Tag Archive | Domanović

Demon (2/2)

(previous page)

II

A grand sunset. The west is covered in pink hues, and the forests look as if they were engulfed in flames of most vivid colours.

Đorđe read until dusk, and then he went out to the garden to rest and enjoy in the most beautiful time of day.

He recalled Turgenev’s descriptions of nature’s wonders, so he started observing each little cloud, each nuance of the magical colours of the sunset, the forest, the sky showing here and there through the trees, and the rays of the sun piercing through as if there were a red-hot mass of blood flowing behind the forest. He looked at the branches lightly trembling, and the leaves fluttering in the wind.

It seemed to him as if the whole nature possesses a soul, boundless and magnificent, and that his soul had blended with it, and surrendered to silent, sweet longing, and mysterious, grandiose serenity.

Suddenly he heard hooves stomping and he looked up the road. Two horsemen rushed towards him in a cloud of dust, and dismounted before his house.

Another scribe from the county seat, accompanied by a gendarme.

– Good afternoon! – muttered the scribe through his teeth, all dignified and pompous, looking almost over Đorđe’s shoulder, and not even waiting for him to greet them back, he asked in a sharper, more official tone:

– Are you Đorđe Andrić, the philosopher?

– I am – said Đorđe, looking astounded at the scribe and the gendarme strolling back and forth by his side, frowning seriously.

– Are you the one distributing books that are against the current state of affairs and the government?! – asked the scribe, full of authority.

– Me?! – asked Đorđe, shocked by such an unexpected question, and he just could not believe what was going on.

Gendarme made a slight cough, but with such an air of importance as if he were saying: “Beware, I am also standing before you in this uniform, in all my power and might!”

– Kindly come inside the house! – ordered the scribe. Gendarme approached him with his chest forward.

– But I don’t know what it is you want, I don’t even know who you are!…

– Now you’ll get to know who I am! – shouted the scribe as he nodded at the gendarme.

Gendarme grabbed his arm, pushing him forwards, and uttering in an even sterner tone:

– Get in when you’re spoken to, quit playing the fool! – pointing at the door.

Đorđe went in.

Only his mother and his three-year old nephew were in the house, while others had gone to work in the fields, where they will stay the whole night.

When the scribe entered, the poor lady bowed, and approached meekly to greet them, but he didn’t even look at her, he just followed Đorđe into the room.

Gendarme followed them inside with the same important air.

The search started. They collected all the books and papers. Night fell. They lit a candle and ransacked the house and the basement, they even raised the icons from the walls to check if there was something behind them.

The moon was shining and the stars were alight. Windmills are clattering and work songs were echoing in the air. It would’ve been such a pleasure just to stand and watch all the beauty surrounding them.

The old woman sat alone in front of the house and cried, praying to God, while young Ivica was sitting on the doorstep playing, unwinding a ball of yarn from his grandma’s basket.

At the same time, far away from home, Đorđe was walking in front of the gendarme.

Deep in thought and shaken by the strange event, he could not enjoy hearing his favourite work song:

Shine, oh moon, shine, cold light!

Only a young dreamer could have felt the weight of Đorđe’s thoughts and emotions.

In front of them a farmer was driving a cart full of wheat. Cowbells on the oxen were clanking in the rhythm of their gait, and the farmer was singing out loud:

Oh, dark night, cold till the morrow,
Oh, my heart so filled with sorrow!

Never before has Đorđe felt and understood so vividly and so strongly this song that was forged by suffering from the hearts of the common folk.

The next day, having spent the night under surveillance in the tavern, by the mercy of the chief inspector, Đorđe was now standing before him bareheaded, pale, and tired of the sleepless night and strange thoughts.

Chief inspector started interrogating, and an apprentice clerk was taking notes.

– What is your name?

– Đorđe Andrić.

– What is your occupation?

– I am a student.

Chief inspector must have counted this to be an aggravating circumstance.

– How old are you?

– Twenty one.

– Have you ever been convicted?

– I was put in detention during my first year in grammar school.

– What for?

– For calling a friend ‘beanpole’!

Chief inspector thought about something for a second, searched through the books and muttered to himself:

– Right, defamation! Who sentenced you?

– Class teacher did!

Chief inspector winced, and it looked as if he were ashamed of himself.

– Have you ever been convicted by a civil court?

– How could I’ve been when I’m still a student?!

Chief inspector fell silent, mulling something over, and at long last he mumbled:

– This is an urgent matter – he coughed and continued the interrogation after having finished a whole cigarette and drinking a glass of water, just like a man preparing to embark on a serious undertaking.

– What did you read yesterday?

– The “Demon”!

– Write that down! – shrieked the chief inspector. – Did you read it to anyone else?

– No, but I could recommend it to anyone as very nice reading.

– You are standing before authority, think well before you repeat that it is nice, very nice reading!

– Very nice!

– You dare say so?! Write that down, he read it, and contrary to civil laws still claims that a forbidden thing is nice.

– In the name of God, Sir, what is so horrible in saying that Lermontov’s “Demon” is a nice thing? Do the laws forbid that?

– Who are you trying to deceive? Who’s asking you about Lermontov? Don’t tempt your fate by trying to play tricks with the chief inspector!

– That’s what you’re asking me about!

– About what?!

– Well, the Lermontov’s “Demon”, whether it is a nice thing!

– So?!

– So I’m saying that the poet is a genius and rightfully celebrated.

– Don’t give me this nonsense, tell me what is it you like in that book, that is what I want, understand! – shouted the chief inspector thumping his feet which made the whole building trembled.

Đorđe was astounded, but he had to quote, so he chose verses randomly:

By the first day of our creation
I swear, and by its final night
I swear by evil’s condemnation
And by the triumph of the right!

– Enough! Don’t you make a fool of me with this nonsense! – shouted the chief inspector slamming his hand on the table angrily.

– Well you asked for it!

– I know what I’m asking for, speak up before I show you what I can do!

The clerk was picking his teeth, eyeing the chief inspector and the student, dumbfounded by the proceedings.

– But I assure you that is the “Demon”! – said Đorđe, all sweating from anger.

Chief inspector sat still for a moment, and then he asked:

– So, it’s in a poem?!

– Yes, Lermontov is a poet!

– Don’t you mislead me!

– Well he wrote it!

– Who did?

– Lermontov.

Chief inspector rang his bell, and ordered to have Lermontov looked up in the Police Herald.

– It’s Zmaj’s translation!

– What translation?

– Of the book.

– Who is that Lermontov?

– Russian.

– A-ha, so he is Russian?! – said the chief inspector, gawking at him, lost for words.

The clerk returned and said that there is no such thing in the Police Herald.

It took a lot of explanation for the chief inspector to come to his senses, to understand that poets are not photographed for warrants in the Police Herald, and that this is a book publicly available to anyone.

He even ordered a copy of Zmaj’s “Poems” to be brought from the bookstore, to make sure it is in there.

Eventually his tone softened, and became almost cordial:

– Alright, alright, sir, we will see about this; I will keep, you know, just in case, that Russian book, until I’ve inspected it! Our job is hard, you see. We step on people’s toes, and all that because of our work. And people do not understand, they think it’s all my whim!

– Goodbye.

– Farewell, give my regards to your family, we did put you on a bit of a rough spot, haven’t we?

This may have happened somewhere once, some time ago in some strange land, and it may not have even occurred on Earth, if perchance there are people inhabiting the Moon. It is most likely to believe this to be a dream of mine. Dreaming feels so sweet, and I do not want to become disappointed like Đorđe. Already he thinks somewhat differently now, and he stopped dreaming only about poems.

 

Belgrade, 16th September 1898
Published in “Novi Odjek” (New Echo) on 20th September 1898

 

For the “Radoje Domanović” Project, translated by Vladimir Živanović, proofread by Linda Hopkins.
English translation of Lermontov’s verses taken from: Narrative Poems by Alexander Pushkin and by Mikhail Lermontov, Random House, New York 1983, translated by Charles Johnston.

 

Remark: Although the author states that events from this short story had most probably only occurred in his dream, they also would not be entirely unlikely. The end of the XIX century saw Serbia under an oppressive, reactionary regime of the Obrenović dynasty. After a defeat in war with Bulgaria and serious domestic difficulties, in 1889, King Milan abdicated in favour of his only son, Aleksandar, and left Serbia for Paris where he joined his then mistress. However, during certain periods of his son’s reign, he still exerted a significant influence over domestic politics.

In October 1897, Milan returned to Serbia and was appointed by his son to be commander-in-chief of the Serbian Army. Sometime after this appointment (late 1897 or early 1898), a young Belgrade lawyer Ljubomir Živković wrote a 20-page pamphlet against the ex-king, called “The Demon of Serbia”, which was printed abroad in 50,000 copies, and circulated illegally in Serbia, describing the ex-king as a gambler and a philanderer, full of hatred towards the Serbs, and willing to ruin the army and the whole country for his own personal gain. Although the pamphlet was banned and destroyed by the government, a couple of copies of are still extant.

It is also interesting to note that this story is the first satirical work written and published by Radoje Domanović, who had just moved to Belgrade around that time, having been dismissed from his teaching post in Leskovac in July 1898 due to his membership in the opposition People’s Radical Party, and further diminishing any possibility of working in the public sector after proposing a resolution against the government on the Tenth Assembly of the Teachers’ Society in August 1898.

Demon (1/2)

Sweet are the days of childhood; sweet are the dreams of youth. Blessed is he who had never woken up to feel all the bitterness of life and its waking moments.

Our days pass fleetly, time flies, events speed by us so quickly, and in this weird whirlwind of events, one cannot even dream; you have to wake up, even if you haven’t slept through the sweetest dreams of the happiest days of your youth.

Our hero had grasped the reality of life when he was twenty-one years old, during his studies at the Grande École.

The school was on holiday, so Đorđe went back home to spend the summer and enjoy the lovely forests of his birthplace, in the loving embrace of his parents.

The first morning upon his arrival, he took the narrow path through the forest, which leads to a spring on top of the hill. From the top, there is a beautiful view of the whole surroundings.

