Pere
Aguereko kuri peteĩ kera ivaietereiva. Noporandui cheve ko che kerare, oporandu cheve mba’eichapa la peichaite che kera vai, si che ndatorvai avavepe che tavape, peteĩ ta’yra vale ko ñande retã sy Séviagua, umi otro imembyicha avei. Upeicha avei, reikuaa va’erã, ndaha’e mo’ai ha peicha ikatutaramo, ko’anga nahairi, che angiru, ijapo peichaite avei tavaygua kuera ojapova opa mba’e, avave nda chembohovai mo’ai upevape. Peteĩ arape ahecha peteĩ botõ overava, tahachi ao gui guare oñemombo raka’e tape ari ha amaña la overa porãiteha, haimete ahasa, henyhe che akãpe mandu’a porã asyete, upeirireminte che po oryryi ha opo jepopyhype. Che akã jeivy ko yvy porãitepe, ha che juru ojeitira pukape, ku opa jaiporuva ja ñe’ẽ ramo ñande superiorpe.
– Tuguy vale osyryry che vena rupi – ¡Peva ha’e la ha’eva! – kova ha’e la ajepy’a mongetava uperamoguare ha amaña porã ko ava ñarõ ohasava ha opyrũ upe botõre.
– ¡Ava ñarõ! – ha’e argel vai ha andyvu, ha upei aguata jey kirirĩ hape, ha’e aja che jupe ko’avaichagua ndahetai oimene, ha avy’aiterei ko ñandejara ome’e haguere cheve ko korasõ tranquiloite, ava ymaguare ogurekovaichagua.
Oima, ko’anga pa pehechama mba’eichagua arriero mbap’e porãva che ha’e, ajogua umi arriero oikova ko tavape ndarojoavyi mba’evepe, ha ko’anga ereta nde py’apype mba’eicha ko che kerape oikone mba’e vaiete.
Mba’eve iko’y va’erã ndoikoi cherehe upe arape. Acena porã ha upei aguapy amopotĩ che rãi peteĩ yvyra po’ipe, aipyte che vino ha upei, aiporu rire che derecho tavayguaicha, aha tupape ha aguereaha peteĩ aranduka che pope ake pya’eve hag̃ua.
Upei pya’e voi upe aranduka isỹi che po gui, ajapopa rire la ajapo va’erã apya ake mitã ra’yicha.
Upei rire minte ya ajetopama peteĩ tape tuju kuava ohova yvy kandu gotyo. Peteĩ pyhare hũ ha ho’ysãva. Pe yvytu ro’ysã ohasa ha oikytĩ upe nde pire ha hy’apu pe yvyra rogue piru omongu’epe. Pe ara hũ ha, ha okyseva, ovela morotĩ ho’a nde resa ha nde rovare. Ndaipori ni peteĩ ava ko’arupi. Aryryi ha apu’a jevy jipi hina ha akañyma avei, aguataparei – ñandejara mante oikoaata mamopa – ha ndaha’ei peteĩ pyhare mbykyva ni oikova tapiaite, ipukueterei, ha aguata hetaiterei ni che ndaikuaai mamopa.
Aguata heta ary ha aguahẽ peteĩ tavape, mombyrypa jepeva mombyry che retã gui peteĩ aikuaa’y hape ko avyjape, peteĩ yvy ikuaa’yva, avavea oikuaava ha, che kera pe minte ikatuva oiko.
Ajere rire ko yvyre, aguahẽ peteĩ tavape oiko hape heta ava. Upe ñemuhape aty guasu, oñehendu peteĩ ty’apu vai etereiva, ikatuvaichagua ombokapu nde rapysa. Apyta peteĩ jekehape oĩva ñemuha ykere ha aporandu ijarape mba’ere hetaite ava oñembyaty.
Ore ha’e ava marangatu ha mba’e porã – oñepyru omombe’u – rojapo ko karai tuja he’iva oreve.
– ¿Pe karai piko pende mburuvicha guasu? – aporandu oñe’epa’yre.
– Pe tuja omanda ko’ape ha ha’e ore mburuvicha guasu, ha hapykueri tahachi.
Che apuka.
– ¿Ma’ere epuka?.. ¿Ndereikuaai ra’e?.. ¿Mamogui reju?
Amombe’u chupe mba’eichapa akañy che rapegui ha aju ha tape mpmbyru gui – Sévia.
– ¡Ahenduva upe tava gui heta mba’e! – oñe’ẽ mbeguemi ijupe guarã oga jara, omaña cherehe jepoyhupe ha upei he’i ñe’ẽ hatãpe:
– Peicha ore ha’e – oho hese – pe tuja arandu omanda ape itahachi kuera ndive.
– ¿Ha mba’eicha umi nde tahachi kuera?
– Hetaichagua oĩ tahachi kuera – odepende ipintare. Oĩ oñemonde porãva ha nahaniriva.
Ore, reikuaa haicha ava py’aguapy ha avavepe ndaro’inchai, hatu entero arriero tekorei ou ko yvyre, ombyai ko tava ha orembo’e mba’e vai. Roikuaa hag̃ua mavapa otro yvy gua, ore mburuvicha he’i oreve kuehe roho hag̃ua roñembyaty koty ojejapova atype guarã, oñemoĩ hag̃ua oreve peteĩ pere. Upevare heta ava oñembyaty hina ko’ape, oikuaa hag̃ua mba’epa ojejapota.
Ajepy’a mongeta ha ha’e che jupe akañy va’erã ko yvygui pya’ente voi, che haicha, Sévio haicha, ndajepokuaai ko’a angatupyry ha katypyry jehechaukare ha ¡ndavy’aveima upeare!
Upe jekeha jara opuka cherehe karia’yicha, che nupã nupã che rati’ype ha he’i cheve jeroviape:
– Oh, arriveño, ¿kova piko ya ovalema ekyhyje hag̃ua? ¡Upevare eho va’erã mombyryete etopa hag̃ua py’a guasu oreicha!
– Ha, ¿mba’e rejapose? – aporandu atĩ pa’upe.
– ¡Mba’e piko la reporanduva! Ehechata mba’eichaitepa ore py’a guasu. Ha’eta ndeve, eho va’erã mombyry etopa hag̃ua ore py’a guasuichagua. Mombyetereigui eju ha rehecha heta yvy, ha nderehechamo’ai oreichagua imbarete va. Ejeha taroho oñondivepa. Ajapura va’erã.
Rohota jave rohendu, okẽ renondepe, verreinke ry’apu.
Amaña ñemi oka gotyo: oiko peteĩ mba’e – peteĩ karia’y oguerekova saco rendy mboapy hatĩva iñakãpe, itraje estampado ichucova, oĩ hina peteĩ hapicha lomo’ari oñemondeva ao hepyva akãrague mbyky. Oñembo’y jekeha renondepe ha upe aria’y oguejy hapicha ari gui.
Ijara osẽ, oñakãity ha upe arriero itrajepava oike upe jeke hape peteĩ mesa ojejapova upe va’ẽra voi. Upe oĩva ao comunreheve opyta okape ha oha’arõ. Upe ijara oñakãity avei ichupe.
– ¿Mba’e piko la oikopava? – aporandu ijarape, nontendeiva mba’eve.
– Peicha, oike va’ekue ko jekeha pe ha’e peteĩ tahachi mburuvicha vemava ha ko arriero ha’e ko tavaygua jehaihuva, plata heta ha retayhua katupyry – he’i ñe’ẽ mbeguepe ko ijara.
– ¿Mba’ere piko upeicharamo oheja pe otro ojupi ilomo’ari?
Jekeha jara omongu’e iñakã cheve ha roho otro lado. Opuka cherehe ha he’i:
– ¡Ore rohecha mba’e guasueterei ha sapy’ante oikoha! – antes he’i cheve hetaiterei mba’e, che ndaikuaaiva mba’epa ha avy’a upevare. Ahendu porãiterei jepe upe huguape he’i va’ekue cheve: – ¡Ha’e peteĩ servicio porã ñande retãpe, nda oimerãeiva ohayhuva hina!
– Roho la atyhape ha jeiporavo mburuvicha hape ya ohoma hina hendaguãpe.
Peteĩ aty’i omoĩ peteĩ karia’y herava Kolb, che mandu’a porã ramo hina herare, upeva ha’e la ijeiporavo pyre upe puesto rã, mokõi aty’i ha omoĩ aipo Talb herava ha irundy aty’i katu oguereko voi la ijeiporavo pyre.
Oĩ peteĩ ñentende’y, cada aty’i omoĩ se la ijeiporavo pyre va.
– Ndajaguerekoi otro oikoveva Kolb gui ko atygui he’i peteĩ aty’i – enteroveva jaikuaa la iñarandu eterei ha. Ndaikuaai omene pa ñande apytepe he’i ojejupi hague hi’ari hera vece ava katupyry va.
– Mava pa nde ere hag̃ua upeicha, – he’i chupe peteĩ pe otro aty gua – ¡Avaveva tahachi tahachi manda’yva ndojupiri nde ari!
– Jaikuaa mba’epepa nde guapo, – he’i pe irundy ay’i pegua – ¡ñande ndaikatu mo’ai voi ja agarra ñeinupã ñande rasẽ’yre!
– ¡Angiru kuera ñambuesakã kova! – oñe’pyrũ Kolb. – Añete la ava katupyry oñesaingo che lomo’ari pa ary hama, cheinupã asapukai’yre, pero oimene oĩ peteĩ iguapoveva chehegui ñande hegui imitã veva.
– ¡No, no! – he’i umi ohayhuva ichupe.
– ¡Ndarohendusei ymaguare jejapova! Ohasama pa ary Kolb ari ojejupi hague, – osapukai umi ñe’ẽ mokõi aty’i gui gua.
– Tuguy pyahu omanda hina ko’anga, jaheja la jagua tuja oisu’u kangue tuja, – he’i peteĩ irundy aty pegua.
Upei ndikovei ty’apu, ava kuera aguevi, oho izquierda ha derecha gotyo, tuichave hag̃ua tape ha ahecha peteĩ arriero pyahu 30 ary kuera. Oñemboja aja hina enteroveva oñakãity.
– ¿Mava peva? – oñe’ẽ ñemi ijarape.
– Ha’e tendota jeikuaa pava. Peteĩ karia’y pyahu, jerovaha. Oñepyru kueramo he’i ohupi hague peteĩ tuja ilomo’ari mbohapy vece. Ha’e la ojeikuaaveva enterovevagui.
– ¿Ha’e kuera ikatu oipavo chupe? – aporandu.
– Upeva ikatu, enteroveva jeiporavo apytegui – ha’e kuera itujama, ara mbykyma chupe kuera, tuja ojupi rire ilomo ari kuehe.
– ¿Mba’eicha hera?
– Kleard.
Oñeme’e ichupe henda porã guarã.
– Che ha’e, – Kolb oñe’e, – ndajatopa mo’ai peteĩ oikoveva Kleard gui. Imitĩ, avaveva ore tuja nda’ore mbojojai.
– ¡Pehendu, pehendu!… !Tekove puku Kleardpe!… – enteroveva mba’a ñe’ẽ he’i.
Kolb ha Talb ogueraha chupe mburuvicha rendape. Enteroveva oñakaity ichupe ha oiko peteĩ kirirĩ ñande mondyiva.
– Aguije, angiru kura, ko che poravo haguere ko mba’e guasuete pe me’eva cheve enteroveva voi. Pende py’a guapy, opytu’u cherehe ko’anga, che rayhueterei.
