Tag Archive | Radikali

Краљ Александар по други пут међу Србима (20/23)

(Претходни део)

Александар застаде, умуче, престаде да се одушевљава кад виде ту масу радника на тим рушевинама. Он је осетио оно што се чешће осети у Србији, да се за годину преживљују векови. Зар он, силни и својевољни Александар, од кога је дрхтала цела земља, који је ломио и сламао најјаче, чијим ћефовима не смедоше стати на супрот врло често ни вође радикала ни са непоцепаном странком, Александар, који је мислио да су Србија и цео српски народ створени само њега ради, а он и Србија, и српски народ, само Драге његове ради, да дочека и да види како сада тај двор руше поданици његови који под њим нису ни права гласа имали, руши тај страшни двор баш та кука и мотика, баш тај поцепани препланули и бедни радник, који, можда, да није тога посла било, не би ни имао да купи деци своје вечере.

Док је Александар потонуо у такве мисли дотле маса у коју је он упао одједном проломи ваздух ускликом:

— Живела револуција!

— Живела република, доле са трулим и преживелим друштвом!

Александар се трже на тај узвик, обазре се око себе, погледа свуда, виде и полицију, која је мирно пратила тај тријумф Величанства Руље.

Та реч: република, нарочито „Живела република“, Александра још више узнемири. Он сада заборави и на милитаризам и на рушевине, и на некадашњу силу своју; заборави да се чуди како постаде рушевина место одакле се он спремао да још деценијама влада земљом; заборави да се чуди што место звука музике шкрипе досадно радничка колица, што место финих мириса, место парфема, место ружа „са прсију најкраснијих дама“, заудара ту прокислим задахом мученички раднички зној, а место сјајне трпезе, место шампања и рајнског вина, којим се заливају најслађе ђаконије, мирише бели лук, једе се ту жудно тврда и суха кора хлеба, коју је радник знојем својим оквасио. Све је то Александар заборавио у часу кад је ту на томе месту чуо узвике:

— Живела република!

А видео је ко виче, видео је да то траже и вичу на разним језицима, чак и малолетни странци, који нити су Срби, нити поданици српски.

Он се инстинктивно и не мислећи уклони из масе и приђе једном елегантном господину који је с тротоара посматрао масу као и многи други.

Јави се љубазно иако је дрхтао целим својим бићем и поче гласом згушеним, устрепталим:

— Молим лепо, гоcподине, какве су ово прилике, што је све ово?

Онај га промери, погледа га зачуђено, управо се готово више зачуди том питању, него и сам Александар тој наглој промени у земљи, па рече подсмешљиво:

— Ово? — и показа руком на црвене заставе и масу.

— Да, господине, то је врло интересантно и ја бих рад био да знам шта се све десило?

— Шта се десило?

— Да, шта се ово страшно десило?

Онај се засмеја, промери опет Александра па ће га упитати:

— И ви се сад сетисте да питате шта се десило! То ваљда ви једини не знате на кугли земљиној, иначе цео свет зна шта се десило!

— Чудновато, али ја не знам! — одговори Александар зачуђен.

— Па где сте ви живели, господине?

Александар је ћутао, јер се није смео одати; он је морао да буде непознат.

— Изгледа, тако ми бога, као да сте тек данас пали с Месеца. Па зар кроз цео целцати свет прострујала вест да је у Србији погинуо краљ Александар, а ви се ишчуђавати и питате: „Шта се десило?“ Ето, молим вас, ако нисте знали, то се десило код нас у Србији. Јесте ли чули бар за краља Александра?

Александар се збуни. У једно моменту дође му да се раздере колико га грло доноси:

— Ја сам краљ Александар! — али га снага издала, уста сасушила, гласа није могао пустити.

Утом у маси опет одјекну:

— Доле с трулим друштвеним уређењем, живела република, живела социјална револуција!

Александру се једва оте из груди туп и загушљив усклик:

— Живео краљ Александар! Живео!

Александар се занија и умало што није пао, јер га чисто обузе несвестица. Кад дође к себи погледа за масом која је већ завијала иза ћошка код гостионице Лондона, а затим му поглед паде на рушевине, чу опет како шкрипе радничка колица у којима се износе цигле тога двора из кога је он владао Србијом.

