Tag Archive | Stranka

Разговор с демократијом (2/4)

(Претходни део)

III
КАМАРИЛА Њ. В. ДЕМОКРАТИЈЕ

Ето видиш, демократијо, како си ти све то заборавила, како се данас, кад си на узвишеном престолу своме са скиптром у руци, са свима знацима краљевског ти достојанства, не сећаш старе своје беде и невоље.

Онда, када си у Одјеку становала, бејаше мода у овој земљи да те грде и руже, и светина се утркиваше ко ће те више испљувати, ко ће више бацити блата на честити дом твој. Сматрало се то за врлину, за заслугу ко ти се безобразније нацерека, ко те пиљаричкије изгрди.

И ти си мирно и јуначки подносила све то као Христос са трновим венцем на глави и слушала си варварску дреку присталица Александрових, који викаху:

— Распни демократију!

— Распни је, распни!

Сећаш ли се тог страшног времена, погледај само руке своје па ћеш на њима још видети трагове окова.

Колики је био број онда оних који су те смели поштовати, који су били готови и да живот изгубе само да могу са страхопоштовањем скинути капу пред врлином твојом.

А сада?

Сада се време променило: 29. маја ти си села на престо, узела скиптар у руке и повратише се сви знаци владарског достојанства твога.

Ти постаде владар и од оне твоје сиротињске избе где си у невољи проводила створише се одједном царске палате.

Ваше Величанство Демократијо, ви сада, ето, као што видите, имате све оно што владари имају. Имате и свој Двор, имате своје слуге, имате ласкавце, имате лицемере, имате и Ви сада, Ваше Величанство Демократијо, своју дворску камарилу.

И ти, Господару Демократијо, чим седе на престо, чим те опкружи сјај и блесак, чим настаде мода да се теби ласка, чим све живо потрча пред твој горди трон да ти се поклони, ти се збуни, заборави твој узвишени задатак, засенише се очи твоје. Како си некада гледала, Демократијо, бистрим, орловским погледом, а ето како се за кратко време помутише очи твоје и ти на жалост не видиш шта се све око тебе ради.

Камарила, ах та проклета камарила. На људе око Новог Покрета, на ту јадну камарилу, на те људе којима је често велика брига како ће доћи до новог пара ципела, вичу браћа Срби више но на иког, вичу тако како ни изблиза не нападају камарилу руског двора, где су велики књажеви.

Видиш ли ти, Демократијо, Господару силни! Теби министри твоји, прваци странке, подносе на потпис разне указе и ти и не читајући шта потписујеш чиниш и починила си до сада толике неправде баш према људима, често, који ти беху највернији, који те ропски слушаху, који те као бога поштоваху у доба твога мученичког и праведничког страдања. Ти сада нећеш да видиш какве све људе имаш око себе, ти несрећна и јадна Демократијо, имаш и сама своју страшну камарилу, имаш и ти своје династијаше, имаш и ти људе који се том врстом демократског династијаштва баве ради личног ћара свога, али веруј ми искрено да ти ипак и данас имаш мало, врло мало искрених поборника својих.

Погледај прво своју камарилу, своју владу, своје одговорне и неодговорне чиниоце, Демократијо, Господару, па онда потписуј указе којима осуђујеш друге.

А да ти још нешто пришапнем на уво:

— Па ти се не сећаш и да и твој двор има прави улазак, а да и он, као и сваки други владарски двор, има свој — капиџик.

Намести јаке страже и за стражаре постави одане и верне људе, па ћеш видети ко се све не увлачи на твој дворски капиџик и шта све без твога знања, а на штету твоју не вршља твоја дворска камарила.

О томе ћу ти идући пут причати.

IV
КАПИЏИК НА ДВОРУ ЊЕНОМ

На први поглед, као што се понеки и буне, многи одмахну руком, па веле:

— Којешта! Двор Демократије, то јест Двор Њеног Величанства Демократије. Камарила тога Двора па чак — није нег’ нешто, измисли човек, ни мање, ни више, већ — и капиџик тога двора Њеног Величанства Демократије.