Hasy jamyakã ko mba’e ava kuera ko tetãpe oipotava ivai jave ko ñande rekove kuera, ajapota oĩva che pope pe moĩ haguere che rehe pende py’a guapy, amyakã ñe’ẽ porãpe pende ñe’ẽ ha che rayhu haguere avei.
Aguije, che angiru kuera che poravo haguere.
– ¡Hurra! ¡Hurra! ¡Hurra! – umi oiporavo va’ekue ichupe osapukai vy’ape.
– Ha ko’anga angiru kuera, ha’ese heta mba’e ko mba’e tuichaite oikovare.
Nda ha’ei je’urei ko tasy peñanduva, umi tasy ñande ra’arõva, hasy ñande marca hina hierro akupe ñande renonde. Añete, no – oĩ tasy arriero ndaha’eiva arriero kangy pe guarã. Jaheja umi py’a kangyva toryryi, peheja toryryi py’aju gui, ñande ndañande resarai va’erã jajuha ava katupyrygui, tuguy ale oĩ ñande retepe, ñande taita ruguy katupyry, umi arriero py’a guasu omano va’ekue ñande sã so hag̃ua, jaiko porã hag̃ua ñande, ijypykue kuera. Ñande tasy ndaha’ei mba’eve, jambo hovairamo umi ohasa va’ekue ñande taita kuera – ¿ñande piko jaiko va’era umi arriero onetede’yva mba’eve guaicha ko’anga jaiko porãmi ongua?
Tetaygua añeteteva, enteroveva ndomotĩseiva hetãpe yvy renondepe, oaguanta tasy arrieroicha ha ava katupyryicha.
– ¡Pehendu! ¡Pehendu! ¡Tekove puku Kleardpe!
Kleard rire oĩ heta oñe’ẽ kuaava avei, ombojerovia umi ava okyhyjevape ha he’i jey heta mba’e he’i va’ekue Kleard.
Upei, peteĩ kangy ha kane’o karai, hova cha’ĩva, iñakãrague ha hendyva morotĩ heladaicha, ojerure oñe’ẽ hag̃ua. Hetyma oryryipa tijagui, ipo oryryipa, ilomo ojero’a, hesa katu hesaypororopa.
– Mitãkuera, – oñepyru, tesaype oguejyva hosa moroti ha cha’ĩrehe oguejy avei henduva morotĩre, – Che arruinado ha vokointe amanota, che ha’e ndatekotevei peichaite peve roñemotĩ nderenondepe. ¡Aguereko sa ary ha aiko ko che rekove pukukue peva’yre. ¿Mba’ere che oñemanda va’erã che rehe, che ko che tuja ha che cha’ĩpama va?
– ¡Pejuka pe karai ñembotavy! – osapukai mburuvicha.
– ¡Pejuka! – osapukai enteroveva.
– ¡Karai tuja arrruinado!
– Ombo py’a guasu rangue mitãrusu kuerape, ¡ha’e omondyi opavave oĩva ko’ape!
– ¡Ha’e otĩ va’erã pe hova cha’ĩ re! Ha’e ovalema la oikoveva ha ikatu guiti okyhyje –ñande mitã veva ñande py’a guasuve chugui…
– ¡Pejuka pe py’aju!
– ¡Peguenohe!
– ¡Pejuka!
Mitãrusu atyra odispara upe tuja oĩ hape, ha’ekuera oho oguaña ichupe, oitia ha opygoi hatã ha pochype.
Ipahape, oheja oho hikuai tujagui – haimete ojuka hikuai itape.
Enteroveva ome’ẽ iñe’ẽ ko’ero ipy’a guasuta ha ha ohechauka mba’eguipa ojejapo hikuai ha mba’erepa upe tavaygua.
Avakuera oho atyhagui ojorapykueri. Oho kueramo he’i hikuai:
– ¡Ko’ero jahechata katupyry!
– ¡Jaikuaata mavapa ndoñe’e reiri ko’erõ!
– Oguahẽma ko ara jaikuaa hagua ava katupyry ha ndaha’eiva, ¡Upeicha jaikuaata oñembotavyva ndaha’emo’ai ñande rehegua!
– ¿Rehechapa mba’eguipa rojejapo? – oporandu cheve py’a kyrỹipe jekeha jara.
– Ha’ema, ajapoma, – ha’e pya’e voi, añandu ramo cherejaha mbarete ha che akã ogrekoha mba’e ndaikuaaiva che mba’epa.
Upe arape voi, che alee kuatia ñe’epe peteĩ articulo he’iva peicha:
– Tavaygua kuera, ya horama jaheja hagua jealaba reiete ha ñe’ẽ reigui ñande apytegui, ya arama jaheja hagua ñe’ẽ rei ha nandi, jaiporueteva jahechauka hag̃ua ñande vale ha gua’u ha japu va ¡Oguahẽma la ara, tavaygua, ñamoĩ hag̃ua ñande ñe’ẽ ñorãirõpe, ha jahechauka hag̃ua mavapa añete hape ivaleva añetete ha mavapa ndovalei mba’everã! Jaguerovia hina ndaipoi ha ñande apytepe ñemotĩpy ha py’aju ñande apytepe ikatu va’erãichagua ojegueru forzado hierrope guarã.
Enteroveva oñanduva ipype tuguy ñande ava ymaguare oguerekova’ekue, oñeha’ata oĩ hag̃ua puntape oaguanta tasy ha py’aju, kirirĩ hape, kova ko ha’e tasy sagrado, ha’e peteĩ sacrificio ñande retãpe guarã ha ñande vy’arã avei. ¡Haleke tavaygua kuera ko’ẽro ha’eta ara jehechaika tuicha ha!
Jekeha jara oho tupape, oikopa rire la aty guasu, upei oho hag̃ua voi porã ko’ẽ rire upe aty guasu oikota hape. Oĩ ohova ko ñembyaty ha rãpe opya voi upepe oke upeicharamo voi porã oiko hag̃ua.
Che avei aha ko’e rire upe oikota hape la aty. Enteroveva oho avei – mitã ha tuja, karia’y ha kuña. Oĩ sy ogueruva mitã ijyva’ari ikatu hag̃uaicha oñemarca sellope, honorgui guava, ha upeicha oguereko hag̃ua puntape ñeñatende umi oikotevẽ hape.
Oĩ oñeguañaba ha itie’ỹva (upe mba’epe orejogua Sévio kuerape ha upevagui avy’aiterei), enteroveva oiko se la oñepyruva upeicharamo osellama hag̃ua ichupe. Oĩ uperumi ohupiva hapichape ijahy’o guygui.
La sello kuera omarcaba ha’e peteĩ tavaygua omba’apova, oñemondeva ao morotĩpe ha upeicha ha’e ndojoguai la oĩva upepe:
– Ani embopu mbegue nde juru, alapinta, enteroveva jañe’ẽta- ndaha’ei vaca ñande, che ha’e ikatuha jaiko ape jañoguaña’yre.
Oñepyrũ omarca. Peteĩva hasẽ. Oĩ iñe’e argel, ni peteĩ ndose porãi, oñesẽ tasẽreve ha tovasy aime aja upepe.
Ndaikatuvei apyta ahecha hag̃ua upe ojapova hikuai
Ndaikatuvei ahecha upe ojapoa hikuai mba’e hasyeteva, upevare aha jevu che kehape, aguahẽramo atopama upepe okaruva ha ho’uva guaripola.
– ¡Opama! – he’i peteĩva.
– Oima, ndarosapukai añete, ¡Talb oñe’e ha osapukai ojapohaicha chaburro…! – he’i otro.
– ¿Ehechapa mba’eichapa Talb? Ha reipota kuri ichupe mburuvicha rã kuehe ñembyaty hape hina kuri.
– Oh, ¡ndajaikuaa i ve la voi mba’eve!
Oñe’e hikuai, hasy etereigui chupekuera, oñongatu se hikuai gua’u lamhasyha, ha’ekuera ndoipitai che ha’e hesekuera irranuinado ha hikuai.
Kleard otĩ ijehe, oñe’ẽ vai haguere peteĩ karia’y herava Lear, upe karia’y ajerure va’ekue mokõi ve voi oje sella hag̃ua ha ndahasyi ichupe mba’eveicharamo.
Tavaygua kuera enteroveva voi oñe’ẽ porã hese ivale terei haguere kuri.
Oĩ ava okañy va’ekue, umi’ava ndojehayhu vei upeirire.
Ohasa la ara, upe arriero ogurekova la mokõi sello isyvare oguata iñakã yvate voi py’a guasupe. Ohohape, ñe’ẽ mbeguepe vy’ape ava kuera he’i ikupepe: ¡Lear, Lear!… !Kova ha’e hina!… ¡Kova ha’e py’a guasu ndosapukai va’ekue, ndojapoi va’ekue ni peteĩ ty’apu oje sella aja hina isyvape mokõi sello pe voi! Osẽ kuatia arandupe voi la hera, ñe’ẽ poangue oje’e hese.
Mborayhu oĩmiva chupe guarã memete.
Aime hape voi ahendu ñe’e porã ichupe guarã ha añepyrũ añandu tuguy Séviagua ocorre co che vena rupi, ñande ypykue py’a guasu memete, ha’ekuera oano estacare ñande rekove porã hag̃ua ko’anga, ñande jareko avei ñande rekove kue yma py’a guasu ñe’ẽpe ha ñande Kosovo. Che avy’a che retãre, vy’ape aime ahechakare la ore rehegua mba’eichapa ivale, ha adispara pe ñembyaty hape ha asapukai:
– ¿Mba’ere pe güero mba’e terei la Lear? ¡Peve ndoape hechaiva arriero py’a guasu añeteva! ¡Peju ha pehecha pende voi mba’eichaguapa la Séviagua ruguy! ¡Pe moi cherehe pa sello voi che akãre, ndaha’ei voi la mokõinte!
Pe mba’apoha tavagua ñemonde porãva ogueru la ierro che akã ypype ha oñepyrũ…
Apay la che keragui.
– Haimete amotĩ la i Lear pe – añe’akã mogeta, ha py’a valepe, ajere ha aimehaicha atĩ lento che kera ndoguerekoi hague paha.
Belyrat-pe, 1899.
Tembiaporã “Radoje Domanović” ojetraduci va’ekue Ever Fabian Velazquez Fretes po pe, 2021.
P’iqínchiri (3/3)
Ukjama uka uru tukusiwixa qhipürunaka khust’ayampi taqpacha sarantarakiwa. Janiw kunasa kamachankiti, jisk’a utt’awinaka uñstasiwirakiwa: p’iqita t’anqtaña q’awjañaru, qutunakaru liwisiña, ch’aphinakaru jalaqtaña, ch’aphinanakru takxataña; walja jaqinaka ampara chara p’akisiwix; yaqhipa p’iqi thuqthapisiwix. Ukampinsa taqpacha uka utt’awinaka amuki t’aqhisiskan. Yaqhipa achachinakaxa thiya qhiparu tukutasiwix. “¡Utanasa thakhinsa tukusipunikaspan!” arusirinaka siwa, ch’amanchasina taqiru sarantaskakiñataki. Jisk’a wawanaka mä marata pä maratkama, ukhamaraki jiwantarakiwa. Tatanaka mamanaka imantasina llakipaxa t’aqhisiskan tatituna yanasapawa sasina. “Wawakata juk’aki llakisiyaña. Huaynakipan tawaqükipan, llaki juk’akiwa. Tatitu munañapawa tatanakaru mamanakaru jaqichasiña wawanakaparu jan tukusiñapaxa. Apayaña jisk’a wawanakaxa munasi, khithañaki walispa. ¡Ukjama llaki janiw chuymaru usuchankaniti!” arusirinaka kuttintarakiwa chuymachañataki. Yaqhipanaka karunampi p’iqi k’iruntasiwipxan thaya pañumpi ch’uxñsutapataru uskusiwiskan. Yaqhipa amparanakapa awayumpi aythapitaskan. Taqpacha t’aqxata isimpi sarantaskan. Thanta isinakampi janchita wayllunkusitaskan, ukampinsa, kusisitaki saraskan. Taqpacha taqhisiñapaxa jasakispan manqh’a sapuru utjasispan. Ukampinsa nayraqataru taqi saraskapxan.