Онај господин још је био ту. Његов поглед сусрете се са Александровим погледом и онај му иронично рече:

— Зар ви, господине, јавно вичете: Живео Александар?

— Та то се, забога, једнако викало!

— Знам да се викало, али Александар је мртав, шта сада вреди и помаже викати да он живи.

— Па ко сада управља земљом? — упита Александар.

— И то не знате?

— Не.

— Чудновато, па зар не видите?

— Видим, али овако што нисам никада видео.

— Данас, господине, у Србији влада парламентарни режим, владају радикали, њихово министарство, састављено из скупштинске већине.

На ту реч радикали, Александар се сав стресе, обузе га неки чудан страх, нека језа, а то што чује да они владају, изгледаше му чисто неверица.

— Па како ово владају? — упита пошто се прибра.

— Ето, као што видите!

— А какав је начин ово?

— Хе, начин? … То су, господине мој, слободе; данас под радикалима царује слобода, Слобода је прогоњена, мучена, дављена, притискивана, па чак и у гроб жива сахрањена под последњим Обреновићем, и сада, као што видите, скинута је тешка гробна плоча којом је слобода притиснута била и она је васкрсла као Христос из гроба! — рече с неким одушевљењем онај господин.

— Али, слобода је онда страшна, ако је ово слобода…

Таман Александар да заврши реченицу док се тек с противне стране улице чуше нови неки усклици, нова граја, нова руља.

Лупа се једна редакција. Већ је разбијена, лете каменице на прозоре, а један део масе упада унутра. Радознала публика трчи на ту страну тамо, јуре жандарми да уведу ред, а у маси одјекује:

— Доле с издајницима земље! Смрт плаћеним аустријским шпијунима!

— Живеле слободе!

— Живео народ!

— Живела радикална демократија!

— А шта је сад ово, господине, мене врло интересују овакве ствари? — упита с новим чуђењем Александар.

— Какво је то сада питање?

Александар разрогачи очи и нетремице гледаше тако као да је и лицем и очима и целим својим бићем молио да му се одговори на питање.

Елегантни господин, како је изгледало и сам вољан да се разоноди из дуга времена, а и да обележи своје демократско осећање, примети Александрову забуну, па му рече:

— Ви сте, господине чудан човек кад ви овако обичне, управо овако најобичније ствари не можете да појмите. Ја видим да се ви стресате, да вас чисто ухвати грозница кад чујете усклике: Живела радикална демократија, а исто вам је тако и кад чујете оне малопређашње узвике: Живела социјална револуција.

— Али ја се буним, господине, ја се морам стресати кад чујем да се тако гласно изговарају страшне речи, кад кроз улице београдске одјекују гласови да живи револуција, да живи радикална демократија, а ја врло добро знам, да се то у старо, добро доба није смело ни сањати, о томе се није смело ни мислити, а сада, сада после тако кратког времена, ја ето гледам страшила очима.

— То нису страшила, то су слободе.

— Па за кога су те слободе?

— За свакога, а поглавито за противнике данашњег стања. Они данас уживају највеће слободе, јер радикали који данас владају земљом неће да им се пребаци како су нетолерантни. Радикали веома цене и поштују толеранцију. Као што сте видели, противници имају право и мимо права, они могу радити и мимо устав и мимо закона, па ипак радикали гледају све то мирно. Они имају лепу девизу:

— Види Бог.

Александар чисто оживе, на лицу му се указа осмех задовољства и злураде пакосне освете, и упита:

— Дакле, радикали не гоне противнике данашњег стања?

— Не, они све то зову слободом и не гоне своје противнике, они им чак и помажу врло често.

— То је интересантно. Па шта раде радикали, чиме се они најрадије занимају? Да ли и они воле да примају депутације, да приређују пик-нике, да удешавају порођаје, да се баве шпортом измишљања преких судова и антидинастичара?

— Не, господине, немају они кад ни да се бране од шаке јада, која је вајно противник данашњег стања; они имају преча посла, они сада имају међусобну борбу, они су све друго оставили на страну, па једни другима очи ваде.

Александар се сатански насмеја.