He sat on the bench he made himself under the linden tree by the spring, listened to the murmuring of water, and quaffed the fragrance and the fresh breath of the summer morning. He watched the forests, pathways and meadows he used to run along so many times in his childhood. He watched the white houses of his neighbours, standing out among the orchards and forested hills; countless childhood memories awakening in his mind.

He feels as though everything in this land knows him, everything loves him, even the sun warms him more kindly, and wind caresses him more gently, as if the whole nature greets him through the silent whisper of the stream, and rustling of the leaves: “Welcome home!”

Thousands of the most beautiful verses circled through his mind, and he recited them out loud passionately as if he was looking for help expressing his emotions.

He returned home fresh and merry, his face shining from inner happiness and pleasure.

After breakfast, he lay on the couch, and took a book – Lermontov. That is his most loved poet, maybe because he just started reading his books, or generally his best of all.

His father was sitting in the kitchen with two-three other farmers, discussing the prices of wheat and other crops.

Đorđe was reading, without listening to them, although the door to the kitchen was by chance left open.

The conversation stopped, so Đorđe also stopped reading and looked that way.

Someone greeted the room, and he could hear a saber rattling.

The farmers stood up and removed their hats.

“Must be the county scribe,” Đorđe thought to himself disinterestedly and continued reading.

Old Jakov, Đorđe’s father, immediately boasted to the scribe that his son had returned from studies, and he led him into the room filled of pride and joy.

It didn’t feel right for Đorđe to be interrupted, but he stopped reading, and greeted the scribe.

– You were reading, and we disturbed you! – said the scribe sitting down, taking off his service cap, and smoothing his hair.

– Never mind, never mind! I love to read, but I love company even more! – said Đorđe.

– Well, yes, that’s what we educated people enjoy! I read a lot myself, I must have read, truth be told, a basket of books that big! – said the scribe proudly, pointing at the laundry basket under the table.

Old man Jakov stood by the door, holding his breath, absorbed in the pleasure of seeing that his son knows how to talk to high-ranking people.

The farmers stood by the door in the kitchen, listening attentively, as if they were expecting to hear something new and good for themselves, about the taxes or something else.

Đorđe started browsing through the book idly.

— What is the young master reading, if I may ask? — The scribe interrupted the silence.

— Lermontov — Đorđe replied.

—Ri…i…i…ght! Very nice to hear that, it is a wonderful novel, I did read it somewhere before. Which volume are you reading?

— He is a poet! — said Đorđe.

— Yes, yes, a poem, what was I thinking! Oh, such a famous piece! — said the scribe vividly slapping his knee, and then he smiled, tapped himself on the head and waved his arm in a gesture of ridiculing himself as if he had forgotten something so familiar to him as his own name.

— Which volume is out now, you were saying?… I think I kept buying until the fifth volume!

— These are collected works, it does not come out in volumes!

— Oh, yeah, yeah, right, that’s right, I must’ve been thinking about a play by Branko Radičević[1], that’ll be it… What part were you reading just now?

— I’m just reading the “Demon”. Extraordinary piece, and verses so melodic that they couldn’t be more beautiful! – exclaimed Đorđe.

Scribe fell silent suddenly, and started rubbing his forehead, frowning, as if he were recollecting something.

“Seems like that’s one of those forbidden books!” – He thought, and suddenly postured himself as a person of authority. He wanted to jump up, grab the book, and shout at Đorđe: “Forwards, in the name of the law!” He had to restrain himself, because he was not yet entirely certain that is the case, so he decided to interrogate him skillfully, making sure that Đorđe will not notice as he leads him on, and then he will immediately go and report about his important finding.

So he smiled again and said in his most courteous tone:

– Young master would be so kind to read a nice segment to me. I enjoy listening to such things!

– With pleasure, – said Đorđe, glad to get to read, just to stop the conversation he was getting fed up with. He remembered that the scribe cannot speak Russian, so he didn’t even ask him, but took Zmaj’s[2] translation of the “Demon” and started from the beginning.

A Demon, soul of all the banished,
Sadly above the sinful world
Floated, and thoughts of days now vanished
Before him crowdingly unfurled.

This felt somehow obscure to the scribe, and he thought that therein lay the danger.

“Wait, let me dupe him like this a bit”, he said to himself, and interrupted Đorđe saying:

– Quite a beautiful piece!

– Extraordinary! – said Đorđe.

– But just as long as it is not somehow against the current state of affairs in the country!

Đorđe didn’t even listen to him, and had no idea what he wanted to say. He kept reading, and the scribe listened, and as he listened, one word or another evocated terrible images in his mind.

“That’s it, that’s it!” he thought to himself, but still there was something suspicious about Tamara!

“Which Tamara might that be…? A-ha!” he thought, explaining it to himself in his own way, “I know which one it is!”

Oh, soul of evil, soul unsleeping,
In midnight gloom, what tryst is keeping?
None of your votaries are here…

“Well, that’s that!” the scribe thought to himself and stood up. His belief was now stronger than suspicion.

– Nice, nice piece, really beautiful! – He said, smiling, and in a sweet tone apologized that he had to leave, which is a pity because he had had such a pleasant time.

“Now you’ll see your joy, you little fish!” he thought maliciously after he had left the house.

(next page)

 

[1] Branko Radičević (1824–1853) was one of the most influential Romantic poets in modern Serbian literature, especially since he was the first poet to use the simple language of the common people in his works. During his lifetime he published two collections of poems (in 1847 and 1851), and his remaining poems were collected in a third book that was published posthumously (1862); he did not write any plays.

[2] Jovan Jovanović (1833–1904), best known in Serbia mononymously by his nickname “Zmaj”, was one of the most prolific Serbian poets and translators of the XIX century. He translated from Hungarian, German and Russian, and he made it possible for Serbian audiences to enjoy works of Goethe, Heine, Tennyson, Petőfi, Lermontov and many others.

Reasoning of an ordinary Serbian ox

Good deal of wonders occur in this world, and our country is, as many say, overflowing with wonders to such an extent that wonders are no longer wonders. There are people here on very high positions who do not think at all, and as a compensation, or maybe for some other reasons, an ordinary peasant’s ox, which differs not one bit from other Serbian oxen, started thinking. God knows what happened that made this ingenious animal dare to take up such a brash endeavour, especially since it had been proven that in Serbia this unfortunate occupation could only bring you disservice. Let us then say that this poor devil, in all his naïveté, didn’t even know that this endeavour is not profitable in his homeland, so we won’t attribute him with any particular civic courage. But it still remains a mystery why an ox should think since he is not a voter, nor a councillor, nor a magistrate, nor has he been elected a deputy in any bovine assembly, or even (if he has reached a certain age) a senator. And had the poor soul ever dreamt of becoming a minister of state in any bovine country, he should have known that on the contrary, he ought to practice how to think as little as possible, like those excellent ministers in some happier countries, although our country is not so lucky in this respect either. In the end, why should we care about why an ox in Serbia has taken up an endeavour abandoned by the people? Also, it might have happened that he started thinking merely due to some natural instinct of his.

So, what kind of an ox is it? An ordinary ox which has, as zoology teaches us, a head, body, and limbs, like all the other oxen; he pulls a cart, grazes on grass, licks salt, ruminates and brays. His name is Sivonja, the grey ox.

Here is how he started thinking. One day his master yoked him and his buddy, Galonja, loaded some stolen pickets on the cart and took them to the town to sell. Almost immediately upon entering the town, he sold the pickets and then unyoked Sivonja and his comrade, hooked the chain that ties them to the yoke, threw a sheaf of thimbleweed in front of them, and merrily went into a small tavern to refresh with a few drinks. There was a festival ongoing in the town, so there were men, women, and children passing by from all sides. Galonja, otherwise known to other oxen as being somewhat dumb, did not look at anything, instead, he stuck into his lunch in all seriousness, ate a bellyful, brayed a bit out of pure enjoyment, and then lay down, sweetly dozing and ruminating. All those people passing by were no concern of his. He is just dozing and ruminating peacefully (it’s a pity he is not a human, with all these predispositions for a lofty career). But Sivonja could not take a single bite. His dreamy eyes and the sad expression on his face showed at first glance that this was a thinker, and a sweet, impressionable soul. People, Serbs, are passing him by, proud of their glorious past, their name, their nation, and this pride shows in their stern demeanour and pace. Sivonja observed all this, and his soul was all of a sudden consumed by sorrow and pain due to the tremendous injustice, and he couldn’t but succumb to such a strong, sudden and powerful emotion; he brayed sadly, painfully, tears rolling in his eyes. And in his immense pain, Sivonja started to think:

– What are my master and his compatriots, the Serbs, so proud of? Why do they hold their heads so high and look at my people with haughty pride and contempt? They are proud of their motherland, proud that merciful fate has granted them to be born here in Serbia. My mother gave birth to me here in Serbia as well, and Serbia is not only my native land but my father’s also, and my ancestors have, just like theirs, all together, come to these lands from the old Slavic homeland. And yet none of us oxen have felt proud of it, we only took pride in our ability to pull a heavier load uphill; to this day, never has an ox told a German ox: “What do you want with me, I am a Serbian ox, my homeland is the proud country of Serbia, all my ancestors had been calved here, and here, in this land, are the graves of my forefathers. ” God forbid, we never took pride in this, never has it come to our mind, and they are even proud of that. Strange folk!

Taken by these thoughts, the ox sadly shook his head, bell on his neck ringing and yoke crackling. Galonja opened his eyes, looked at his friend, and mooed:

– There you go again with that tomfoolery of yours! Eat, fool, grow some fat, look at your ribs all sticking out; if it were good to think, people would not have left it to us oxen. No way would we’ve been so fortunate!

Sivonja looked at his comrade with pity, turned his head away from him, and immersed back in his thoughts.