То заиста изгледа и чудно и страшно, па чак и одвратно, али то изгледа само наивним људима, или деци, или младим, тазе-демократима, који гледају и најцрње ствари у ружичастим бојама. Такви људи, те добре душе — које су деценијама гледале у овој земљи за време опозиције, када се сматрало за порок волети Демократију и да су сви они што су подносили жртве и приступали Демократији и њој верни били, били људи поштени и искрени — морали су навићи, постаде им природно, да човека који сме да се јавно назове демократ сматрају за човека исправна, за човека од идеала и врлина.

Време се изменило, измениле се прилике, али се, како изгледа, у јавном мњењу није изменио појам о речи демократ и демократија.

Некада се није могло ни сањати да ће уз људе који заступају поштена и праведна начела, уз људе који траже правде потиштеном и ваљаном народу, моћи икад пристати шићарџије. У нас се млада демократија развијала у доба најцрњег мрака реакције и сви они беху у присенку заставе коју држаше та идеална чедна Демократија са чијег чела бије и просијава у мраку ропства зора, али не зора за то доба, већ зора будућа, зора за доцнија поколења. Неме усне те дивне богиње не одају бол, а у очима њеним светле сузе и те сузе се пока[д]што скотрљају низ божанске образе и падну на свеже гробове бораца, на гробове деце њене, на узвишене борце за народна права. Заиста то су и била права деца те узвишене Богиње, коју ја сада називам Њ. В. Демократија.

Нико се није томе у Србији надао да ће тако изненадно, тако неочекивано Демократија победити, да ће и она по пуном праву, које јој беше одузето, сести на престо свој.

У нашој земљи чуда и изненађења десило се и то. Ако смо се томе и ми Срби, навикнути већ на чуда и зачудили за тренутак, онда се немамо чему чудити што је демократија добивши свој двор добила своју камарилу и овој главни улаз, па и свој капиџик.

С победом демократије појавили су се одмах и неискрени људи, а чим се они појаве, чим настане време где се може сплеткарењем лично ћарити онда се појаве и капиџици.

Некада на Одјеку капиџика није било. А и на што би када је бежало све што није прави демократ од те куће, кад су сви они који иду против демократије служећи личним режимима и ћефовима сулудог Александра обилазили и улицу у којој је Одјек био. Доцније, чим су се прилике измениле, Двор демократије добио је и капиџик. Да наведемо сада само један пример:

Пре 29. маја у Одјеку бејасмо нас неколицина окупљени као у ратном логору и очекујући сваки час опасност, борили смо се противу оне одвратне реакције, против ондашњег личног режима, који је најјачим ланцима окивао слободе и нагло поткопавао темељ целе наше земље.

Између осталога што се дешавало, десило се и девето чудо. Каже се девето чудо, али код нас је било само једно чудо у безбројном низу разних чуда и — ако се може рећи — чудића.

Министар иностраних послова постао је војник по занату.

Као демократе схватили смо одмах сву страхоту, сву ту страшну иронију немилосрдне судбине према нашој земљи, којој је спољна политика најважнија ствар, јер у нашој земљи, управо у овој бедној земљици, која је међу другима „једна сламка међу вихорове“, тешко је, тешко би било, водити спољну политику и стручноме човеку из парламентарног режима. А на место тога видимо како освану једнога јутра указ којим постаје војник министар иностраних дела у личном режиму.

И ми смо ту спрдњу судбине наше земље умели одшалити горким подсмехом и насмеја се широм сва Србија, насмеја се земља, а шта ће друго, кад ју је ваљало насмејати да од чуда не излуди, кад је морала од бола и плакати и од муке се, што веле, насмејати.

Када смо онда то писали, кад је кроз целу земљу Одјек проносио ту луду ствар ондашњег режима да војник постројава у фронт спољне послове и да им строго војнички командира:

— Спољни послови у фронт!

— Европа равњај с’!

Шта бисмо ми онда, то се нешто мислим, радили да је дошао неко у редакцију Одјека и рекао:

— Шта радите?

— Ето, — рекли бисмо — жигошемо једно страшило од појава, не дамо да спољним пословима руководе војници по занату.

Па кад би на то онај непознати рекао пошто се безобразно, с презиравањем насмеје и прекрсти:

— Баш сте луди људи, само се џабе млатите као Максим по цркви. Причате којешта, а овамо кад ви победите и кад ви образујете парламентарни, демократски кабинет, ви ћете тога истог војника узети за министра спољних послова и писаћете уводне чланке да га браните баш у том истом Одјеку.

