Tag Archive | Domanović

Приповедач Сремац и практикант Вукадин (3/3)

(претходна страница)

Глава VII
До које силним трудом, купљењем и напрезањем писац доведе свога јунака и поред „пизме и неправедна осуђивања“ читалачке публике

Вешто се протура Вукадин, још се вештије протура писац.

Вукадин у првом двомесечју привлачи пажњу професора својим добрим оценама; а писац, иако и у својој глави рђаво пише,  ипак се добро држи! Вештији од Вукадина! Ђачки родитељи својим дугачким разговорима учинише много велике користи својој деци, а писцу много нашкодише. Поред толиких ствари, морали су и они баш сад да развезу, надугачко и нашироко. Али ипак се писац држи, јер сви ти „додаци“ (јер збиља то се не може рећи недостаци) губе се пред „спавајућим Венусом“. Чува писац тако понеки сигуран метак, и кад ми помислимо да је већ пропао, а он га у таквом тренутку испали и избегне сваку опасност. Дакле, писац је спасао тај резервни метак, али чим да се помогне Вукадин у својим материјалним незгодама. Морао је почети да преписује за новац неке књиге. И ту се још опазио доцнији велики преписивач, као што се код „Ћосе“ познало, да ће г. Сремац бити велики хумориста.

Елем, сада пише и Вукадин и чим пише, наравно да има права и он, да се назива књижевником, па ма шта писао!

Вукадин је књижевник искључиво за бабе којима препоручује „Сан Матере Божје“ и „читуље усопших рабов божјих“. Он својим писањем користи и себи и својој читалачкој публици; а писац овом причом не користи ни себи, ни бабама, нити иком другом.

Вукадин износи на пазар старе књиге, а писац старе и изанђале „досетке“.

Вукадин, како тако, прелази у старији разред, и писац ће морати, како тако, поћи даље.

Што даље, то теже! Ми већ клонусмо. Сад нас ништа више не занима, осем [sic] помало пишчева издржљивост. Знамо шта ће бити са свима личностима ове приче. Све морају бити покварене, а Вукадин више него сви, јер какав би иначе био вајни јунак. Писац се решио да га нагна да се, пошто-пото,  ували у све могуће пороке на овом свету. То важи и за остале личности, само не у толикој мери као за Вукадина.

Мучи се писац, мучи се Вукадин, мучимо се и ми читаоци. Сви смо већ помутили очима од умора и досаде и сви се „купамо у зноју лица свога“. Никоме више није до смеха и шале. Овде се лепо може применити она изрека народна: „Дала баба пару да се ухвати у коло, а сто би дала да је пусте!“ Сви смо почели од шале, а изгледа као да ће завршетак бити врло жалостан! Међутим, као да нас је ова општа невоља спријатељила, те сад једно друго почињемо искрено жалити. Ми сажаљевамо и писца и Вукадина, а они опет жале нас читаоце и чисто као да би хтели рећи: „Е, брате, што се бар ови људи навезоше на ове муке! Ми бар ако морамо, шта би њима?“ Тако је то: „играчка – пљачка!“ Мора да трпи сада сваки шта га год снађе. Опасност је све већа и сад већ престаје сваки да води рачуна о другима, већ се обзире на коју ће страну да стругне и да себе спасе. Напослетку, мораће дотле доћи, те ће или Вукадин утећи од немилосрдна писца или ће писац утећи од „немилосрдне“ публике, или ће публика морати да бежи ма на који начин од њих обојице и да их остави нека трљају главу међу собом, како су год вешти.

Вукадин је чак био написао и молбу. (Управо писао му је онај адвокат код „Севастопоља“, чини ми се, за полић ракије и пакло дувана од гроша.) Молба је овако почињала: „Ја доле потписани умољавам писца, да он које би још имао и трунку ,милосердија’ спрема мене измучена и изнурена и уколико његов бар ,човеков карактер’ сматра исте наведене муке… итд.“ Дакле, он је молио писца да га остави да бар умре с миром, али помоћи није било. Је ли Вукадин крив што је у овако тешким приликама почео и ракију пијуцкати и што се пролагао.

Писац иде даље и нагони Вукадина да моли црквењаке за дозволу, да може „однети тас у цркви на св. Николу и то у своју корист“. То га је писац наговорио само да га ували у што веће пороке, а већ по његовом се упутству и завадио с професорима. Није дете криво. Дете к’о дете! Узроке не испитујемо, тек главно је, да Вукадин има више порока, него ова приповетка рђавих страна. Писац је опет добио па макар и тиме само! Замислите само приповетку са врло много мана, а јунака приче са пуно врлина. Видите ли како г. Сремац уме да се довије на све могуће начине, да не остане бар последњи, кад не може бити први.

 

Глава VIII

Вукадин је истеран из школе. Није хтео ни у професоре, ни у бакале, ни у приповедаче, јер вели „то се не рентира“. Решио се да иде у полицију. (У која ли времена, Боже мој, највише попуњаваху места у полицији типови слични пишчевом Вукадину?!) Писац је отишао „накинђуреној“ госпоји Настасији, удови блаженопочившег лецедера Трифуна, и замоли је да се заузме код начелника министарства да Вукадин добије за практиканта. Више се заузимао писац него Вукадин, јер писцу је потребније него њему. Он се сада тек присетио, да прича носи наслов: „каријера практиканта Вукадина“, и његов јунак мора постати практикантом ма по коју цену. Зато писац онако услужно придржава ново либаде госпоји Настасији, и помаже јој да се што пре спреми, кад полазаше г. начелнику.

Госпођа Настасија је много учинила, што је израдила Вукадину практикантско место. Весео писац, весео Вукадин, весели и ми! Слава госпођи Настасији!

Вукадин је у свом новом положају врло озбиљан, и као да се помало и поноси, јер се, веле, чисто стиди познанства с писцем, који није ни за длаку коракнуо напред и остао исти. Више се не смеје ни његовом вицу: „к’о Ецопаћ кобилу“ (млатнуо неко неког). Међутим је вредан и врло учтив, и онда је морао напредовати, као што писац задовољно вели: „баснословно брзо!“ Није то ништа баснословно и чудно. Дела говоре, јер је Вукадин бољи од свих осталих дванајест [sic] другова.

Да пожуримо, наводећи од свега осталог „смешне“ стихове: „Ти ми, Јуцо, здравље јуби, јубиле те моје сузе!“

Вукадин је променио презиме и по молби премештен у „внутреност“.

 

Глава IX
Ова ће глава бити најбоља, јер ћемо се трудити да буде најкраћа

Има нечега нарочито занимљивог у овој г. Сремчевој причи, а то је што нико није на свом месту и као што треба, сваки је гори, него што то може бити.

Сељаци глупи, ћивтице глупе и досадне, г. Милисав лопов, а Вукадинов отац хајдук и сва остала родбина као да је извађена из доба када се није водило рачуна о породици и њеним члановима. Ђаци нису на свом месту, ђачки родитељи још мање; онај професор што разговара с Вукадином о прдавцу изгледа, боже сачувај, као луд, и онај филолог није далеко умакао; директор још гори. О адвокату што гребе песак с дувара и пише жалбе и молбе у четири кафане са „смешним“ називима, да и не говоримо, а што га бију место да му плаћају да и не помишљамо. Лицедерка прилично шашава, а начелник министарства шашавији од ње, а већ практиканти, другови Вукадинови, личе на стоку. Дакле, и трговци и ћивтице и занатлије и ђаци и калфице и професори и адвокати и свршени правници и лиферанти и све могуће Јуце и Цајке, Јевђе и Шврће, Тасице и Васице, и лиферанти и књижевници: све, ама једним словом све, глупаво и шашаво више него што уствари може бити и све некако буди бог с нама, као да је с неког света пало! Вукадин је већ превршио сваку меру! Све натрашке, па чак и клубе оне Кајчице није као што треба и пада у блато. Бар онај берберин опет не „имађаше јестеста“ те Вукадина ошиша. Не, не и то је морало да буде рђаво, јер би иначе чудновато стричало из ове грдне збрке карикатура и „смешних ствари“. Морало је дакле и шишање да испадне на басамаке, као што је и клубе чак морало да пада у блато, само да се не квари „хармонија“. Ето видите, с колико се пажње морају радити „овако савршено“ смешне ствари!

Вукадин, како је премештен у „внутреност“, као да је у море пао! Дуго се о њему није ништа знало. Кад, једног дана, читамо у новинама, како се Вукадину досадило, да га писац више злоставља и по наговору публике утекао незнано куда… Мало доцније читали смо распис пишчев да се одбегли ухвати и да се њему на даљи поступак преда. Власти су већ почеле трагање, и шта ће даље бити јавићемо, ако будемо дознали.

18. октобра 1896. г.
Врање
Рад. М. Д.

 

Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година XIII, бројеви 168–171, Београд 1896.

Приповедач Сремац и практикант Вукадин (2/3)

(претходна страница)

Глава IV
Која је управо понављање главе III

Вукадин напредује, јер је и поред оних шамара постао калфицом. Писац му ништа није могао, јер видимо, да се чак и нека Цајка почела заљубљивати у њега.

У овој се глави „чудном вештином“ и „необичном духовитошћу“ надмећу у досеткама и товарењу ћивтице преко сокака један с другим или са сељацима. И писац докон, па се с њима надмеће и „гарави“. Он час дирне сељаке, час ћивтице, час овога, час онога. И Вукадин се осилио поред свог духовитог писца, па и он, по угледу на њега, седи на ћепенку и гледа испод ока, кога ће да нагарави. Ко ће из ове збрке да изађе здрав и читав, мучно би се могло унапред одредити. Напослетку нама је сасвим свеједно; за нас је главно, да ће неко извући дебљи крај и бити „нагарављен“, и ми ћемо се одмах, што рекао писац, немилосрдно и слатко и смејати, па ма ко то био; и ако не желимо, да буде овде случај, што га писац, и нехотице, помиње, кад вели, да често баш онај, који хоће другога да нагарави, и исмеје, буде сам, због своје невештине, исмејан!…

Први је пропао један сељак, кога ћивтице, у договору с писцем, изведоше на мраз, добро га насапунише и утрапише му ћасу с водом да држи. После дугог времена једва се сетио да виче берберина, и да псује (стављамо и ми овде у загради, како долази једна безобразна реч, јер је и то, морате признати, врло смешно). За тим сирома’ сељак лута по мразу, онако насапуњен, из дућана у дућан, и тражи ко ће га обријати. Писац вели да има приличан број сељака, с којима се могу правити такве шале, и одмах даље прича, како сељак тражи каскала. За ово је испричао два случаја, што је урадио сигурно на захтев својих пријатеља, који су ову причу још у рукопису читали. Ово нас нимало не изненађује, јер смо и до сада познати са карикатурама пишчевим. Ипак нас и поред свега упињања није насмејао. Е, али да је он то знао, онда би сигурно додао, како су ћивтице ономе сељаку, што га бријаху на мразу, одсекли нос и уши, а он им лепо захвалио речима: „Хвала вама, који ви мени итд.“ И збиља, да је још и то додао, морали бисмо се слатко смејати. Него, писац је још млад и временом ће, ако се само уструди, и дотле доћи. Његови су сељаци чудна ствар. Додуше можда је он и виђао сличне типове у уредништву „Српске заставе“, али савршено овакве чак ни тамо, мислимо, није могао наћи. Али, бога ми, шта још у свету нема.