– They take pride in their glorious past. They have their Field of Kosovo, Battle of Kosovo. Big deal, haven’t my ancestors pulled carts with food and armaments even back then? If it weren’t for us, people would’ve had to do it themselves. Then there is the uprising against the Turks. A grand, noble endeavour, but who was there at the time? Was it these high-nosed dimwits, strutting proudly before me as if it were their merit, who raised the uprising? Here, take my master as an example. He too is so proud and brags about the uprising, especially with the fact that his great-grandfather perished in the war of liberation as a true hero. And is this my master’s merit? His great-grandfather had the right to be proud, but not him; his great-grandfather died so that my master, his descendant, could be free. So he is free, and how does he use his freedom? He steals other people’s pickets, sits on the cart, and I have to pull both him and the pickets while he’s asleep at the reins. Now he has sold his pickets, he’s drinking liquor, doing nothing and being proud with his glorious past. And just how many of my ancestors had been slaughtered in the uprising to feed the fighters? And did not my ancestors at the time pull the armaments, cannons, food, ammunition? And yet we don’t take pride in their merits because we haven’t changed; we still do our duty today, just as our ancestors did, patiently and conscientiously.

They are proud of their ancestors’ suffering and of five hundred years of slavery. My kin has suffered throughout our existence, and today still we suffer and are enslaved, and yet we don’t scream about it at the top of our voices. They say that Turks had tortured, slaughtered and impaled them; well, my ancestors were slaughtered by both Serbs and Turks alike, and roasted, and put on all kinds of torture.

They are proud of their religion, and yet they believe in nothing. What is the fault of me and my folk that we cannot be accepted among Christians? Their religion tells them “thou shalt not steal” and there is my master stealing and drinking for the money he got for stealing. Their religion instructs them to love their neighbours, and yet they only do harm to one another. For them, the best of men, an example of virtue, is the one who doesn’t do any harm, and of course, nobody even considers asking anyone to do something good as well, aside from not doing harm. That’s just how low they’ve got that their examples of virtue amount to no more than any useless item that doesn’t do harm.

The ox sighed deeply, and his sigh raised the dust from the road.

– So – the ox continued with his sad thoughts – in this case, aren’t me and my kin better in all that than any of them? I have never murdered anyone, I have never defamed anyone, haven’t stolen anything, haven’t fired an innocent man from public service, haven’t made a deficit in the state treasury, haven’t declared a fake bankruptcy, I have never chained or arrested innocent people, I have never slandered my friends, I have never gone against my ox principles, I haven’t made false testimonies, I was never a minister of state and never did the country any harm, and not only did I not do any harm, I even do good to those who do me harm. My mother gave birth to me, and immediately, evil men even took my mother’s milk from me. God has at least created grass for us oxen, and not for men, and yet they deprive us of it as well. Still, besides all that beating, we pull men’s carts, plough their fields and feed them bread. And yet nobody admits our merits that we do for the motherland…

– Or take fasting as an example; well, to men, religion tells to fast on all feast days, and yet they are not even willing to endure this little fasting, while I and my folk are fasting all our lives, ever since we are first weaned from mother’s breast.

Ox lowered his head as if he were worried, then raised it again, snorted angrily, and it seemed that something important was coming back to him, tormenting him; all of a sudden, he mooed joyously:

– Oh, I know now, it has to be that – and he continued thinking, – that’s what it is; they are proud of their freedom and civil rights. I need to put my mind to it seriously.

And he was thinking, thinking, but couldn’t make it out.

– What are these rights of theirs? If the police order them to vote, they vote, and like that, we could just as easily moo out: “Foo-o-o-or!”And if they are not ordered to, they dare not vote, or even dabble in politics, just like us. They also suffer beatings in prison, even if completely innocent. At least we bray and wave our tails, and they don’t even have that little civic courage.

And at that moment, his master came out of the tavern. Drunken, staggering, eyes blurred, mumbling some incomprehensible words, he meanderingly walked towards the cart.

– Just behold, how is this proud descendant using the freedom that was won with the blood of his ancestors? Right, my master is a drunkard and a thief, but how do the others use this freedom? Just to idle away and take pride in the past and in the merit of their ancestors, in which they have as much contribution as I. And us oxen, we remained as hardworking and useful labourers just as our ancestors had been. We are oxen, but we can still be proud of our arduous work and merits today.

The ox sighed deeply and readied his neck for the yoke.

 

For the “Radoje Domanović Project translated by Vladimir Živanović, proofread by Julia Bleck. Belgrade, 19 August 2019

Servilie (2/12)

(page précédente)

Sur la gauche, au bord de l’eau, non loin de l’endroit où j’avais débarqué, je remarquai une formidable pyramide de marbre, sur laquelle étaient gravées des lettres d’or. Je m’approchai, avide d’en savoir plus, m’attendant à y lire les noms des vaillants héros dont m’avait parlé mon père. Mais là quelle ne fut pas ma surprise! L’inscription gravée dans le marbre disait:

«D’ici vers le nord s’étend le territoire d’un peuple glorieux et comblé auquel Dieu tout-puissant a fait don d’une chance inouïe: dans sa langue, à la fierté du pays et de la nation, k devant i se transforme toujours en c, et ce en totale conformité avec les règles de grammaire.»[1]

J’eus beau lire et relire, j’en restai stupéfait: qu’est-ce que tout cela pouvait bien vouloir dire? Et le plus incroyable, c’est que les mots étaient écrits dans ma langue maternelle.

«Oui, c’est bien la langue de mon père, celle de ses aïeux, la mienne aussi, mais ce pays n’est pas le bon; il n’a rien à voir avec celui dont me parlait mon père.» J’étais intrigué que ce fut la même langue, mais je me dis qu’il s’agissait peut-être de deux peuples éloignés ayant une origine commune, de deux peuples frères parlant le même idiome sans pour autant se connaître l’un l’autre. Peu à peu, mon étonnement céda devant la fierté que ma langue maternelle possédât elle aussi, par pur hasard, cette même admirable caractéristique.

Je passai la forteresse et enfilai la rue menant en ville pour aller me reposer de ma longue marche dans quelque hôtel. Je chercherais ensuite du travail et, grâce à l’argent gagné, pourrais poursuivre ma route en quête de ma patrie.

A peine avais-je fait trois pas qu’une foule commença subitement de s’attrouper autour de moi comme si j’étais une bête de foire. Vieux et jeunes, hommes et femmes, on se pressait, se poussait, se bousculait, se hissait sur la pointe des pieds pour me voir du mieux possible. Pour finir, il y eut tant de monde que la rue fut barrée et la circulation interdite.

Je fus émerveillé par ces inconnus qui me dévisageaient avec curiosité. Chacun jusqu’au dernier arborait décorations et écharpes. Il y avait bien quelques pauvres qui n’en possédaient qu’une ou deux mais, ceux-là mis à part, ils en étaient tellement bardés qu’on ne voyait même plus leur habit. Certains en avaient trop pour les porter toutes: ils traînaient derrière eux une carriole pleine de récompenses pour leurs états de service, de médailles en forme d’étoile, de rubans, de marques de distinction en tout genre.

C’est tout juste si je pouvais avancer à travers cette foule d’individus couverts de gloire qui m’entouraient et se bousculaient pour s’approcher de moi. Il y eut même des disputes, on fit des reproches à ceux qui restaient trop longtemps près de moi:

— Bon, ça va maintenant, vous avez assez regardé, laissez-nous passer qu’on puisse voir un peu, nous aussi.

Le premier qui s’était suffisamment rapproché se dépêchait d’engager aussitôt la conversation, histoire de ne pas être refoulé par un autre quidam.

Ébahis, ils posaient encore et toujours les mêmes questions, c’en était assommant:

— Tu viens d’où?… T’as pas de décorations?…

— Je n’en ai pas.

— T’as quel âge?

— Soixante ans.

— Et t’as pas encore une seule médaille?

— Pas une seule.

Des voix s’élevèrent dans la foule, pareilles à celles des montreurs de foire exhibant leurs créatures:

— Écoutez-moi ça, bonnes gens: un type de soixante ans, et pas la plus petite décoration!

Bousculade, tapage, vacarme, cohue ne firent que grandir. Affluant de toutes parts, les gens tentaient des percées à travers la foule pour me voir. Ils en vinrent finalement à se battre; la police dut intervenir pour ramener l’ordre.

Avant que la bagarre n’éclate, j’avais moi aussi interrogé les uns et les autres pour savoir quels étaient les mérites auxquels ils devaient leurs décorations.

L’un me déclara que son ministre l’avait distingué car il avait rendu à la Patrie des services exceptionnels et s’était sacrifié pour elle: il avait administré de fortes sommes d’argent appartenant à l’État pendant toute une année, et il n’y avait dans la caisse, au moment de l’inspection des comptes, que deux mille dinars de moins que ce qui aurait dû s’y trouver. On disait qu’il n’avait pas volé sa médaille, car il aurait pu tout dilapider si sa noblesse d’âme et son patriotisme ne l’en avaient empêché.

Un autre avait été décoré pour avoir surveillé pendant un mois entier des entrepôts d’Etat dont aucun n’avait brûlé.

Un troisième l’avait été pour avoir remarqué et constaté le premier que, chose intéressante, le mot livre se termine par e et commence par l.

Une cuisinière avait été récompensée pour n’avoir dérobé, en cinq ans de service dans une riche maison, que quelques objets en argent ou en or.

Un autre encore avait reçu une décoration parce que, après avoir causé un lourd déficit, il ne s’était pas suicidé comme l’exigeait le stupide modèle de l’époque mais, au contraire, s’était exclamé avec morgue devant le tribunal:

— J’ai mis en pratique mes propres vues, mes propres idées, tel est mon regard sur le monde, et vous, vous me jugez. Me voici! (À ce moment précis, il s’était frappé la poitrine et avait avancé d’un pas.)

Celui-là, je crois, avait eu la médaille du courage civique. (Et il ne l’avait pas volée!)

Un grand-père devait sa décoration au fait qu’il avait atteint son grand âge sans mourir pour autant.

Un autre encore avait été distingué pour s’être enrichi en moins de six mois, en fournissant à l’État du blé de mauvaise qualité et toutes sortes d’autres marchandises.