— Ја видим да сте ви необавештен човек, да сте странац, који не разуме наше прилике, али ако сте решени да се овде код нас у Србији дуже забавите, ви ћете тек онда моћи разумети данашње стање! — заврши разговор с њим онај непознати господин, поздрави се и оде.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (14/23)

(Претходни део)

Није прошла ни година дана како је Александар мучио муке којима се никада у животу није могао надати, о којима никада ни сањао није, а једног дана Ранко па пред канцеларију светог Петра.

Исто онако поносно иде, о куку му његова бритвица а у руци онај исти штап што му је дршка у виду секирчета.

Чукну мало штапом на спољна врата и отуд се појави један анђео па ће га запитати:

— Шта желите?

— Има ли, дијете, ту домаћина и чувара рајскијех кључева?

— Ту је, али он је у послу. Неки Срби су с лажним документима ушли у рај, па је милостиви и преблаги Господ Саваот наредио да се протерају.

— А ћерај лоле, брате, јакако, они ми и доље на земљи додијали. Те су лопуже ћерале мене па ми живот загорчале. Него, дедер, дијете, јавни ти мене само. Кажи: чека те ту пред вратима газда Ранко, зна он већ мене; има, реци, нешто да те пита.

— Не могу, рекао ми да у канцеларијско радно доба никога не прима.

Ранку не би право што свети Петар ради тако недемократски, па опет куцну штапом и викну:

— Еј, домаћине, има ли те?

— Ко то виче, шта хоћеш ти, брате? Овде се у рају пред управником раја не виче.

— Ама ја сам, Светитељу, ја Ранко из Пухова, ја сам овђен био твој становник рајски па ме после одјури да зло невољно мучим ону нашу муку Александра.

Свети Петар изиђе ослањајући се старачки на светитељску штаку, а пошто у рају нема благајнице ни главне контроле, ни управе фондова, то су светом Петру висили о врату не кључеви од касе, већ просто-напросто само кључеви од рајских врата.

Звецнуше рајски кључеви, а Ранко на то одговори звецкањем своје бритвице што је висила о ланчићу.

— А, ти си, Ранко? — упита благо, очински свети Петар.

— Ама, ја дођох до тебе да мало натајно нешто разговарамо! — рече Ранко, навикнут сирома’ на опасности и на муке цела свог века на земљи и обазре се на све стране.

— На небу, Ранко, нема тајне, ти си скоро дошао са земље, са оног мучног и несрећног света.

Ранко се опет узнемири и осети као да га и на небу јуре жандарми, па ће на ту примедбу светог Петра рећи:

— Ама, оно ја разумијем да овђен нема оно што је било на земљи, али мени, знаш, све нешто ’ладно око срца. Е како сам, вала, добре среће, ако у рају има ма и једна једина ’апсана, та би баш мене снашла, такве сам ти среће био ја и на земљи. Тако у Србији, а богами мало боље ти проведок и у Црној Гори.

— Па шта си био рад, Ранко, деде кажи као своме оцу?

— Ама, молим те, нека се ово овђе дијете склони неђе да ти кажем што сам дошао до тебе — рече Ранко, показујући својом сикирицом на штапу анђела небеска.

Свети Петар се насмеја и благо рече:

— Ранко, не греши праведну душу своју, ово је анђео божији, пред анђелима отвори слободно своју поштену душу! — слободи Ранка свети Петар.

Ранко заћута, искашља се онако по драгачевски, мало шеретски, чукну мало штапом носеве на опанцима, па погледа светог Петра и рече:

— Е хвала теби, Светитељу, што ме овако намучена узе у рај да се бар на овом свијету одморим кад не имадох никад мира на оном свијету, али вјеруј ми да сам се ја толико напатио, и то баш од својијех пријатеља, који ми изгледаху као ови овђе анђео, па сада, брате, ето дође вријеме да овђена у рају не вјерујем ни правим анђелима. Још ми све ово изгледа невјерица да игдје има правде, па и у самоме рају. Него, молим ја тебе, а ја сам ти, брате, један прос’ човјек, један живомученик и живопаћеник, па те молим да ми за све опростиш. Ја се, знаш, малчице и љутнук што ме овај не пријави одмак, јер ако ћеш право, доста је било нама несрећним сељацима што смо доље на земљи морали по два дана џоњати док те, брате, прими један практикан’, а пред онога што му цилиндер вриједи више него куће у оној нашој драгачевској папради, не смијеш ни помислити да изиђеш.

