатурама пишчевим. Ипак нас и поред свега упињања није насмејао. Е, али да је он то знао, онда би сигурно додао, како су ћивтице ономе сељаку, што га бријаху на мразу, одсекли нос и уши, а он им лепо захвалио речима: „Хвала вама, који ви мени итд.“ И збиља, да је још и то додао, морали бисмо се слатко смејати. Него, писац је још млад и временом ће, ако се само уструди, и дотле доћи. Његови су сељаци чудна ствар. Додуше можда је он и виђао сличне типове у уредништву „Српске заставе“, али савршено овакве чак ни тамо, мислимо, није могао наћи. Али, бога ми, шта још у свету нема.
Тражење каскала му се јако допало и зато нам и прича два дугачка развучена примера! Изгледа да га је чисто жао, да пређе на шта друго, јер се боји, да ће му ишта више моћи овако смешно испасти! Бар у оваквом случају, требали бисмо, да се, из сажаљења према писцу, насмејемо; а ми међу тим код другог примера већ почели да се мрштимо и мигољимо на свом месту од досаде. Хтео је он и по трећи пут поновити то исто, јер што веле деца: „трећи пут Бог помаже“, али се присетио, да ће му се Вукадин извући без ичега, а то му никако не би ишло у рачун. Свакога он мора да закачи, па имао право, немао. Њему се чини, да ако ико буде обичан, а не карикатура, онда ће бити раван њему, а то нема смисла. Писац мора да буде надмоћнији од лица, која нам износи. Онда он мора да прави накараде, ако хоће да то правило одржи.
Како ко тек Вукадин понајгоре, јер писац ако му ништа друго не може, а он га избије. У прошлог глави му опалио два шамара, а у овој један имајући на уму да га бије пред Кајчицом, што се враголасто смешка преко пута и држи клубе под мишком. Не знамо како писац мисли, али ми држимо да би боље било да је он Вукадина убио још у прошлој глави, те ми не бисмо морали ни читати ову главу; нити бисмо морали пропасти, горе од Вукадина, док смо прочитали дугачке говоре сокачких говорника о овом проклетом шамару. Чим је опалио шамар овоме јунаку, писац је одмах платио добошару, да објави, да ће се пред газда-Милисављевим дућаном држати јавна „лицитиација Вукадинова шамара“ и где ће сваки добити реч, да каже своје мишљење о овом срамном поступку од стране сељакове. Згрнуло се много света и пошто се лицитирало, прешло се на говоре. Писац одржава ред и даје реч свакоме, који год се пријави. Он сео и марљиво бележи све што ко каже, а затим дâ свакоме, те говор прегледа и види, је ли верно ухваћен. Ту је и Цајка и неки Јевђа и Жикица Шврћа и Аћим клисар и два побратима Тасица и Васица и многи други, које немамо кад ређати.
Глава V
Напредује Вукадин, напредује писац. Вукадину Чапкун отвори очи и он се реши, да остави газда-Милисављев дућан и да пође на науке. Кажу да га је вукла жеља да како тако стекне мало знања и да одмах отпочне утакмицу са г. Сремцем. Нагла и изненадна одлука Вукадинова отворила је опет очи писцу, те и он, бојећи се да га Вукадин не претекне, једва једанпут увиде, да је већ крајње време да и он напусти и сељаке и ћивтице, и да се престане с њима гаравити и товарити. Видео је, да се не верди губити у којекаквим паланачким лудоријама и отпоче расправљати питање о реализму и идеализму. Па збиља њему као књижевнику и није личило да прескаче конце са сељацима и да другује са Жикицом Шврћом и са Аћимом клисаром. Видео је дакле, да се бар написмено не треба ачити и за то оставља „сокак и ћепенак“ – са неким Андрејићем и Светозарем Марковићем. То је давно требало да уради, а не да губи време у доколицама, за које нећемо рећи да не вреде колико ћуран са масном тртицом, иако би може бити имали права на то. Што да од нас нађе; нека му исто ко други каже.