Un riche héritier avait été récompensé pour n’avoir pas dilapidé le patrimoine familial et avoir fait don de cinq dinars aux œuvres de bienfaisance.

Comment tout retenir! Je ne me rappelle, pour chacun, qu’un seul de ses titres de dignité, les énumérer tous serait impossible.

Quand, donc, ils en vinrent à se disputer et à se battre, la police entreprit de disperser la foule, tandis qu’un individu, qui avait tout l’air d’un kmet, ordonnait de faire avancer un fiacre. On m’y fit monter; un cordon de sbires armés se tenait tout autour pour repousser les gens. L’individu susdit s’installa à côté de moi et nous nous mîmes en route; arrivant de toutes parts, une marée humaine courait derrière nous.

La voiture s’arrêta devant une vaste maison basse, à moitié délabrée.

— Mais on est où maintenant? demandai-je à ce kmet (du moins est-ce ainsi que je l’appelle), qui avait procuré la voiture et y avait pris place avec moi.

— C’est notre hôtel de police.

En descendant du fiacre, je vis deux types qui se battaient juste devant la porte du bâtiment. Tout autour, des sbires en armes restaient là à observer la rixe; le chef de la police et tous les autres fonctionnaires profitaient aussi du spectacle.

— Pourquoi se battent-ils? demandai-je.

— Tels sont les ordres: tout esclandre doit se dérouler ici, sous les yeux des forces de l’ordre. Vous savez ce que c’est, hein! M. le chef et ses subordonnés ne vont quand même pas se fatiguer à cavaler dans tous les coins! Pour nous, c’est plus simple comme ça, et plus facile à contrôler. Si deux gars veulent régler un différend à coups de poing, ils viennent ici. Ceux qui font un esclandre sur la voie publique, en un lieu non prévu à cet effet, nous sommes obligés de les sanctionner.

Le chef, un gros bonhomme aux moustaches grisonnantes, sans barbe, pourvu d’un triple menton, faillit s’évanouir d’ahurissement en me voyant. Ayant recouvré ses esprits, il articula:

— Mais d’où tu sors, toi, bon Dieu?…

Puis, les bras ballants, il se mit à m’observer sous toutes les coutures.

Celui qui m’avait accompagné échangea quelques mots à voix basse avec lui; sans doute venait-il au rapport pour l’informer de tout ce qui s’était passé. Le chef se rembrunit et me demanda d’un ton aigre:

— D’où tu sors? Réponds!

J’entrepris de tout lui conter par le menu, qui j’étais, d’où j’étais, où j’allais, ce qui l’énerva passablement; il cria:

— Ça va, ça va, épargne-moi ton baratin, venons-en au fait: comment oses-tu te promener dans cet appareil en pleine rue et en plein jour?

Je me regardai devant, derrière — ma mise n’avait-elle pas quelque chose d’anormal? — mais je ne remarquai rien. J’avais arpenté la terre entière dans cette tenue et personne nulle part ne m’avait sommé de répondre à une questi pareille.

— Je te cause! T’as perdu ta langue? vociféra-t-il avec la courtoisie, conforme au règlement, qui caractérise la police de ce pays.

Il tremblait de colère.

— Je vais t’expédier en prison pour avoir provoqué un esclandre en un lieu non prévu à cet effet et avoir, par ta bêtise, ameuté tout le quartier.

— Je ne comprends rien, monsieur; en quoi ai-je bien pu faire tant de mal? fis-je effrayé.

— À ton âge, ne pas savoir ce que même les gamins des mes savent déjà… Je te le demande encore une fois: comment oses-tu déambuler en ville dans cet accoutrement et troubler l’ordre public, qui plus est en un lieu non prévu à cet effet?

— Je me tiens comme il faut.

—Tu es maboul, oui! À ton âge… Ha ha, il se tient comme il faut… Et elles sont passées où, tes décorations?

— Je n’en ai pas.

— Tu mens, vieille canaille!

— Je n’en ai pas, je le jure!

— Aucune?

— Aucune.

— Tu as quel âge?

— Soixante ans.

— Et aucune décoration en soixante ans? Mais tu l’as passée où, ta vie? Sur la Lune ou quoi?

— Je n’ai aucune décoration, je le jure sur tout ce que j’ai de plus cher en ce bas monde!

Le chef en resta sidéré. Bouche bée, les yeux écarquillés, il me dévisagea sans pouvoir articuler un mot.

Une fois à peu près remis de sa stupéfaction, il enjoignit aux nouvelles recrues d’aller chercher au plus vite une dizaine de décorations.

De la pièce attenante, on en apporta aussitôt toute une provision, médailles, écharpes, insignes en forme d’étoiles ou à porter autour du cou.

Le chef donna des ordres et, en un rien de temps, on m’accrocha deux ou trois étoiles, on me ceignit d’une écharpe on me suspendit trois ou quatre décorations autour du cou, on m’en épingla quelques-unes au manteau, à quoi on ajouta encore une vingtaine de médailles diverses et autres insignes commémoratifs.

Satisfait d’avoir trouvé le moyen d’éviter plus ample scandale, le chef s’exclama:

—Ah, ça va mieux! Voilà qui ressemble à peu près à quelqu’un de normal… Pas comme l’espèce de monstre qui a débarqué tout à l’heure et m’a semé la panique dans toute la ville…

S’adressant à moi, il termina par la question:

— Et je parie que tu ne savais pas qu’aujourd’hui, en plus, nous avons une célébration?

— Je l’ignorais.

— Bizarre! fit-il un peu vexé.

Il se tut quelques instants avant de poursuivre:

— Mon cheval, celui que je monte régulièrement, est né il y a cinq ans, jour pour jour. Ce matin, nos concitoyens les plus éminents m’ont présenté leurs félicitations; ce soir vers neuf heures, flambeau en main, on escortera mon cheval à travers la ville; après quoi un bal aura lieu dans le meilleur hôtel de la place, auquel seront admis les notables les plus influents.

Je faillis à mon tour en rester sidéré mais, afin qu’il ne remarquât rien, je me ressaisis et m’avançai pour lui adresser moi aussi mes compliments:

— Pardonnez-moi de n’avoir pas été au courant de ce jour solennel; je regrette infiniment de n’avoir pu vous congratuler en temps utile, alors voilà, je le fais maintenant.

Il me remercia de tout son cœur des sincères sentiments que je nourrissais à l’égard de son fidèle cheval, et ordonna aussitôt qu’on me servît quelque chose.

On m’offrit du vin et des gâteaux, puis je saluai le chef et m’en fus avec un milicien (qu’il avait chargé de m’accompagner à mon hôtel); paré de mes étoiles et de mes médailles, je pus marcher tranquillement dans la rue, sans provoquer ni attroupement ni tapage, ce qui n’aurait pas manqué d’arriver si je m’étais de nouveau aventuré sans décorations.

Le milicien me conduisit à l’hôtel Notre chère patrie qui a tant souffert. Le tenancier me donna une chambre où j’allai me reposer. J’avais hâte de me retrouver seul pour ta remettre des impressions étranges que ce pays m’avait d’emblée laissées.

(page suivante)

 

[1] Règle d’alternance consonantiqueen serbo-croate. (N.d.T.)

Servilie (1/12)

J’ai lu dans un vieux bouquin une bien curieuse histoire. Dieu seul sait d’où je tiens ce livre datant d’une drôle d’époque: il y avait alors quantité de lois libérales, mais pas la moindre liberté; on dissertait sur l’économie, on lui consacrait des livres, mais on laissait les terres en jachère; le pays tout entier moralisait à qui mieux mieux, mais n’avait aucune morale; chaque foyer gardait au grenier ses provisions de logique, mais n’avait pas une miette de bon sens; on parlait à tout bout de champ d’épargne et de prospérité, mais on gaspillait à tous vents; et le dernier usurier, le dernier vaurien pouvait s’acheter pour quelques sous le titre d’«ardent défenseur de la nation et de la patrie».

L’auteur de cette curieuse histoire, de ces notes de voyage – de quel genre littéraire il peut bien s’agir, strictement parlant, je l’ignore, et je ne me suis pas risqué à le demander aux experts: il ne fait aucun doute qu’ils auraient, selon notre bonne vieille habitude serbe, transmis le dossier pour avis à la chambre des requêtes de la Cour de cassation. Soit dit en passant, ce n’est pas une mauvaise habitude. Il y a des gens qui sont obligés de penser, c’est leur métier, ils n’ont rien d’autre à faire; grâce à quoi, le commun de mortels n’a plus à s’en soucier. L’auteur, donc, de cette curieuse histoire, ou de ces notes de voyage, commençait par ces mots:

«J’ai passé cinquante années de ma vie à voyager de par le monde. J’ai vu un nombre incalculable de villes, de villages, de pays, d’hommes et de peuples, mais rien ne m’a plus étonné qu’une petite tribu vivant dans une merveilleuse et paisible contrée. Je vais vous parler de cette heureuse tribu, bien que je sache par avance que personne ne voudra me croire, ni maintenant ni jamais, même après ma mort, si ces lignes devaient tomber entre les mains de quelqu’un…»

Quel vieux roublard! En commençant précisément de la sorte, il m’a forcé à lire son histoire jusqu’au bout et maintenant, naturellement, j’ai envie de la raconter à mon tour. Mais n’allez pas considérer qu’en disant cela je cherche à vous convaincre! Je préfère le déclarer tout de suite, dès le début, très franchement: cette histoire ne vaut pas la peine d’être lue, et puis cette vieille barbe (enfin, cette espèce d’écrivain) ment sur toute la ligne. Pourtant, comble de bizarrerie, je crois à ses mensonges comme à la plus haute vérité.

Voici donc comment il poursuivait son récit.