Тражење каскала му се јако допало и зато нам и прича два дугачка развучена примера! Изгледа да га је чисто жао, да пређе на шта друго, јер се боји, да ће му ишта више моћи овако смешно испасти! Бар у оваквом случају, требали бисмо, да се, из сажаљења према писцу, насмејемо; а ми међу тим код другог примера већ почели да се мрштимо и мигољимо на свом месту од досаде. Хтео је он и по трећи пут поновити то исто, јер што веле деца: „трећи пут Бог помаже“, али се присетио, да ће му се Вукадин извући без ичега, а то му никако не би ишло у рачун. Свакога он мора да закачи, па имао право, немао. Њему се чини, да ако ико буде обичан, а не карикатура, онда ће бити раван њему, а то нема смисла. Писац мора да буде надмоћнији од лица, која нам износи. Онда он мора да прави накараде, ако хоће да то правило одржи.

Како ко тек Вукадин понајгоре, јер писац ако му ништа друго не може, а он га избије. У прошлог глави му опалио два шамара, а у овој један имајући на уму да га бије пред Кајчицом, што се враголасто смешка преко пута и држи клубе под мишком. Не знамо како писац мисли, али ми држимо да би боље било да је он Вукадина убио још у прошлој глави, те ми не бисмо морали ни читати ову главу; нити бисмо морали пропасти, горе од Вукадина, док смо прочитали дугачке говоре сокачких говорника о овом проклетом шамару. Чим је опалио шамар овоме јунаку, писац је одмах платио добошару, да објави, да ће се пред газда-Милисављевим дућаном држати јавна „лицитиација Вукадинова шамара“ и где ће сваки добити реч, да каже своје мишљење о овом срамном поступку од стране сељакове. Згрнуло се много света и пошто се лицитирало, прешло се на говоре. Писац одржава ред и даје реч свакоме, који год се пријави. Он сео и марљиво бележи све што ко каже, а затим дâ свакоме, те говор прегледа и види, је ли верно ухваћен. Ту је и Цајка и неки Јевђа и Жикица Шврћа и Аћим клисар и два побратима Тасица и Васица и многи други, које немамо кад ређати.

 

Глава V

Напредује Вукадин, напредује писац. Вукадину Чапкун отвори очи и он се реши, да остави газда-Милисављев дућан и да пође на науке. Кажу да га је вукла жеља да како тако стекне мало знања и да одмах отпочне утакмицу са г. Сремцем. Нагла и изненадна одлука Вукадинова отворила је опет очи писцу, те и он, бојећи се да га Вукадин не претекне, једва једанпут увиде, да је већ крајње време да и он напусти и сељаке и ћивтице, и да се престане с њима гаравити и товарити. Видео је, да се не верди губити у којекаквим паланачким лудоријама и отпоче расправљати питање о реализму и идеализму. Па збиља њему као књижевнику и није личило да прескаче конце са сељацима и да другује са Жикицом Шврћом и са Аћимом клисаром. Видео је дакле, да се бар написмено не треба ачити и за то оставља „сокак и ћепенак“ – са неким Андрејићем и Светозарем Марковићем. То је давно требало да уради, а не да губи време у доколицама, за које нећемо рећи да не вреде колико ћуран са масном тртицом, иако би може бити имали  права на то. Што да од нас нађе; нека му исто ко други каже.

Препоручујемо му да оно место наведено из Светозаревих дела боље проучи, ако га то јест књижевнички рад није исувише уморио.

Дакле, сирома’ Јовица Чапкун „пропаде ка’ магарац на лед!“ Знали смо ми то, јер писац не да да га ко надмаши. Јовица се опет једи, јер је „осетљив на мајчину вамилију!“ и што је можда морало бити због оног проклетог вица: „чрез моју науку пропадо’!“ „Ка’ магарац на лед“ и „чрез науку“ надмашује и саму игру каскала, а надимак „Чапкун“ је у толикој мери смешан, у коликој је „иберциг од чамовине“ жалостан.

Баш је то благовет, кад нас у овако мутне и суморне дане озаре каткад зраци ведре шале. Заборављамо на све беде и невоље, па се слатко смејемо: „чрез науку“ ха, ха, ха!… „к’о магарац на лед“ ха, ха, ха, ха! „Иберциг од чамовине“ је жалостан, али кад стегнемо јуначко срце можемо се и ту смејати! Свему се ми смејемо, што год г. Сремац напише.

Има људи које сви сматрају за шаљивчину, па се свему смеју што год они кажу. Чисто се чак не зна ни о чему ће шаљивчина да нам прича, а ми већ код прве његове речи ударили у смех, не гледајући да ли је реч тужна или смешна. Ми смо о г. Сремцу стекли мишљење као о човеку шаљивчини, још ка д је уредио збирку прича о ћоси, и сад се свему смејемо што нам он каже. Смејали бисмо се, без сумње, кад би написао какву причу, рецимо баш и под насловом: „Једно крваво дело“ или „Удављена па обешена“. Јест, ту бисмо се одмах код наслова засмејали, чим видимо и његово име, а камоли да се не смејемо духовитим шалама као што су: „’оди да те дигнем!“ „Сас колица ти еспап доносе, муфљузу!“ „Казначеју мајкин“, „узми пуј-пушку, па ме јуби дико“, „јубиле те моје сузе“…

Поред свега осталог нама је чак смешна и тужна жалба пишчева на нервозне и лене читаоце, који не могу да издрже у овој збрци свега и свачега.

– Ух, ух, забога! – већ виче један „нервозни“ читалац – ето ти несреће; сад опет треба пола часа, док се Вукадин ошиша као да то није могао урадити, кад ми не гледамо!… Гле, гле, па још „на басамаке“ ошишан! Е ово не може да се издржи – „Нервозни“ људи, не треба им ни замерити!

 

Глава VI

Писац је дакле отпочео своју књижевничку каријеру уређивањем „Ћосе“, а Вукадин је своју каријеру отпочео бакалуком и терзилуком. Вукадин зна бакалук и терзилук; па ни мање ни више већ хоће у права, а писац научио да издаје приче о „Ћоси“ и да ћаска код „Дарданела“, па ни мање ни више, већ одмах у хумористе приповедаче. Чудна сличност код писца и његовог јунака! Вукадин је као идеалиста показао руком на грло и рекао јужним наречјем: „ево баш ми довлен дођоше кајишарлуци газда-Милисављеви!“ И писац је тако исто показао на грло и рекао источним наречјем: „ево баш ми довде дођоше мане нашег друштва!“ Вукадин је пре школе морао мало лепити плакате за „изигравање позоришта“;  а писац је, пре него што се уписао у приповедаче, морао, како се вели, радити у „Брци“. Ми све ово не наводимо, што је смешно, већ само износимо факта, па ма читаоци и плакали!

Вукадин и писац су задовољни, што им овако лепо напредују ствари, па поручили литар вина, загрлили се и певају дивним гласом: „Шта, љубаве, зар си ту, на таквоме кревету?“ Писац дигао једну руку у вис, а другом даје такт, а Вукадин затурио главу, жажмурио [sic!] од усхићења и дрхти десном ногом, коју је мало више напред истурио. Шта да ми радимо? Морамо и ми с њима да певамо, само не од задовољства, већ од муке. Бруји песма на све стране! Неки од читалаца севају: „узми пуј-пушку па ме убиј, пишче!“

После оваквих песама врло лепо долази борба касапинова са Тотрком. Борба је „страшно-смешна“ или „смешно страшна“.

Кад је већ све у овакој лепој хармонији једно с другим, онда морамо проговорити коју и о сиромашним ученицима, што послужавањем изуче школу и ступају у државну службу. Ми о овоме смемо да говоримо много пре, но људи, који не воде рачуна о својим првацима на највећим и великим положајима, што на овај начин изучише школу, а то исто код сиротог Вукадина осуђују и исмевају. Вукадин је изучио три разреда гимназије, и постао практикантом, а има многих, који су свршили и мање и били и окружни начелници! Када ли таквих случајева беше највише?

Препоручујемо поштованим читаоцима, да се смеју и то нарочито после ручка, што особито помаже варењу.

(следећа страница)

Приповедач Сремац и практикант Вукадин (1/3)

(Прва глава ове Домановићеве сатиричне књижевне критике/пашквиле објављена је у „Одјеку“ бр. 167 од среде, 6. новембра 1896. године. Међутим, тај број „Одјека“ није сачуван у Народној Библиотеци, Библиотеци Матице српске нити у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу која има највише сачуваних примерака из ове године. Уредништво ће покушати да пронађе и преостали примерак, да би целовит текст био доступан читаоцима.)

 

Глава II
У којој Вукадин „расте и ђика без икакве препоне“.

Кад се овако темељно проучи живот нашега народа, онда се тек може извести онако мудар закључак и рећи, да је „пандурска служба“ таман створена за наш народ, који нема великих амбиција, нити воли велика напрезања.

Шта ли је за приповедача, који има великих амбиција а не воли велика напрезања, и који хоће много славе са мало труда и знања?

Ову главу нам није писац препоручио да памтимо, али, то се без сумње само по себи разуме, као и то, да ће се тек на завршетку приче (ако ко узмогне да чита до краја) видети, како је и њој имало места и мисла. Ми је бар за сада не могосмо разумети. Нама смртнима све ово до сада изгледа, боже опрости, као – неко ачење. То сигурно долази отуд, што не можемо да појмимо значај овако дубоких ствари… Ко зна, можда је писац, онако тек узгред, хтео да утиче на омладину, износећи на пример Вукадиново јунаштво, кад се одмете у хајдуке, па из корова виче мајци држећи кремењак у десници:

– Хљеб на пањ па одлази! У хајдука вере нема. – А оцу опет вели: – Натраг ако ти је глава мила!

Ако је то хтео, онда против патриотских побуда и намера не смемо ништа имати. Напротив, то се мора похвалити.

 

Глава III
У којој, као и у прве две, има о свему другом више него о оном, што се може тицати јунака ове приповетке.

Види се, да је писац врло лепо схватио свој позив. Ова места, у којима износи живот трговаца и „трговчића, ћивтица названих“ подсећају на кир-Диму и кир-Симу из „Брке“. Неки чак тврде, да је он радио на тој рубрици, али се из скромности није хтео потписивати. Понека места опет изгледају нам као стенографске белешке верно копираних разговора сокачких и кафанских, само не обичних, до сад познатих људи, већ таквих, који би били смеса: паланачких ћивтица, чивута и цигана.

„Вицеви“ падају као из рукава. Бројем „вицева“ надмашује наш писац и Твена и Дикенса и Хајнеа и Гогоља и кога год хоћете светског писца. Што су његови вицеви сокачки и „ординарни“, то је споредно, јер се такав „еспап“ највише троши код „Дарданела“ и „Позоришне кафане“. Они су разна порекла: неки су дигнути из прашине заборава, где су толико године лежали избачени из употребе као иступљени и извештали, неки су узети са сокака још онако сирови и непрерађени; а неке је писац, по свој прилици, сковао сам уз „пријатељско суделовање својих другова“. Како тако, тек их је он напабирчио велики број и натрпао их без икаква реда у овој приповеци исто онако, као што његове ћивтице суботом и пазарним даном покрену све, што је целе недеље мирно лежало по рафовима, и повешају и натрпају пред дућаном, који остане празан; тако да само још што ћивтица себе, шегрта или калфицу није изнео и обесио пред дућаном међу силне шамије, кајише, вренгије, уларе, свилене фистане за попадије, бичеве, антерије, памуклије, усарачене ножеве, сламне шешире, џезвице итд. Јест, исто је тако урадио и наш писац, јер је све што год је знао и чуо изнео и набацао једно на друго у овој приповеци.

Како смо и ми, као и Вукадин, слушали, да је Шваба чак и мајмуна измислио, то се нисмо много ни зачудили, какве је „паланачке ћивтице“ г. Сремац измислио, али се ипак морамо чудити, каквог је сељака измислио! Ту се показао већи мајстор од Швабе!