Свети Петар се насмеја, али очински благо, јер је појмио душу Ранкову, па погледом замоли божија анђела да се склони.

— Е тако, молим те, сад могу да ти хажем. Мене су, знаш, пратили чпијуни цијела вијека… — Ранко застаде, пригну се светом Петру на уво и додаде:

— Зар си ти сигуран да ово није био неки чпијун?

— А чији шпијун може бити овде на небу, где влада вечна правда, вечног Бога? — љутну се мало свети Петар.

Ранко, бивши становник Србије, Србин из доба страшних режима, насмеја се лукаво на то, слеже раменима и још тишим шапатом додаде:

— Ти си наивна душа, али ми вјеруј да ни Бог није без чпијуна. Има, вала, и Бог чпијуне, кажем ти, па ти говори што хоћеш.

Свети Петар се мало уозбиљи и замисли код тих Ранкових речи па тек после дуже паузе додаде:

— Па реци, Ранко, шта си био рад?

— Ама ’тедок да ти се пожалим на ову несрећу нашу Александра. Е ти си, виш, мислио њега да казниш, па смо опет ми кажњени.

— Па ја сам га предао вама радикалима да му прво ви судите, да прво прође кроз те муке! — зачуди се свети Петар.

— Е мој Светитељу. Нијесмо ти ми радикали за то да неком судимо, ми смо ти, вјеруј, створени да само патимо. Мислиш ти да смо ми сад на овом рајском насељу, ми мученици, остали оно што смо и били за време оне наше земаљске невоље, за време онијех нашијех земаљскијех мука и страдања. Остало је још нас неколицина од млађијех и старијих што нијесмо попустили, али оно се друго све искварило, све то сада пришло Александру.

— Па онда сте сами криви. Ја се само чудим како је то могло бити? Биће да ти, Ранко, горе гледаш на ствар него што је.

— Е није, Светитељу, вјере ми, тако је као што ти велим. Ми смо Срби свуд Срби и ништа више. Нас је инат упропаштавао цијела вијека доље на земљи, па ево наш српски инат није нас оставио ни овђе на небу. Ушли смо у Рај, а то смо вајно ми најбољи и најправеднији Срби, па видиш да и нас не могаше мимоићи то опште зло наше.

— Па што се забога не сложите једанпут?! — рече плачно, с искреним болом и тугом свети Петар.

Ранко поћута мало, искашља се, обазре се на све стране да види да нема кога другог сем њих двојице, јер, ко вели, у четири је ока, па што рекао народ: колико његово јесте, толико моје није — па шапатом додаде:

— То је нека интрига, а ја мислим, вала, да су се око Бога покупили све сами напредњаци, па га наговарају да никако не сложи наш јадни српски народ. Море, да видиш каки се лом и несрећа наградише. Море, ту се све смијешало, да му не знаш крсна имена. Све се то дало на депутације, на денунцирање, на сплетке; све то сад, само да се докопа власти, почело ласкати и служити Александру, е вјеруј ми, горе него на земљи.

— Па шта ћемо с њим, а шта ли тек с вама, кад ви Срби и овде на небу, због сујете и власти, од праведника постадосте грешници. Сад се ни мало не чудим што се доле на земљи у Србији дешавају онако невероватне ствари. Неки пут због вас Срба ни сам Господ Саваот по три ноћи не заспи. Не може, сирома’, ни он да разуме вас Србе. Мисли тако, уздише и хуче на престолу своме, па мало-мало, а он погледа на Србију и узвикне:

— Не разумем, за мене Бога и Створитеља света ова је земља тајна.

Мисли даље Саваот, труди се да схвати, да појми колико толико народ српски, па све узалуд. И он заплаче божански, горко и кроз плач јекне упита ме:

— Петре, јесам ли ја свемогући и свезнајући, јесам ли, реци ми, ја творац свега што се види и што се не види; јесам ли ја васељену створио за шест дана?

Ја се поклоним у знак одобравања.

— И сада ја већ три дана не спавам и мислим и бринем, али не могу да разумем шта Срби раде. Толико ме издангубише. За то време могао би’ створити милионе светова и на њима толике паметне народе… Али ја лице своје нећу ипак окренути од њих. Трудићу се да и њима помогнем.