Mayüru wasitat uñstasiwix.
P’iqinchiri sarantaskan jaqinaka nayräxata, muyupayata qamasani chachanakata. (Pä chachanaka chhaqayataskan, janiw khitisa yatin kawkinkaspan. Taqpacha k’ithasiwix arusiskan. Mayüruna, mä arusiri p’inqha uka chachanaka sallqjawitapa aru apawixa. Yaqhipanaka thakhina jiwpacha sasaskan, chhipchhiñaki jan tamaru p’arxtañataki.) Tama saraskan qhiparu. Akxajamata jach’a p’iya qalarara wali manqha uñstasiwix, manqhapuniwa. Jaqhi wali saytatapuni janiw kithisa makataña munkanti, chiqa manqhapachapuniwa. Ukhamarusa qamasani chachanaka janiw makataña munkanti p’iqinchiriru uñakipasita. Sip’uskasina pichupa, musparaskan kumuta p’iqimpi, qamasampi nayraqaru sartawix, warampi ch’allaru sumataki junuskan, kupita qalltasina ch’iqa tuqiru. Walja jaqi yupaychañjama uñtaniwa sasaskan. P’iqinchiri amuki janiw kithiru uñkatawix. Ajanupana janiw axsarayata utkanti nayräru sarasina niya niya uraq p’iyaru jak’achayasina. Jan axsariri chachanaka jiwañaru tunti ajanumpi purintawixa, janiw kithisa yatiyawixa ch’ikhi p’iqinchiriru. Pä chillqimpi thiyaru purintaskan. Axsarampi, taqi jist’arata nayrampi, khathatiskan. Jan axsariri chachanaka niya p’iqinchiri suyt’am sasaña munan,ukjama jan ist’asiña p’iqinchiri arupawa, mä chillqi thiyaru takt’asina, jaqhiru manqhst’awixa. Qhuypinaka, llakinaka, wararinaka qallantapxiwa; axsaraya atipasisina. Yaqhipa qhispiyasipxiwa.
– ¡Suytam, jilatanaka! ¿Kawkiru k’ithasisktasa? ¿Akhama aru katxasiñati? Jiwasa p’iqinchiri qhiparuta sarañani, jupa yatiwa kuna lurañawa. Ipiti kunarakisti jupapacha amuljasiñataki. ¡Nayrt’añani, jupa qhiparu! Akaxa taqpachata jark’añanaka jach’awa ukjama niya akampi jark’añanaka tukusiniwa. ¿Kithisa yatispa? Inasa uka manqhana suma jachuxa uraqi katuntasnawa tatituna imatapa jiwasataki. ¡Sarañani! ¡Jan t’aqhisiña, janiw kawkir purintañani! – Ukjam arusiri sasina jupa manqharu mantarakiwa sarawayxasina. Qamasani jaqinaka jupa qhiparu mantarakipxaraki ukharu taqpacha mantawirakiwa.
Llakinaka, jachañanaka, nuwjañanaka, wararinaka uka qalarara manqhata ist’asiskan. Kithisa jiwatawa, janiw kithi qhispita mistuta chiqtaspan, janchi thuruwa. P’iqinchiri juk’ata tukusiña purintawix. T’ula t’ula katthapisitanawa. Ukhamaru askichasiwix mistuñataki. Ukañkama llakita, jachañanaka ayquñanakaraki ist’asiwix uka manqhana, p’iqinchiri jan unuqita amukita lu’piskasina qununtasirakiwa. Yaqhipa usuchata phiñasita jaqinaka p’iqinchiriru qallantapxi jachjaniña, jupaxa janiw ist’asirikiti. Ukanaka, t’ulata katthapisitanirakitan jalaqtasina, ch’amampi pataru mistuña munan. Yaqhipa p’iqipa q’asartata wila ajanuta phallantaskan. Taqi usunpi ayquñaskan, p’iqinchiriki waliptatakiskan. Akatjamata taqpacha uñch’ukiyapxi phichu sip’thapisita llakita arumpi p’iqinchiriru, ukampinsa janipiniwa jaqiru uñaqanxiti. ¡Amuki saykasiwix lup’iskasina ajanumpi, mä jach’a yatiri ukjama!
Jayata. Tama jaqinakaxa pist’askan. Sapüru mayni ch’usäntawix. Yaqhipa jalsuwix kutthasina nayra uraqirupata.
Taqpachata, tunka päyaniki purintawix. Llakita, axsarata, awtjatata uñstasiskan k’asuta qarita jaqina ajanunakana, taqpacha amuki saraskan jan arusita. Pachpana p’iqinchiri ukjama amukiwa saraskan. Ukhamaraki wasitat arsuri janiw saña p’iqinpi sasaskan. Thiya sarawi wali ch’amapuninwa.
Taqpachata sapüru mayni jalqawix tuka jaqiru purintañakama. Aynacht’ata ajanumpi, janiw parlasipkanti ayquñampiki saraskan.
Usuta uñstatakisarakiskan jan jaqi ajanuni. Yaqhipa wali usutapuninwa. Yaqhipa amparanaka p’akita awayumpi kunkaru yapita sarapxaskan. Amparanakapan walja saqanakampi yapitaskan.
T’aqhisina munasina, janiw ch’iqtaspanti, janchi ukch’pachaki usuntakispan.
Ukhamaraki wali qamasani jaqinaka suyawipa tinkunawix, ukhamaru jan atipayasita sarakarakiwa; ukjama, t’aqhisita ch’amampi qilunaqasina saraskan, arnaqasisina, usuta llakisiyata. ¿Kuna lurjataspan janiw kawkir kutthintaya utxanti? ¿Walja t’aqhita jiccha sarxatañata atipayasisnawa?
Jayp’u purintawix, wixchuskasina lawata katusita, akatjamata p’iqinchiri janiw jupa khurkati saraskanti. Mä chillqimpi taqpacha mayampi p’uyuru manthapxi.
– ¡Atataw, charaxa! ¡Achakay, amparaxa! warariwix t’aqhisisina. Llakita arumpi mayni jachjawix p’iqinchiriru, jayata amukisiwix.
Qhantatiru, uka uru mayita p’iqinchiritaki ukhamaki qunutakiskan. Kikipaki.
Arusiri p’uyuta mistunkawix, pä jaqinakampi. Wilarata ajanuni, qhiparu uñtasiniwipxi kithinaka jakaskan, ukampinsa jupanakakin. Chuymanakapa axsarayañampi llakimpi purintawix. Uka machaqa jan uñjata qalarata jan thakhini uraqinxa. Qhipapäyuruna, awtu thakhita katuntapxatanawa, jicchaqhipankiriskan. P’iqinchiri uka thakhiru jupanakaru q’ipirapinxatanawa.
Jupanaka amuyasipxan kawka masinakapa jilatanaka kullakanaka jiwantawipxatan aka sarawisina. Jach’allakipuniwa jachitasipan. Jupanaka nayrapampi amtasiwix kunjama tukintasiru purinwix.
Arusiri p’iqinchiriru jak’achantawixa, parlasiña qalltawixa, llakita, qarita arumpi, suyawi chaqayatampi, jiskiwixa.
– ¿Kawkir jichhaxa sarañani?
P’iqinchiri amukiskan.
– ¿Kawkiru irpista kawkiru sarañani? Juma jak’aru sarnaktan jaqinakaru amparamaru irnuqawixtan, qhiparu jiwasan utanaka achachilanaka awichanaka uruqinakapa anarpayasina kuna suyawina suma jakaña khayat qhumi uraqita. Ukampinsa jiwasaru t’unjawistawa juk’ampi. ¡Pä pataka ayllunaka juma qhiparu sarantaskan jicchaxa uñchukima qhawqakitan!
– ¿Jumaxa janiw kithixa akankiti sasaña muntati? – p’iqinchiri jak’ata arusiwix jan p’iqi aytasina.
– ¿Kunjama uka jiskitasma? ¡Uñchukima ukaru yatita! Jakhuñamawa qhawkasa jiwasata akanktan sarawixa juma qhipata! ¡Uñchukiñamawa kunjama jichhasktan! – Jiwaña purintaña walispan akham jakañataki.
– ¡Janiw uñchukirismati!
– ¿Kunata?
– Juykhutwa.
Mä jiwata amukt’a.
– ¿Thakhina aka sarawina juykuthati?
– ¡Wawachatapachata juykhutwa!
Kimspacha p’iqi alintawix.
Jawq’a pacha samanapa purintawix qullu patana jiwata sanqanaka pichasisina. Urpu susuñaskan qullu patana chiara jamach’i chhiqha jawq’arasiskan thayampi. Jamach’i warariwix, lupi imantasiwix qinaya qhipata, qhinaya ratu unuqasiwix kaysat kayat.
Kimspacha uñarapisipxiwa asxarata.
– ¿Jichha kawkiru sarawiñani? – wali llakita mayni arusiwix.
– ¡Janiw yatktanti!
Belgrado, 1901.
“Radoje Domanović” Proyectotaki Jeannine Alcon aymara aruru jaqukipiri jaqukipatawa, 2021.
P’iqínchiri (2/3)
Chiqapuniw, llakisita uñjasman ukataqi qhisa jaqinaka sarxasina llaki wayt’ata uka iñawi uraqita nayrat laq’a achachilanaka awichanaka sayt’aniwix.
Ajanunakapaxa q’axrata, lupita nakhata. Walja maranakata llakita uñstasiwix janchipan jan ch’amani t’aqhintata llaki apasina. Uka qalltawina mä suma suyaña qhantasiwix illapa ukhama, amtañampi chhaxruta. Jacha purintawi mä qawqha siphu awkinakaru ñatasiskan jan suyasita jan ist’asita p’iqi unuqasina janiw sasina wali llakisita. Janiw unukaña munapkan jupanakataki uka qalarara thaki jiwaña uñstaskan ina janiw suma urqiru purintaskan sasina. Walja warminaka q’asaskan khitharpayasina laq’a achachilanakaru awichanakaru.
Chachanaka yanañapxan qamasampi wararina: Suma, ¿Tukusiña muntati aka jan wali uraqina jan manq’ata t’unjata utanakana? – Ukhamaru jupanaka ukham uñstasiña aka llakiru t’unjata utanakana irpasisjaspan taqpacharu jupanpacha sasapxan chuyma manqhata.