Препоручујемо му да оно место наведено из Светозаревих дела боље проучи, ако га то јест књижевнички рад није исувише уморио.
–
Дакле, сирома’ Јовица Чапкун „пропаде ка’ магарац на лед!“ Знали смо ми то, јер писац не да да га ко надмаши. Јовица се опет једи, јер је „осетљив на мајчину вамилију!“ и што је можда морало бити због оног проклетог вица: „чрез моју науку пропадо’!“ „Ка’ магарац на лед“ и „чрез науку“ надмашује и саму игру каскала, а надимак „Чапкун“ је у толикој мери смешан, у коликој је „иберциг од чамовине“ жалостан.
Баш је то благовет, кад нас у овако мутне и суморне дане озаре каткад зраци ведре шале. Заборављамо на све беде и невоље, па се слатко смејемо: „чрез науку“ ха, ха, ха!… „к’о магарац на лед“ ха, ха, ха, ха! „Иберциг од чамовине“ је жалостан, али кад стегнемо јуначко срце можемо се и ту смејати! Свему се ми смејемо, што год г. Сремац напише.
Има људи које сви сматрају за шаљивчину, па се свему смеју што год они кажу. Чисто се чак не зна ни о чему ће шаљивчина да нам прича, а ми већ код прве његове речи ударили у смех, не гледајући да ли је реч тужна или смешна. Ми смо о г. Сремцу стекли мишљење као о човеку шаљивчини, још ка д је уредио збирку прича о ћоси, и сад се свему смејемо што нам он каже. Смејали бисмо се, без сумње, кад би написао какву причу, рецимо баш и под насловом: „Једно крваво дело“ или „Удављена па обешена“. Јест, ту бисмо се одмах код наслова засмејали, чим видимо и његово име, а камоли да се не смејемо духовитим шалама као што су: „’оди да те дигнем!“ „Сас колица ти еспап доносе, муфљузу!“ „Казначеју мајкин“, „узми пуј-пушку, па ме јуби дико“, „јубиле те моје сузе“…
Поред свега осталог нама је чак смешна и тужна жалба пишчева на нервозне и лене читаоце, који не могу да издрже у овој збрци свега и свачега.
– Ух, ух, забога! – већ виче један „нервозни“ читалац – ето ти несреће; сад опет треба пола часа, док се Вукадин ошиша као да то није могао урадити, кад ми не гледамо!… Гле, гле, па још „на басамаке“ ошишан! Е ово не може да се издржи – „Нервозни“ људи, не треба им ни замерити!
Глава VI
Писац је дакле отпочео своју књижевничку каријеру уређивањем „Ћосе“, а Вукадин је своју каријеру отпочео бакалуком и терзилуком. Вукадин зна бакалук и терзилук; па ни мање ни више већ хоће у права, а писац научио да издаје приче о „Ћоси“ и да ћаска код „Дарданела“, па ни мање ни више, већ одмах у хумористе приповедаче. Чудна сличност код писца и његовог јунака! Вукадин је као идеалиста показао руком на грло и рекао јужним наречјем: „ево баш ми довлен дођоше кајишарлуци газда-Милисављеви!“ И писац је тако исто показао на грло и рекао источним наречјем: „ево баш ми довде дођоше мане нашег друштва!“ Вукадин је пре школе морао мало лепити плакате за „изигравање позоришта“; а писац је, пре него што се уписао у приповедаче, морао, како се вели, радити у „Брци“. Ми све ово не наводимо, што је смешно, већ само износимо факта, па ма читаоци и плакали!