Ранко саслуша светога Петра, с болом у души потресен и изненађен, па с тешким уздахом одговори:

— Све то, вјеруј, Светитељу, раде небески шпијуни и интригаши.

У том се чу издаље нека граја.

— Пст — учини Ранко — и небеса имају уши.

Свети Петар дозва анђела и рече:

— Иди види шта је то тамо?

Анђео одлете небом и одмах се врати и саопшти:

— То су Срби.

— Срби? — викну очајно Светитељ и ухвати се рукама за седе косе.

Срби се приближаваху све ближе и ближе.

— Да л’ ће Срби мени? — упита свети Петар.

— Ја тако мислим — одговори Ранко забринут.

— А шта ће овамо, шта мислиш?

— Е, Светитељу — одговори Ранко — то не зна нико. Не знаш ти Србина, проклета је то вјера. Ето, за вријеме док сам се овде код тебе бавио, ко може погодити шта су они измислили и зашто су пошли? А лако је да су пошли за једно, па ће у путу да промене неколико мишљења, и док дођу и кажу теби шта хоће, то ће бити нешто деведесет девето.

Свети Петар се прекрсти од чуда, а и Ранко се прекрсти, можда и нехотично, а можда је хтео да чини Светитељу по вољи.

Стигоше Срби, и пред рајским вратима се подиже страшна граја и свађа. Не могу никако да се погоде ко ће поздравити светог Петра и казати зашто су дошли.

Дуго је Светитељ очекивао да се споразумеју, али од споразума ништа, већ напротив све оштрија и оштрија свађа, још мало па да се српске душе побију пред вратима самога раја.

— Пусти их и види шта хоће, а не чекај да се договоре. Не знаш ти њих, неће се они за сто година споразумети. Ал’ ја се бојим да не направе какву бруку овдје пред рајским вратима, те их после мораш ћерати из раја док се не поправе… Али молим те, знаш, немој слушати ништа што ти они говоре, него дедер ти, вјере ти, удеси некако да се ми курталишемо Александра! — додаде Ранко тихо, а последње речи чак је говорио шапћући Свецу на уво.

Свети Петар отвори рајска врата и упита:

— Каква је то свађа?

Срби ућуташе.

— Ко сте ви, говорите шта хоћете.

После краћег ћутања настаде најпре шапат, па мало-помало све постепено пређе у гласну свађу.

— Јесте ли ви Срби? — пита Светитељ.

— Срби!

— Вала сте гори од Цигана! — рече Светац љутито.

— Право и каже, а то је све због вас — вели један од предложених да у име свију држи говор.

— И ми велимо: право и каже, ал’ зна се ко је крив! — одговарају његови противници.

Опет се изрази заоштрише, опет стадоше падати прекори и увреде и с једне и друге стране, опет настаде свађа, начини се метеж у коме се више није разбирало ни шта ко говори ни коме се говори.

Свети Петар се камени од чуда и крсти се, говорећи:

— О, Господе Боже, шта ме данас снађе!

Ранку се опет дало на смеј, па само што не падне од смеја.

— Ама, што се ти, Ранко, опет узео ту смејати, а мени до кукања?!

— Е је л’ ти кажем ја, Светитељу, да смо ми Срби несрећна соpта, а ти ми, видим, и не вјерујеш, к’о велиш, ’оће, море, овај Драгачевац и да одвали мало! — одговори му Ранко.

— Па шта да радим с њима, ако бога знаш? … Ја не умем да сам паметан. Ти их знаш боље, деде молим те поучи ме шта ћу с овом напашћу.

— Не море ништа друго бити док ономе што виш’, највише виче, не заповједиш да говори што су дошли, а овима осталима нареди да ћуте.

Светитељ строгим тоном тако и заповеди, и одједном настаде тајац.

Тишину прекиде одређени говорник устрепталим гласом:

— Узвишени Светитељу. Ми долазимо теби као чувару рајских кључева да те замолимо да учиниш свима Србима који су овде на небу у држави краља Александра. Да би наш дични и витешки краљ могао имати што више домаће среће и мира, како би све своје старање и бригу поклонио своме љубљеном народу…

— Шта овај трабуња, Бог му судио! — промрља Ранко.

— Па деде, брате, кажи кратко шта хоћеш? — прекиде говорника свети Петар нервозно.