Стане, вели, један ћивтица с једне, а други с друге стране улице, један према другоме, па стане сукати длановима као ужари. Чим сељак наиђе, а они оспу са свију страна:

– Стој, куда си нагао као ћорав?

– Шта је?! – чуди се сељак.

– Видиш да ћеш покидати конце?!

– Какве конце? – чуди се сељак.

– Свилене, брате, свилене.

Напослетку нагна сељака да скаче по улици где год види да стоје двојица један према другом, као да не би покидао конце, а од конаца ни трага.

Уосталом, има случајева, где се мора придодавати и намештати све донде, док се извесна жеља не постигне.

Причају за неког старог професора, који, кад једном приликом говораше ученицима о неком боју из старе историје наведе, како је бојну пољану покрило десет хиљада лешева. – Ау! Десет хиљада! – чудили су се ученици. И више, продужио је професор, јер неки записи тврде, да је двадесет хиљада погинуло! – Ђаци су се још више чудили, а наставнику се то допало и из жеље, да их још више задиви, дода, како у многим поузданим изворима пише, да је педесет хиљада пало на бојном пољу. Ко би имао срца, да осуђује овако наивне жеље у овако похвалну истрајност. Добри стари наставник би сигурно „терао лицитацију“ у бесконачност, да се већ чуђење код његових ученика није претворило у – смех. И г. Сремац има племените намере, да нас у ове мучне дане насмеје, и онда употреби све само да то постигне. И кад се не смејемо, ипак јасно видимо то његову жељу, и изгледа нам, да би нас чак покадшто голицнуо руком под пазух, само да смо му ближи. Кад већ после дугих и тешких напора постигне своју жељу и насмеје читаоца, он онда, као и онај стари професор, почне да додаје, како би ствар била још смешнија – његов сељак дошао у варош и гледа збуњено око себе. Још није смешно. Потребно је и да зине, и он зине! Неко се мало насмејао и писац, одушевљен успехом, меће сељаку и шашу у уста, и тај неко још се више смеје; и писац тера даље, па нагони човека, ни крива ни дужна, да скаче преко уображених конаца, или га шаље да тражи каскала, или га брије на мразу! И он би сигурно терао још много даље, али кад примети, да његове карикатуре сад више нису смешне већ жалосне, и кад погледа читаоца и види, како купи и увија усне на плач, онда мора да прекине са додавањем.

Људи мекша срца заплачу се и раније али он је сам рекао, да причу није наменио ни бабама ни деци, већ јунацима, какви се налазе око уредништва „Заставе“, и који се смеју све до другог шамара Вукадиновог, и тек се ту малчице уозбиље, а већ од суза ни трага.

И ако је писац убеђен, да су му „вицеви“ здрави, јер их је при слагању „пробирао“, као кад се паприке и краставци пробирају при метању у туршију; и ако не сумња, да ће се који тако брзо укварити, ипак је за сваки случај, сигурно из тог разлога, уплео врло дугачке разговоре о соли. Све ред вицева, ред соли! Жели да му се овако „лепе ствари“ дуго очувају за доцније нараштаје.

Шта би с Вукадином?

– Зло и наопако! Лепо вели народна изрека: „Мачки до играња, мишу до плакања“. „Вукадину образи као оним заљубљеницима насликаним на меденим колачима“ а писцу до шале. Вукадин за извучене шамаре не криви ни сељака, ни газда Милосава, већ главом писца, који само због соли мораде да му направи толике неприлике и непријатности. И Вукадин већ смишља планове, како да се освети писцу. Ко ће знати, шта још може бити? Има разних случајева: некад буду предмет смеха јунаци у приповеткама, а некад се ствар изокрене и увређени јунаци исмеју своје писце и љуто им се освете! Шта ће бити са Вукадином и г. Сремцем, идемо да видимо, али нам изгледа да писац неће најбоље проћи, јер је Вукадин „крвничко кољено“. Ми само можемо похвалити дрскост пишчеву, што смеде, кад већ познаје и Вукадина, а и оца његова, да му направи посла, те да чак два шамара извуче. Ми бисмо којекако смели један да му опалимо, али два ни за живу главу.

(следећа страница)

Портре жене у профилу

„Портре жене у профилу“ једино је сачувано сликарско дело Радоја Домановића, мада није познато кога слика представља нити када је настала.

Портре жене у профилу (новинска фотографија из 1948. године, „Књижевне новине“, Уредништво)

Портре жене у профилу (новинска фотографија из 1938. године, „Време“, НБС)

Домановићев унук Радоје Радовановић пред сликом (1961. године, „Спорт и свет“, објављено на Интернет страници Југопапира)

 

Ради бољег разумевања дела и контекста његовог настанка, доносимо овде два чланка из дневне штампе у којима је јавности једина два пута представљена ова слика.

Први чланак објављен је у „Времену“ 1938. године:

Да је Радоје Домановић написао роман „Из школе у живот“, у коме је описао професорски колегијум у Врању, и да тај роман није био објављен – јер је изгубљен на Торлаку за време светског рата – то зна само породица пок. Домановића.

Али, да је Радоје Домановић био и сликар, то зна још мањи број људи. Међутим, писац „Краљевића Марка по други пут међу Србима“ и „Данге“ био је исто тако талентован сликар као и књижевник.

Још 1904. године када је био у Минхену он се дружио са сликарима. Често је критиковао његове радове и говорио им је:

– Чекајте док само примим паре првог и купим боје и платно. Видећете како се слика!

И заиста, када је једног првог примио плату Радоје Домановић купио је боје, четкице и платно. Минхенски сликари су били изненађени када су два-три дана доцније свратили у стан писца „Страдије“: на сликарским ногарима стајао је „Портрет једне жене“, израђен топлим уљаним бојама. Сликари су били одушевљени профилом једне лепе жене, који је био израђен са таквим сигурним укусом и уметничким инстинктом као да су га радили стари мајстори.

Да ли је Домановић радио још коју слику, не зна се. Мисли се да је ово био његов први и последњи уљани портрет, али се зна да је радио оловком илустрације за свој необјављени роман „Из школе у живот“ које су исто тако пропале.

„Портрет једне жене“ пронађен је на тавану сликара Боре Стефановића, коме је пок. Домановић дао своју слику да је урами. На дну слике јасно се види потпис „Р. Домановић“.

Овај интересантан и лепи портрет је данас својина гђе Данице Радовановић, кћери пок. Радоја Домановића.

Чланак у „Књижевним новинама“ из 1948. године пружа детаљнији опис саме слике, али и опречне податке о њеном настанку:

Само најужем кругу познато је да се Радоје Домановић, велики српски сатиричар, бавио цртањем и да је покушавао да слика и бојом.

По свршеној матури Домановић је желео да студира сликарство, али његов отац Милош, стари учитељ, није допустио да му син буде „мазало“. Ипак и поред очевог негодовања Домановић је стално цртао, оловком и тушем. Скицирао је пријатеље и познанике, а најрадије је радио скице јунака из народних песама: Краљевића Марка, Милоша Обилића, Љутицу Богдана, Срђу Злопоглеђу и друге.

Његов роман „Из школе у живот“, необјављен, чији је рукопис изгубљен за време прошлог рата, био је илустрован са око двадесет цртежа које је сам Домановић израдио.

Роман, уколико је познато, био је уствари духовита сатира на живот професора у паланци. У свом делу Домановић је приказао гимназијску канцеларију у Пироту и живот професора, од којих су неки и данас [тј. 1948. прим. ур.] живи. Како је роман износио негативне стране друштва и алудирао на ондашњим режим, није могао да буде објављен.

Породица Радоја Домановића сећа се читавог низа његових пејзажа из родног места („Бунар у Јарушицама“, „Црква у Јарушицама“, „Кућа у Јарушицама“) који су сви били рађени оловком.

На жалост, његови многобројни цртежи и скице, који су се налазили у породици, пропали су за време прошлог рата, а заједно с њима и рукопис необјављеног романа. Само је сачувана једна слика, портре жене у профилу (велики 23 х 30) рађен масном бојом на платну. На овој слици, доле у дну, целом ширином, налази се крупним словима исписан потпис: Рад. Домановић. И то је данас једини докуменат о сликарском таленту Радоја Домановића.

Овај портре, иако носи елементе дилетантизма, одаје префињен укус за тонско решавање у сликарству. Сликан је, изгледа, по сећању, без модела, и отуда можда недовољна чврстина у цртежу и форми, мада је широко схваћен. Технички, боја покрива платно мрљама каткад недовољно повезаним, слично техници сликања код сликара Стевана Алексића. Али у целини платно је решено тонски врло хармонично. Извесном мекоћом и широким захватом оно пријатно делује на гледаоца.

Изгледа да је Радоје Домановић почео да слика док је још био на студијама на универзитету, до одласка у Минхен 1903. године. После Минхена, по свему судећи није се више бавио сликањем.

Домановић се много дружио са чика-Савом Маринковићем из Шапца, старим и доживотним опозиционаром и бунтовником, судијом и адвокатом, коме је главно занимање било сликарство, нарочито у доба када је био избачен из државне службе због својих чланака писаних у „Самоуправи“ против Обреновићеваца. Домановић је вероватно поред Саве Маринковића и почео да слика.

Сликар Бора Стефановић, који је био Домановићев нераздвојни пријатељ, прича да је Домановић у Минхену врло радо посећивао галерије и музеје, да је много цртао и да је имао врло развијено осећање за добру слику и валер боја. Умео је – каже Бора Стефановић – тачно да запази шта је добро а шта лоше на слици и да донесе објективан суд. То исто тврди и сликар Драгомир Глишић, додајући да је Домановић нарочито волео слике и портрете рађене реалистички.

Портре „Жене у профилу“, који објављујемо показује да је Домановић имао утанчано осећање за слику и при личноме раду. Он није много сликао, није имао рутине. Али осећање за боју овде је примарно, а чисто сликарски ефекат преовлађује над дилетантизмом.

Пуну истину о времену настанка ове слике као и жени која је на њој насликана никада нећемо сазнати. Уредништво се нада да ће некада имати барем могућност да читаоцима представи ову слику у оригиналним бојама.

 

Извори:

  • Мијатовић, Нада, „Радоје Домановић, сећања његових најближих: Критика која и данас делује свеже и убедљиво“, Спорт и свет, децембар 1961.
  • Н. Н, „Радоје Домановић био је и – сликар“, Време, 20. јуни 1937.
  • Симић Миловановић, Зора, „Један сликарски рад Радоја Домановића“, Књижевни лист, година I, број 16, Београд 1948.

Слава Шуматовчанима

Слава свима, народ српски жали
Све јунаке негда што су пали.
Своју крвцу они за род лише,
Они неће вратити се више.
Двапут слава великим и малим,
Јунацима живим и осталим,
Говор Савин што су редом чули
И ипак су живи останули.
Човек њима треба да се диви
Да су кући вратили се живи.
Ја се њима и чудим и дивим,
И очима не верујем живим.

 

Милорад Павловић „Крпа“ (1865–1957) записао је ову Домановићеву песмицу у својим забелешкама, уз следећи коментар:

У ракијџиници Добросава Атанацковића код Кнежева споменика, где су се посведневно састајали сарадници Јанкове „Звезде“, пронела се једног дана вест да је на Шуматовцу изведена велика прослава у част јунака који су за време Првог српско-турског рата изгинули и да је том приликом одржао свечан говор њихов друг, адвокат Сава Маринковић, кога су сматрали за великог гњаватора.