Ukhama taqpachana warariripa ist’asiskan, walja jaqi sarasina. Chachanaka ukhamaraki warminaka janiw aliqaskanti. Wawanaka walipuni jachaskan jikhani mamanakapana. Ukhamaru uywa janiw t’akutaskanti. Janiw walja wakanaka utjanti, mä iwija jakat khayjat ukhamaru mä tixi tawrarara jacha p’qini lik’i kayuni kawallu thantha chusinaka, ch’uspanaka, pä suxunaka khumuskan, ukhata t’aqhi kawallu aytinkiskan. Ukampinsa, kawallun qanchiskiwa qhantatita ajanumpi. Yaqha jaqinaka asnumpi saraskaraqiwa, wawanaka anunakaru jiyantaskan. Arusiña, warariña, jachjaña, ayquña, jachaña, wajaña, qanchiña, taqin arupax walltataskan. Qalakayu wararakiwa mä pita. Ukampinsa p’iqinchiri janiw kunasa arusiwix, jan ist’ata. ¡Chiqa suma yatirix!
P’iqinchiri amuki lup’iskan, p’iqi k’umtataki. Sarasina challaru thusarpayi; ukakiwa. Ukampinsa jan uñt’ata yatisiñapa, taqitaki jupaxa munata p’iqinchiri jupataki khitisa ampara ninaru uchaspan. Sarasina, akham aruskiptasinkan:
– Jiwasa wali kusisiñatan akham suma jaqiru jikisintan. Jan jupampi kawkiru purintawisnan, ¡Tatitu janiw munqaspan! jiwasnan. ¡P’iqiñapa chiqapuniwa, sismawa! Amukiskiwa. ¡Janiw kunsa arkiti! mä jaqi arusiwix musparata uñjasiñampi p’iqinchiriru.
– ¿Kuna jupa saspa? Kithix ancha arusiw, janiw suma amuykiti. ¡Mä ch’ikhi chachapuniwa!
Amuki lup’iskakiwa – yaqha sasawixa, ukhamaru p’iqinchiriru uñjtasita musparaskan.
– ¡Chamawa p’iqinchaña walja jaqinakaru! Palljañapawa amuyunaqapa jach’a lurañaniwa – nayriri jaqi sasawix.
Sarxaña purintawix. Ukampinsa, taqi mä pita suyapjarakiwa kithis jak’achayaspan jupanakampi sarxañataki, ukhamaru janiw kithis jak’achanwix, janiw kithis pachpachan suyawix.
– ¿Sarxañani? – p’iqinchiru jiskht’awipxan
P’iqinchiri amuki saytasiwixa.
Qamasa chachanakax p’iqinchiri ratu alkatawix yant’añataki.
P’iqinchiri, sinsisita p’iqi kumusita, sarantawix, yamparu warampi wayllunkisina. Waljani jupa qhipäxa sarantawix ¡jallalla p’iqinchiri! sasina. P’iqinchiri mä qawqha sarnaqawixa thuqthapiwixa mä jach’a punkuru. Ukana saytasiwix ukhamaraki taqpacha jupa qhipäta suytarakiwa. P’iqinchiri kutt’awixa mä qawqha ukhamaru thujrumpi punkuru liqtawix.
– ¿Kunasa jiwasaru lurawiña munasma? – jupanaka jiskhintawix.
P’iqinchiri sartasiwixa jan arsusina.
– ¿Kunasa lurasnawa? ¡Punku jichhakañani! ¡Uka lurawiñani! ¿Janiw amuytati warampi uñachayawistuwa kuna lurañasa? – taqi p’iqinchiri jak’ata jach’a arumpi sasiwix.
– ¡Ukankiw! ¡Ukankiw! – Jisk’a wawanaka q’asantawix punku taqiru uñacht’ayasina
– ¡Amukim, amukim, wawanaka!
– Tatitu yanaptita, ¿kunas kamachi? – mä qawqha warminaka siqisiwix.
– ¡Jan parlampi! Jupa yatiwa kuna lurañasa. ¡Jaquqam uka uyu!
Uyu ratu jaqusiwix, t’alpjataki jan uyu utjawina ukhama.
Taqi uyupataru makatantawix.
Ñaka sarantasina pataqa chillqinaka p’iqinchiri mä jach’a k’ulluru thuqthasiwix. Chamampi mistuyawix ukhamaru warampi taqichaqaru warampi jununtawix.
Janiw kithisa unuqawixa.
– ¿Jichhaxa kunas kamachasi? – qhipata arsusiwix.
– ¡Kharintam uka ch’aphinaka! – jak’ata p’iqinchiriru jaqinaka sasawix.
– ¡Thakhi ukankiwa, qhipa ch’aphinakata! ¡ukankiwa! jisk’a llukallanaka q’asantawixa ukhamarusa walja qhipankirinaka.
– ¡Thakhi ukankiwa! ¡Thakhi ukankiwa! – larch’ukisipxan p’iqinchiri jak’ata, yatxapayasina q’inayata. – ¿kamisata juykhunaka kawkir saraña yatispa? Janiw taqpacha khitaspati jaqinakaru. P’iqinchiriki yatiwa kawki thakhi walispa sarawiñataki. ¡Kharxam uka ch’aphirara k’ullu!
Taqpacha sartasiwix yanapañataki thakhi anthapiñataki.
– Atataw, – mä jaqi warariwa ch’apimpi katxasita ukhamaraki yaqha jaqi ajanuru qinchampi nuwxasita.
– Jilatanaka, kullakanaka, janiw kunasa inaki atipjasmati. Ch’amachasiñawa kuna khust’aya katuñataki – mä jach’a qamasani jaqi arsusiwix.
Wali ch’amampi ch’apinaka kharisisina sarantawix.
Ukata sarnaqasina mä qawqhampi, mä thuru uyu wichhuta lurata jikthaptaniwix. Ukaxa lluxinukurakiwa. Ukhama taqpacha sarantarakiwa.
Ukuru qalltasina juk’aki jittaniwixa niya ukhamaraki sipitanaka utjarakina. Juk’a manq’ampi walja jaqinaka waña t’ant’aki kisumpi apasinitan imana yaqha jaqinaka t’an’taki aptasinirikitan jan awtjañataki. Yaqhipanaka janiw kunsa apjatasinkatanati. Inkiniñataki jallu pachaskan ukhamaru walja janch’uñataki utxan.
Ukhamaxa, uküru qalltasisina janiw jaya thakita purintawipxan, wali qaritaki taqpacha sarantawiskan. Janiw kuna chiji uñjasiwix yant’añataki. Aka utt’awimpi, jach’a irnaq uta, taqhisiña utjapuniriwa: mä ch’aphi lluq’i warmi nayraru mantata, mä ch’aranaña isita nayra pataru uchjata; jisk’a llukalla kayu thuqthapisiwixa k’ullumpi wararisina qiluwaña saraski; mä awki ukhamaraki jalaqtarakiwa qincharu kayumuqu usuchasisina. K’iyata siwullampi kayumuquru awki thujrumpi jan axsarata sarantarakiwa p’iqinchiri qhipata. (Qhana parlasita, walja jaqinaka uka awkixaru kayumuqu usutasina k’arisiwix uraqi kutintañataki sasasipxan). Jichhaxa, niya taqpacha ampara luqana ch’apimpi junutaskan ukhamarusa walja jaqinaka ch’apimpi ajanu siqitarakiwa. Chachanaka qamasampi amuki t’aqhisiskan ukañkama warminaka jachjasiwiskan kunataki uraqi jaytawixtan sasina, wawanaka jacharakirakiwa, jan amuytata kunata akhama ch’ama t’ukuña purintan suma jakaña munasina.
Taqina sumankañataki kusisiyañataki p’iqinchiriru, janiw kuna kamachatakanti. Chiqa aruskipasisina, chiqapuni arsuñani, p’iqinchiri suma jark’ataskan, ukampinsa, sariri mä inkiniki sartiwa. Uka arumana ,tama risasiwx tatituru yuspajarasina uka uruna sarawi khust’awixa jan kuna, jan niya jisk’a chiji, p’iqinchiriru purinkatanti. Ukhamaxa mayni qamasani chachanakata arstasiwix. Ajanupa wikharañataskan, ukampinsa janiw ukaru uñjkayawikiti.
– Jilatanaka – qalltawix. – Mä uruta sarawi khust’awixtan, yuspajara tatituru. Thaki ch’amawa, ukampinsa jiwasaxa q’iwtasiñani taqi yattanwa aka thakhi wali ch’amapuniwa suma kusisita jakaña puriñataki. Tatituxa jark’apunispa jiwasan p’iqinchiriru akham khust’ayata jiwasaru apnaqañataki.
– ¡Arumirja akham sarasina nayraxa tukusiniwa! – mä warmi kulirata irkatasiwix.
– ¡Achakay, charaxa! awki wararina, warmita arsusina ch’amachasita.
Wawanaka ukhamaruxa pututiñaskan, mamanaka ch’amampi wawanakaru amukiyaskan arusiri ist’añataki.
– Jisa, nayrama tukintasiniwa, – kulirata phallantawix, – ¡Uka pä nayramaxa tukintasiniwa! janiw kuna chijikaniti mä warmitaki nayra tukintasita mä wakisiri jakañaru purintañataki. ¡P’inqasiñamawa jumankirikthxa! ¿janiw wawanakamata amuytati? ¡Chikata jiwasata tukusitaspawa aka ch’amt’añana! ¿Jan khuskhakiskañani? ¿Mä nayra qawqhapinirakisti? ¿Nayrama kunataki walispa akhamana suma kusisiña uraqi thaqhaniñataki? ¿Jupan nayrata awki kayuta jiwasan kusisiña allqasiñapati?
– ¡Jupaxa k’arisiskiwa! ¡Uka achachi k’arisiskiwa! Tukuñaskiwa kuttintañataki, – jaqinaka qhututiri ukana qalltawixa.
– Jilatanaka, kithisa jan jayaru saraña munkiti – arusiri mayampi arstasiwixa, – kuttintaspawa jan k’añasipani jan k’añayasina masinakaru. Nayaxa, ¡ch’ikhi p’iqinchiriruta jak’ata wiñaypacha saraskawa janchi utjayäthakama!
– ¡Taqpacha sarantaskakiñani! ¡Taqpacha sarantaskakiñani jakaña utjayäthakama!
P’iqinchiri amuki isch’ukiskan.
Taqi jaqixa juparu uñjataña aru apaña qalltarakxiwa:
– ¡Musparata lup’iski!
– ¡Mä chacha achanqar chuymani!
– ¡Parapa unch’ukimaya!
– ¡Phichu sip’uta!
– ¡Chiqapuniwa!
– ¡Qamasaniwa! Lijuta ukhamawa.
– ¡Mayampi wasitat arsusxasmawa! Uyunaka, k’ullunaka, ch’aphinaka, kunäpasa jupaxa makatakiwa. Warampi amuki tixiski, arjañamawa kunasa utji jupana p’iqi manqhana.
P’iqínchiri (1/3)
Jilatanaka masinaka, nayaxa takpacha arunakama ist’ayantwa, ukhamata jichhaxa istapxita. Jiwasa taqpacha lup’iñanaka arsutanaka janiw kunatakiti aka jan wali uraqina qamjañataki. Aka ch’alla q’alani uraqixa janiw kunasa phuqhaniti, ukamaxa jallu maranakan janiw kun phuqhankiti janipuniw khitisa jichha aka wañapacha uñjiritan. ¿Qawqhapacha akhamana irtapisiñani arsuñani inaki? Uywa jiwaskiwa jan maq’ani ukhamaru jiwasa wawanaka ukamaraki jiwanukaniwa jan manq’ata. Ukamaxa jiwasa thaqhañani ma ch’ikhi walichawi sumachañataki. Aka phara uraqita sarjaña walispawa ukharusti mistunsna yaqha uraqiru akapachata suma puruma uraqi thaqhañani janiw akhama jakasnati.