Il y a bien longtemps, mon père fut gravement blessé au combat. On le fit prisonnier et on l’emmena hors de sa patrie en terre étrangère, où il épousa une jeune compatriote d’une famille d’esclaves de guerre. Je naquis de cette union mais mon père mourut alors que j’avais à peine neuf ans. Il évoquait souvent devant moi sa terre natale, les héros et les sublimes figures dont elle fourmillait; leur patriotisme ardent et leurs guerres sanglantes pour la liberté; leurs vertus et leur probité; leur sens du sacrifice pour le salut du pays où tout, sans oublier sa propre vie, s’offrait sur l’autel de la patrie. Il me parlait du noble et glorieux passé de notre peuple. À sa mort, il me transmit ses dernières volontés: «Fils, la mort ne m’aura pas permis de rendre l’âme dans ma chère patrie, le sort n’aura pas voulu que ma dépouille repose dans cette terre sacrée que j’ai arrosée de mon sang pour qu’elle puisse être libre. Mon malheureux destin n’aura pas laissé la flamme de la liberté m’apporter sa chaleur sur ma terre natale tant aimée, avant que mes yeux ne se ferment. Mais mon âme est en paix, car cette flamme t’apportera sa lumière, à toi, mon fils, et à vous tous, nos enfants. Pars, fils, embrasse cette terre sacrée quand tu y poseras le pied; va et aime-la, et sache que de grandes œuvres attendent notre valeureuse nation; va et, en hommage à ton père, fais bon usage de la liberté, et n’oublie pas que mon sang, le sang de ton père, a arrosé cette terre, comme l’a fait pendant des siècles le noble sang de tes vaillants et glorieux ancêtres… »

A ces mots, il m’embrassa. Je sentis ses larmes goutter sur mon front.

— Pars, fils, que Dieu te…

Sur cette phrase inachevée, mon cher père rendit son dernier soupir.

Un mois ne s’était pas écoulé depuis sa mort que, une besace à l’épaule et un bâton à la main, je partis dans le vaste monde à la recherche de ma glorieuse patrie.

Cinquante années durant, je voyageai en terre étrangère, parcourant le globe, mais rien, nulle part, ne ressemblait au valeureux pays dont m’avait tant de fois parlé mon père.

Au cours de mon périple, pourtant, je découvris par hasard une contrée captivante, dont je vais maintenant vous parler.

C’était un jour d’été. Le soleil brûlait à vous en faire bouillir le cerveau, la canicule écrasante me faisait tourner la tête; tenaillé par la soif, les oreilles bourdonnantes, les yeux battus, c’est à peine si je voyais encore clair. La poussière du chemin couvrait mon habit, déjà en loques, et se collait à la sueur qui me dégoulinait sur tout le corps. Je marchais, fatigué, quand soudain j’aperçus devant moi, à une demi-heure de marche, la tache blanche d’une ville arrosée par deux cours d’eau. Me sentant une force nouvelle, j’oubliai mon état d’épuisement et accélérai l’allure. J’atteignis le rivage. Deux larges rivières s’écoulaient tranquillement et baignaient de leurs eaux les murailles de la cité.

Je me souvins que mon père m’avait raconté quelque chose à propos d’une ville célèbre, où les nôtres avaient abondamment versé leur sang, et ce qu’il m’en avait dit me revint comme dans un rêve: elle avait une position tout à fait similaire, au confluent de deux amples rivières.

Sous le coup de l’émotion, mon cœur bondit; j’ôtai mon couvre-chef; une brise tout droit venue des monts rafraîchit mon front en sueur. Levant les yeux au ciel, je tombai à genoux et m’exclamai à travers mes larmes:

— Dieu tout-puissant! éclaire-moi, écoute la prière de l’orphelin qui erre dans le vaste monde à la recherche de sa patrie, à la recherche de la terre où a vécu son père…

Un vent léger soufflait toujours des montagnes bleutées qu’on apercevait au loin, mais le ciel se taisait.

— Dis-moi, toi cher vent qui souffle de ces montagnes bleutées, sont-elles celles de ma patrie? Dites-moi, vous chères rivières, est-ce le sang de mes ancêtres que vous lavez des orgueilleux remparts de cette fière cité?

Tout était muet, tout se taisait, mais c’était comme si un tendre pressentiment, une voix secrète me disait:

— C’est le pays que tu as tant cherché!

Tout à coup, un murmure me fit dresser l’oreille. Sur la rive, à peu de distance, j’aperçus un pêcheur. Il avait amarré sa barque et radoubait ses filets. Dans ma douce exaltation, je ne l’avais pas remarqué. Je m’approchai et lui souhaitai le bonjour.

Il me regarda sans un mot mais détourna aussitôt les yeux pour se remettre à l’ouvrage.

— Quel est donc le pays qu’on voit là-bas, de l’autre côté du fleuve? demandai-je, tout tremblant d’impatience en attendant sa réponse.

Il eut un geste comme pour dire «Qu’est-ce que j’en sais moi!», mais finit par lâcher du bout des lèvres:

— Oui, il y a bien un pays là-bas!

— Et il s’appelle comment?

— Ça, je ne sais pas. Tout ce que je sais, c’est qu’il y a un pays, mais je n’ai pas demandé son nom.

— Et tu viens d’où, toi? insistai-je.

— Bah, chez moi, c’est là-bas, à une demi-heure d’ici. C’est là que je suis né.

«C’est bizarre, ce ne doit pas être le pays de mes ancêtres, ce ne doit pas être ma patrie» me dis-je en mon for intérieur, avant de lui demander tout haut:

— Alors, tu ne sais vraiment rien sur ce pays? Qu’est-ce qu’on en dit? Rien de particulier?

Le pêcheur réfléchit puis lâcha ses filets. On avait l’impression que quelque chose lui revenait en mémoire. Après un long silence, il dit:

— Il paraît qu’il y a pas mal de porcs, dans ce pays.

— Il n’est connu que pour ça? demandai-je étonné.

— Pour ses âneries aussi, mais ça ne m’intéresse pas tellement! fit-il, impassible, avant de se remettre à remmailler ses filets.

Ne trouvant pas sa réponse très limpide, je l’interrogeai de nouveau:

— Quel genre d’âneries?

— Tous les genres possibles, répondit-il blasé, en étouffant un bâillement.

— Alors comme ça, des porcs et des âneries! Tu n’as entendu parler de rien d’autre?

— À part les cochons, on dit qu’ils ont beaucoup de ministres, qui à la retraite, qui en disponibilité, mais ils ne les exportent pas à l’étranger. Ils n’exportent que leurs cochons.

Imaginant que le pêcheur se fichait de moi, je m’énervai:

— Arrête tes boniments! Tu me prends pour un imbécile?

— Si tu me paies, je t’emmène sur l’autre rive, comme ça tu pourras voir par toi-même. Ce que je te raconte, je l’ai entendu dire. Je n’ai pas été là-bas, moi, je ne sais pas tout ça de source sûre.

«Impossible que ce soit le pays de mes illustres ancêtres, si célèbre pour ses héros, ses exploits et son brillant passé» me dis-je. Cependant, le pêcheur avait éveillé ma curiosité par ses réponses étranges à mes questions, et je résolus donc d’aller voir aussi ce pays-là – n’en avais-je pas déjà vu tant d’autres au cours de mon périple! Je fis affaire avec lui et pris place dans sa barque.

Il rama jusqu’au rivage, empocha la somme dont nous étions convenus et, après que j’eus mis pied à terre, t’en retourna dans son esquif.

(page suivante)

Иступање на III конференцији за школску хигијену и народно просвећивање

III конференција грађана београдских
Држана 23. јануара 1905. год. код „Коларца“

Председавао председник
Милан Ј. Андоновић
Проф. Вел. Школе

Почетак у 9¼ часова пре подне.

[Конференција је започета уводном речју председника М. Ј. Андоновића,и врло брзо је попримила карактер јавних расправа какве је Домановић у својим делима пародирао. Ради уштеде простора, одломак ће бити ограничен само на оне делове у којима је Радоје добио реч, што је донекле штета, јер се губи на сликовитости сцене, али надамо се да ће и ови кратки исечци пружити довољно јасну слику. Пре директно цитираног дела, било је осам различитих говорника, с нимало кратким излагањима. Прим. ур.]

Михаило Јовић. – […] Али, што се тиче ручнога рада, о коме се говори у четвртој тачки резолуције, ја не признајем збору компетенцију, да он може да реши једно такво питање о ручном раду. Ја пристајем, да поднесемо и ту жртву, да се и таквим питањима бавимо, само, молим вас, да изберемо један одбор, јер ако буде сваки од нас своје мишљење заступао, неће никад ништа од нас бити. Показаћемо само, да смо Срби и ништа више!

Радоје Домановић, књижевник. – Изгледа ми, да смо се ја и г. [Миливоје] Тадић чекали. Он је казао, да би волео, да чује још којега предговорника, па онда да узме реч. А ја опет волим, што сам дошао на ред после њега, и чуо, како он удара у фине жице.

Код нас Срба има две врсте људи: једни, који нешто хоће, и други, који неће ништа. И међу тим, који неће ништа, увек има елемената, који хоће да сметају онима, који нешто добро желе. Молим вас, сутра нека дођу десет памуклијаша, и нека кажу: да се договоримо код Коларца, пошто ћемо на идућем вашарау продавати памуклије. На тај договор дођу и други, који хоће да смешају и револуције и еволуције, и други свет сваке сорте, и онда се почну договарати. На том збору памуклијаша устане неко, па каже: Молим вас, ја сам тишлер, шта је са даскама? Устане други по занимању шустер, па каже: А молим вас, шта је са ципелама, шта је са кожама? За тим, устане трећи, па каже: шта је са хлебом, шта је са брашном?

Ја бих био за то увек, да такви људи, који су друге струке, другог позива, и који би хтели сасвим друго нешто да се реши, нека сазову конференцију, па нека се на њој договарају специјално о својим стварима. А оне људе, који су дошли на ову конференцију, и хоће о нечему другом да се договоре, нека оставе на миру, да се о својим стварима људски договарају.