Боже, што би тада тај што би се усудио да нас тако страшно увреди излетео четвороношке на улицу.

А то је било! А наш билмез свет одвикнут да мисли некако се није томе ни чудио, а и ко је шта против тога и зуцнуо није се могло ни чути од галаме и силне руље која из разних побуда цепа ваздух Србије громогласним узвиком:

— Живела демократија!

— Живела демократија!

Узвикујем и ја данас, али јој желим да отвори очи, да добро мотри на капиџик свога Двора.

Има, као што се види, и ту капиџика.

(Даље)

Радикалној демократији (3/3)

(Претходни део)

VI

Ти људи који су упадали у Радикалну странку увек најактивније, најжешће само онда кад је то требало лично њиховим циљевима, кад се то рентирало само њиховој кеси, класи или положају и који су се вешто повлачили и прикривали чим је било и најмање сумње да ће им радикализам донети ма и најмање штете. То су људи који се увек пре одричу и убеђења, и начела, и морала, и поштења, него шестог јела на њиховој трпези. То су они нездрави елементи који су највећа опасност у једној странци. И што је, готово рећи, по правилу бивало у Радикалној странци да људи те врсте најчешће бивају најјачи, најчешће они неким подземним, неким волшебним и невидљивим путовима уносе забуну и стварају пометње у странци. А сви они поштени, који увиђају, који осећају сву незгоду, не знају откуда зло долази, откуда је застој и пометња. Наши политичари обично врљају и обрћу се на сто страна, премишљају од сваке руке, траже узроке застоју рада по целоме свету „од истока паке до запада“ и не виде оно што је баш међу њима, пред њима и око њих. Они гледају лица која одобравају, људе који вичу: живела демократија, удружују се и пријатеље с њима као с најбољим и личним пријатељима, а ни у сну не сањају да баш зло отуда долази, да су ти људи криви за свако зло и пометњу која се деси у политици.

Тих елемената навукло се врло много и у једно и у друго крило поцепане радикалне странке, и због њих, којих је и у врховима и у позадини, не може никако бити правилна рада, јер они, хтели не хтели, ради себе, ради својих личних планова, не смеју седети скрштених руку и мирно гледати заједнички рад спојене и уједињење Радикалне странке, којим би се једино и могло учинити нешто. Они и сами знају, они нису глупи да не виде да би тај и такав удружен рад донео велике користи земљи и народу, али њима није ни до земље ни до народа, они одиста и искључиво и живе само себе ради и интереса својих ради. Они су од оне врсте људи који веле: Где је мени добро, ту ми је и отаџбина. Све остало може се претурити, све може пропасти, све изгинути, шта се то саможивца тиче. Зар радикална странка није имала и нема непрестано људи који никад нису ни једну длаку с главе изгубили за ту странку, људи који су се само умели улагивати добричинама првацима, додворити ручковима, гозбама и вечерама, који су цела века увек у добро доба радикалне странке умели систематски експлоатисати само за се и своју кућу пријатељство првака, а који су у доба сваке реакције „гледали свој посао“, јер „нема с ким да се ради“. Или зар нема много ћифтара који су на каквој радикалној забави, и то онда кад је радикална странка бивала на влади, приложили за партијски орган пет динара или банку, за њу се зеленашки наплатили у својој околини, и онда гледају преко рамена искреног ваљаног човека који је дао или цело имање, или толике године службе, или сахранио целу своју будућност за странку и за њена начела. И они се још цинички смеју баш тима који све жртвоваше, који су остали без ичега, који због поштених убеђења изгубише средства за живот.

Зар се не дешава у Радикалној странци да за једну ноћ никну радикали? Као што се дешавају чуда у фантастичним источним причама: да се за дан посади лоза, да одрасте, да узри, да се обере плод, да се измуља вино и да се донесе цару да пије, тако исто је бивало волшебија да се накалеми заклети непријатељ радикализма или да се у политичко земљиште посади прва непозната политичка личност и да та личност за ноћ буде политички редов, каплар, и редом брзо пређе све политичке чинове и у зору је политички генерал и првак у странци.