Ukamaj, mä jaqiri jan p’ukqhiri uraqina qarita arumpi arsuskan mä tantanina. Kawkiru kunapacha janiw jiwasa yatiñtanti, amuykipaña. Amuytasiña aka wakisitan mä uraqina akapachata nayramaranaqana, ukakispawa jiwasa yatiñataki. Chiqa arusita, mä pachana uka jawari nayaki samkasixpachatuwa sistuwa, jak’at jak’at antutwa aka k’allk’u samkawi. Jichhax thurita arumpi nayax arsusjaw kuna puni kamachpachan uka markan mä pachan jani samkaspan.
Isch’ukirinaka, churi jank’u ajanunpi p’urp’u nayrampi, llakita jan yatita, aynachat thixnitan amparampi, aka arsunakata jupanaka jaqiri uñstasiwix. Mäyat mäyat llawuntasiskan p’iqi manqhana uka lup’iwinpi mä suma jiwaki uraqina sinti irnaqañata ukaruna jach’a t’inkha apsuta uthaspa kusa yapuchata.
– ¡Jupa chiqa arusiskiwa! ¡Jupa chiqa arusiskiwa! – taqi sipsikañaskan qarita arumpi.
– ¿Uka uraqi jan jayakiti…ja..yakiti? – istasiwix mä aru qhuri manqhata.
– ¡Jilatanaka! – arst’asiwix yaqha arsusiri. – Ist’awim aka siskaña janipuniw akhama qamasnati. Jiwasax sapuru sintipuniwa irqaqawixtan, inaki anaki. Jiwasa satawixtan jan alsuñiritaki ukjaxa mäñaykaspan, lluxlla jutawix q’ala tukurawix satanaka ukamarusa laq’a unuqiwix, jichax qalakamakiwix. ¿Jiwasa akan musparaskañani sapuru irnaqasata uruta arumata manq’a awtiñataki uma awtiñataki, jan isini jan wiskhuni? Jiwasa amuyasiñani yaqha suma achuri uraqi thaqtañani ukarun jiwasan irnaqaña kusa p’uqt’awiyañani.
– ¡Sartan! ¡Sarxañani ratuki akana janiw qamjasnati jani walikiti jakañataki!
Qallarawix sipsiñanaka, ukaruxan mäynit mäynit sarawix, jan amuyasita kaukir saraskan.
– ¡Suytam, jilatanaka! ¿kawkir saraskta? – nayrïri piq’inchiri arsuwixa. – Sarjañatan, ukampinsa janiw akhama. Jiwasa yatiñatan kawkiru sarawiañani. Jan ukhama, juk’ampi q’ullusiña puriñani. Nayax jiskhiña munsmawa mä piq’inchiri apsuñani taqi juparuxa ist’añani kawkir suma qhana thaqhi jiwasa uñachayañataki.
– ¡Ajlliñani! Ratuki mayni irpañani, istasiwix taqichakana.
Jichha ukhama mä tuqintasiña qallantapxiwa, mä jach’a pixtupiniwa. Taqi arusiskan ukhamaruxa janiw khitisa istkanti janiw khitisa amuykanti. Jaqinaka jupanakpura jaljasiña qallantapjiwa, sapa jaqi arusxäsiwixa jupataki, ukarusti mayat mayat jaljasipxiwa. Payat payat, qalljaptawix saykatata kallachi kallachimpi katxarusita parlasiwir, arsusiwir, uñstasiñtaki yant’aska, isit isit katxarusitapxi ukhamarusa amuqiki sasina uñanchapwxi amparampi. Ukamarux taqpacha mayampi tantasipxiwa, arsusiskasina.
– ¡Jilatanaka! – ma jaqi jach’a arumpi arsusiwix q’ala ch’aja qarita arsunakata amuktawix.
– Akhamaruxa janiw kawkina tuqintañani. Taqi arusiskan jan ist’asita. ¡P’iqinchiri chhijllantan! ¿Kawkir jiwasata chhijllantasnawa? ¿Kawkir jiwasata irpxañataki yatitawa?
Akana taqpacha uñst’asiptan, ukhamatha naya sañamuntwa, janiw nayax ukhama wawanakaxa p’iqinchiritaqi maynitakix jumanakataqixa irpiristuwa. Jichha, arsjam ¿khitixa uka sariri ch’iwina lakathiyani arumintita qunutaskiwa yattati?
Taqi amuktasiwix. Taqini uñchukiñapa palltasiwix uka sariri uñjtañataki kayuta qalltasina p´iqirukama.
Uka sariri, niya huayna uñjtata, ch’iwina niya ajanu imantataski ukharusa sunkhaki uñstasita jach’a ñakutampi, qununtasiwix mayampi uka lakathiyana amukitaki, chhaqhata jupan amuyunakampi, mä kuna jach’a thujrumpi uraqiru nuwarakiwa.
– Masuru uka jaqiru mä jisk’a llukallampi uñkatawixtwa amparata katuta mä thiyata sarawiskan. Wasärma jisk’a llukallampi sapaki akat sarxawixa ukhamax sariri akankaskiwa.
– Jilata, armasiñani aka jan wali arunaka janiw kawkir chiqtañani. Uka jaqi khitixpacha, jayata jutatawa, janiw khiti jiwasata uka jaqiru uñtawix, ukampacha, jupaqi yatix kawkiru jiwasaru Irpsxataña walispa. Nätaki, uka chachax ch’ikhi intataniwa ukan jan arsuta qunuta lup’iraskiwa. Khitixa tunka arumpi jaltjaspan tantasiñaru ukamarusa khitiru arsuyaspan, ukampinsa uka jaqi sapaki amukita qunuski.
– Ukhamaw, uka qunuta chacha lup’ispachawa ukajta jan arskiti. Janiw inakispati wali ch’ikipinipachawa, – taqpachana uka chacharu uñsuna qallantawix chiqt’aña uñtampi. Sapa mayni uka chacharu qhana chuymampi iñantawix, suma amuyupat yant’awita.
Janiw khitisa aski arusjapwixa, ukamaru taqin aru wakixäsiwi uka saririru jiskhiñataki, uka jaqiru, alaxpachata purintawi jupanakatixa uñstata suma uraqi uñjañataki. Jupa p’iqinchiripañapana, ukamaru taqpachana arupaxa istasiñapana jan jiskt’ata.
Taqpacha jaqinakata tunka chachanaka chhijllawipxi uka sariri aruntasiñataki ukhamaru yatiyañataki juparu p’iqínchiri sutichatawa. Aka chachanaka p’iqínchiriru yatiyawixa akakama janiw kunsa walikiti uywanakataki ukhamarusa uraqina janiw kunasa alinuqiti ukhamata juparu askiña munapxi p’iqínchiri sutiñataki.
Ukamaru tunkpacha alkatawix saririru. Akam sasina:
– Akamata jiwasa wayt’asiptwa mistuñataki utanakata yaqha suma uraqi thaqhañataki. Urasarupuniwa akhamaru tukuyañataki taqpacha sumthapiyapta, jiwasaru tatitu uñachayasiwix, jumaru iwxasina jiwasataki, juma, jan yatita sariri, suma ch’ikhi jaqi, jiwasaru irpitataw suma jakañaru jiwasaru apsuta aka llakitata. Taqpachata jaqinakata aka uraqita jumaru mayiña munaptwa jiwasan p’iqínchiri. Kawkir juma sarata, jiwasa sarapjarakiwa. Jumataki taqpacha thakhinaka saraña yatitawa chiqapuni jumaja suma uraqina wawachatapachatawa. Jiwasa taqpacha arsuñanakama ist’apjamawa jan ch’axwata. ¿Iyaw satati, jach’a ch’ikhi sariri, qhispiyaña aka tukt’ayata jaqitajayunaka? ¿Jiwasan p’iqínchiritati?
Achikaña arumpi, sariri janipuniwa p’iqi aytawikiti. Ukhama qunutakiskan janipuniwa unuqxiti. P’iqi k’umtataki qunuskan nayra pichu sip’tapita ist’awix jaqinakana arupa amukiki. Kunapachata ist’asisita lawanpi ch’allaru junuskan… Lup’iña uñjayataskan. Jaqinaka aru mayita tukusisina , k’acha chhajä arumpi jan unuqita sawix:
– ¡Iyaw!
– ¿Juma jak’aru sarawiñani suma uraqi thaqhaniñataki?
– ¡Arkañasmawa! – arusiwix jan p’iqi aytasita.
Jichha kusisiyaña yuspajaraña jaqinakan chuymana qhantasiwix, ukampisa sariri janiw kunsa arusiwixa.
Tunka chachanakaxa kutintawixa khust’ayampi, jichhakama ch’ikhi saririruna yatiña uñst’asiwix.
– Ukan qunutaki janipuni ajanu uñachasiwix janipuniw jaqi mayiskasina p’iqi thaltkiti. Amakiki qunutaskiwa. Taqpachan arunakata, payaki arusiwix.
– ¡Chiqa p’iqiniwa! ¡Jan uñt’ata yatiña! – Taqpacha kusisina warariwix tatitu aka sariri jiwasataki apayistuwa.
Jiwasaru qhispiyañataki. Taqi thuru amuyumpi jan axsarata Iyaw sapxi khust’aya p’iqínchiri irptata kitiru janiw kunasa mulljañaspati. Ukhamaru qhipüru taqi wakichasiwix sarjañataki.
Alwa purita khitinaka qamasaniwa sarxañataki tantasiwix jaya sarañataki. Pä pataka jila ayllunaka purintawix sarxañataki. Mä juk’a jaqinaka Jalaqtasiwix uta uñjañataki sasina.
Приповедач Сремац и практикант Вукадин (3/3)
Глава VII
До које силним трудом, купљењем и напрезањем писац доведе свога јунака и поред „пизме и неправедна осуђивања“ читалачке публике
Вешто се протура Вукадин, још се вештије протура писац.
Вукадин у првом двомесечју привлачи пажњу професора својим добрим оценама; а писац, иако и у својој глави рђаво пише, ипак се добро држи! Вештији од Вукадина! Ђачки родитељи својим дугачким разговорима учинише много велике користи својој деци, а писцу много нашкодише. Поред толиких ствари, морали су и они баш сад да развезу, надугачко и нашироко. Али ипак се писац држи, јер сви ти „додаци“ (јер збиља то се не може рећи недостаци) губе се пред „спавајућим Венусом“. Чува писац тако понеки сигуран метак, и кад ми помислимо да је већ пропао, а он га у таквом тренутку испали и избегне сваку опасност. Дакле, писац је спасао тај резервни метак, али чим да се помогне Вукадин у својим материјалним незгодама. Морао је почети да преписује за новац неке књиге. И ту се још опазио доцнији велики преписивач, као што се код „Ћосе“ познало, да ће г. Сремац бити велики хумориста.
Елем, сада пише и Вукадин и чим пише, наравно да има права и он, да се назива књижевником, па ма шта писао!