Кад је Домановић чуо да је на прослави говорио Сава Маринковић, он је запитао:

„А колико их је погинуло том приликом?“

„Срећом, жртава није било!“ одговорио је један од присутних.

Радоје Домановић, који стихове није писао, приметио је да би и то јунаштво Шуматовчана требало обележити. Како нико није хтео да прихвати његов предлог, сео је да тај догађај сам опева. Нашао је парче хартије, и док су остали разговарали, написао је песму са насловом „Слава Шуматовчанима“.

О томе шта је Домановић мислио о „гњаваторима“ можете видети најбоље у његовом говору на Таушановићевом вечеру, као и у иступању на III конференцији за школску хигијену и народно просвећивање или Досадном човеку. Прим. В.Ж.

 

Извор: Лазаревић, Голуб, Радоје Домановић у сећању савременика и потомака, Светлост, година LXXIII, број 3248, Крагујевац 2007.

Umalliq (3/3)

(Ñawpakaq raphi)

Chaynam qallariy punchaw apakurqa, wakin punchaukunapas chaynam karqa. Manam hatun apakuy karqachu, yanqakunallam karqa: huk yarqapin urmarurqa, chaymanta mitupipas, setupi jinataq yana mukupim qaqukururqaku, botellakunatam sarururqaku, karataqmi makin paki utaq chakin pakisqakuna, uman waqtasqakunapas karqam. Ari nirqakum kay lliw llakikunata. Wakin taytakukunaqa ñampi wañunankupaq saqisqam karqa. “Wañunmankum karqa wasipi qepañuspampas, ¡mana ñampi kaspampas!” nirqa chay willakuq, wakinta kallpanchachispan purinankupaq. Iskay kimsa wawakunam, iskay kimsa watyuqkunapas wañurqam. Taytankunañataq taytachapa munayninmi nispa jauka karqaku. “Uña wawakunamantaqa ash llakikuyllam. Maqta kaptinpas chaynallataqmi. Taytacha llakikuchun taytakuna wawanta kasarakuynin watampi chinkaripuptin. Wawakuna chaynapaq kaspanqa allinmi wañuyninqa. ¡Chayna kaptinqa llakikuyqa manam yumpay hatunchu!” willakuqa chaynata nispanmi yanaparqa. Itirikunawan umanpi watakuspanku, wakinñatqa uqu itirikunawan quyuyasqanpi churakurqaku. Wakinkunañataq makin watasqakuna. Lliumi itirikunawan pachakusqa karqa, pachankunam kuchupasqa karqa, chayna kaptinpas kusi-kusisqam ñaupaqman rirqaku. Lliw kaykuna manam imapas kanmanchu karqa sichum achka-achkakama mana yarqaymanta kaptinkuqa. Chayna kaptimpas ñaupaqmanmi rirqaku.

Huk punchawmi willakunapaq hina apakurqa.

Umalliqmi ñaupaqpi ichichkara, kallpasapa runakunapa chaupinpi. (Iskaymi mana maypi kasqan yachakurachu. runakunaqa niqku, llullakuruwanchikmi hinaspa pasakuraku nispa. Huk punchawmi chay willakuq nirqa imakunatapas chay iskay chinkaqkunamanta. Wakinkunallam iñirqa ñanpi wañusqanmanta, ichaqa manam imatapas nirqakuchu mana ima kanampaq). Wakinkunaqa suyullam qipanta qatimurqaku. Mana imallamantam hatu-hatun qaqa rikuriramurqa lliwpa ñaupaqninpi, yumpay-yumpay hatunmi karqa chaymi mana ñaupaqman huk ichiyllatapas rirqakuchu. Kallpasapasapa runakunapas sayaruspankum umalliqninta qawarqaku. Payñataqmi qichipranta juñunarispan, yuyaymanatin, umanta kumuykuspa ñaupaqman rirqa tanuwanwan waqtaspa alliqninman ichuqninman. Watawanraqmi runakunaqa iñirqaku paypi, payqa mana pitapas rikuspa nitas qawaspa karqa. Manam imapas qukurqachu chayqa, wakin runakunapas manataqmi imatapas nirqakuchu chay yachaysapa runaman. Iskay ichipay ñaupaqpim qaqa patanpiña karqa. Lliwmi manchakuyllawanña karqaku ñawinkuna allí-allinkuna kichasqa. Llapa kallpasapa runakuna hapinanpaq kachkaptin iskaita ichirispan waichikuykurqa qaqa ukuman. Qepallanmanmi hatu-hatun llakikuna, manchakuykuna, waqaykuna hapirurqa lliw runakunata.

– ¡Suyaykuychik wawkiykuna! ¿Imataq utqachiwanchik? ¿Kaynatachu rimasqanchikta qespichisunchik? Qatinanchikmi kay yachaysapa runata, payqa yachanmi ima ruwasqanta. Muspaychu kanman kikillan mana allinta ruwakunampaq. Jakuchik, ¡qatisunchik! Kayllañam chay hatu-hatun manchakuy, kayllañam harkawaqninchik. ¿Manam yachanchikchu? Ichapas qaqa tukuyllampiña taytachapa alli-allin allapa churapuwasqanchik kachkan. Chayta nispanmi willakuqa iskayta ichirispan qaqapi chinkaykurqa. Kallpasapa runakunapas qepallantam qatirqa.

Llakikuykunam karqa, waqaykunapas, nanaykunapas qaqapa sikimpi. Hukqa iñinman karqa mana pipas kausasqanta, hastawanraq allin mana imayuq lluqsinankuta, ichaqa runapa kawsayninqa mana apurawman tukuqmi. Umalliqninkuqa alli-allin quyllurniyuqmi kasqa. Huk sachapa kaspimpim warkukurusqa chaymi mana imantapas takakusqachu. Allinllam lluqsiramurqa chaymanta. Ukupim ichaqa llapa llakikuykuna, waqaykunaqa, ñakaykunapas uyarikurqa. Umalliqñataq jauka tiyakurqa upayllalla yuyaymanastin. Wakin ñakakuypaq kaqkunam paymanta piñakuyta qallaykurqaku ichaqa pay manam imatapas qukurqachu. Wakin sachapi qipariqkunapas ñakaywanmi lluqsimurqaku, wakinkum uman pakisqa achka-achka uyanpi yawarniyuqkuna, manam pipas hampisqaqa karachu umalliqpa sapaqmanta. Lliwmi piñakurqaku paywan hinaspan ñakarqakutaqmi ichaqa umalliqninku manam umallantapas huqarirqachu. ¡Upayllallam karqa, niraq yachaysapa tiyananta hina tiyakuykuspan!

Sapa punchaumi qeparirqa chaynallataq runakunapas sapapunchaumi ashllayarqa. Wakinkunaqa kutikurqakutaqmi.

Achka-achka runamanta yaqapas iskay chunka hinallallam karqa. Pisipaypaninkunapas hinallataq ñakayninkunapas uyankupi rikukurqam, yarqaymanta, pisipasqa, mana iñiyniyuq kasqantupas rikukurqam ichaqa manam pipas imatas nirqakuchu. Upayllachallam karqaku umalliqnin hina, hinallam ichiraku ñacaywan, umalliqninpas umanta ñacaywan aywirqa. Ñanpas sasa-sasataqmi karqa.

Sapa punchau ashllayaraku chunkallaña kananku kama. Llallisqa uyawanmi, piñakurqaku hinallataqmi rimakurqaku.

Manam runa hinañachu qawakurqaku, wakinkum tanuwayuqña karqaku. Wakinkunaqaa cabestrillupi makiyuqmi kunkaman watasqa karqaku. Lliu makinkunaqa watapasqam karqa, pintusqakuna. Imainam mayqintapas maqanankupaq kaptin manaña aychampi maypipas karqachu.

Hinallataqmi kallpasapa runakunapas iñiyninku suyakuynintinpiwan chinkarurqa, ichaqa hinallam puntaman rirqaku. Chaynam chay, imaynallapas wistutyarqakum ñakakustin, nanaymanta kuyuparikustin. ¿Imatawantaq ruwanmanku karqa? ¿Achka-achka ñakakuywan lliw puriskankuita saqirunankupaq?

Tutaykuymi chayaramurqa, tanuqanwan wistutyastin, qunkayllapi umalliqninta qawariptinkuqa manañan ñaupaqninpiñachu kasqa, huktawan ichiykuspankuqa qaqamanmi wichiykunmanku kara paykunapas.

– ¡Chakillay! ¡Makillay! – nispanmi uyarikurqa ñakakuyninkuna. Huk mana uyariylla rimaypas ñakarqa allin umalliqninkuta qipallanmanmi upallarurqa.

Inti lluqsiramuptinqa, chaypim tiyachkasqa umalliqninkuqa, imaynam akllasqanku punchau hina. Manam ima musuqpas kayninpi karqachu.

Willakuqmi qispirurqa qaqapa hawanman, iskayñataqmi qatira. Yawarpa pintusqan mana uyayuq qawariraku tawa wayqukunata, ichaqa chayllam karqa. Sunqunkum hatun manchakuywan huntarurqa, chay kasqankupiqa mana riqsisqa, muqusapa, rumisapam kasqa – mana mima ñanpas kasqachu. Iskay punchaw qipapim huk ñanta tarirurqaku ichaqa saqirurqakum. Umalliqninmi kaynaman pusaramurqaku.

Yuyaymanaraku lliw wañuq wawqinkunapi hinallataq ayllunkunapipas kay allí-allin purikuypi. Huk hatun llakikuy, nanaqninkunamantapas astawan hatunraq hapirurqaku. Rikurqaku lliw llactanpa chinkasqanta kikinkupa ñawinkuwan.

Willakuqmi asuykurqa umalliqman hinaspan rimayta qallaykurqa huk pisipasqa katkatatachkaq rimayninwan nanaypa huntasqan, piñasqa, suyakuynimpas chinkasqa.

– ¿Maymantaq rinchik?

Umallikqa upayllallam karqa.

– ¿Maymantaq pusawankiku hinallataq maymanmi aparamuwankiku? Makikipim churakuraniku lliu aylluntinkuna hinaspa qatiraykiku, wasinchikunata qepapi saqirispa, taytaykunapa maypim pampakusqanta saqirispa, qispikuyta suyakuspa wak chaki allpamanta. Ichaqa astawanmi waklirachiwankiku. Iskay pachak ayllukunam qipaykipi karqa ¡kunan qawariy haykallañan kachkan!

– ¿Manachu lliw kaypi kanku? – umallikqa rimarirqa mana umanta huqarispa.

– ¿Imaynatataq chayta tapukuwaq? ¡Umaykita huqariy hinaspa qaway! ¡Yupaychay haykaraqmi qipariniku kay ñakay rinapi! ¡Qaway imayna kasqaykuta! Allinraqmi karqa wañuyniyku kayna kanaykumantaqa.

– ¡Manam rikuyta atinichu!

– ¿Imaynampi?

– Ñausam kani.

Huk hatun upallay.

– ¿Kay rinapichu rikukuynikita wischururanki?

– ¡Ñausam paqarimurqani!

Kimsankum umanta kumuykurqa ñakaywan.

Aparkilla wayram wayraykamurqa lliw urqukunapi, sachapa rapinkunata wichichistin. Huk ruyru puyum lliw muqukunapa muyuriqninpi hinallataq chiri wayrapi kuyuchirqa ankapa rapranta. Huk millaypaq chikchim qaparirqa. Intipas puyupa qipampim chinkaykurqa, kaykunañataq ruyru kasqa hinallataq pasakuchkasqa apuraullaman.

Kimsanku qawanakurqaku ancha-ancha mancharisqa.

– ¿Maimantaq kunan risunchik? – rimapakurqa piñasqa niq.

– ¡Manam yachanchikchu!