Зар није било да је у Радикалној странци неко за врло мало услуга што је учинио некад странци, грешио врло много, и кад год греши, држао да има права да греши?

Зар Радикална странка не пати од родбинских веза, зар се ретко дешава да каква тетка или стрина, или овај и онај да положај заклетом непријатељу радикала, који их исто тако гони и дави као што је то и раније радио, те се тиме деморалише све што је поштено у странци?

VII

У Радикалној странци било је људи који су се вештим глумовањем, лепом косом, слатким манирима и поглавито популарношћу код лепог пола, који најчешће земљом и влада, умели, могли и успели да постану идоли јавног нашег мњења. А код нас у Србији то је лако, јер код нас у Србији и сулуди и глупаци са неколико суманутих испада постају славни, постају предметом општег разговора, опште пажње, па често и витези дана.

И такви људи били су врло важан елеменат који су сметали напретку поштеног покрета радикалне демократије, управо то су били најопаснији људи. Они су били само за то да за своју популарност експлоатишу најсимпатичније моменте, да целокупну трагедију народног страдања изигравају пред масом, да масу уза се придобију и да масу, да народ после употребе против исте те масе, против истог тог народа.

Радикална демократијо, ваљда си добила једва једном искуство, ваљда си колико-толико сазрела да видиш суштину ствари. Доста је било и лутања и лакомислености, доста је земља пљескала политичким глумцима.

Је л’ ти ово није јасно? … Видим да није! Чекај да ти боље објасним!

Имамо скромна, поштена и искрена човека. Њега нико не зна, он се не рекламира, он не тражи ни помпе, ни славе, ни параде, нема ни ситиих ни крупних амбиција, не распињу га жеље за влашћу, већ живи животом обична поштена човека. Али дође моменат да се неко дрзне, па ма ко то био те удари на уређења политичка, на честитости и поштење тога човека који је далеко од славе политичке и он забачен негде у свом скривеном куту врлине, у доба кад се на све стране размећу само политички пајаци, погине, распне се на крст за мисли и убеђења своја и племенитом крвљу својом започети свој поштен рад.

И шта мислиш, радакална демократијо, да ли он, примером и страдањем својим импонује маси? Зар се не сећаш, зар ниси демократијо, очи ти испале, гледала хиљаде примера да такве случајеве, да те поштене борце, да та идеална страдања екоплоатишу политички глумци?

На гроб палог витеза, на гроб човека који животом плаћа политичка убеђења долази политички глумац, долази да масу завара, и маса се редовно пуштала да буде заварана.

Политички глумац уме да над самим мртвим телом тог симпатичног, омиљеног човека, који на тако идеалан начин гине, експлоатише све у своју корист. Он се први ту нађе, вешто се учини да плаче, да рида, да жали великог покојника, грува се у груди, чупа косе, представља, игра улогу очајника; излази пред масу и над мртвачким одром почиње главну улогу. Ту држи говор. Свет га гледа. Он разбарушио косу, удесио позу као на позорници, вежбао се да му глас трепери болом (кога он у ствари и не осећа) и почиње:

„Тужни зборе!

„Ево још једне жртве, ево племенита човека, ево борца за идеале где мртав лежи. Ова уста из којих је истина, из којих су излазиле само речи поштених убеђења, та уста из којих је сваки невољник могао чути само утеху, непријатељима слободе та уста беху јерихонска труба, која је наговештавала смрт тиранији.“

Ту глумац забаци косу, уздрхти јаче гласом, начини се да га је бол свладао, обори главу, тужно уздахне, погледа лепи пол, па рекне:

— Народе, ја с тобом плачем…

А народ?

О, јадни народе, ти заборавиш пред том вештом глумачком игром оног племенитог човека, па место да озбиљно заплачеш за правим браниоцем твојих права, а теби се допадне представа и сумануто викнеш лажљивом политичком глумцу:

— Живео! — и то над мртвачким одром палог витеза за поштена начела.

Представе си ти волео, јадни народе, али сутра ћу ти тек рећи куд воде људи са тим политичким пајацлуком.