Вукадин је књижевник искључиво за бабе којима препоручује „Сан Матере Божје“ и „читуље усопших рабов божјих“. Он својим писањем користи и себи и својој читалачкој публици; а писац овом причом не користи ни себи, ни бабама, нити иком другом.
Вукадин износи на пазар старе књиге, а писац старе и изанђале „досетке“.
Вукадин, како тако, прелази у старији разред, и писац ће морати, како тако, поћи даље.
Што даље, то теже! Ми већ клонусмо. Сад нас ништа више не занима, осем [sic] помало пишчева издржљивост. Знамо шта ће бити са свима личностима ове приче. Све морају бити покварене, а Вукадин више него сви, јер какав би иначе био вајни јунак. Писац се решио да га нагна да се, пошто-пото, ували у све могуће пороке на овом свету. То важи и за остале личности, само не у толикој мери као за Вукадина.
Мучи се писац, мучи се Вукадин, мучимо се и ми читаоци. Сви смо већ помутили очима од умора и досаде и сви се „купамо у зноју лица свога“. Никоме више није до смеха и шале. Овде се лепо може применити она изрека народна: „Дала баба пару да се ухвати у коло, а сто би дала да је пусте!“ Сви смо почели од шале, а изгледа као да ће завршетак бити врло жалостан! Међутим, као да нас је ова општа невоља спријатељила, те сад једно друго почињемо искрено жалити. Ми сажаљевамо и писца и Вукадина, а они опет жале нас читаоце и чисто као да би хтели рећи: „Е, брате, што се бар ови људи навезоше на ове муке! Ми бар ако морамо, шта би њима?“ Тако је то: „играчка – пљачка!“ Мора да трпи сада сваки шта га год снађе. Опасност је све већа и сад већ престаје сваки да води рачуна о другима, већ се обзире на коју ће страну да стругне и да себе спасе. Напослетку, мораће дотле доћи, те ће или Вукадин утећи од немилосрдна писца или ће писац утећи од „немилосрдне“ публике, или ће публика морати да бежи ма на који начин од њих обојице и да их остави нека трљају главу међу собом, како су год вешти.
Вукадин је чак био написао и молбу. (Управо писао му је онај адвокат код „Севастопоља“, чини ми се, за полић ракије и пакло дувана од гроша.) Молба је овако почињала: „Ја доле потписани умољавам писца, да он које би још имао и трунку ,милосердија’ спрема мене измучена и изнурена и уколико његов бар ,човеков карактер’ сматра исте наведене муке… итд.“ Дакле, он је молио писца да га остави да бар умре с миром, али помоћи није било. Је ли Вукадин крив што је у овако тешким приликама почео и ракију пијуцкати и што се пролагао.
Писац иде даље и нагони Вукадина да моли црквењаке за дозволу, да може „однети тас у цркви на св. Николу и то у своју корист“. То га је писац наговорио само да га ували у што веће пороке, а већ по његовом се упутству и завадио с професорима. Није дете криво. Дете к’о дете! Узроке не испитујемо, тек главно је, да Вукадин има више порока, него ова приповетка рђавих страна. Писац је опет добио па макар и тиме само! Замислите само приповетку са врло много мана, а јунака приче са пуно врлина. Видите ли како г. Сремац уме да се довије на све могуће начине, да не остане бар последњи, кад не може бити први.
Глава VIII
Вукадин је истеран из школе. Није хтео ни у професоре, ни у бакале, ни у приповедаче, јер вели „то се не рентира“. Решио се да иде у полицију. (У која ли времена, Боже мој, највише попуњаваху места у полицији типови слични пишчевом Вукадину?!) Писац је отишао „накинђуреној“ госпоји Настасији, удови блаженопочившег лецедера Трифуна, и замоли је да се заузме код начелника министарства да Вукадин добије за практиканта. Више се заузимао писац него Вукадин, јер писцу је потребније него њему. Он се сада тек присетио, да прича носи наслов: „каријера практиканта Вукадина“, и његов јунак мора постати практикантом ма по коју цену. Зато писац онако услужно придржава ново либаде госпоји Настасији, и помаже јој да се што пре спреми, кад полазаше г. начелнику.
Госпођа Настасија је много учинила, што је израдила Вукадину практикантско место. Весео писац, весео Вукадин, весели и ми! Слава госпођи Настасији!
Вукадин је у свом новом положају врло озбиљан, и као да се помало и поноси, јер се, веле, чисто стиди познанства с писцем, који није ни за длаку коракнуо напред и остао исти. Више се не смеје ни његовом вицу: „к’о Ецопаћ кобилу“ (млатнуо неко неког). Међутим је вредан и врло учтив, и онда је морао напредовати, као што писац задовољно вели: „баснословно брзо!“ Није то ништа баснословно и чудно. Дела говоре, јер је Вукадин бољи од свих осталих дванајест [sic] другова.
Да пожуримо, наводећи од свега осталог „смешне“ стихове: „Ти ми, Јуцо, здравље јуби, јубиле те моје сузе!“
Вукадин је променио презиме и по молби премештен у „внутреност“.
Глава IX
Ова ће глава бити најбоља, јер ћемо се трудити да буде најкраћа
Има нечега нарочито занимљивог у овој г. Сремчевој причи, а то је што нико није на свом месту и као што треба, сваки је гори, него што то може бити.
Сељаци глупи, ћивтице глупе и досадне, г. Милисав лопов, а Вукадинов отац хајдук и сва остала родбина као да је извађена из доба када се није водило рачуна о породици и њеним члановима. Ђаци нису на свом месту, ђачки родитељи још мање; онај професор што разговара с Вукадином о прдавцу изгледа, боже сачувај, као луд, и онај филолог није далеко умакао; директор још гори. О адвокату што гребе песак с дувара и пише жалбе и молбе у четири кафане са „смешним“ називима, да и не говоримо, а што га бију место да му плаћају да и не помишљамо. Лицедерка прилично шашава, а начелник министарства шашавији од ње, а већ практиканти, другови Вукадинови, личе на стоку. Дакле, и трговци и ћивтице и занатлије и ђаци и калфице и професори и адвокати и свршени правници и лиферанти и све могуће Јуце и Цајке, Јевђе и Шврће, Тасице и Васице, и лиферанти и књижевници: све, ама једним словом све, глупаво и шашаво више него што уствари може бити и све некако буди бог с нама, као да је с неког света пало! Вукадин је већ превршио сваку меру! Све натрашке, па чак и клубе оне Кајчице није као што треба и пада у блато. Бар онај берберин опет не „имађаше јестеста“ те Вукадина ошиша. Не, не и то је морало да буде рђаво, јер би иначе чудновато стричало из ове грдне збрке карикатура и „смешних ствари“. Морало је дакле и шишање да испадне на басамаке, као што је и клубе чак морало да пада у блато, само да се не квари „хармонија“. Ето видите, с колико се пажње морају радити „овако савршено“ смешне ствари!
–
Вукадин, како је премештен у „внутреност“, као да је у море пао! Дуго се о њему није ништа знало. Кад, једног дана, читамо у новинама, како се Вукадину досадило, да га писац више злоставља и по наговору публике утекао незнано куда… Мало доцније читали смо распис пишчев да се одбегли ухвати и да се њему на даљи поступак преда. Власти су већ почеле трагање, и шта ће даље бити јавићемо, ако будемо дознали.
18. октобра 1896. г.
Врање
Рад. М. Д.
Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година XIII, бројеви 168–171, Београд 1896.
Приповедач Сремац и практикант Вукадин (2/3)
Глава IV
Која је управо понављање главе III
Вукадин напредује, јер је и поред оних шамара постао калфицом. Писац му ништа није могао, јер видимо, да се чак и нека Цајка почела заљубљивати у њега.
У овој се глави „чудном вештином“ и „необичном духовитошћу“ надмећу у досеткама и товарењу ћивтице преко сокака један с другим или са сељацима. И писац докон, па се с њима надмеће и „гарави“. Он час дирне сељаке, час ћивтице, час овога, час онога. И Вукадин се осилио поред свог духовитог писца, па и он, по угледу на њега, седи на ћепенку и гледа испод ока, кога ће да нагарави. Ко ће из ове збрке да изађе здрав и читав, мучно би се могло унапред одредити. Напослетку нама је сасвим свеједно; за нас је главно, да ће неко извући дебљи крај и бити „нагарављен“, и ми ћемо се одмах, што рекао писац, немилосрдно и слатко и смејати, па ма ко то био; и ако не желимо, да буде овде случај, што га писац, и нехотице, помиње, кад вели, да често баш онај, који хоће другога да нагарави, и исмеје, буде сам, због своје невештине, исмејан!…
Први је пропао један сељак, кога ћивтице, у договору с писцем, изведоше на мраз, добро га насапунише и утрапише му ћасу с водом да држи. После дугог времена једва се сетио да виче берберина, и да псује (стављамо и ми овде у загради, како долази једна безобразна реч, јер је и то, морате признати, врло смешно). За тим сирома’ сељак лута по мразу, онако насапуњен, из дућана у дућан, и тражи ко ће га обријати. Писац вели да има приличан број сељака, с којима се могу правити такве шале, и одмах даље прича, како сељак тражи каскала. За ово је испричао два случаја, што је урадио сигурно на захтев својих пријатеља, који су ову причу још у рукопису читали. Ово нас нимало не изненађује, јер смо и до сада познати са карикатурама пишчевим. Ипак нас и поред свега упињања није насмејао. Е, али да је он то знао, онда би сигурно додао, како су ћивтице ономе сељаку, што га бријаху на мразу, одсекли нос и уши, а он им лепо захвалио речима: „Хвала вама, који ви мени итд.“ И збиља, да је још и то додао, морали бисмо се слатко смејати. Него, писац је још млад и временом ће, ако се само уструди, и дотле доћи. Његови су сељаци чудна ствар. Додуше можда је он и виђао сличне типове у уредништву „Српске заставе“, али савршено овакве чак ни тамо, мислимо, није могао наћи. Али, бога ми, шта још у свету нема.
Тражење каскала му се јако допало и зато нам и прича два дугачка развучена примера! Изгледа да га је чисто жао, да пређе на шта друго, јер се боји, да ће му ишта више моћи овако смешно испасти! Бар у оваквом случају, требали бисмо, да се, из сажаљења према писцу, насмејемо; а ми међу тим код другог примера већ почели да се мрштимо и мигољимо на свом месту од досаде. Хтео је он и по трећи пут поновити то исто, јер што веле деца: „трећи пут Бог помаже“, али се присетио, да ће му се Вукадин извући без ичега, а то му никако не би ишло у рачун. Свакога он мора да закачи, па имао право, немао. Њему се чини, да ако ико буде обичан, а не карикатура, онда ће бити раван њему, а то нема смисла. Писац мора да буде надмоћнији од лица, која нам износи. Онда он мора да прави накараде, ако хоће да то правило одржи.