 

Belgradopiñataq, 1901
“Radoje Domanović” llamkaypas, rinasimimantikraqra Mallcco Melaneo qenallataq Mallcco Zenon, 2020

Umalliq (2/3)

(Ñawpakaq raphi)

Ari, llakikuypaqmi kara chay achka-achka runakuna, wasinkunata saqerispan, paqarimusqan llaqtankuta queparispan, maypin tantamamannkunapa pampasqa kasqanta, uyankupas llakisqam, intipa rupasqam. Achka llamkaisapakunapallakikuymi rikukurqa paykunapi. Hina chayllapitaqmi rikukurqa suyakuininkuta ashlla llakikuywan. Achka machu runakunapa sipu uyanmanta wiqi wichimurqa, pikunam llakirispan, umantapas aywirispahuk millay musyaywan. Paykunaqa qeparirqaku rumikunapa chaupimpi wañuyta munaspanmi, mana maskayta allin allpata munaspa. Achka warmikunam llakikuywan saqinakurqaku pampakuyninkunamanta.

Qarikunaqa kalpanchakusqa hinam qaparimurqaku – ¿Yarqaymanta wañuyta munankichikraqchu kay millay allpapi, kay chukllapi yachaspa? Chaymi ichaqa, atipaspankuqa lliw millay allpankunata, tunisqa wasinkunata apakunmankum karqa.

Uyarikuqmi lliw runakunapa qaparisqan, qarikuna imaynam warmikuna puriysikim karqaku. Wawakunam mamankupa wasampi waqaq, uywakunapas puriysikim karqaku, manam yumpay achka wakakunaqa karachu, huk uña kaypi, huk wakpi hinallam karqa, chaymanta karqataqmi huk yana chukchasapa jamelgo hatun humayuq hinallataq chakinpas, kaypa hawanpim lata mastakunata, wayqakunata, iskay sakutawan karunapa hawanpi, chaynapim uywaqa yanqallaña kuyuriq, chaynaña kachkaspampas hauchityamuchkaqmi. Wakin runakunañataqmi asnunman qipichimuchkaraku, warmakunañataq allqunkuta waskawan chutamuchkaraku waqastin, qayakustin, llakikustin, anyakustin – lliwmi karka. Asnupas hauchityaqmi imaynallampipas. Ichaqa umalliqninku manam nirachu, mana imapas qukuq jina. ¡Chiqap yachaysapa runa!

Payqa tiyakuykurqa upayllalla yuyaymanastin, umanpas kumuykusqa, imaynallampim tuqaq pampaman, chayllam chay karqa. Ichaqa upayllalla kasqampim, astawanraq riqsikuynin wiñarqa, hayka hatunmi kara ninamanpas utaq yakumanpas payrayku pawaykunampaq pay rayku. Uyarikuqmi kay rimay:

– Kusi-kusisqam kananchik allin runa tarisqanchikmanta. Mana payniyuq ñaupaqman rispaqa, ¡Taytacha ama munachunchu¡chinkaruchwanmi kara. Payqa chiqap yachayniyuqmi, ¡nisayki! Upayllallam kachkan. ¡manaraqmi imatapas ninchu! – hukmi nirqa chaynata umalliqta hatunyaywan qawarispa.

– ¿Imatataq ninman pay? Pipas yumpayta rimaqqa manam yumpaytachu yuyaymanan. Huk yachaysapa, ¡chiqapmi pay! Payqa yuyaymallanmi mana imata nispa, – hukpas nirqa chaynata umalliqta hatunyaywan qawaspa.

– ¡Sasam achka runakuna pusay! Lliu yuyaymanaynintam huñunan achka llamkayninman hina, – nirqañataq yapamanta ñaupaq rimaq runa.

Ña puriytaqallarinankupaq kaptin, paykunaqa suyarakuraqmi ichaya pipas quepariqmanta huanakuq kuskanchawachwan nispa, ichaqa manam pipas karachu, chaiman hinam manaña queparirakuchu.

– ¿Manachu pasakuchwanña? – tapuykurqaku umalliqta.

Payñataqmi mana imatapas rimarispan sayarirurqa.

Llapa kalpanchakusqa runakunam huñunakururaku paypa muyuriqninman, ima manchaypas kaptin yanapakunankupaq.

Umallikqa, qichipranta juñunarispan, amanpas kumuykusqa, iskay kimsata ichirirqa, tulanta ñaupaqman tiyatichimuspa. Lliw runakunañataqmi paypa qepanpi kuyurirqaku hinaspan qaparimurqaku kay nispa: “¡Unay wata kausachun umalliqninchik!” payñataqmi iskay kimsa ichiytawan quspa perqaman chayarurqa jinaspanmi sayarurqa, jinallataqmi lliw qatiqninkunapas. Hukta qepaman ichiramuspanmi tulanwan perqata waqtayta qallaykura iskay kimcakama.

– ¿Imatataq ruwanaykuta munanki? – tapukurqaku.

Payñataqmi mana imatapas nirqachu.

– ¿Imatataq ruwachwanchik? ¡Pirqata tunisun! ¡Chaytam ruwasunchik! ¿Manachu rikunkichik tulanwan ima ruwananchikpaq qawachiwasqanchikta? – Qaparimurqaku lliw umalliqpa muyuriqninpi kaqkuna.

– ¡Huk punkum kachkan! ¡Huk punkum kachkan! – Qaparimurqaku warmakunañataq ñaupaqninpi punkuta rikuspanku.

– Shh, warmakuna, ¡upallaychik!

– Taytacha yanapawasunchik. ¿Imam kaypi apakun? – iskay kimsa warmikunam cruschakurqaku.

– ¡Ama rimariychikchu! Payqa yachanmi ima ruwasqanta. ¡Perqata tuniychik!

Huk qawayllapim perqaqa tunisqaña carqa, manapas chaypi kanmanchu hina.

Pachak ima ichiyllataraq riruprinkum umalliq sayarurqa huk kichkasapa sachawan tuparuspa.

Sasa-sasatam chaymanta lluqsiramurqa hinaspanmi tanuwanwan waqtarqa lliw muyuriqninkunapi mana kuyurispa.

– ¿Imataq kunan apakun? – qaparimuraku qepapi kaqkuna.

– ¡Sachata kuchuychik! – qaparimurqa umalliqpa muyuriqninpi caq runa.

– ¡Wakpim kachkan ñanqa, kichkasapa sachapa qipampi! ¡Wakpim! – qaparimurqakum warmakuna qepapi kaq runakunantinpiwan.

– ¡Wakpim kachkan ñanqa! ¡Wakpim kachkan ñanqa! – asikurqaku umalliqpa muyuriqninpi kaq runakuna, piñasqa yachapyaspan. – ¿Imaynatataq ñuqanchik ñausa runkuna yachayta atichwanchik mayman pusawasqanchikta? Manam lliwchu kamachikuyta atinchik. Umalliqninchikme yachan mayqinmi allin ñan kasqanta. ¡Kichkasapa sachata kuchuychik!

Utqayllamanmi ñanta kicharaku.

– Ananaw, – kichakawan makimpi tupqikuruqmi qaparimurqa huk, yana mukupa kichkanwan tupqikuqpas.

– Wawqiykun, manam imatapas tariyta atichwanchu mana asllatapas kallpanchakuspaqa– nirqa llapanmanta kallpasapa kaq.

Sasa-sasatam chimparurqaku chay sachata, lliw ñaupamanmi rirqaku.

Ashllata yanqa puririspankum, achka kullukunawan tuparuraku, kaykunatapas kuchuman wikutispankum ñaupaqman rirqaku.

Kay qallariy punchaupiqa ashllatam puririrqaku kichkikuna kaptin. Lliw kaikuna ashlla mikuywan, wakinkunaqa chaki tantallatam ashlla kisillowan apasqaku yarqaynin tiyachinampaq. Wakinkunapaqa manam imampas kasqachu. Puquy killa kasqan raykullañam sachakunapi mikuykunata tarirqaku wakpi kaypi.

Chaynam, qallariy punchawpi ashllata puriruspankupas, ancha pisipasqa hinam karqaku. Manam karqachu ima manchakuypas. Kayna hatunkunata ruwasqaqa, taksachakunaqa mana ima hinallam: warmipa ñawimpim huk kichka winakurura, uqu lachapawanmi ñawin hawanman churakurqa; warmañataqmi kulluman takakuruspan wistuyarurqa; huk taytakuñataqmi yana mukupa tullunwan wichiykuspan muqunta takakururqa, ñutusqacibuyllawan wataruptinkum kalpanchakuspan hawka purirqa tanuanwan yanapakuspan, umalliqpa qipampim wistutyamurqa. (Chiqap kananpaqmi, taytakuqa muqunmantaqa llullakuchkanmi nispa, yanqam nichkan kutimuyta munaspallan.) lliwyupaymi kichkawan tupqisqakunaqa rikurirurqa, wakin makinkupi wakinñataq uyanpi. Qarikunaqa manam pisakurqakuchu, warmikunañataqmi ichaqa lluqsimusqankumantapas wanakurqaku, warmakunañataq waqakurqa mana imapaq chay ruwasqankuta, allin alpaman risqankuta mana yachapan.

Lliw runapa kusikuyninpaqa, manam imapas hapirachu umalliqninta. Chiqapmi, allin nisqaqa payqa allin waqaychasqam carqa. Hinallapas kay runaqa allin quyllurniyuqmi karqa. Chay qallariy tuta, lliwmi mañakurqaku taytachataallinlla purisqankumanta mana ima llakikuyniyuq kasqanmantawan, hinallataqmi allinlla umalliqnin kasqanmanta. Chaymanta, huk kalpanchasqa runa rimarirqa, uyanmi yana mukupa kichkawan tupqipasqa kasqa, runaqa manam imapas qukurqachu.

– Waukiykuna, – qallarirqa – huk allí-allin puriymi quepanchikpi qepariramunun. Taytanchik rayku. Sasam ñanninchik, hastawanmi ñuqanchikqa kallpanchakunanchik tukunankama, lliwmi yachanchik allí-allin kusikuyman kay ñan pusawasqanchikta. Llapa atipaq Tayta waqaychachun umalliqninchikta lliw millaykunamanta allin kayman pusawananchikpaq.

– ¡Ñawiytam chinkarusak paqarin kunan punchaw hina kaptinqa! – huk warmim nirqa, piñasqa.

– ¡Ananaw, chakillay! – qaparimurqa taytakupas, ñaupaq warmipa rimamusqanwan.

Warmakunaqa hinallam waqakurqaku, mamankunañataq ñaka-ñakaywan upallachirqa willakuq runa rimamunampaq.

– Ari, ñawikitam chinkarunki, – piñakurqa – ¡Iskaynintapas! Iskaynin ñawiki chinkasqayki manam yumpay llaquichu allin allpa rayku kaptinqa. ¡Mana manchakuyniyuq! ¿Manachu yuyanqui wawaykikunapa allin kayninta? ¡Hina lliwninchikmanta chawpillapas wañuchun! ¿Ima qukuwanchik? ¿Imataq huk ñawi? ¿Imapaqtaq allin, huk allin kusikuyman pusawaptinchik? ¿Saqichwanchu chaykunata ñawillayki rayku, taytakupa chakin rayku?

– ¡Llullakuchkanmi! ¡Taytakuqa llullakuchkanmi! Payqa kutinan raykullam llullakuchkan – chayna rimaykunam uyarikurqa lliwmanta.

– Wawqiykuna, pipas mana ñaupaqman riy munaqa, – nirqa yapamanta chay willakuq – Saqisunchik pipas kutikuy munaqtaqa, yanqam lliwpi manchakuyta tarpunqa. ¡Ñuqaqa umalliqniytam qatisaq kausanaykama!