Вукадин и писац су задовољни, што им овако лепо напредују ствари, па поручили литар вина, загрлили се и певају дивним гласом: „Шта, љубаве, зар си ту, на таквоме кревету?“ Писац дигао једну руку у вис, а другом даје такт, а Вукадин затурио главу, жажмурио [sic!] од усхићења и дрхти десном ногом, коју је мало више напред истурио. Шта да ми радимо? Морамо и ми с њима да певамо, само не од задовољства, већ од муке. Бруји песма на све стране! Неки од читалаца севају: „узми пуј-пушку па ме убиј, пишче!“
После оваквих песама врло лепо долази борба касапинова са Тотрком. Борба је „страшно-смешна“ или „смешно страшна“.
Кад је већ све у овакој лепој хармонији једно с другим, онда морамо проговорити коју и о сиромашним ученицима, што послужавањем изуче школу и ступају у државну службу. Ми о овоме смемо да говоримо много пре, но људи, који не воде рачуна о својим првацима на највећим и великим положајима, што на овај начин изучише школу, а то исто код сиротог Вукадина осуђују и исмевају. Вукадин је изучио три разреда гимназије, и постао практикантом, а има многих, који су свршили и мање и били и окружни начелници! Када ли таквих случајева беше највише?
Препоручујемо поштованим читаоцима, да се смеју и то нарочито после ручка, што особито помаже варењу.
Приповедач Сремац и практикант Вукадин (1/3)
(Прва глава ове Домановићеве сатиричне књижевне критике/пашквиле објављена је у „Одјеку“ бр. 167 од среде, 6. новембра 1896. године. Међутим, тај број „Одјека“ није сачуван у Народној Библиотеци, Библиотеци Матице српске нити у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу која има највише сачуваних примерака из ове године. Уредништво ће покушати да пронађе и преостали примерак, да би целовит текст био доступан читаоцима.)
Глава II
У којој Вукадин „расте и ђика без икакве препоне“.
Кад се овако темељно проучи живот нашега народа, онда се тек може извести онако мудар закључак и рећи, да је „пандурска служба“ таман створена за наш народ, који нема великих амбиција, нити воли велика напрезања.
Шта ли је за приповедача, који има великих амбиција а не воли велика напрезања, и који хоће много славе са мало труда и знања?
Ову главу нам није писац препоручио да памтимо, али, то се без сумње само по себи разуме, као и то, да ће се тек на завршетку приче (ако ко узмогне да чита до краја) видети, како је и њој имало места и мисла. Ми је бар за сада не могосмо разумети. Нама смртнима све ово до сада изгледа, боже опрости, као – неко ачење. То сигурно долази отуд, што не можемо да појмимо значај овако дубоких ствари… Ко зна, можда је писац, онако тек узгред, хтео да утиче на омладину, износећи на пример Вукадиново јунаштво, кад се одмете у хајдуке, па из корова виче мајци држећи кремењак у десници:
– Хљеб на пањ па одлази! У хајдука вере нема. – А оцу опет вели: – Натраг ако ти је глава мила!
Ако је то хтео, онда против патриотских побуда и намера не смемо ништа имати. Напротив, то се мора похвалити.
Глава III
У којој, као и у прве две, има о свему другом више него о оном, што се може тицати јунака ове приповетке.
Види се, да је писац врло лепо схватио свој позив. Ова места, у којима износи живот трговаца и „трговчића, ћивтица названих“ подсећају на кир-Диму и кир-Симу из „Брке“. Неки чак тврде, да је он радио на тој рубрици, али се из скромности није хтео потписивати. Понека места опет изгледају нам као стенографске белешке верно копираних разговора сокачких и кафанских, само не обичних, до сад познатих људи, већ таквих, који би били смеса: паланачких ћивтица, чивута и цигана.