— Ми те молимо, узвишени и праведни Светитељу, молимо те у име свију Срба, да нашем краљу доведеш и дичну краљицу Драгу, да и она буде поред њега на понос свију…

— Та удри пса тим кључем по глави па макар те проћерали из Раја чак у Црну Гору! — цикну Ранко и сав уздрхта од љутине.

И свети Петар пребледе од љутине, занија се и умало што не паде у несвест. Та неочекивана жеља Срба толико га потресла да дуго није могао да се прибере, није могао речи прословити.

— Дична краљица Српкиња… — поче опет онај говорник, али га свети Петар пресече у говору љутито:

— Доста, одроде, то се прљаво име не сме ни поменути у просторијама рајским! — И први пут Светитељу задрхта рука у којој су велики кључеви рајски и он зама’ну да удари говорника, али му анђео Господњи задржа руку, а с висина простране васељене чу се громовити глас Саваотов:

— Петре, верна слуго моја, све сам чуо и све сам видео. Ја се и сам чудим шта ћу са Србима. Ето шта сад чине и умало те не изазваше на грех, тебе великог праведника и Светитеља, тебе коме сам и кључе рајcке поверио.

Они су згрешили и ти ћеш их, Петpе, казнити по закону полугодишњим изгнањем у пакао, где ће покајати тај грех свој. Они траже Драгу, краљицу, а они и не знају да се данас Драга удаје за Мефистофела. И сам се чудим како је могла преварити и тако обрлатити и самога Мефистофела, тога заповедника над свима ђаволима и владара пакла. Та се жена неће на томе зауставити, ја се бојим њених смерова.

У паклу су велике свечаности. Десило се нешто што се није десило од створења света. Паклене ватре и вечни огањ паклени угашени су, и Мефистофело је издао наредбу да се, у почаст тог његовог радосног чина, три дана и три ноћи не пали огањ, и да ђаволи за та три дана не муче грешнике.

— Обалила и тамо Устав она кучка! — мисли Ранко за себе.

Бог продужи:

— Цео дан данашњи ево сам издангубио гледајући чуда која се дешавају у паклу. Неописано весеље у сред пакла, ту се сад љубе грешници и ђаволи, и једни другима честитају радостан догађај. Депутација за депутацијом окорелих грешника стижу непрестано пред престо Мефистофелов, на коме је Драга с десне стране. Срби грешници нарочито се поносе што је Мефистофело узео за се баш Српкињу.

Та грешна жена има намеру да доцније наговори Мефистофела да дигне буну против мене, да ме збаце с престола, па да се Мефистофело прогласи за Бога, а она да буде Богиња. Видиш ли, велики праведниче мој, шта све Срби чине и у какву ме бригу бацају?

Наредио сам архистратигу Архангелу да одмах мобилише целокупну војску небеску и да војска мојих праведних анђела буде у приправности. Једно јако одељење војске послаћу теби да чува рајске просторе од демонске напасти и насртаја.

Божји глас престаде грмити, а одмах затим зајечаше трубе небеске и одјекнуше простори свих небеса.

— Зло, тако ми бога! — рече Ранко забринуто — видим, вала, ђе ћу ја, какве сам среће, опет напипати Црну Гору.

— Нећеш, Ранко, не сумњај, велика је сила и моћ великог и вечног Бога! — теши га свети Петар.

Ранко махну главом сумњиво и уздахну, а полугласно изговори:

— Још може Мефистофелу родити ђаволче, кад већ дјецу није могла на земљи рађати.

Свети Петар по наређењу божијем упути оне Србе Мефистофелу да издрже казну.

— А шта мислиш, Светитељу, с оном несрећом, Александром?

Свети Петар се замисли, па слеже раменима и после дужег мишљења рече:

— И сам се чудим. Најзад, умолићу Бога нека га опет за неко време врати на земљу док се не поврати поремећени ред пакла, и док се најпре не сузбије Драгина власт и њен утицај на Мефистофела. Кад то свршимо, онда ће и он имати да мучи вечне муке за грехове своје, које је починио и као владар и као човек.