Umallikqa upayllallam karqa.

Lliwmi qawarqa rimapakuspanku.

– ¡Yuyaymanaynimpim kachkan!

– ¡Huk yachaysapa runa!

– ¡Qawaychik urkunta!

– ¡Wiñaypim quechiprantam huñuchkan!

– ¡Piñasqa!

– ¡Kalpanchasqa runam! Qawakunmi runa kayninpi.

– ¡Yapamanta niwaqchu! pirqakuna, kullukuna, kichkakuna – ñantam kicharikunanchik imapas chaupinta. Yumpaytam tanuwanta waqtan, mana imata rimariptinmi yachanayki yuyaymanasqanta.

(Qipakaq raphi)

Umalliq (1/3)

– Wawqi paniykuna, uyarirunim lliw rimasqaykichikta, chayman hina kunanmañakusaykichik uyariwanaykichikt. Lliw rimasqaykichikuna mana ima chaniyuqmi hina kay mana kausayniyuq allpapi qipariptinchiqa. Manam imapas wiñayta atimurachu kay aqu allpapi ni kay rumipipas, nitaq watapi ancha para kaptinpas, astawanñan kunan mana paramuptin mana rikusqanchik muchuyta rikunchik. ¿Haykakamataq huñunakusunchik kayna yanqa rimanapaq? Uywanchikuna wañuchkan mikuymanta qipallanmanmi wañusunchik yarqaymanta lliw wawantinkuna. Tarinachikmi huk allin kausayta, ñuqamantaqa pasakuyninchikchusmi kanman kay mana kausayniyuq allpamanta huk allin pacha kausaysapa allpaman, manan hina kaynaqa kausayta atichwanchu.

Chaynatam huk runa chay mana allin kausayniyuq llaqtapi yachaq rimarqa huk huñunakuypi. Maypi haykapi chay karqa, manam imata qukuwanchikchu ñuqata ni qamkunatapas, qipa watapi apakusqanmi ichaqa. Yuyaymanqmi kani kay hullakuymanta sirtu kasqanta, as-asllamata karuncharqani chay mana munay yuyaychayta. Kunanqa sinchitañam iñini, chayman hinan willakusaq chiqampi maypipas, chaypipas apakusqanta, manam kayqa yanqa ñuqapa rimakusqaychu.

Lliw uyariqkunam, uyankunapas kaspiyasqa, qawayninkunapas chinkasqa, yaqapas mana uyanasqakuna, makinkunapas watakuynimpa urampi yaqapas kausarimuq hinam karqa chay runa alli alinta rimaramuptin. Sapakaman yuyaymachkarqa suma sumaq allpamantapas rimachkanman hina, maypim sasa sasa tarpukusqamanta alli allin huñuy kanman hina.

– ¡Ari! ¡Chaynam chay! – chaynatam pisipasqa rimapakurqaku lliw chaypi kaqkuna.

– ¿Kay nisqayki kayllapichu ka…chkan…? – chayna rimapakuymi uyarikaramurqa kuchumanta.

– ¡Wawqiykuna! –qallarirqa rimayta alli allin uyarikuqta. Uyarinanchikmi kay niwasqanchikta kunanpunilla, manam kaynaqa kayta atichwanchu astawan qipamanqa. Sinchitam llamkarunchik chayman hina pisiparunchik astawan yanqam karqa. Ñawikunata tarpuranchik yanqa, kay kanman kara mikunanchikpaq, untay chayaramuspa lliw tarpukusqanchikta apakurqa allpantinta karu kuchuman rumillataña saqiykuspan. ¿Quiparichwanchikchu wiñaypaq llamkastin achikyaqmanta tutaykunankama hinalla yarqasqa, yakunayasqa, qalalla, qala chaki kanapaq? Lluqsinanchikmi allí-allin allpa maskaq, chaypim ichaqa achkata juñusunchik sinchita llamkasqanchikman jina.

– ¡Jakuchik! ¡Jakuchik kunanpunilla, kayqa manam allinñachu kawsananchikpaq!

Runakunaqa lliw sayariruspan pasakurqaku, mana mayman risqantra yuyaymanaspa.

– ¡Suyaykuychik, wawqiykuna! ¿Maymanmi rinkichik? – ñaupaq rimaq runa chaynata rimariramurqa – Ari, rinanchikmi, astawan manam chaynatachu. Yachananchikmi mayman risqanchikta. Mana chaypaqa tukuruchwanchik astawanmi qispikunanchikmanta. Ñuqa yuyarichikichikman hukumalliqta akllanapaq

– ¡Akllasunchik! Akllasunchik pitapas kunanpuni, – uyarikurqa lliw kuchukunapi.

Rimanakuyqa yaqa-yaqañan maqanakuymanpa chayarqa. Lliwmi rimaqku ichaqa manam pipas uyariqchu nitaq uyariytapas atirqakuchu, Juñunakuytam qallaykurqaku muntu-muntunpi, kikillanpaq rimapakuspanku chaymantapas rakinakurqaku. Iska-iskaymanta hapinakurqaku makimanta, rimaspanku, imatapas mallichkanmanku hina, makinkumanta chutanakurqaku upallanankupaq, chaymantam huñunakurqaku hina rimastinraq.

– ¡Wawqiykuna! – qunkaymanta huk runa sinchita rimaramuspan wakinkunata upallarachirqa. – manan chaynaqa chayayta atichwanchu allin rimanakuyman. Lliw rimachkanku, ichaqa manam pipas uyarinchu. ¡Akllasunchik huk umalliqta! ¿Pitataq llapanchikmanta akllachwanchik? ¿Pitaq llapanchikmanta ancha purikuq, lliw ñankunatapas riqsiq? Lliwmi riqsinakunchik allinta, astawa manam ñuqaqa umalliq kaymanchu nitaq churiykunapas. Ari, niwaychik ¿Pitaq riqsin wak purikuqta, ñan huklawnimpi, llantupi kunan achikyaqmanta tiyakuqta?

Lliwmi upallarurqa, jinallataqmi muyurirurqaku mana riqsisqapa tiasqanpaman, allia-allinta qawarqaku umanmanta chaki tukuqninkama.

Chay purikuqmi kasqa, kallpayllampi, uyanpas amsalla rikukuq sapranpiwan hatun chukchanrayku, tiyakuspan upallalla ñaupaqta jina, yuyaymanaspan, tulanta waqtaspa waqtaspa.

– Chisipas kay jina runallatam rikurani huy maqtachapiwan, hapinakusqam uraykamuchkarqaku ñannintakama. Chisitutamanmi maqtachaqa pasakurqa llactamanta, wak runañataqmi qiparirqa kaypi.

– Wawkiykuna, qunkasunchik kaykunata mana quiparinapaq. Pipas kachun, karumantam hamurqa astawan ñuqanchik mana riqsinchikchu, paymi ichaqa riqsin allin ñankunata pusawananchikpaq. Ñuqaqa niyman, wak runaqa allin yachaysapam, mana chayna kaspanqamana wakpi manam tiyachkanmanchu upayllala yuyaymanastin, wakin hina kaspaqa lliu yachaqmasinchikkunawanmi rimakuchkanman, payqa tiyakurqa wakpi sapallan mana imata rimarispan.

– Ari, wak runaqa upayllalla tiyakuchkan imapipas yuyaymanaspanmi. Manam hukqa kanmanchu. – chaynallatam niraku wakinkunapas, qipallanmanmi yapamanta runataqa qaway-qawaraku. Sapakamam tariruska chay runapa allin kayninta, kaywan rikukurqa runapa yachaysapa kasqanta.

Manam yumpaytachu quiparirqaku rimaspanku, chayna kaspam lliw rimanakuykuspa nirqaku purikuq runata tapunankupaq – kayqa rikchakapurqaku taytachapa kachamusqan hina paykunata pusananpaq huk allin allpaman. Paymi umalliqnin kanman, paykunañataq uyarinmanku lliw ima nisqanta mana imata nispa.

Akllaruraku chunka runakunata paykunamanta chay mana riqsisqa runaman rispa rimanakusqankuta ninampaq. Kay chunka runakunam karqa chay runa imaynam yarqaypi kawsasqankuta rikunampaq, chaymanta umalliqnin kanampaq.

Chayman hina chay chunka runakuna rispan qunqurakurqaku. Hukninkaq runam rimayta qallarirqa chay mana allin allpamanta, chaqui watakunamanta, yaqaypi kawsasqankunamanta. Tukurqa kayman jina:

– Kaykuna raykum kaymanta pasakuyta munaniku lliw wasinchikunata, allpanchikunata saquirispa huk allin llaqtapi yachanapaq. Ali kaynapi kachkaptiykum, taytachapa ñuqaykuman kachamusqan hina qam rikuriramunki – Qam, yachaysapa mana riqsisqa – Qanmi pusawankiku, kay muchuymanta hurquwankiku. Lliw kaypi yachaqkunapa sutimpi mañakuykiku umalliqniyku kanaykipaq. Maypas risqaykimanmi qatisaykiku. Riqsinkim ñankunata jinallataqmi paqarimuranki huk allin kusi llactapi. Uyarisaykikum y kasukusaykikum lliw nisqaykita. Mana riqsisqa yachaysapa ¿Ari niwakchu lliw ayakunata qispichiyta? ¿Umalliqniyku kawaqchu?

Lliw kay mañakusqampi, yachaysapa runaqa manam umallantapas huqarirqachu. imaynam tarisqanku hina chaynallam karqa. Uman kumuykusqa, qichipran juñunasqa manam imatapas rimarirqachu. Tulallantam waktarqa pampapan yuyaymanaspa. Rimayta tukuruptinkum, rimariramurqa sinchita, allillamanta mana cuyurispa:

– ¡Arii!

–Chayna kaptinqa, ¿atiymankuchu qanwan riyta huk allin allpa mascaq?

– ¡Ari, atinkichikmi! – nirqa mana umanta huqarimuspa.

Lliw runakunam kusikurqa chay runapanisqanwan, ichaqa chay runa manam imatapas nirqachu.

Chay chunka runakuna nirqaku lliw runakunaman mana riqsisqa runapa ari nisqanta, yaparakutaqmi chay yachaysapa kasqanta.

– Payqa manam kuyurirapaschu, umallantapas huqariqachu rimapayaqninkunata qawarinampaq, upayllallam tiyakurqa yuyaymanastin, lliw nisqanchikunata uyariruspan, tawa rimayllatam rimariramurqa.

– ¡Chiqapmi yachaysapa! – qaparirqaku kusisqa lliwmanta, taytacham kachamurqa angelta hina lliw qispichiwananchikpaq nispa. Lliwmi sinchita iñiraku qispikunankutaqa umalliqninta qatirispa riptinkuqa, pim mana mancharispa kaqtaqa. Chaynayam paqarintinman achikyaywan pasakunankupaqmi rimanakurqaku.

Paqarintinmanmi, lliw karu-karuman riy munaq runakuna huñunakururaku. Iskay pachakmantapas astawanraqmi ayllukunam rirqaku, huk iskayllam quiparirqa chay machu llaqta qawanankupaq.