Г. предговорник Тадић је мишљења, да оваква питања треба да се решавају код нас у Србији, као што то бива у страним западним државама путем еволуција и револуција. Ми нисмо тај страни свет. Кад ми постанемо Енглези и Французи, онда ћемо и ми тако да питања решавати. Али за сада, ми морамо да решавамо онако, како се код нас те ствари могу решавати. Оно истина, и у нас се покадшто чудновато ради, устане, на прилику, један посланик па каже: сви Срби треба да живе у води, као што живе рибе. На то му други каже: па, молим вас, како ћемо живети у води као рибе, кад немамо шкрга; направите нам шкрге, па ћемо живети као рибе.

Председник. – Молим вас, господине Домановићу, говорите о ствари.

Радоје Домановић. – (продужује): Ја сам за то: ко хоће да говори о хигијенским приликама, нека говори само о томе, а који би хтели, да се о нечему другом договарају, нека иду у другу кавану.

Др. Светозар М. Марковић. – Господо, присутници ове конференције могу се поделити у две групе, на оптимисте и песимисте. – Ви знате значај тих речи; управо, једни, који хоће да раде, и други, који би хтели да остане стари каламбур, који данас влада […]

[…]

Миливоје Тадић, правник. – Г. Домановић и г. др. Марковић, не разумевајући мој говор, пали су у грешку, из које су извели закључај, да ја спадам у ону групу људи овде, који одричу сваки рад томе одбору. Питања, која је г. др. Марковић третирао, јесу друштвена питања, и господа, која су учествовала у дискусији, она су почела гледати, и разматрати узроке свих зала друштвених, наравно, на свој начин. Не схватајући та друштвена зла, г. др. Марковић, – а са њим се у начелу слаажу сва господа говорници, – предлаже нам избор одбора, који би имао за задатак, да изврши известај препорођај […] Све културне тековине, све оне лепе ствари, којима се одушевљава г. др. Марковић, резултат су од победе радничке странке, која је, узев политичку власт у појединим самоуправним чињеницама – општинама, могла да изведе те ствари, или која је својим јаким организацијама приморала било државу било самоуправна тела, да на тако добрим основама, како је г. др. Марковић изнео, постави просветне установе. А што је пак код нас на овако мизеран и по огромну масу народа убиствен начин основана школска настава и школовање, узрок је, што је сву власт у држави и самоуправним телима приграбила у своје руке капиталистичка класа, док напротив радничка класа за сада својим слабим организацијама не може да даје тако јаког отпора тој капиталистичкој класи […]

Радоје Домановић. – Кад је г. Тадић тако почео говорити, ја ћу онда да говорим о словенској филологији! (осмејкивање)

[…]

[након дуже расправе која се није дотицала школске хигијене, приступило се избору чланова одбора, прим. ур.]

Др. Св. М. Марковић. – […] ако ко има против ове кандидационе листе, нека говори слободно.

Рад. Домановић. – Ја бих желео прво и прво, да видимо, да ли су ови људи овде. Ако ко није овде, он не води рачуна о овим стварима, и не интересује се њима, те држим, да би требало одавде да се изабере одбор.

Др. Св. М. Марковић. – Ако Ви, г. Домановићу, сматрате, да треба одавде да се изабере одбор, сазовите Ви конференцију, јер ја не могу да имам посла с људима, који неће да раде, ни да долазе на седнице, него седе у каванама. […]

Конференција је трајала до 11¾  час. пре подне.

 

СТАЛНИ ОДБОР: Милан Ј. Андоновић, Борислав Б. Тодоровић, др. Коста Д. Николић, Мих. Ј. Викторовић, Г-ђа Јелица А. Весовићка, Лазар Ј. Обрадовић, Васа А. Симић, Др. Свет. М. Марковић.

ЗАМЕНИЦИ: Бор. Ј. Поповић, Др. Мил. Н. Јовановић, Жив. Ј. Јуришић, Мих. Вукчевић, Станиша С. Станишић, Мих. М. Станојевић, Лепосава Бошковићева.

Напомена: Овај је одбор у неколико доцније измењен из разлога, што неки изабрани „нису могли“ на седнице долазити.

 

Извор: Марковић, Светозар М, Три јавне конференције за школску хигијену и народно просвећивање (по стенографским белешкама), Београд 1905, стр. 111–165.

Другови

Никад нисам био веселији у свом животу, но кад ми је отац купио буквар и рекао: „Сине, од сутра ћеш бити ђак.“ Од то доба има више од двадесет година, али памтим, као да је јуче било, па чини ми се још и боље, јер ето ја сам већ заборавио много којешта што сам јуче радио, зато, кад сам први пут пошао у школу памтим до најмање ситнице. Имао сам многе радости у животу, али веће радости нисам имао, а сада бих платио бог зна колико, да ми се може вратити то доба, па да опет будем ђак, учим, слушам учитеља и другујем са оним старим друговима из школе. Једном се десило, да ме учитељ и изгрдио, па богме и повукао за уво и ја сам тад смишљао како ћу се удавити у рецу, и како више нећу ићи у школу, јер ме учитељ мрзи, али сам брзо увидео, да ме је он волео као сина и да је имао права чак и да ме добро избије.

Ево како је то било:

Ја сам седео у клупи до неког Бране, пуковниковог сина. Мој отац је био добар пријатељ са Браниним оцем, па смо се и ми деца волели. Нас два смо, ја и Брана, били увек најбоље одевени, имали сваког дана по пола динара да купујемо алву и друге слаткише или што ми хоћемо, имали лепе, скупоцене ножиће, писаљке и разне књижице са сликама. С њим сам се готово једино и дружио, јер ми друга деца, нарочито она поцепана и сирота беху одвратна.

Једног дана дође наш учитељ у школу и уведе новог ђака. Дигосмо се сви, молисмо се богу и седосмо. Настаде жагор међу нама; сви почесмо један с другим разговарати о новом другу.

Нови ђак стоји уз учитеља, па уплашено гледа све нас редом, а ми сви час у њега, час у учитеља, а час проговоримо по коју о њему.

– Гле како му је исцепан капут! – вели ми Брана тихо да не чује учитељ.

– Види, види, како му се виде прсти кроз ципелу! – показах и ја Брани, па нам се то дало на смеј.

Смејемо се ми и гуркамо један другог, па налазимо све више и више ствари смешних на свом новом другу и његовој сиротињи и поцепаном оделу, обући и масној, поцепаној шубарици.

Учитељ нам поче говорити како смо добили новог друга и како треба да га пазимо, волимо и помажемо, јер је, вели, одличан ђак, а мени и Брани све више и више смешно.

Учитељ нас погледа један пут, и ми ућутасмо и гуркамо се ногама испод клупе, па се напели од смеја, а нарочито кад погледамо у го прст свог новог друга.

– Ти ћеш, Светиславе, седети овде између ове двојице! – рече учитељ и показа новајлији место између мене и Бране.

Мене и Брану као да гром удари. Престаде смех и место смејања умало што не заплакасмо.

– Ја хоћу да седим до Бране! – рекох ја учитељу, а усне ми се навијају на плач.

– Па зар ти ово није друг! – пита ме учитељ благо и помилова Светислава по глави.

Ја се и Брана случајно погледасмо, па прснусмо обојица у смех.

– Чему се смејете? – пита учитељ.

Ми оборили главе па ћутимо.

Он понови оштрије своје питање.

Ми опет ћутимо.

Учитељ нас изгрди обојицу, повуче мало за уши пред целим разредом и рече, да ће нас много више казнити, ако му не будемо казали што се смејемо.

То је била прва казна што сам је у школи претрпео.

Одмах сам смислио, да више у школу и не долазим. Љутио сам се што учитељ да воли и оног поцепаног ђака, а мене да казни, кад сам ја много лепше одевен. Нисам се могао никако помирити с тим, да онај сиромашак седи до мене и да ме раздвоји од Бране. Чак сам смишљао план, како ћу се учитељу осветити.

– Ах, што неће Бог дати, да нам учитељ умре! – мислио сам идући кући и љут и огорчен и понижен. Ја сам држао, да ме учитељ омрзао.

Чим стигнем кући бризнем у плач.

– Шта је? – пита ме мајка и пољуби, а мени се још више дало на жао, па од плача ни речи не могу да проговорим.

Једва сам кроз плач испричао мајци шта се десило у школи и све њене утехе нису помогле. Ужинао сам врло мало од туге и замолио мајку, да ме пусти да одем до Бране. Хтео сам да се с њиме договорим шта ћемо радити.

Одем Браниној кући. Увек сам улазио слободно, а тад сам стао уза зид код врата, па чисто не смем да уђем. Чини ми се да и његов отац и мати знају како нас је учитељ изгрдио и казнио.

Сматрао сам то за важну и тајну ствар, па бејах рад, да наш договор буде само међу нама и да чак за то нико и не зна.

Чекао сам дуго, док Брана изађе. Кажем му што сам дошао, па одмах утекнемо у шупу, да свој договор свршимо и заверимо се да ником не казујемо.

Грдили смо и учитеља и Светислава и много говорили о нашем тешком положају, како ће то бити, да између нас седи онај сиромашак, што су му пропали прсти кроз обућу.

– Знаш шта? – рече одједном Брана весело и лице му сину од радости.

– Не знам! – велим ја, а некако се окуражим.

– Сутра да бегамо код моје тетке.

С необичним задовољством прихватим и ја ту ствар и тврдо се решимо, да одмах сутрадан утекнемо његовој тетки и да школу учимо у месту, тамо где она живи.

Таман ми у разговору кад чусмо где момак виче Брану. Вели дошао отац из вароши, па те зове.

– Овде сам са Стевом! – вели Брана и не би му криво да оде.

– Дођите обојица! – викну нас Бранин отац и ми одосмо.

Момак Бранина оца је врло добар један старац и децу је особито волео, па кад прођосмо поред њега рече нам са смешкањем, да је господин љут и вели: „Мора да сте нешто скривили!“

Изиђосмо пред њега као на страшни суд.

– Шта сте рекли у школи?

Ми грунусмо у плач.

– Учитељ се жали како сте исмевали свог сиромашног друга! – вели Бранин отац оштро.

Ми ни речи да прозборимо.

– Шта вам је било смешно на њему? – пита он још оштрије.

