Квантитет
Било је негде у некој земљи две групе људи: једни подли и покварени, а други добри и ваљани. Првих бејаше врло много, а других врло мало.
Први су чинили зла дела, а они други, оно мало поштених, гледало је то с болом у души, и једнога дана, када зло поче хватати дубоког корена, када преврши дара меру, забринуше се веома они добри и почеше озбиљно да размишљају како да земљу спасу беде која јој предстоји.
И саставише се да решавају о томе.
Говорило се лепо и мудро и паметно, дебата је текла бурно. Није то лака ствар спасавати земљу, и то још спасавати је у овом случају где десеторица имају да се боре против хиљаде. Али мука учи људе, па тако и овде. Најзад се нађе један, те изнесе предлог и вели:
— Браћо, овако не иде, али морамо наћи лека овоме злу. Али како? Њих је врло много, а нас је врло мало, и ја држим да је прва наша дужност да и ми бројно ојачамо и да бројем надмашимо противника. Кад то будемо успели, онда ћемо лако однети победу, а дотле се не можемо ничему надати. Да бисмо постигли ово што велим, ми морамо развити најактивнију агитацију за нашу ствар. Кад људе за се придобијемо, кад потпуно ојачамо, онда ћемо ударити на противника силно, свом снагом!
— Живео!
— Тако је!
И би решено да се овај мудри предлог усвоји, и усвојише га. Решише да им девиза буде: што више, то боље!
И јурнуше сви у агитацију. Ушли су прерушени у непријатељски логор и почеше изреда врбовати војнике за свој табор, не питајући никога ко је он и шта је он.
Како тамо не беше много људи од чврста карактера, то су многе вешто умели застрашити како је опасно да остану у табору где су, јер је тај табор слабији и мањи. И кукавице, као кукавице, прилазише у други табор.
И војска је расла, квантитет напредује, а ови се смешкају задовољно како посао напредује.
У оној маси било је и лакомих. Неке подмитише, а некима обећаше.
И лакоми приђоше.
Квантитет расте, војска јача, а вође се задовољно смешкају.
Прођоше дани и месеци, протекоше многе године мучнога рада, и једнога дана поранише вође и војводе. Шетају по табору, прегледају силу свеколику, па им се груди надимају од радости, загледају се, а сваком из очију вири иста мисао: „Куцнуо је час. Нека јекну трубе наше и нека се предузме јуриш на непријатеља.“
Тако и би. Развише се заставе, а трубе јекнуше знак за јуриш.
— Напред, доле са нељудима, победа је наша!
И крете силна војска напред и грмну страховито из хиљада грла:
— Ура! Живело добро!
Упадоше у непријатељски логор. Кад, ал’ тамо нигде никога.
Тражише, прегледаше на све стране, али нигде живе душе.
— Где су? — пита један од вођа.
— Никога!
— Па ми смо освојили.
— Тако је!
Врте се пецива, прелива се румено вино у боцама, трепери жежена ракија, запалише се велике ватре, ударише бубњи и свирале, зазвечаше ситни таламбаси, зајечаше свирке сваколике, настадоше песме и попевке.
Би, дакле, весеље у част, у славу сјајне победе.
Погасише се огњи, угасише се свирке и попевке и безбрижна војска са још безбрижнијим војсковођама леже да спава, и захрка мамурна по весељу.
Наједаред, око поноћи, груну у логор једна мала чета одважних људи, па подвикну:
— Побеђени, предајте се победитељу!
И прену сањива маса. Једни јурнуше у бегство дивље, очајно, а други, што не могоше утећи, завикаше из хиљада грла:
— Живео победитељ, доле с нашим угњетачима!
Остадоше само вође, само они искрени борци, којих је мало, врло мало.
И настаде ново весеље у част победе, и војска, та иста војска весели се слатко и искрено.
То је био квантитет. Агитовали су док нису све увукли у своје редове, не питајући ко је ко, нити шта је и какав је ко. Кад су упали у непријатеље, а непријатеља нема, они су га увукли у себе, у своје редове, а ту је опаснији.
Квантитет је упропастио за трећину и оног старог доброг квалитета!
„Страдија“
22. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Узалуд ваша радост
Опет криза.
Имала смисла, немала смисла, али је криза, и то још једна после многих.
Радикална се странка цепка и с разлогом и без разлога, а непријатељи демократије сеире и смешкају се, па к’о веле, то ће њих ослабити, а ми ћемо ојачати. Њима та радост изгледа да је с пуно разлога, али се љуто варају. Они не знају, нити могу знати, нашу радикалску крв. То је чудан сој.
Једном ми је један познаник, либерал по начелу, дивно то карактерисао.
— Чудни сте — вели ми — сој ви радикалци, права напаст. Кад се либерал одметне од своје странке, он улази изјавом у радикале или напредњаке; а ако се напредњак издвоји, иде у либерале или радикале. А ви јок. Кад се радикал покрпа са својима, а он потегне па заставу у ледину за свој рачун као онај Влах Алија, али опет радикал! Брука тако ми бога.
Ово је тачно.
И онда је слаба радост непријатеља демократије.
Сутра нека се пробуди Александар баш на ово „побркано“, како непријатељи веле „пометено“ стање радикалне странке, па ће се одмах видети шта је радикална странка.
Сва крила радикалне странке тог момента, као електризована, угасиће личне свађе и грдње и одједном ће се видети да се сва та силна војска креће на реакцију. Демократска труба трубила би истим гласом кроз целу земљу; труба демократије кад свира узбуну само је једна за све групе радикалске. То је једна једина труба, а једна иста мисао код војсковођа и војника свију радикалских група давала би снаге борцима, а ту би били они борци свију група који су вазда, увек искрено, без личне користи, без помисли на награду, излагали бајонетима своје груди, а из хиљада грла грмело би гласом трубе јерихонске:
— Доле тиранија! Живела слобода! То народ хоће!
А тај глас био је јачи од плотуна жандармерије.
Ту би опет пала свака тиранија, у то не сумњам.
А после?
После би опет дошли симуланти и шићарџије као и увек после рата — да ћаре. А кад се војска поодмори, онда се пређе на дневни ред:
— Е, сад имамо оно мало наших старих рачуна!
И рачуни би се опет претресали.
Смејте се ви непријатељи, али демократија мора да живи, слобода ће увек наћи искрених бораца у свим фракцијама радикалне странке. И бежаће многи, али они не могу као кукавице бити ни озбиљни противници.
Узалуд ваша радост.
„Страдија“
12. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 