(Даље)

Радикалној демократији (2/3)

(Претходни део)

III

Кад се добро проуче мотиви који су кретали кроз векове толике ускоке да губе главе за слободе, кад се види и зна да је и онај страховити први устанак године 1804. био само продужење те борбе у ширем и јачем облику, онда данашње прилике политичке и најскорија политичка борба могу се оценити тачно и правилно. Тада се, кад се све то има на уму, може разумети што је одмах у почетку свога покрета радикална демократија придобила уз своју заставу толико бораца, готових да гину за убеђење, да гину за поштена права потиштена народа. Та борба није нова, том борбом није наш народ тражио ништа друго него исто оно што је вековима тражио, а излагао се истим опасностима, готов на све жртве, како је кроз векове научио. Деца су се рађала нроз дуге векове робовања и сисала млеко мајчино, отхрањивала се тим светим пићем српске мајке, те мајке коју је задахнула сва свежина народних идеала, која је и сама однијана уз звуке гусала, однегована песмом народне свете туге, народног бола и жудње за слободом.

То су биле мајке и млеко тих матера заиста је било рајско пиће, свето и узвишено. Док су Српчад дојила такво млеко, Срби су имали људе, имали су кроз векове борце који су могли увек за добро народа, за слободе земље погледати смрти у очи. О, када би само данашње мајке могле појмити и разумети значај мајке, кад би оне само могле и назрети шта мушко чедо њихово посиса с млеком материним, колико значаја по срећу земље има материна песма којом се успављивали и будили сви витези слободе народне, онда би много и много другојачије изгледале данашње прилике у земљи. Али данас тога немамо, данас пре имамо свега него што мајке имамо. Њих нарочито немамо овде у Београду, у овој лудници од чаршије, која на жалост намеће сулуде моде целој земљи Србији. Ми сада у ово доба шарлатански врљамо и лутамо, ми сви осећамо да нам није добро, осећамо тежину прилика, па се вечно кавжимо, бијемо и свађамо око тога да пронађемо кривице, да видимо где је извор зла. Крив је био Милан, крив нам за недаће Александар, крива нам јаловица Драга, криви нам завереници, кад већ увек нама радикалима због наше лудости и назаренства мора неко бити крив. Ми у том врљању и тражењу узрока зла дођосмо и до топова, и цела земља, опојена заблудом, дође до убеђења да нам само још топови фале, па да земља буде срећна. Топови, топови! Кад видимо и осећамо да нам није добро, а не знамо откуда нас зло бије, ми онда мислимо да ћемо пуцањем из топова решити питање, да ће се зло наше домаће поплашити од наше пуцњаве па побећи некуд далеко, далеко од нас главом без обзира. У овом случају ми заиста личимо на мало дете, које ништа не зна, које не уме да се помогне, које уме само да плаче и да дреком, која му, да није око њега свесних, ништа не би помогла да од себе отклони незгоду која га мучи.

Добро је имати и топове, али пре него што имамо добре топове, нама су потребне добре мајке. И свима онима који мисле да су све и свја учинили кад викну:

— Топове дајте, топови нам требају! — ја бих одговорио:

— Мајке нам дајте, а не топове! Прво мајке, па топове, јер су нам залуду топови ако мајке не одоје синове да гину на топу, као што је гинуо Рајић у устанку.

Београд, та суманута варош која Србији даје мигове за политичко зло и добро, најчешће зло чини, јер Београд може имати и пушке и топове и прангије, али, на жалост, мајке нема. Београд има даме, има каћиперке, има, што се вели, „начитане женске“, има патронесе и добротворке, има жена што иду у клубове и воде политику, има их што воде литерарне препирке, има госпођа и журова где се гадно и одвратно оговара или се гледа судбина с асталчићима помоћу духова. Београд има сујетне жене што мужеве гурају на зло ради свилених хаљина и помодних шешира; има сплетки високих дама које кабинете министарске обаљују, али јадни наш Београд нема мајке.

Место млека материна, место да Српчад одајају српским мајчиним млеком, којим су одојени Обилићи и Југовићи, у Београду се одајају крављим млеком; место сисе материне имамо цуцле, или Српчад задоје Маџарице и последње блуднице! Место песме материне која витезе ствара, Српче слуша развратна ашиковања својих дадиља; и то је основ домаћег васпитања овог бедног колена што на жалост Србије ниче у лудом Београду, а та ће деца доцније владати и управљати с пуно виших државних разлога још јаднијом нашом Србијом.