(Qipakaq raphi)

Mayqin hina serbio turupa yuyaymananan

Achka mana iñinapaq hinakunam apakun kay pachapi hinataq llaqtanchikñataq kachkan, imaynam achkakuna ninku, tasnustin mana iñinakunawan ancha achkan kasqanmi manañam mana iñinapaq hinañachu. Kanmi kaypi yumpay munaysapakuna runakuna mana yuyaymanaqkuna, ichapas huk raykupas, mayqinpas chakra turu hina mana wakin serbio turumanta riqsipas, yuyaymanayta qallaykurqa. Taytachallam yachan imatan ruwarqa kay yuyaysapa uywa kay mana atiyta ruwananpaq, hastawan Serbiapi kay ruwaykuna mana llintam apamuq. Chayna kaptinqa nichwanchikmi kay llakikuypaq mana huchajuq turumamta, manam yacharachu lliw kay ruwasqankuna llaqtanpi manam ima chaniyuq kasqanta, chayna kaptinmi churasunchik mana ima chaniyuqta. Ichaqa hinallaraqmi mana yachasqa karqa imaynampim huk turupa yuyaymanay atisqan, manam imapas karachu, nitaq yachachiqpas utaq apupaschu astawan manam turukunapa huñunakuynimpichu akllasqa karqa manataqmi senadortaqchu karqa. Ichapas haykapllapas yuyaymanarqa turukunapa llaqtan ministron kaypi, ichallapas yachaspaqa, manam yuyaymanayta qallariyllapas kanmanchu karqa, allin ministrukuna wakin kusi suyumanta hina, llaqtanchikpas manataqmi yumpay allinchu kaykunapi. Tukuypiqa, ¿imataq qukuwanchik imaynampim huk serbio turu runakunapa ruwanan saqisqanta pay ruwarqa? Ichapas payka yanqallamantapas yuyaymanayta qallaykurqa.

Chayna kaptinqa, ¿imayna turutaq kay? Wakin turu hinam, imaynam zoologia nisqan yachachiwanchik, huk umayuq, aychayuq chakintinkuna imaynam wakin turukuna hina; payka carreta chutaqmi, qura mikuqmi, kachi llaqwaq, qapariqmi. Sivoñam sutin, qusni turum.

Kaynatam yuyaymanayta qallaykurqa. Huk punchaumi turuyuq yuntaman watarqaku Galoña wauwintawan, qipirqa suwasqa chaqlla carretapi hinaspa llactaman aparqa rantikunapaq. Chayraqllapas llaqtaman yaykuruspanmi, chaqllacunata rantikurura hinaspa kacharirqa Sivoñata wawqintawan, watasqayuntaman watasqantañataqmi sawaykurqa, paykunapa ñaupaqninmanmi qurakunata wischuykurqa hinaspa upiana wasiman upyaq yaykurqa. Huk raymi kasqa llaqtapi chay punchaw, chaynapim runakuna, warmikuna hinallataq warmakuna karqa lliw muyuriqpi. Galoñaqa mana yachayninwanmi turukunapa waupimpi riqsisqa karqa, manam imatapas yumpaytaqa rikurqachu; ichaqa mikuyninpim karqa, saksanankamam mikurqa, qaparimurqa kusikuymanta hinaspa puñukuykurqa. Lliw puriq runakuna manam paipa ima qukuyninchu karqa, payqa hawka-hawkam puñurqa (llakikuypaqmi mana runa kasqan, lliw chaykunawan munaysapa kanampaq). Ichaqa Sivoñaqa manam huk kachuyllatapas atirqachu. Ñaupaq qawak ñawiyuq hinallataq llakisqa uyayuq, qawayllapim rikukurqa yuyaymanaq llampu sunqulla kasqanta. Llapa Serbio runakunaqa waqtantam purirqa, hatunyasqa punta allí-allin kasqankumanta, sutinmanta, llaqtanmanta, kay hatunkayqa rikukun imayna kasqanpi hinallataq purisqankunapim. Sivoñaqa kaykunatam qawarqa hinaspanmi yanqallamanta ayan llakisqa, nanasqa churakurqa chay yanqakunawan hinaspan wichiykurqa llakiman, qaparimurqa llaqui-nanaymanta wiqinpas ñawinmanta lluqsimustin. Hatu-atun nanaymanta Sivoñaqa yuyaymanayta qallaykurqa:

– ¿Imamantataq amuy wawqintinkuna hatunyasqa kachkanku? ¿Imaynampitaq purinku umanpas hanayman qawastinqaq hinaspa ñuqaykuta qawawanku imatapas hina? Llaqtankumanta hatunyasqa kanku, hatunyasqa kay Serbia llaqtapi paqarimusqankumanta. Mamaypas kay Serbia llactapim paqarichumuwarqa hinaspa Serbiaqa mana ñuqapa paqarimusqay llaqtallaychu hinataq taytaykunapawanmi hinallataq paykunapa hina, kay llaqtaman hamusqakuna ñaupaq karu eslava llaqtamanta. Chayna kaptimpas manam mayqillanchik turukunamanta hatunyasqachu karanchik chaymanta, hanayman allin llasaq qipi apanallamantam hatunyasqa kanchik, kanan punchawkama, manam huk turu, alemán turuta nirqachu: imata munanki ñuqamanta, serbio turum kani, ñuqapa yachasqayqa hatunyasqa Serbia suyum, lliw taytaykunam kaypi paqarimurqa, kayllapitaqmi pampakurqakupas. Taytacha qespichiwasun, manam hatunkayta musiaranikuchu chaymanta, manataqmi umaykupipas apakurachu, chaymantapas hatunkay hinaraqmi karaku.

Pisipasqa kay yuyaymanakunawan, llakisqam turuqa umanta aywirqa, kunkanpi kampanapas tilinyamurqa, yugunpas qapapaparqam. Galoñañataq ñawinta kicharispa, wawqinta qawarispan muuu nirqa:

– ¡Yapamanta kachkanqi hay asichikuqnikiwa! mikuy, mana yachaq, wirayay, chaki waqtanllaykitapas qaway; yuyaymanay allin kaptinqa, llapa runakuna manam ñuqanchikmanchu turukunamanchu saqiwachwan kara. ¡manam ñuqanchiqa allin quyllurniyuqchu achwanchik qarqa!

Sivoñaqa llakikuywanmi wawqinta qawarirqa, muyurirqa paymanta karuman hinaspa yapamanta winakururqa yuyaymanayninpi.

– Paykunaqa hatunyanku qipa hatun kausayninkumanta. Kanmi Kosovo allpanku, Kosovopi maqanakusqanku. Hatunsu, ¿manachu taytaykuna carretata qipirqa mikuyta hinaspa armakunatapiwan chaykunapi? Mana ñuqayku kaptiykuqa, kikin runakunam ruwanmanku karqa. Kachkantaqmi turkukunawan maqanakuskanku, chaypas ruwasqanpas hatunsu, ichaqa ¿pikunataq chaypi karqa? ¿Karqakuchu kay tullu uma, ñauchirayak chuñuyuq hatunrayastin chay maqanakuypi manaraq ñuqa kachkaptiy, paykunapas qallariqkuna kanman hina? Hamuy, amuyta qaway. Payqa yumpay hatunyasqam karqa hinaspa rimakun alli-allinllataña kikinmanta chay maqanakuymanta, yumpaytaqa ñaupaq taytan wañusqanmanta hawka kanan raykumaqanakusqanmanta. ¿Amupa ruwasqanchu? Ñaupaq taytanmi chaymantaqa hatunyanman, ichaqa manam paychu; ñawpaq taytanmi wañurqa qipa churinkuna hawka kacharisqa yachanankupaq. Chaynapim pay hawka kacharisqa ¿imaynatam pay chayta hapin? Sapaq runakunapa chaqlla suwakun, tiyaylla tiyakun carretapi ñuqañataqmi chutanay payta hinallataq piquetitapas waskapi puñunankama. Kanan lliw piquetinkunata rantikiruspanñataqmi upiakun, mana imata ruwaspalla hinaspa hatunyasqa ñaupaq kausayninmanta. ¿Ñuqapa hayka taytaykunataq wañuchisqa karqa chay maqanakuypi llapa runakuna mikuchinankupaq? ¿Chaykunapi manachu taytaykuna chutaraku armamentukunata, cañunkunata, mikuykunata hinaspa municionkunatawan? Chayna kaptinpas manam ñuqaykuqa hatunyanikuchu paykunapa ruwasqanwan mana huk kasqayku rayku; hinallaraqmi ruwanaykunata ruwaniku, imaynan taytaykupa ruwasqanta hinallam, hawkalla sapapunchaw.

– Taytankupa ñakarisqanmantam hatunyanku hinasta pichqa pachak wata esclavitudtapas. Ñuqapam ñakakuraqa kikin kasqanchikmanta kama, kunankunapas ñakakunikuraqmi hinaspa esclavisasqa kaniku ichaqa manam qaparinikuchu mana atinaykukama chaymanta. Paykunaqa nirqaku turkukunawan maqasqa kasqanta, sipiparurqa hinaspa kaspikunaman winarurqaku; ñuqapa aylluykunaqa sipipasqam karqa serbiokunawan hinallataq turkukunawanpas hinaspa yanusqaraq karapas, imaymana maqasqam karaku.

– Hatunyasqam kanku iñiyninkunamanta ichaqa manam imapipas iñinkuchu. ¿Imataq ñuqapa huchay hinallataq ñuqa hina kaqkunapapas mana ari nisqa kanapaq cristianukunapa chaupimpi? Iñiyninkum nin “amam suwakunkuichu” ichaqa amuy suwakunmi hinaspa upianraq chay suwasqankuna rantikusqan qullqiwan. Iñiyninmi nin kuyanakuychik wasimasikiwan ichaqa chiqninakuyllam paykuna pura. Paykunapaqa, allin runaqa, lliw yachachikqa, mana pitapas ñakachiqmi, manataqmi mañakunpaschu huk allin ruwananpaq, ñakay aman ruwananmanta. Hatun chaynamanmi urmaruraku imapas kanman hinaña mana ñakachikuq hina.

Turuqa ukukama samarirqa, kayñataq pampata ñanta qusnirichira.

– Hinaspaqa – turuqa llaqita yuyaymanarqa – kaynapiqa ¿manachu ñukaykuna paykunamanta allin kaniku? Manam pitapas sipiranichu, manam pitapas tumparanichu, manam suwakuranichu, manataqmi hauka runata wikutiranichu llamkasqanmanta, manam uraykachiranichu llaqtapa qullqinta, maman huk yanqa bancarrotata llullapi rikuchirqanichu, manam wataranichu hauka kaq runata, manam tumparanichu wawqiykunata, mana turu kasqaypa kuntranpi rirqanichu, manam yanqakunata rimaranichu, manam ministruchu karani llaqtaypi manataqmi llaqtayta ñakachiranichu, manataqmi mana imatapas ñakachirqanichu, allinkunatapas ruwanim ñakachiwachkaptinkupas. Mamay paqarirachiwaptillanmi, millay runakuna qichuruwarqa mamaypa chuchu yakunta. Taytacham unancharqa ñuqanchikpaq qurallatapas, chaytapas qichuwanchikraqmi. Hinaspan, maqawachkaptinkupas, runakunapa carretanta chutanikuraqmi, qalpanta yapunikuraqmi chaywan tantata mikuchiniku. Chayna kaptimpas manam ñuqaykupa ruwasqaykuta yuyankuchu llactayku rayku ruwasqaykuta…

– Qawanapaq hinata qaway ayuno nisqanta; runakunapaqa, iñiyninmi nin ayuno nisqanta ruwanankupaq sapa hatun raymipi hinallaqa manam chaychata ruwayta munankuchu, ñuqaykuñataq mamaypa ñuñun saqisqayku punchawmanta ayuno nisqanta ruwaniku sapa punchaw.

Turuqa kumuykurqa yuyaymanaq hina, hinaspa yapamanta huqarirqa, piñasqam samarirqa hinaspan yaqapas umanman imapas allin kutiramunman hina karqa, yuyaymanachistin, yanqallamantam qaparirqa kusi-kusisqa.