– Ја, ја… не… не могу, да седим до њега! – промуца Брана и поче се гушити у сузама, а једва изговори те речи.

– Јеси ли ти зарадио тај капут? – упита га отац.

– Нисам! – вели Брана, а оборио главу.

– А кад бих ти ја то скинуо, па обукао поцепане сиромашке хаљинице, да л’ би било лепо да се Стева стиди од тебе и да ти се смеје?! – пита га отац и приђе ближе.

Мене обузе стид.

– Вас се двојица поносите туђом заслугом! – опет ће Бранин отац прекорно.

Ми ћутимо као заливени.

– Ја могу да се поносим, јер сам ја купио те твоје хаљинице, а кад сам учио школу био сам сиромашак, као тај ваш друг.

Још нас већи стид обузе.

– Ви сте само могли знања стећи и тиме се поносити! – вели нам он даље, а ми ћутимо.

Заћута и он, па тек отпоче ово причати:

– Онај момак што је код мене, био је син једног богаташа, а ја сам био сиромашак. Он се смејао мојој сиротињи. Ја сам био бољи ђак, па ипак он се поносио својим оделом, а не знањем. Његов отац осиромаши. Сад се може поносити својом тековином, а он није ништа стекао. Ето, дочекао је да служи код мене, а ако не будете добри, то исто можете и ви дочекати, да доцније служите Светислава. Светислав је одличан ђак и они има чиме да се поноси, јер то је он стекао учећи, а не његов отац.

– Симо! – зовну потом момка Бранин отац.

Сима уђе понизно, скиде пред њим капу и стаде мирно украј собе и рече:

– Заповедајте, господине пуковниче!

– Сећаш ли се ти, Симо, кад смо били оволики као ова деца?

Сима уздахну, па нас погледа.

– Сећам се, ал’ боље да се не сећам! – вели Сима, и не сме Браниног оца да погледа у очи.

Заповеди му Бранин отац да прича, како је он исмевао своје сиромашне другове.

Сима нам све то исприча и овако заврши:

– Само, децо, знање остаје и оно може човека усрећити, а знање се не купује за новац као одело! Камо среће да сам учио место што сам се другима смејао. Ето сад сам дочекао, да служим оног другог, коме сам се смејао због сиротиње! Хвала му што ме примио и сад бих ја тек умео волети сваког друга!

Више нисмо мислили да бежимо. Молили смо учитеља да нам опрости, а и Светислава. Обојица смо се стидели својих поступака. Опросте нам и учитељ и Светислав и ми се више нисмо љутили што он седи између нас.

Септембар 1900.

 

Извор: Домановић, Радоје, Другови, Књижевни лист: месечник за књижевност, културу и друштвена питања, година 4, број 35/36, Београд, 2005. Приповетку пронашао и објавио Станиша Војиновић

Поводом инцидента у „Такову“

  • 21. маја 1902. године, дошло је у кафани „Таково“ до свађе између Домановића и Јаше Продановића, приликом које је случајно лакше повређен Бранислав Нушић. Новине су тај догађај претвориле у скандал и сензацију, те је Министарство захтевало њихово изјашњење:

Рађено у Министарству просвете и црквених дела 25. маја 1902. године

У неким београдским листовима од ових дана излазиле су нотице како се г. Радоје Домановић, писар Министарства просвете 21. овог месеца посвађао са г. Јаковом Продановићем, проф. Гимназије краља Александра I, у пивници „Таково“[1] и том је приликом г. Домановић потегао чашу на г. Продановића, те њега не погоди већ г. Бранислава Нушића, управника Народног позоришта у пензији, и нанео му тешку телесну повреду.

С тога наређујем г. Домановићу да одмах поднесе своје опширно изјашњење свему овоме.

П. бр. 5421
25. маја 1902. год.

По Наредби Министра просвете
Начелник
Ст. Лалевић, с.р.

  • Домановићево изјашњење:

Рађено у Министарству просвете и црквених послова 27. маја 1902. год. у Београду.

Према акту г. Министра просвете од 25. маја о. г. П. бр. 5421. част ми је одговорити ово:

21. маја ове године у 8 часова увече отишао сам на седницу оснивача књижевно-уметничког удружења, ради избора редовних чланова. Наш је састанак и овом приликом, као и пре тога, био у засебном локалу гостионице код „Такова“. Међу осталим члановима био је и г. Ј. Продановић, проф. гимназије краља Александра I. У нашој узајамној препирци дошло је до сукоба између мене и г. Продановића због извесног питања, које је расправљано у нашем ужем кругу пријатеља, и које га као интимну ствар не желим ни у ком случају провлачити кроз званична акта. Та препирка је чудним случајем узела нервозан карактер и г. Продановић је том приликом један мој израз – који је у свакој прилици дотадашњег нашег јаког личног пријатељства могао бити свакојако протумачен, него као израз злонамеран, бачен против њега у намери да га увредим – моментално у раздражењу рђаво схватио у том тренутку, те се и њему, као што се дешава и многим другим људима, десио необјашњив психички моменат у коме је учинио један нервозан испад, који ни он не може, као паметан човек, одобрити сада када о свему хладно мисли. Али дешавају се многи тренуци у којима човек ради нешто без узрока, што је у толико пропуштених прилика требало да учини са много и много оправданих разлога.

Г. Продановић је том приликом ударио мени шамар и после тога је, што је врло природно, морало доћи до онога што сам ја учинио. У таквом тренутку човек са иоле осећања не може остати хладан, па чак и онда кад доцније, при хладном размишљању, нађе оправдање за човека који га понизи. Ни ја нисам могао остати хладан у таквом тренутку и морао сам учинити оно што истински часу и осетљиву човеку дужност налаже, бранио сам се, а у таквим приликама никад не може да буде ни речју ни штампом, нити човек од поноса може у моменту када добије шамар мислити, управо не може му на првом месту, прва помисао у том тренутку бити, како ће прилепити марке на тужбу – тако је и са мном било и ја сам због тога шамара гађао чашом г. Продановића у намери да га ударим што јаче и казним тим путем што више, и по срећи тај ударац није погодио г. Продановића, јер је њему непосредно и био намењен, већ је само закачио г. Нушића ни крива ни дужна. Удар је тај мени причинио више бола него све друго, иако није био јак, непосредан, већ га је само чаша закачила овлаш.

Све је ово изазвало нешто граје у нашем локалу и неки који су ваљда нешто начули од иначе непосвећених довољно момака, што су нас служили, протурише кроз публику, што је седела у башти гласове, како сам ја Нушића убио и како су га однели на сецирање у болницу. Радознала публика не могући од завесе да види шта се чини у нашем локалу, из кога се распростреше чудне, тајанствена узрока, приче о убиству, не могаше се савладати већ да своју радозналост задовољи почеше улазити у локал. Ми смо у то време, узбуђени тако немилним случајем седели без речи на својим местима и не осврћући се на ту масу доколичара. Полиција је одмах наредила публици да се удаљи. Двојица од нас смо отпратили г. Нушића кући, а сви смо се потом разишли својим кућама.

Тако је текла ствар и на томе је све свршено.

Новине су, као и увек готово, донеле погрешне нотице о целој ствари, а вечно склоне да праве сензације у јавном мнењу измислише како г. Нушић пада у несвест и како ће тешко остати жив јер му је мозак повређен. Нушић је врло лако ударен, без моје намере, случајно. С њим сам заједно седео у његовој кући и он је разговарао и шалио се на рачун тако сулудих нотица у истоме тренутку када су многи из јавног мнења заједно с новинарима оплакивали његову прерану смрт, констатујући тиме губитак за нашу књижевност.

Ово што се десило међу нама, дешава се и међу чиновницима у канцеларији и међу свештеницима у цркви и међу браћом у кући и међу посланицима у парламенту и где се још не може десити међу људима, па иако паметним, кад су од крви и меса. То се десило између мене и г. Продановића, између два најбоља пријатеља, у затвореном кругу, међу осталим нашим интимним пријатељима. Ни мени ни њему данас то не може бити мило, ни поносно, ни паметно, али се десило и ми поправити не можемо.

Ако г. Министар нађе да је ова непријатна случајност унизила мој чиновнички углед, ја молим да се према мени учини све што би закон захтевао за све случајеве ове врсте, исто као према свима другима, који се зову чиновници и који примају плату из државне касе у нашој земљи, па чак нека се јавни и засебни локал и све друге разноврсне околности разна значаја идентификују.

Понизан,
Радоје Домановић

  • Продановићево изјашњење:

Према наредби Господина Министра П. бр. 5421 од 25. маја о. г. подносим ово изјашњење:

У животу се чешће дешава да и најтактичнији човек преступи правила такозване друштвене „пристојности“, да би одбранио свој образ. То се догађа људима од части па били они необразовани или највише интелигенције, незнатни или на највишим друштвеним положајима. То бива и овде на Истоку и тамо на Западу; бивало је у прошлости, па ће, несумњиво, бити и у будућности. Непосвећеној у ствар гомили може изгледати једна појава као неред, док непосредним учесницима те ствари није друго до једна дужност извршена према себи. Уосталом има тако незгодних прилика да би уздржљивост и кад би је могло бити, била једна врста слабости карактера. Такве природе је био и судар о коме Господин Министар тражи изјашњење: нас обојица завађених радили смо како нам је диктовало наше поимање части. Београдска штампа појмила је деликатет ствари те је ћутала готово сва, изузев један квалитативно и квантитативно незнатан део њен. Данас, готово је немогућно изнети целу ствар подробно и непристрасно, јер се не може никако обележити оно осећање које је претходило акцији, јачина његова као и она духовна атмосфера која би једино и могла бити тумач акција. А без тога ма са колико тачности да се исприча цео ток ствари, то ипак не би било верно у правом смислу речи.

30. маја 1902. год.
Београд

С одличним поштовањем
Јаша М. Продановић, проф. с. р.

  • На саслушањима је министар записао:

Нити је г. Домановић у свом изјашњењу могао да се оправда што га је г. Продановић ошамарио, нити опет овај што је ту увреду најпре оћутао, па се тек после присетио да г. Продановића чашом гађа а да погоди и повреди ни кривог ни дужног г. Нушића.