„Вицеви“ падају као из рукава. Бројем „вицева“ надмашује наш писац и Твена и Дикенса и Хајнеа и Гогоља и кога год хоћете светског писца. Што су његови вицеви сокачки и „ординарни“, то је споредно, јер се такав „еспап“ највише троши код „Дарданела“ и „Позоришне кафане“. Они су разна порекла: неки су дигнути из прашине заборава, где су толико године лежали избачени из употребе као иступљени и извештали, неки су узети са сокака још онако сирови и непрерађени; а неке је писац, по свој прилици, сковао сам уз „пријатељско суделовање својих другова“. Како тако, тек их је он напабирчио велики број и натрпао их без икаква реда у овој приповеци исто онако, као што његове ћивтице суботом и пазарним даном покрену све, што је целе недеље мирно лежало по рафовима, и повешају и натрпају пред дућаном, који остане празан; тако да само још што ћивтица себе, шегрта или калфицу није изнео и обесио пред дућаном међу силне шамије, кајише, вренгије, уларе, свилене фистане за попадије, бичеве, антерије, памуклије, усарачене ножеве, сламне шешире, џезвице итд. Јест, исто је тако урадио и наш писац, јер је све што год је знао и чуо изнео и набацао једно на друго у овој приповеци.
Како смо и ми, као и Вукадин, слушали, да је Шваба чак и мајмуна измислио, то се нисмо много ни зачудили, какве је „паланачке ћивтице“ г. Сремац измислио, али се ипак морамо чудити, каквог је сељака измислио! Ту се показао већи мајстор од Швабе!
Стане, вели, један ћивтица с једне, а други с друге стране улице, један према другоме, па стане сукати длановима као ужари. Чим сељак наиђе, а они оспу са свију страна:
– Стој, куда си нагао као ћорав?
– Шта је?! – чуди се сељак.
– Видиш да ћеш покидати конце?!
– Какве конце? – чуди се сељак.
– Свилене, брате, свилене.
Напослетку нагна сељака да скаче по улици где год види да стоје двојица један према другом, као да не би покидао конце, а од конаца ни трага.
Уосталом, има случајева, где се мора придодавати и намештати све донде, док се извесна жеља не постигне.
Причају за неког старог професора, који, кад једном приликом говораше ученицима о неком боју из старе историје наведе, како је бојну пољану покрило десет хиљада лешева. – Ау! Десет хиљада! – чудили су се ученици. И више, продужио је професор, јер неки записи тврде, да је двадесет хиљада погинуло! – Ђаци су се још више чудили, а наставнику се то допало и из жеље, да их још више задиви, дода, како у многим поузданим изворима пише, да је педесет хиљада пало на бојном пољу. Ко би имао срца, да осуђује овако наивне жеље у овако похвалну истрајност. Добри стари наставник би сигурно „терао лицитацију“ у бесконачност, да се већ чуђење код његових ученика није претворило у – смех. И г. Сремац има племените намере, да нас у ове мучне дане насмеје, и онда употреби све само да то постигне. И кад се не смејемо, ипак јасно видимо то његову жељу, и изгледа нам, да би нас чак покадшто голицнуо руком под пазух, само да смо му ближи. Кад већ после дугих и тешких напора постигне своју жељу и насмеје читаоца, он онда, као и онај стари професор, почне да додаје, како би ствар била још смешнија – његов сељак дошао у варош и гледа збуњено око себе. Још није смешно. Потребно је и да зине, и он зине! Неко се мало насмејао и писац, одушевљен успехом, меће сељаку и шашу у уста, и тај неко још се више смеје; и писац тера даље, па нагони човека, ни крива ни дужна, да скаче преко уображених конаца, или га шаље да тражи каскала, или га брије на мразу! И он би сигурно терао још много даље, али кад примети, да његове карикатуре сад више нису смешне већ жалосне, и кад погледа читаоца и види, како купи и увија усне на плач, онда мора да прекине са додавањем.
Људи мекша срца заплачу се и раније али он је сам рекао, да причу није наменио ни бабама ни деци, већ јунацима, какви се налазе око уредништва „Заставе“, и који се смеју све до другог шамара Вукадиновог, и тек се ту малчице уозбиље, а већ од суза ни трага.