(Крај)

Квантитет

Било је негде у некој земљи две групе људи: једни подли и покварени, а други добри и ваљани. Првих бејаше врло много, а других врло мало.

Први су чинили зла дела, а они други, оно мало поштених, гледало је то с болом у души, и једнога дана, када зло поче хватати дубоког корена, када преврши дара меру, забринуше се веома они добри и почеше озбиљно да размишљају како да земљу спасу беде која јој предстоји.

И саставише се да решавају о томе.

Говорило се лепо и мудро и паметно, дебата је текла бурно. Није то лака ствар спасавати земљу, и то још спасавати је у овом случају где десеторица имају да се боре против хиљаде. Али мука учи људе, па тако и овде. Најзад се нађе један, те изнесе предлог и вели:

— Браћо, овако не иде, али морамо наћи лека овоме злу. Али како? Њих је врло много, а нас је врло мало, и ја држим да је прва наша дужност да и ми бројно ојачамо и да бројем надмашимо противника. Кад то будемо успели, онда ћемо лако однети победу, а дотле се не можемо ничему надати. Да бисмо постигли ово што велим, ми морамо развити најактивнију агитацију за нашу ствар. Кад људе за се придобијемо, кад потпуно ојачамо, онда ћемо ударити на противника силно, свом снагом!

— Живео!

— Тако је!

И би решено да се овај мудри предлог усвоји, и усвојише га. Решише да им девиза буде: што више, то боље!

И јурнуше сви у агитацију. Ушли су прерушени у непријатељски логор и почеше изреда врбовати војнике за свој табор, не питајући никога ко је он и шта је он.

Како тамо не беше много људи од чврста карактера, то су многе вешто умели застрашити како је опасно да остану у табору где су, јер је тај табор слабији и мањи. И кукавице, као кукавице, прилазише у други табор.

И војска је расла, квантитет напредује, а ови се смешкају задовољно како посао напредује.

У оној маси било је и лакомих. Неке подмитише, а некима обећаше.

И лакоми приђоше.

Квантитет расте, војска јача, а вође се задовољно смешкају.

Прођоше дани и месеци, протекоше многе године мучнога рада, и једнога дана поранише вође и војводе. Шетају по табору, прегледају силу свеколику, па им се груди надимају од радости, загледају се, а сваком из очију вири иста мисао: „Куцнуо је час. Нека јекну трубе наше и нека се предузме јуриш на непријатеља.“

Тако и би. Развише се заставе, а трубе јекнуше знак за јуриш.

— Напред, доле са нељудима, победа је наша!

И крете силна војска напред и грмну страховито из хиљада грла:

— Ура! Живело добро!

Упадоше у непријатељски логор. Кад, ал’ тамо нигде никога.

Тражише, прегледаше на све стране, али нигде живе душе.

— Где су? — пита један од вођа.

— Никога!

— Па ми смо освојили.

— Тако је!

Врте се пецива, прелива се румено вино у боцама, трепери жежена ракија, запалише се велике ватре, ударише бубњи и свирале, зазвечаше ситни таламбаси, зајечаше свирке сваколике, настадоше песме и попевке.

Би, дакле, весеље у част, у славу сјајне победе.

Погасише се огњи, угасише се свирке и попевке и безбрижна војска са још безбрижнијим војсковођама леже да спава, и захрка мамурна по весељу.

Наједаред, око поноћи, груну у логор једна мала чета одважних људи, па подвикну:

— Побеђени, предајте се победитељу!

И прену сањива маса. Једни јурнуше у бегство дивље, очајно, а други, што не могоше утећи, завикаше из хиљада грла:

— Живео победитељ, доле с нашим угњетачима!

Остадоше само вође, само они искрени борци, којих је мало, врло мало.

И настаде ново весеље у част победе, и војска, та иста војска весели се слатко и искрено.

То је био квантитет. Агитовали су док нису све увукли у своје редове, не питајући ко је ко, нити шта је и какав је ко. Кад су упали у непријатеље, а непријатеља нема, они су га увукли у себе, у своје редове, а ту је опаснији.

Квантитет је упропастио за трећину и оног старог доброг квалитета!

„Страдија“
22. мај 1905. године

Узалуд ваша радост

Опет криза.

Имала смисла, немала смисла, али је криза, и то још једна после многих.