Скандал који су они изазвали и који није могао остати тајна већ је у јавност избио, баца ружну светлост на њихово васпитање, једнога као професора и наставника омладине, а другог као чиновника Министарства. Они би за ово требали бити кажњени по Закону о чиновницима грађанског реда, али пошто су због овога премештени из Београда то нека им ово као казна буде.

Оставити овај предмет у архиву.

2. јуна 1902. год.
Београд

Министар просвете и црквених дела
Драг. Стаменковић, с. р.

  • Домановић је тим поводом упутио Министарству молбу:

Господину Министру просвете и црквених послова

Да бих могао своје приватне послове уредити, неопходно ми је потребно да још месец дана останем у Београду. Молим Господина Министра просвете да ми за ово време изволи одобрити одсуство од дужности.

10. августа 1902. год.
Београд

Понизан,
Радоје Домановић,
Суплент гимназије св. Саве

  • Пошто Домановићу није одобрено одсуство, он је поднео оставку на државну службу:

Господину Министру просвете и црквених послова

Пошто ми Господин Министар просвете није изволео уважити молбу, којом сам тражио месец дана одсуства ради уређења својих приватних послова, а мени није могућно одмах отићи у Пирот, где сам неправедно премештен, принуђен сам да овим актом поднесем оставку на државну службу.

12. августа 1902.
Београд

С одличним поштовањем
Радоје Домановић,
Супл. гимназије св. Саве

  • Домановић је након овога, указом од 17. августа 1902. отпуштен из државне службе.

 

Извор: Влатковић, Драгољуб, Суђења српским писцима, Ново дело, Београд 1987.

 

[1] Кафана се налазила на углу Таковске и Војводе Добрњца.

Љуби Ковачевићу

Господине Министре[1],

Узимам слободу да Вам се као бивши ђак обратим овим приватним писмом. Унапред Вас молим да ми не замерите, што ћу бити искрен и отворен.

Не мислим, Господине Министре, да кукам и мољакам, јер ми је тај посао одувек био одвратан. Само сматрам за дужност да Вас искрено известим о ствари о којој сте Ви како изгледа исувише погрешно слушали.

Прошле године г-ђица Наталија Ракетићева учитељица овдашња добила је о испиту добру[2] оцену, а томе је, верујте, узрок најгадније паланачко сплеткарење. Свака паланка пуна је тако гадних ситничарења, али те ситнице су крупне ствари при утицају на питања овакве природе.

Г-ђица Ракетићева је сирота девојка без оца и мајке, која својом зарадом издржава и брата у гимназији. Ниједан озбиљан и частан човек не може о њој ништа рђаво рећи.

У Пироту има доста кућа у којима седе неудате девојке и то је једини разлог што се на Г-ђицу Ракетићеву чим је дошла почело викати. (То само те куће). Сам тај случај што је она сироче без оца и мајке служио им је као оруђе. Она је била остављена самој себи и изложена нападима, презрењу, омаловажавању, исмевању, грдњама најниже врсте. Морала је све да сноси.

Ја сам се према њој увек солидно али љубазно понашао, па су и то мрско гледали и настаје нова поворка сплеткарења.

Добила је тројку. Не заклињем се, али ми се чини да је и ту учињена тешка неправда. Ја сам је испросио и морао сам одуговлачити са свадбом због материјалних незгода. Ту је тек злоба нашла најповољнијег земљишта. Желело се да обадвоје будемо окарактерисани као неморални, мада су односи чистији него што ћивтински паланачки духови могу и појмити.

14. сам мислио да се венчам и јутрос чујем да је она премештена у Врањску Бању[3]. Тиме ми је учињена велика незгода. Напослетку, верујте да ми није тешко што ће ми се десити незгода у животу, јер њих мора бити. Тешко ми је да гледам како сирота и честита девојка страда због злобе гадних и покварених људи, који ће имати срца да се из свег гласа смеју што су били јунаци да учине неприлику једној немоћној девојци без игде икога.

Верујте да сам Вам истину изнео.

4/Х – [18]95. г. Пирот

С одличним поштовањем,
Радоје Домановић, предавач.

 

Извор: Николић, Милоје Р, Радоје Домановић као наставник средњих школа: I пиротска гимназија, Лесковачки зборник, књига 30, Лесковац 1990.

 

[1] 1895. године, министар просвете и црквених дела Србије био је Љубомир Ковачевић. Прим. ур.

[2] Тј. не одличну. Прим. ур.

[3] У исто време, Радоје је премештен у Врање. Ипак, Радоје и Наталија венчали су се у Пироту, 12. октобра 1895. Венчао их је пријатељ, свештеник Алекса Јовановић, а свадби су присуствовали још само кумови, Перса и Јаша Продановић. Прим. ур.

Напомена: Првобитно је у мају 2018. године на страници Пројекта објављено редиговано Домановићево писмо (скраћено и с промењеним редоследом неколиких реченица), онако како је објављено у зборнику Културно наслеђе Радоја Домановића (Рача, 2016). У међувремену је приликом проучавања материјала о Домановићу откривен чланак Милоја Николића с целовитим текстом писма, те овом приликом (у априлу 2020.) исправљамо грешку. Уредништво Пројекта.

Абер дође госпођи Ружици…

Абер дође госпођи Ружици
Кара абер, а у кара доба:
Жље га шјела, госпођо Ружице,
Жље га шјела и каву попила;
И попила каву и ракију,
Што госпама мамурлук разбија!
Милорад[1] ти шједи у ме’ани,
Из леђена мрко пије вино
А служе га крчмарице младе,
Лијепе су к’о Ранковић Павле
Кад се зором из ме’ане крене.
Умиљате ко Пашић Никола;
Танане су ко Пачу Лазаре,
Што министар у фузију бјаше,
А високе к’о дрогерист Миџа,
Она љута под каменом гуја,
Што продаје прашак и сапуне,
Калодонте и воде колоњске,
И што с бечким тргује ћесаром.
Пије вино три бијела данка.
По три данка и трн ноћи тавне,
Пије јунак и расипа благо,
Какво благо – све меке дукате,
За талире јунак и не мисли!
Њима јунак дјевојке дарива
А динаре келнерима дава,
А за гроше ни хабера нема,
Гроше јунак баца по сокацих,
Тер их купе дјеца креветари.
Кад је тако расточио благо,
Тад се јунак бјеше раздертио,
Мрке брке ниско објесио,
Уз образ је сјетно невесело,
у лицу је као земља доша’
Готово му сузе ударити,
Примиче се ме’ани на пенџер
Не би л’ кога знана припазио,
Не би ли се муке избавио!
Док припази шегрта Кибица,[2]
Некаквога Павла Штампарина,
Па привикну грлом бијелијем:
„Бре, Кибиче, мој брате рођени,
Нерођени кајно и рођени
Честита ћу тебе учинити
Код мог побре Штампарина Павла
Приђи њему мудро и опрезно,
Пољуби га у скут и у руку,
Капу д’јете мети под пазухо,
Измакни се, двори старијега.
Може бити, да је срдит Павле,
Може бити, да је пијан Павле,
Пак те море [Павле] ударити[3]
И три здрава померити зуба.
Кажи њему од мене поздравље
И подај му ову књигу б’јелу,
Коју ево рујним вином пишем:
„‘Ја сам јунак грдно пострадао
У ад ми се крчма претворила,
Сви келнери паклени духови.
Нека побра брже дође амо
И понесе неколико блага,
Да се мени у индата нађе.’“
Скочи Кибиц као хитра муња,
Па он трчи господару своме.
Пред њиме се смерно поклонио.
Љуби њега у скут и у руку,
На кољено књигу оставио,
Измиче се, двори старијега.
Проговара Штампарина Павле:
„Ој Кибиче, моја вјерна слуго,
Окле књига, од кога ли града?“
Кибиц је се смјерно поклонио,
Па говори господару своме:
„Господару, силни од силнијих.
Зазор ми је у те погледати,
А камоли еглен бесједити.
Ова књига из п’јане ме’ане,
А од твога […] побратима,[4]
Побратима Петровића Мила
(несвршено)

Написано 1905. године
Објављено у „Звону“, 7. августа 1908. године

 

Извор: Рошуљ, Жарко, Једна заборављена Домановићева песма, Глишић и Домановић: 1908-2008; примљено на II скупу Одељења језика и књижевности од 24. II 2009. године, на основу реферата академика Светозара Кољевића и дописног члана Наде Милошевић-Ђорђевић, Београд 2009.

 

[1] Песма је посвећена Милораду Петровићу, учитељу из Младеновца, који је ујесен 1905. године дошао послом у Београд, а онда се задржао „мало дуже, проводећи време у весељу и пијанкама“, а када је потрошио сав новац, морао се зајмити код пријатеља, Павла Ранковића („Павла Штампарина“ у песми), уредника Звона. Песму је Домановић написао за кафанским столом, у друштву Милорада Митровића и других блиских пријатеља, писана је у жару тренутка и остала је незавршена. Штампана је у Звону као део некролога Радоју, а Жарко Рошуљ ју је објавио у зборнику радова „Глишић и Домановић 1908–2008“ 2009. године, у издању САНУ.

[2] Овде покојни Домановић мисли на једног шегрта, који је био у штампарији Дневног листа и који је целој старој редакцији Одјека и Дневног листа пре 29. [маја 1903.] носио и регулисао менице по заводима. Њиме се је много пута послужио и сам пок. Домановић. (Примедба редакције Звона.)

[3] У штампаном тексту недостају два слога да би био потпун десетерац, што је свакако грешка која се Домановићу не би могла догодити, па смо овде унели реч која би се могла адекватно уклопити  у стих. Уредништво Пројекта.

[4] И овде у тексту недостају два слога, али будући да би овде било неопходно унети неки придев, или другу реч која би носила одређену емоционалну или другу обојеност, оставили смо стих онако како је штампан. Уредништво Пројекта.