И ако је писац убеђен, да су му „вицеви“ здрави, јер их је при слагању „пробирао“, као кад се паприке и краставци пробирају при метању у туршију; и ако не сумња, да ће се који тако брзо укварити, ипак је за сваки случај, сигурно из тог разлога, уплео врло дугачке разговоре о соли. Све ред вицева, ред соли! Жели да му се овако „лепе ствари“ дуго очувају за доцније нараштаје.
Шта би с Вукадином?
– Зло и наопако! Лепо вели народна изрека: „Мачки до играња, мишу до плакања“. „Вукадину образи као оним заљубљеницима насликаним на меденим колачима“ а писцу до шале. Вукадин за извучене шамаре не криви ни сељака, ни газда Милосава, већ главом писца, који само због соли мораде да му направи толике неприлике и непријатности. И Вукадин већ смишља планове, како да се освети писцу. Ко ће знати, шта још може бити? Има разних случајева: некад буду предмет смеха јунаци у приповеткама, а некад се ствар изокрене и увређени јунаци исмеју своје писце и љуто им се освете! Шта ће бити са Вукадином и г. Сремцем, идемо да видимо, али нам изгледа да писац неће најбоље проћи, јер је Вукадин „крвничко кољено“. Ми само можемо похвалити дрскост пишчеву, што смеде, кад већ познаје и Вукадина, а и оца његова, да му направи посла, те да чак два шамара извуче. Ми бисмо којекако смели један да му опалимо, али два ни за живу главу.
Портре жене у профилу
„Портре жене у профилу“ једино је сачувано сликарско дело Радоја Домановића, мада није познато кога слика представља нити када је настала.

Портре жене у профилу (новинска фотографија из 1948. године, „Књижевне новине“, Уредништво)

Портре жене у профилу (новинска фотографија из 1938. године, „Време“, НБС)

Домановићев унук Радоје Радовановић пред сликом (1961. године, „Спорт и свет“, објављено на Интернет страници Југопапира)
Ради бољег разумевања дела и контекста његовог настанка, доносимо овде два чланка из дневне штампе у којима је јавности једина два пута представљена ова слика.
Први чланак објављен је у „Времену“ 1938. године:
Да је Радоје Домановић написао роман „Из школе у живот“, у коме је описао професорски колегијум у Врању, и да тај роман није био објављен – јер је изгубљен на Торлаку за време светског рата – то зна само породица пок. Домановића.
Али, да је Радоје Домановић био и сликар, то зна још мањи број људи. Међутим, писац „Краљевића Марка по други пут међу Србима“ и „Данге“ био је исто тако талентован сликар као и књижевник.
Још 1904. године када је био у Минхену он се дружио са сликарима. Често је критиковао његове радове и говорио им је:
– Чекајте док само примим паре првог и купим боје и платно. Видећете како се слика!
И заиста, када је једног првог примио плату Радоје Домановић купио је боје, четкице и платно. Минхенски сликари су били изненађени када су два-три дана доцније свратили у стан писца „Страдије“: на сликарским ногарима стајао је „Портрет једне жене“, израђен топлим уљаним бојама. Сликари су били одушевљени профилом једне лепе жене, који је био израђен са таквим сигурним укусом и уметничким инстинктом као да су га радили стари мајстори.
Да ли је Домановић радио још коју слику, не зна се. Мисли се да је ово био његов први и последњи уљани портрет, али се зна да је радио оловком илустрације за свој необјављени роман „Из школе у живот“ које су исто тако пропале.
„Портрет једне жене“ пронађен је на тавану сликара Боре Стефановића, коме је пок. Домановић дао своју слику да је урами. На дну слике јасно се види потпис „Р. Домановић“.
Овај интересантан и лепи портрет је данас својина гђе Данице Радовановић, кћери пок. Радоја Домановића.
Чланак у „Књижевним новинама“ из 1948. године пружа детаљнији опис саме слике, али и опречне податке о њеном настанку:
Само најужем кругу познато је да се Радоје Домановић, велики српски сатиричар, бавио цртањем и да је покушавао да слика и бојом.