Како ко тек Вукадин понајгоре, јер писац ако му ништа друго не може, а он га избије. У прошлог глави му опалио два шамара, а у овој један имајући на уму да га бије пред Кајчицом, што се враголасто смешка преко пута и држи клубе под мишком. Не знамо како писац мисли, али ми држимо да би боље било да је он Вукадина убио још у прошлој глави, те ми не бисмо морали ни читати ову главу; нити бисмо морали пропасти, горе од Вукадина, док смо прочитали дугачке говоре сокачких говорника о овом проклетом шамару. Чим је опалио шамар овоме јунаку, писац је одмах платио добошару, да објави, да ће се пред газда-Милисављевим дућаном држати јавна „лицитиација Вукадинова шамара“ и где ће сваки добити реч, да каже своје мишљење о овом срамном поступку од стране сељакове. Згрнуло се много света и пошто се лицитирало, прешло се на говоре. Писац одржава ред и даје реч свакоме, који год се пријави. Он сео и марљиво бележи све што ко каже, а затим дâ свакоме, те говор прегледа и види, је ли верно ухваћен. Ту је и Цајка и неки Јевђа и Жикица Шврћа и Аћим клисар и два побратима Тасица и Васица и многи други, које немамо кад ређати.
Глава V
Напредује Вукадин, напредује писац. Вукадину Чапкун отвори очи и он се реши, да остави газда-Милисављев дућан и да пође на науке. Кажу да га је вукла жеља да како тако стекне мало знања и да одмах отпочне утакмицу са г. Сремцем. Нагла и изненадна одлука Вукадинова отворила је опет очи писцу, те и он, бојећи се да га Вукадин не претекне, једва једанпут увиде, да је већ крајње време да и он напусти и сељаке и ћивтице, и да се престане с њима гаравити и товарити. Видео је, да се не верди губити у којекаквим паланачким лудоријама и отпоче расправљати питање о реализму и идеализму. Па збиља њему као књижевнику и није личило да прескаче конце са сељацима и да другује са Жикицом Шврћом и са Аћимом клисаром. Видео је дакле, да се бар написмено не треба ачити и за то оставља „сокак и ћепенак“ – са неким Андрејићем и Светозарем Марковићем. То је давно требало да уради, а не да губи време у доколицама, за које нећемо рећи да не вреде колико ћуран са масном тртицом, иако би може бити имали права на то. Што да од нас нађе; нека му исто ко други каже.
Препоручујемо му да оно место наведено из Светозаревих дела боље проучи, ако га то јест књижевнички рад није исувише уморио.
–
Дакле, сирома’ Јовица Чапкун „пропаде ка’ магарац на лед!“ Знали смо ми то, јер писац не да да га ко надмаши. Јовица се опет једи, јер је „осетљив на мајчину вамилију!“ и што је можда морало бити због оног проклетог вица: „чрез моју науку пропадо’!“ „Ка’ магарац на лед“ и „чрез науку“ надмашује и саму игру каскала, а надимак „Чапкун“ је у толикој мери смешан, у коликој је „иберциг од чамовине“ жалостан.
Баш је то благовет, кад нас у овако мутне и суморне дане озаре каткад зраци ведре шале. Заборављамо на све беде и невоље, па се слатко смејемо: „чрез науку“ ха, ха, ха!… „к’о магарац на лед“ ха, ха, ха, ха! „Иберциг од чамовине“ је жалостан, али кад стегнемо јуначко срце можемо се и ту смејати! Свему се ми смејемо, што год г. Сремац напише.
Има људи које сви сматрају за шаљивчину, па се свему смеју што год они кажу. Чисто се чак не зна ни о чему ће шаљивчина да нам прича, а ми већ код прве његове речи ударили у смех, не гледајући да ли је реч тужна или смешна. Ми смо о г. Сремцу стекли мишљење као о човеку шаљивчини, још ка д је уредио збирку прича о ћоси, и сад се свему смејемо што нам он каже. Смејали бисмо се, без сумње, кад би написао какву причу, рецимо баш и под насловом: „Једно крваво дело“ или „Удављена па обешена“. Јест, ту бисмо се одмах код наслова засмејали, чим видимо и његово име, а камоли да се не смејемо духовитим шалама као што су: „’оди да те дигнем!“ „Сас колица ти еспап доносе, муфљузу!“ „Казначеју мајкин“, „узми пуј-пушку, па ме јуби дико“, „јубиле те моје сузе“…
Поред свега осталог нама је чак смешна и тужна жалба пишчева на нервозне и лене читаоце, који не могу да издрже у овој збрци свега и свачега.
– Ух, ух, забога! – већ виче један „нервозни“ читалац – ето ти несреће; сад опет треба пола часа, док се Вукадин ошиша као да то није могао урадити, кад ми не гледамо!… Гле, гле, па још „на басамаке“ ошишан! Е ово не може да се издржи – „Нервозни“ људи, не треба им ни замерити!
Глава VI
Писац је дакле отпочео своју књижевничку каријеру уређивањем „Ћосе“, а Вукадин је своју каријеру отпочео бакалуком и терзилуком. Вукадин зна бакалук и терзилук; па ни мање ни више већ хоће у права, а писац научио да издаје приче о „Ћоси“ и да ћаска код „Дарданела“, па ни мање ни више, већ одмах у хумористе приповедаче. Чудна сличност код писца и његовог јунака! Вукадин је као идеалиста показао руком на грло и рекао јужним наречјем: „ево баш ми довлен дођоше кајишарлуци газда-Милисављеви!“ И писац је тако исто показао на грло и рекао источним наречјем: „ево баш ми довде дођоше мане нашег друштва!“ Вукадин је пре школе морао мало лепити плакате за „изигравање позоришта“; а писац је, пре него што се уписао у приповедаче, морао, како се вели, радити у „Брци“. Ми све ово не наводимо, што је смешно, већ само износимо факта, па ма читаоци и плакали!
Вукадин и писац су задовољни, што им овако лепо напредују ствари, па поручили литар вина, загрлили се и певају дивним гласом: „Шта, љубаве, зар си ту, на таквоме кревету?“ Писац дигао једну руку у вис, а другом даје такт, а Вукадин затурио главу, жажмурио [sic!] од усхићења и дрхти десном ногом, коју је мало више напред истурио. Шта да ми радимо? Морамо и ми с њима да певамо, само не од задовољства, већ од муке. Бруји песма на све стране! Неки од читалаца севају: „узми пуј-пушку па ме убиј, пишче!“
После оваквих песама врло лепо долази борба касапинова са Тотрком. Борба је „страшно-смешна“ или „смешно страшна“.
Кад је већ све у овакој лепој хармонији једно с другим, онда морамо проговорити коју и о сиромашним ученицима, што послужавањем изуче школу и ступају у државну службу. Ми о овоме смемо да говоримо много пре, но људи, који не воде рачуна о својим првацима на највећим и великим положајима, што на овај начин изучише школу, а то исто код сиротог Вукадина осуђују и исмевају. Вукадин је изучио три разреда гимназије, и постао практикантом, а има многих, који су свршили и мање и били и окружни начелници! Када ли таквих случајева беше највише?
Препоручујемо поштованим читаоцима, да се смеју и то нарочито после ручка, што особито помаже варењу.
Приповедач Сремац и практикант Вукадин (1/3)
(Прва глава ове Домановићеве сатиричне књижевне критике/пашквиле објављена је у „Одјеку“ бр. 167 од среде, 6. новембра 1896. године. Међутим, тај број „Одјека“ није сачуван у Народној Библиотеци, Библиотеци Матице српске нити у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу која има највише сачуваних примерака из ове године. Уредништво ће покушати да пронађе и преостали примерак, да би целовит текст био доступан читаоцима.)
Глава II
У којој Вукадин „расте и ђика без икакве препоне“.
Кад се овако темељно проучи живот нашега народа, онда се тек може извести онако мудар закључак и рећи, да је „пандурска служба“ таман створена за наш народ, који нема великих амбиција, нити воли велика напрезања.
Шта ли је за приповедача, који има великих амбиција а не воли велика напрезања, и који хоће много славе са мало труда и знања?
Ову главу нам није писац препоручио да памтимо, али, то се без сумње само по себи разуме, као и то, да ће се тек на завршетку приче (ако ко узмогне да чита до краја) видети, како је и њој имало места и мисла. Ми је бар за сада не могосмо разумети. Нама смртнима све ово до сада изгледа, боже опрости, као – неко ачење. То сигурно долази отуд, што не можемо да појмимо значај овако дубоких ствари… Ко зна, можда је писац, онако тек узгред, хтео да утиче на омладину, износећи на пример Вукадиново јунаштво, кад се одмете у хајдуке, па из корова виче мајци држећи кремењак у десници:
– Хљеб на пањ па одлази! У хајдука вере нема. – А оцу опет вели: – Натраг ако ти је глава мила!
Ако је то хтео, онда против патриотских побуда и намера не смемо ништа имати. Напротив, то се мора похвалити.
Глава III
У којој, као и у прве две, има о свему другом више него о оном, што се може тицати јунака ове приповетке.
Види се, да је писац врло лепо схватио свој позив. Ова места, у којима износи живот трговаца и „трговчића, ћивтица названих“ подсећају на кир-Диму и кир-Симу из „Брке“. Неки чак тврде, да је он радио на тој рубрици, али се из скромности није хтео потписивати. Понека места опет изгледају нам као стенографске белешке верно копираних разговора сокачких и кафанских, само не обичних, до сад познатих људи, већ таквих, који би били смеса: паланачких ћивтица, чивута и цигана.
„Вицеви“ падају као из рукава. Бројем „вицева“ надмашује наш писац и Твена и Дикенса и Хајнеа и Гогоља и кога год хоћете светског писца. Што су његови вицеви сокачки и „ординарни“, то је споредно, јер се такав „еспап“ највише троши код „Дарданела“ и „Позоришне кафане“. Они су разна порекла: неки су дигнути из прашине заборава, где су толико године лежали избачени из употребе као иступљени и извештали, неки су узети са сокака још онако сирови и непрерађени; а неке је писац, по свој прилици, сковао сам уз „пријатељско суделовање својих другова“. Како тако, тек их је он напабирчио велики број и натрпао их без икаква реда у овој приповеци исто онако, као што његове ћивтице суботом и пазарним даном покрену све, што је целе недеље мирно лежало по рафовима, и повешају и натрпају пред дућаном, који остане празан; тако да само још што ћивтица себе, шегрта или калфицу није изнео и обесио пред дућаном међу силне шамије, кајише, вренгије, уларе, свилене фистане за попадије, бичеве, антерије, памуклије, усарачене ножеве, сламне шешире, џезвице итд. Јест, исто је тако урадио и наш писац, јер је све што год је знао и чуо изнео и набацао једно на друго у овој приповеци.
Како смо и ми, као и Вукадин, слушали, да је Шваба чак и мајмуна измислио, то се нисмо много ни зачудили, какве је „паланачке ћивтице“ г. Сремац измислио, али се ипак морамо чудити, каквог је сељака измислио! Ту се показао већи мајстор од Швабе!
Стане, вели, један ћивтица с једне, а други с друге стране улице, један према другоме, па стане сукати длановима као ужари. Чим сељак наиђе, а они оспу са свију страна:
– Стој, куда си нагао као ћорав?
– Шта је?! – чуди се сељак.
– Видиш да ћеш покидати конце?!
– Какве конце? – чуди се сељак.
– Свилене, брате, свилене.
Напослетку нагна сељака да скаче по улици где год види да стоје двојица један према другом, као да не би покидао конце, а од конаца ни трага.
Уосталом, има случајева, где се мора придодавати и намештати све донде, док се извесна жеља не постигне.