Радикална се странка цепка и с разлогом и без разлога, а непријатељи демократије сеире и смешкају се, па к’о веле, то ће њих ослабити, а ми ћемо ојачати. Њима та радост изгледа да је с пуно разлога, али се љуто варају. Они не знају, нити могу знати, нашу радикалску крв. То је чудан сој.

Једном ми је један познаник, либерал по начелу, дивно то карактерисао.

— Чудни сте — вели ми — сој ви радикалци, права напаст. Кад се либерал одметне од своје странке, он улази изјавом у радикале или напредњаке; а ако се напредњак издвоји, иде у либерале или радикале. А ви јок. Кад се радикал покрпа са својима, а он потегне па заставу у ледину за свој рачун као онај Влах Алија, али опет радикал! Брука тако ми бога.

Ово је тачно.

И онда је слаба радост непријатеља демократије.

Сутра нека се пробуди Александар баш на ово „побркано“, како непријатељи веле „пометено“ стање радикалне странке, па ће се одмах видети шта је радикална странка.

Сва крила радикалне странке тог момента, као електризована, угасиће личне свађе и грдње и одједном ће се видети да се сва та силна војска креће на реакцију. Демократска труба трубила би истим гласом кроз целу земљу; труба демократије кад свира узбуну само је једна за све групе радикалске. То је једна једина труба, а једна иста мисао код војсковођа и војника свију радикалских група давала би снаге борцима, а ту би били они борци свију група који су вазда, увек искрено, без личне користи, без помисли на награду, излагали бајонетима своје груди, а из хиљада грла грмело би гласом трубе јерихонске:

— Доле тиранија! Живела слобода! То народ хоће!

А тај глас био је јачи од плотуна жандармерије.

Ту би опет пала свака тиранија, у то не сумњам.

А после?

После би опет дошли симуланти и шићарџије као и увек после рата — да ћаре. А кад се војска поодмори, онда се пређе на дневни ред:

— Е, сад имамо оно мало наших старих рачуна!

И рачуни би се опет претресали.

Смејте се ви непријатељи, али демократија мора да живи, слобода ће увек наћи искрених бораца у свим фракцијама радикалне странке. И бежаће многи, али они не могу као кукавице бити ни озбиљни противници.

Узалуд ваша радост.

„Страдија“
12. мај 1905. године

Још тражи карактер!

У нашој земљи, као што сви знамо, било је доба изјава, потписа, уписа у странку. Неко је то радио милом, неко силом. Неко да изјаву да се одриче својих начела, да би спасао породицу од глади, морао је, а неко је то чинио из подлости, или ради ћара. Еле, то доба знамо.

Скоро је било да једна влада затражи преко власти да чиновници морају дати изјаве да прелазе у владину странку. Неки су давали такве изјаве, неки нису, али том приликом деси се овакав интересатан случај.

Једноме чиновнику доносе такав владин оггисак да га и он потпише. Сирома човек, деце повише, шта да ради грешник, већ зажмури и потпише своје име и презиме.

— Ставите и ваш карактер (занимање) поред имена! — примети му онај који му је списак поднео.

— Какав карактер?

— Та ваш карактер за Бога, поред имена додајте и карактер!

— Какав мој карактер, магарче један. Откуд ја имам карактера? Да ја имам карактера, не бих ти ја то ни потписивао! — плану љутито чиновник и баци списак од себе не бележећи своје занимање.

„Страдија“
7. април 1905. године

Како џебраци чине добро

На Бадњи дан ове године десио се овај жалостан призор.

Неки сиромашак радник који је остао без посла уђе у једну месарницу.

— Пошто је ова џигерица?

— Па, даћеш један грош.

Сиромашак снуждено извади из џепа 15 пара, па тужно молећи рече:

— Благ је дан сутра, треба дечицу да омрсим, а немам више него ово, дај ми је, молим те, макар ти по празнику донео 5 пара.

— Не може! — вели месар хладно и опоро, па се насмеши и љубазно се поклони једној госпи, за којом уђе служавка са великом корпом на руци.

— Шта жели милостива? — опет ће, и поклони се.

— Дај ми ову џигерицу, ево 15 пара — моли сиромашак.