– Oh, kunanmi yacharuni, chaymi kanan – hinaspa hinalla yuyaymanarqa – chaymi chay kaq, hatunyasqaqa kachkanku hawka saqisqa yachaspanmi hinataq chay Llaqtayuqpa harkayninkunamantawan. Chaypim anchata yuyaymananay.

Payqa yuyaymanarqa, yuyaymanarqa ichaqa manam yachayta atirachu.

– ¿Maytaq chay harkaqninkuna? Sichum piliciakuna akllanaykichikpaq kamachisunkichik, paykunapas akllanku hina chaynallam niymanku: “¡Payma-aaa-nmiii sayaa-aa-ni!” Mana kamachisuptikichikmi ichaqa ama akllaq asuykuychikchu, astawan politikamanqa ama qawariypaschikchu, ñuqayku hinam maqasqa ñakakunku wichkaykusqa, mana huchayuq kaspapas. Ñuqaykuqa waqayllatapas atinikuraqmi, chupaykullatapas kuyuchinikuraqmi paykunaqa manam chayllatapas atinkuchu.

Chayllapim amun lluqsiramurqa upyana wasimanta. Sinka, yaqapa wichiykuchkaq hina, anta-anta ñawiyuq, rimapakustin mana pipa yachananta, qinqu-qinquta ñanman puristin.

– Qaway hinalla ¿imaynanpim kay hatunyasqa churi hawka kacharisqa yachayninta taytankunapa yawarninwan rantisqa? Ari, amuyqa upyakuqmi hina suwataq, ichaqa ¿imaynatam wakinkuna hawka kacharisqa kawsayninta apanku? Mana ima ruwanallampaqmi, qipapi apakusqankunamanta hatunkaynillampaqmi taytankupa hatun ruwasqankunata hapikuykunallampaqmi, nisqayman hinallam yapamurqaku. Ñuqayku turukunaqa, hinallam llamkachkaniku alli-allinta mana samaykuspa, allin llamkaqkuna imaynam taytaykuna karqaku hina, turukunam kanchik, ichaqa hatunkayta kachwanrqami alli-allin llamkasqanchikmanta kanan punchaukuna.

Turuqa samarirqa ukukaman hinaspa kunkanta yugupaq allichakurqa.

 

Belgradopiñataq, 1902
“Radoje Domanović” llamkaypas, rinasimimantikraqra Mallcco Melaneo henallataq Mallcco Zenon, 2020

Demon (2/2)

(previous page)

II

A grand sunset. The west is covered in pink hues, and the forests look as if they were engulfed in flames of most vivid colours.

Đorđe read until dusk, and then he went out to the garden to rest and enjoy in the most beautiful time of day.

He recalled Turgenev’s descriptions of nature’s wonders, so he started observing each little cloud, each nuance of the magical colours of the sunset, the forest, the sky showing here and there through the trees, and the rays of the sun piercing through as if there were a red-hot mass of blood flowing behind the forest. He looked at the branches lightly trembling, and the leaves fluttering in the wind.

It seemed to him as if the whole nature possesses a soul, boundless and magnificent, and that his soul had blended with it, and surrendered to silent, sweet longing, and mysterious, grandiose serenity.

Suddenly he heard hooves stomping and he looked up the road. Two horsemen rushed towards him in a cloud of dust, and dismounted before his house.

Another scribe from the county seat, accompanied by a gendarme.

– Good afternoon! – muttered the scribe through his teeth, all dignified and pompous, looking almost over Đorđe’s shoulder, and not even waiting for him to greet them back, he asked in a sharper, more official tone:

– Are you Đorđe Andrić, the philosopher?

– I am – said Đorđe, looking astounded at the scribe and the gendarme strolling back and forth by his side, frowning seriously.

– Are you the one distributing books that are against the current state of affairs and the government?! – asked the scribe, full of authority.

– Me?! – asked Đorđe, shocked by such an unexpected question, and he just could not believe what was going on.

Gendarme made a slight cough, but with such an air of importance as if he were saying: “Beware, I am also standing before you in this uniform, in all my power and might!”

– Kindly come inside the house! – ordered the scribe. Gendarme approached him with his chest forward.

– But I don’t know what it is you want, I don’t even know who you are!…

– Now you’ll get to know who I am! – shouted the scribe as he nodded at the gendarme.

Gendarme grabbed his arm, pushing him forwards, and uttering in an even sterner tone:

– Get in when you’re spoken to, quit playing the fool! – pointing at the door.

Đorđe went in.

Only his mother and his three-year old nephew were in the house, while others had gone to work in the fields, where they will stay the whole night.

When the scribe entered, the poor lady bowed, and approached meekly to greet them, but he didn’t even look at her, he just followed Đorđe into the room.

Gendarme followed them inside with the same important air.

The search started. They collected all the books and papers. Night fell. They lit a candle and ransacked the house and the basement, they even raised the icons from the walls to check if there was something behind them.

The moon was shining and the stars were alight. Windmills are clattering and work songs were echoing in the air. It would’ve been such a pleasure just to stand and watch all the beauty surrounding them.

The old woman sat alone in front of the house and cried, praying to God, while young Ivica was sitting on the doorstep playing, unwinding a ball of yarn from his grandma’s basket.

At the same time, far away from home, Đorđe was walking in front of the gendarme.

Deep in thought and shaken by the strange event, he could not enjoy hearing his favourite work song:

Shine, oh moon, shine, cold light!

Only a young dreamer could have felt the weight of Đorđe’s thoughts and emotions.

In front of them a farmer was driving a cart full of wheat. Cowbells on the oxen were clanking in the rhythm of their gait, and the farmer was singing out loud:

Oh, dark night, cold till the morrow,
Oh, my heart so filled with sorrow!

Never before has Đorđe felt and understood so vividly and so strongly this song that was forged by suffering from the hearts of the common folk.

The next day, having spent the night under surveillance in the tavern, by the mercy of the chief inspector, Đorđe was now standing before him bareheaded, pale, and tired of the sleepless night and strange thoughts.

Chief inspector started interrogating, and an apprentice clerk was taking notes.

– What is your name?

– Đorđe Andrić.

– What is your occupation?

– I am a student.

Chief inspector must have counted this to be an aggravating circumstance.

– How old are you?

– Twenty one.

– Have you ever been convicted?

– I was put in detention during my first year in grammar school.

– What for?

– For calling a friend ‘beanpole’!

Chief inspector thought about something for a second, searched through the books and muttered to himself:

– Right, defamation! Who sentenced you?

– Class teacher did!

Chief inspector winced, and it looked as if he were ashamed of himself.

– Have you ever been convicted by a civil court?

– How could I’ve been when I’m still a student?!

Chief inspector fell silent, mulling something over, and at long last he mumbled:

– This is an urgent matter – he coughed and continued the interrogation after having finished a whole cigarette and drinking a glass of water, just like a man preparing to embark on a serious undertaking.

– What did you read yesterday?

– The “Demon”!

– Write that down! – shrieked the chief inspector. – Did you read it to anyone else?

– No, but I could recommend it to anyone as very nice reading.

– You are standing before authority, think well before you repeat that it is nice, very nice reading!

– Very nice!

– You dare say so?! Write that down, he read it, and contrary to civil laws still claims that a forbidden thing is nice.

– In the name of God, Sir, what is so horrible in saying that Lermontov’s “Demon” is a nice thing? Do the laws forbid that?

– Who are you trying to deceive? Who’s asking you about Lermontov? Don’t tempt your fate by trying to play tricks with the chief inspector!

– That’s what you’re asking me about!

– About what?!

– Well, the Lermontov’s “Demon”, whether it is a nice thing!

– So?!

– So I’m saying that the poet is a genius and rightfully celebrated.

– Don’t give me this nonsense, tell me what is it you like in that book, that is what I want, understand! – shouted the chief inspector thumping his feet which made the whole building trembled.

Đorđe was astounded, but he had to quote, so he chose verses randomly:

By the first day of our creation
I swear, and by its final night
I swear by evil’s condemnation
And by the triumph of the right!

– Enough! Don’t you make a fool of me with this nonsense! – shouted the chief inspector slamming his hand on the table angrily.

– Well you asked for it!

– I know what I’m asking for, speak up before I show you what I can do!

The clerk was picking his teeth, eyeing the chief inspector and the student, dumbfounded by the proceedings.

– But I assure you that is the “Demon”! – said Đorđe, all sweating from anger.

Chief inspector sat still for a moment, and then he asked:

– So, it’s in a poem?!

– Yes, Lermontov is a poet!

– Don’t you mislead me!

– Well he wrote it!

– Who did?

– Lermontov.

Chief inspector rang his bell, and ordered to have Lermontov looked up in the Police Herald.

– It’s Zmaj’s translation!

– What translation?

– Of the book.

– Who is that Lermontov?

– Russian.

– A-ha, so he is Russian?! – said the chief inspector, gawking at him, lost for words.

The clerk returned and said that there is no such thing in the Police Herald.

It took a lot of explanation for the chief inspector to come to his senses, to understand that poets are not photographed for warrants in the Police Herald, and that this is a book publicly available to anyone.

He even ordered a copy of Zmaj’s “Poems” to be brought from the bookstore, to make sure it is in there.

Eventually his tone softened, and became almost cordial:

– Alright, alright, sir, we will see about this; I will keep, you know, just in case, that Russian book, until I’ve inspected it! Our job is hard, you see. We step on people’s toes, and all that because of our work. And people do not understand, they think it’s all my whim!

– Goodbye.

– Farewell, give my regards to your family, we did put you on a bit of a rough spot, haven’t we?

This may have happened somewhere once, some time ago in some strange land, and it may not have even occurred on Earth, if perchance there are people inhabiting the Moon. It is most likely to believe this to be a dream of mine. Dreaming feels so sweet, and I do not want to become disappointed like Đorđe. Already he thinks somewhat differently now, and he stopped dreaming only about poems.

 

Belgrade, 16th September 1898
Published in “Novi Odjek” (New Echo) on 20th September 1898

 

For the “Radoje Domanović” Project, translated by Vladimir Živanović, proofread by Linda Hopkins.
English translation of Lermontov’s verses taken from: Narrative Poems by Alexander Pushkin and by Mikhail Lermontov, Random House, New York 1983, translated by Charles Johnston.

 

Remark: Although the author states that events from this short story had most probably only occurred in his dream, they also would not be entirely unlikely. The end of the XIX century saw Serbia under an oppressive, reactionary regime of the Obrenović dynasty. After a defeat in war with Bulgaria and serious domestic difficulties, in 1889, King Milan abdicated in favour of his only son, Aleksandar, and left Serbia for Paris where he joined his then mistress. However, during certain periods of his son’s reign, he still exerted a significant influence over domestic politics.

In October 1897, Milan returned to Serbia and was appointed by his son to be commander-in-chief of the Serbian Army. Sometime after this appointment (late 1897 or early 1898), a young Belgrade lawyer Ljubomir Živković wrote a 20-page pamphlet against the ex-king, called “The Demon of Serbia”, which was printed abroad in 50,000 copies, and circulated illegally in Serbia, describing the ex-king as a gambler and a philanderer, full of hatred towards the Serbs, and willing to ruin the army and the whole country for his own personal gain. Although the pamphlet was banned and destroyed by the government, a couple of copies of are still extant.

It is also interesting to note that this story is the first satirical work written and published by Radoje Domanović, who had just moved to Belgrade around that time, having been dismissed from his teaching post in Leskovac in July 1898 due to his membership in the opposition People’s Radical Party, and further diminishing any possibility of working in the public sector after proposing a resolution against the government on the Tenth Assembly of the Teachers’ Society in August 1898.