По свршеној матури Домановић је желео да студира сликарство, али његов отац Милош, стари учитељ, није допустио да му син буде „мазало“. Ипак и поред очевог негодовања Домановић је стално цртао, оловком и тушем. Скицирао је пријатеље и познанике, а најрадије је радио скице јунака из народних песама: Краљевића Марка, Милоша Обилића, Љутицу Богдана, Срђу Злопоглеђу и друге.
Његов роман „Из школе у живот“, необјављен, чији је рукопис изгубљен за време прошлог рата, био је илустрован са око двадесет цртежа које је сам Домановић израдио.
Роман, уколико је познато, био је уствари духовита сатира на живот професора у паланци. У свом делу Домановић је приказао гимназијску канцеларију у Пироту и живот професора, од којих су неки и данас [тј. 1948. прим. ур.] живи. Како је роман износио негативне стране друштва и алудирао на ондашњим режим, није могао да буде објављен.
Породица Радоја Домановића сећа се читавог низа његових пејзажа из родног места („Бунар у Јарушицама“, „Црква у Јарушицама“, „Кућа у Јарушицама“) који су сви били рађени оловком.
На жалост, његови многобројни цртежи и скице, који су се налазили у породици, пропали су за време прошлог рата, а заједно с њима и рукопис необјављеног романа. Само је сачувана једна слика, портре жене у профилу (велики 23 х 30) рађен масном бојом на платну. На овој слици, доле у дну, целом ширином, налази се крупним словима исписан потпис: Рад. Домановић. И то је данас једини докуменат о сликарском таленту Радоја Домановића.
Овај портре, иако носи елементе дилетантизма, одаје префињен укус за тонско решавање у сликарству. Сликан је, изгледа, по сећању, без модела, и отуда можда недовољна чврстина у цртежу и форми, мада је широко схваћен. Технички, боја покрива платно мрљама каткад недовољно повезаним, слично техници сликања код сликара Стевана Алексића. Али у целини платно је решено тонски врло хармонично. Извесном мекоћом и широким захватом оно пријатно делује на гледаоца.
Изгледа да је Радоје Домановић почео да слика док је још био на студијама на универзитету, до одласка у Минхен 1903. године. После Минхена, по свему судећи није се више бавио сликањем.
Домановић се много дружио са чика-Савом Маринковићем из Шапца, старим и доживотним опозиционаром и бунтовником, судијом и адвокатом, коме је главно занимање било сликарство, нарочито у доба када је био избачен из државне службе због својих чланака писаних у „Самоуправи“ против Обреновићеваца. Домановић је вероватно поред Саве Маринковића и почео да слика.
Сликар Бора Стефановић, који је био Домановићев нераздвојни пријатељ, прича да је Домановић у Минхену врло радо посећивао галерије и музеје, да је много цртао и да је имао врло развијено осећање за добру слику и валер боја. Умео је – каже Бора Стефановић – тачно да запази шта је добро а шта лоше на слици и да донесе објективан суд. То исто тврди и сликар Драгомир Глишић, додајући да је Домановић нарочито волео слике и портрете рађене реалистички.
Портре „Жене у профилу“, који објављујемо показује да је Домановић имао утанчано осећање за слику и при личноме раду. Он није много сликао, није имао рутине. Али осећање за боју овде је примарно, а чисто сликарски ефекат преовлађује над дилетантизмом.
Пуну истину о времену настанка ове слике као и жени која је на њој насликана никада нећемо сазнати. Уредништво се нада да ће некада имати барем могућност да читаоцима представи ову слику у оригиналним бојама.
Извори:
- Мијатовић, Нада, „Радоје Домановић, сећања његових најближих: Критика која и данас делује свеже и убедљиво“, Спорт и свет, децембар 1961.
- Н. Н, „Радоје Домановић био је и – сликар“, Време, 20. јуни 1937.
- Симић Миловановић, Зора, „Један сликарски рад Радоја Домановића“, Књижевни лист, година I, број 16, Београд 1948.