— Не може, брате, остави ме!

Сиромашак изиђе. Стаде уз излог и жалосно гледаше лепо исечене бутове свежа, лепа меса. Утом наиђе један зеленаш, сада богат, а пре 15 година арџија, познаник сиромашков. Сиромашак је остао поштен и сирома’, а онај је непоштеним путем постао богаташ.

— Шта ти ту гледаш? — упита богати.

Сиромашак му исприча како му не да онај џигерицу за грош и како му је тешко што нема чиме децу да омрси на Божић.

— Дај тих 15 пара, па хајде са мном! — рече богати охоло. — Онај му даде, и уђоше у месарницу.

Богати извади грош, пружи га месару и с висине, гордо, кроза зубе рече:

— Дај овом човеку ону џигерицу.

Месар даде, богати пазари шта је хтео, нареди месару да му пошље кући, а са сиромашком се упути кроз варош.

Нису ни неколико корака одмакли од месарнице, а срете их један познаник оног богатог.

— О, куда?

— Та, идем до куће, Бадњи-дан је.

— Где си био тамо?

— Овде у касапници, купио меса за кућу па десих овога сиромашка, те му купих ову џигерицу. Благ је дан, па знаш, к’о велим, нема има чиме децу омрсити. Шта ћеш? Празник је и њему.

— Е, баш си добро урадио! Збогом.

Сретну другог. Поздрави се. А богати одмах:

— Био сам мало до касапнице, па купих овоме сиромашку ову џигерицу. Шта ћеш, благ је дан и њему!

Сретну трећег — исто.

Четвртог, исто. — Петог, и — опет ће богати:

— Ето, овоме купих ову џигерицу.

Ваздан, пуно, препуно таквих политичких фабрика имамо у Радикалној странци.

Од упљачкана новца дали су неки делић, те купили политичку акцију и мисле да је та њихова приложена банка редакцији или пододбору довољна да целога века експлоатишу то што су учинили и речју и тражећи разне лиферације и концесије. Од њих не може да отвори уста човек који је све дао за странку, човек који је искрено дао, па ћути и сноси судбину.

„Страдија“
7. април 1905. године

Сецесија

У прошлом броју донели смо једну лепу песмицу Драг. Илића под насловом „Плави акорди“.[1] То је врло лепа и духовита подсмевка песницима шарлатанима, јер куда ће се више кад већ и „са ружице квочка пева“ а „на гранчици теле снева“. Ово је објашњење случајно изостало из прошлог броја, а било је потребно. Па сада, кад се већ повела реч о тој несрећној сецесији, није згорег да се том приликом још нека каже.

Нека је слава и хвала каквом било правом, великом уметнику, који изради што генијално, трајно у том новом, сецесион-жанру, али сецесион је постао заклон свију могућих незналица и шарлатана. Каква Штукова слика у сецесион-изложби исто је тако лепа као што су му величанствене и слике које нису сецесионистичке. Али маса којекаквих мазала, који по своме таленту не могу да буду ништа, крију своје незнање и неправилности под сецесију.

— Сразмера тела није правилна — реците таквој незналици, а он ће гордно да се испрси, да се подругљиво насмеши вашој тобож наивности, иц ће рећи:

— Несразмерни! Ха, ха, ха! Па то сам, молим вас, ја и хтео. Тиме сам баш изразио велику идеју, коју ваља разумети и појмити. У томе и јесте драж и величина. То је, ако нисте знали, сецесија.

Дивно измишљена новина. Свака лудост, свака накарада, свака неправилност, све је сада добило права на поштовање, сад је то модерно, то је, знате, сецесија.

— Па шта се то нас Срба тиче! — рећи ћете — ми то немамо!

Ама нас се то баш тиче. Код нас није реч о сецесионистичким сликама и песмама, код нас, у нашем животу друштвеном, у нашем друштву овладала је сецесија у највишој мери. Много штошта ми имамо у стилу сецесије.

Имамо сецесион-кабинете, сецесион-кризе, сецесион-политику и политичаре, сецесион-поштење, сецесион-карактере. Свуда видите нешто без реда, везе и смисла, па се чудите шта је све то што не можете да схватите и појмите, а оно нисте знали да је то у моди, да је то сецесија.