Причају за неког старог професора, који, кад једном приликом говораше ученицима о неком боју из старе историје наведе, како је бојну пољану покрило десет хиљада лешева. – Ау! Десет хиљада! – чудили су се ученици. И више, продужио је професор, јер неки записи тврде, да је двадесет хиљада погинуло! – Ђаци су се још више чудили, а наставнику се то допало и из жеље, да их још више задиви, дода, како у многим поузданим изворима пише, да је педесет хиљада пало на бојном пољу. Ко би имао срца, да осуђује овако наивне жеље у овако похвалну истрајност. Добри стари наставник би сигурно „терао лицитацију“ у бесконачност, да се већ чуђење код његових ученика није претворило у – смех. И г. Сремац има племените намере, да нас у ове мучне дане насмеје, и онда употреби све само да то постигне. И кад се не смејемо, ипак јасно видимо то његову жељу, и изгледа нам, да би нас чак покадшто голицнуо руком под пазух, само да смо му ближи. Кад већ после дугих и тешких напора постигне своју жељу и насмеје читаоца, он онда, као и онај стари професор, почне да додаје, како би ствар била још смешнија – његов сељак дошао у варош и гледа збуњено око себе. Још није смешно. Потребно је и да зине, и он зине! Неко се мало насмејао и писац, одушевљен успехом, меће сељаку и шашу у уста, и тај неко још се више смеје; и писац тера даље, па нагони човека, ни крива ни дужна, да скаче преко уображених конаца, или га шаље да тражи каскала, или га брије на мразу! И он би сигурно терао још много даље, али кад примети, да његове карикатуре сад више нису смешне већ жалосне, и кад погледа читаоца и види, како купи и увија усне на плач, онда мора да прекине са додавањем.
Људи мекша срца заплачу се и раније али он је сам рекао, да причу није наменио ни бабама ни деци, већ јунацима, какви се налазе око уредништва „Заставе“, и који се смеју све до другог шамара Вукадиновог, и тек се ту малчице уозбиље, а већ од суза ни трага.
И ако је писац убеђен, да су му „вицеви“ здрави, јер их је при слагању „пробирао“, као кад се паприке и краставци пробирају при метању у туршију; и ако не сумња, да ће се који тако брзо укварити, ипак је за сваки случај, сигурно из тог разлога, уплео врло дугачке разговоре о соли. Све ред вицева, ред соли! Жели да му се овако „лепе ствари“ дуго очувају за доцније нараштаје.
Шта би с Вукадином?
– Зло и наопако! Лепо вели народна изрека: „Мачки до играња, мишу до плакања“. „Вукадину образи као оним заљубљеницима насликаним на меденим колачима“ а писцу до шале. Вукадин за извучене шамаре не криви ни сељака, ни газда Милосава, већ главом писца, који само због соли мораде да му направи толике неприлике и непријатности. И Вукадин већ смишља планове, како да се освети писцу. Ко ће знати, шта још може бити? Има разних случајева: некад буду предмет смеха јунаци у приповеткама, а некад се ствар изокрене и увређени јунаци исмеју своје писце и љуто им се освете! Шта ће бити са Вукадином и г. Сремцем, идемо да видимо, али нам изгледа да писац неће најбоље проћи, јер је Вукадин „крвничко кољено“. Ми само можемо похвалити дрскост пишчеву, што смеде, кад већ познаје и Вукадина, а и оца његова, да му направи посла, те да чак два шамара извуче. Ми бисмо којекако смели један да му опалимо, али два ни за живу главу.
Портре жене у профилу
„Портре жене у профилу“ једино је сачувано сликарско дело Радоја Домановића, мада није познато кога слика представља нити када је настала.

Портре жене у профилу (новинска фотографија из 1948. године, „Књижевне новине“, Уредништво)

Портре жене у профилу (новинска фотографија из 1938. године, „Време“, НБС)

Домановићев унук Радоје Радовановић пред сликом (1961. године, „Спорт и свет“, објављено на Интернет страници Југопапира)
Ради бољег разумевања дела и контекста његовог настанка, доносимо овде два чланка из дневне штампе у којима је јавности једина два пута представљена ова слика.
Први чланак објављен је у „Времену“ 1938. године:
Да је Радоје Домановић написао роман „Из школе у живот“, у коме је описао професорски колегијум у Врању, и да тај роман није био објављен – јер је изгубљен на Торлаку за време светског рата – то зна само породица пок. Домановића.
Али, да је Радоје Домановић био и сликар, то зна још мањи број људи. Међутим, писац „Краљевића Марка по други пут међу Србима“ и „Данге“ био је исто тако талентован сликар као и књижевник.
Још 1904. године када је био у Минхену он се дружио са сликарима. Често је критиковао његове радове и говорио им је:
– Чекајте док само примим паре првог и купим боје и платно. Видећете како се слика!
И заиста, када је једног првог примио плату Радоје Домановић купио је боје, четкице и платно. Минхенски сликари су били изненађени када су два-три дана доцније свратили у стан писца „Страдије“: на сликарским ногарима стајао је „Портрет једне жене“, израђен топлим уљаним бојама. Сликари су били одушевљени профилом једне лепе жене, који је био израђен са таквим сигурним укусом и уметничким инстинктом као да су га радили стари мајстори.
Да ли је Домановић радио још коју слику, не зна се. Мисли се да је ово био његов први и последњи уљани портрет, али се зна да је радио оловком илустрације за свој необјављени роман „Из школе у живот“ које су исто тако пропале.
„Портрет једне жене“ пронађен је на тавану сликара Боре Стефановића, коме је пок. Домановић дао своју слику да је урами. На дну слике јасно се види потпис „Р. Домановић“.
Овај интересантан и лепи портрет је данас својина гђе Данице Радовановић, кћери пок. Радоја Домановића.
Чланак у „Књижевним новинама“ из 1948. године пружа детаљнији опис саме слике, али и опречне податке о њеном настанку:
Само најужем кругу познато је да се Радоје Домановић, велики српски сатиричар, бавио цртањем и да је покушавао да слика и бојом.
По свршеној матури Домановић је желео да студира сликарство, али његов отац Милош, стари учитељ, није допустио да му син буде „мазало“. Ипак и поред очевог негодовања Домановић је стално цртао, оловком и тушем. Скицирао је пријатеље и познанике, а најрадије је радио скице јунака из народних песама: Краљевића Марка, Милоша Обилића, Љутицу Богдана, Срђу Злопоглеђу и друге.
Његов роман „Из школе у живот“, необјављен, чији је рукопис изгубљен за време прошлог рата, био је илустрован са око двадесет цртежа које је сам Домановић израдио.
Роман, уколико је познато, био је уствари духовита сатира на живот професора у паланци. У свом делу Домановић је приказао гимназијску канцеларију у Пироту и живот професора, од којих су неки и данас [тј. 1948. прим. ур.] живи. Како је роман износио негативне стране друштва и алудирао на ондашњим режим, није могао да буде објављен.
Породица Радоја Домановића сећа се читавог низа његових пејзажа из родног места („Бунар у Јарушицама“, „Црква у Јарушицама“, „Кућа у Јарушицама“) који су сви били рађени оловком.
На жалост, његови многобројни цртежи и скице, који су се налазили у породици, пропали су за време прошлог рата, а заједно с њима и рукопис необјављеног романа. Само је сачувана једна слика, портре жене у профилу (велики 23 х 30) рађен масном бојом на платну. На овој слици, доле у дну, целом ширином, налази се крупним словима исписан потпис: Рад. Домановић. И то је данас једини докуменат о сликарском таленту Радоја Домановића.
Овај портре, иако носи елементе дилетантизма, одаје префињен укус за тонско решавање у сликарству. Сликан је, изгледа, по сећању, без модела, и отуда можда недовољна чврстина у цртежу и форми, мада је широко схваћен. Технички, боја покрива платно мрљама каткад недовољно повезаним, слично техници сликања код сликара Стевана Алексића. Али у целини платно је решено тонски врло хармонично. Извесном мекоћом и широким захватом оно пријатно делује на гледаоца.
Изгледа да је Радоје Домановић почео да слика док је још био на студијама на универзитету, до одласка у Минхен 1903. године. После Минхена, по свему судећи није се више бавио сликањем.
Домановић се много дружио са чика-Савом Маринковићем из Шапца, старим и доживотним опозиционаром и бунтовником, судијом и адвокатом, коме је главно занимање било сликарство, нарочито у доба када је био избачен из државне службе због својих чланака писаних у „Самоуправи“ против Обреновићеваца. Домановић је вероватно поред Саве Маринковића и почео да слика.
Сликар Бора Стефановић, који је био Домановићев нераздвојни пријатељ, прича да је Домановић у Минхену врло радо посећивао галерије и музеје, да је много цртао и да је имао врло развијено осећање за добру слику и валер боја. Умео је – каже Бора Стефановић – тачно да запази шта је добро а шта лоше на слици и да донесе објективан суд. То исто тврди и сликар Драгомир Глишић, додајући да је Домановић нарочито волео слике и портрете рађене реалистички.
Портре „Жене у профилу“, који објављујемо показује да је Домановић имао утанчано осећање за слику и при личноме раду. Он није много сликао, није имао рутине. Али осећање за боју овде је примарно, а чисто сликарски ефекат преовлађује над дилетантизмом.
Пуну истину о времену настанка ове слике као и жени која је на њој насликана никада нећемо сазнати. Уредништво се нада да ће некада имати барем могућност да читаоцима представи ову слику у оригиналним бојама.
Извори:
- Мијатовић, Нада, „Радоје Домановић, сећања његових најближих: Критика која и данас делује свеже и убедљиво“, Спорт и свет, децембар 1961.
- Н. Н, „Радоје Домановић био је и – сликар“, Време, 20. јуни 1937.
- Симић Миловановић, Зора, „Један сликарски рад Радоја Домановића“, Књижевни лист, година I, број 16, Београд 1948.
Слава Шуматовчанима
Слава свима, народ српски жали
Све јунаке негда што су пали.
Своју крвцу они за род лише,
Они неће вратити се више.
Двапут слава великим и малим,
Јунацима живим и осталим,
Говор Савин што су редом чули
И ипак су живи останули.
Човек њима треба да се диви
Да су кући вратили се живи.
Ја се њима и чудим и дивим,
И очима не верујем живим.
Милорад Павловић „Крпа“ (1865–1957) записао је ову Домановићеву песмицу у својим забелешкама, уз следећи коментар:
У ракијџиници Добросава Атанацковића код Кнежева споменика, где су се посведневно састајали сарадници Јанкове „Звезде“, пронела се једног дана вест да је на Шуматовцу изведена велика прослава у част јунака који су за време Првог српско-турског рата изгинули и да је том приликом одржао свечан говор њихов друг, адвокат Сава Маринковић, кога су сматрали за великог гњаватора.
Кад је Домановић чуо да је на прослави говорио Сава Маринковић, он је запитао:
„А колико их је погинуло том приликом?“
„Срећом, жртава није било!“ одговорио је један од присутних.
Радоје Домановић, који стихове није писао, приметио је да би и то јунаштво Шуматовчана требало обележити. Како нико није хтео да прихвати његов предлог, сео је да тај догађај сам опева. Нашао је парче хартије, и док су остали разговарали, написао је песму са насловом „Слава Шуматовчанима“.
О томе шта је Домановић мислио о „гњаваторима“ можете видети најбоље у његовом говору на Таушановићевом вечеру, као и у иступању на III конференцији за школску хигијену и народно просвећивање или Досадном човеку. Прим. В.Ж.
Извор: Лазаревић, Голуб, Радоје Домановић у сећању савременика и потомака, Светлост, година LXXIII, број 3248, Крагујевац 2007.