Био човек, јест, што би рекао Профаца, оно и није човек, али рецимо човек. Радикалној странци дошао преки суд, он се одрекао радикала и изјавио да с том зликовачком паликућском партијом неће убудуће имати никакве везе. Дотле разумемо. Долази 29. мај, а тај такозвани човек разјапио вилице: „Ми радикали, ми смо се борили. Ја сам страдао за начела, где сте ви, кучке, који сте изневерили начела радикалне странке. Ви сте одроди, ви сте издајници! Доле с таквима, хоћемо чисте људе!“ — Тако је тај братац разјапио и на велико чудо он иде у чистунце, такав рецимо постаје самосталац, и то од оних најватренијих. Е, то сад не разумете ни ви, ни ми. Чудите се и крстите шта је ово, на шта ли му ово личи. Не можете да схватите као кад бисте видели насликану магарећу главу на људском трупу, а под сликом пише: „Афрички лаф или шоља за чај“. И заиста се мора свако чудити ко не зна шта је то сецесија, ал’ кад зна, одмах каже за први случај: „А, то је сецесион политички карактер, то је модерно!“ За слику ће рећи: „Дивна идеја, велика мисао! Бадава – све сецесион, па сецесион!“

Ви знате врло добро шта је либерал, шта је напредњак, шта је монархиста, шта опет републиканац, па чак и Куртовић шта је, али једног дана наиђете на човека једног здравог, свесног и упитате га:

— Којој партији припадате?

А тај вам љубазно одговри:

— Ја? Е, ја сам знате дворски социјалдемократа!

Ви зинете од чуда, ал’ то није чудо, ето то је модерно и ново, то је — сецесион-партија.

Наиђе указ којим се за време данашњег режима чисто радикалског унапређују људи који су радикалима највише сметали, а ви се и ту чудите:

— Ама, зар Данило Живаљевић унапређен?!

— Него шта мислиш?! То је сецесион-указ.

Ето, као што видите, сецесион игра велику улогу у нашем друштву. Штогод видите да је без реда, без смисла и логичне везе, знате да је то потребно због идеје, да је то сецесија. Наша цела земља је готово нека врста сецесион-земље.

Имамо Универзитет без медицинског факултета, без игде ичега и са многим наставницима који не би били ни за гимназију. Па зар и то није сецесион-Универзитет.

Ми имамо научника који нису иишта писали па зар то није сецесион-научник?

Дакле, као што видите сецесија где год се човек мрдне и окрене.

Па кад је тако, онда се и нама могло да „Страдија“ задоцни један четвртак. Није могао број изићи, у ствари, зато што је уредник морао важним послом отпутовати, али то, у ствари, не треба тако рећи; треба да се и „Страдија“ користи новином да прави узрок прикрије модерно, па да каже читаоцима:

— Тако је и требало да буде, то је, ако нисте знали, сецесион-излажење листа, исто отприлике тако као што имамо сецесион долажење у канцеларију код државних саветника.

Али ми то нећемо. „Страдија“ се неће бранити сецесијом и излазиће уредно усред ове неуређене земље, а и без ње наша отаџбина неће трпети оскудице у разним сецесион-приликама и пословима.

„Страдија“
7. април 1905. године

[1] Та песма, непотписана, изашла је у 25. броју Страдије. Она гласи:

Премалеће пуче рано,
Заиграло небо шарно.
Кроз природу дахћу чари,
Под облаком слон шестари,
Цвркуће му нежни глас;
Са ружице квочка пева,
На гранчици теле снева,
Премалећа то је час.
О, да л’ појмиш, душо мила,
Те красоте, такав дан?
Погле бика лакокрила
И лептирак несташан,
Надлећу се,
Наднећу се,
Један другог варакају,
Око руже облетају,
Да јој сишу медну сласт.
Ој, ал’ лептир брже хита,
На бика се ногом рита,
А млад песник нових дана
Из књижевног ђулистана
Свеж и ведар као пласт,
Слуша цвркут нежног бика.
Па очаран дух му плови,
Јер сад нађе акорд нови,
Нови израз, нови слик;
И пресретан песник млади
Жури све то да пресади
У књижевни — у Гласник.