IV

Борба радикалне демократије, а то значи борба потиштеног народа коме су одузета права човека, а на њега сваљен сав терет, сва мука народа који је морао чак и знојем, крвавим и мучним знојем, плаћати угњетаче своје није нова борба; та борба добила је само ново име, а име те исте борбе за права и слободе народне мењало се вековима. Исти мотиви који су кретали на борбу радикалну демократију, кретали су и борце нашег првог устанка, кретали и оне ускоке, који нису умели покретањем листова да траже слободе већ су то тражили мачем и пушком. Што вели Његош:

Пâс свакоји своје бреме носи,
Нове нужде рађу нове силе,
Дјеиствија напрежу духове,
Стјесненија сламају громове…
Удар нађе искру у камену
Без њега би у кам очајала.

И заиста свако време, сваки појас имао је своје муке, своју невољу, своје људе, своју борбу. Онако како се бори данас, није се могло борити пре пет стотина година, јер тај начин није био за то време.

Цар Лазар је морао да иде у бој, ту се морало да гине, Косово је морало постати крваво разбојиште, морало је постати велика гробница у коју Србија сахрани најбоље, најплеменитије синове своје, које уплакана Слобода народна и виле, српске посестриме племенитих витезова, отпратише до вечне куће. Тада, у то доба, није могло бити говора о покретању листа у коме би се доказивала права потиштених Срба и варварство турско. Место какве редакције у којој би био главни уредник Милош Обилић, власник цар Лазар, а редакциони одбор девет Југовића, Мусић Стеван, Косанчић Иван и Топлица Милан, морао се бирати други пут. Место уводног чланка, којим ми данас водимо борбу после толико година, Милош је морао да ради друго нешто. И он је написао уводни чланак, ал’ не пером и не мастилом, његов уводни чланак је написан мачем и тиранском крвљу, он је место уводног чланка распорио Мурата усред турског табора, усред његове свеколике војске. Стари Југ-Богдан са својих девет Јутовића нису могли бити репортери, нису могли доносити извештаје из Прес-бироа о страној политици, нити су могли писати преглед стране штампе, већ су оставили господство дома свога и пошли на Косово.

На граду се отвори капија,
И изиђе војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу,
На алату, вас у чисту злату.
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златпе ките висе,
Те куцкају Бошка по плећима.
Примиче се царица Милица
Руке склопи брату око врата,
А ухвати за узду алата.
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклонио…“

Не враћа се Бошко, то је била искрена и поштена борба тога доба, где се за убеђење гинуло. Како је велико, свето и узвишено све што се из племенитих поштених идеала чини, па макар ту борбу водио племић са златним токама, или доцније у устанку „голи синови“ и сиротиња раја.

Југовић Бошко, и као он и сви Југовићи, одговара сестри:

„Иди, сестро, на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руку крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац,
Да ми рече дружина остала:
„Гле страшљивца Бошка Југовића,
Он не смједе на Косово поћи,
За крст часни крвцу прољевати,
За крст часни и слободу златну,
И за вјеру с браћом умријети.“

V

Радикална странка је, иако, дакле, имађаше, као што смо раније напоменули, крвав, страшан и језовит пут, и могла тако брзо ухватити дубока корена у народу, што је народ српски вековима навикнут већ на борбу којом је тражио од угњетача потиштена права и слободе своје, те тако је радикална странка са својим начелима и својим захтевима дошла као продужење борбе.

Власницима и угњетачима није никако ишло у рачун да се начела Радикалне странке шире у народ, те је између власника и људи прикупљених око заставе народних права и слобода настала страшна и очајна борба. И гоњење и глобљење и прогонства и влажне тамнице са оковима и лисицама, и мучење глађу и жеђу, па чак пушкарање и убијање од стране тиранских власти, све то није могло успети да идеје и начела Радикалне странке не бујају све јаче и јаче. И та убеђења, преливена крвљу најбољих својих заступника, постадоше страшило ондашњим опасним власницима; пред Радикалном странком задрхта и сам краљ Милан.

Ако је у тој борби бивало да се борац и смори, ако стукне мало натраг, ако се каткада у љутоме окршају и занија застава радикалних начела, пристизали су одмах одморнији, свежи борци, млађи, које није дуга борба заморила, или су чак и први пут ступали у тај страшни бојни ланац.

Дакле, никакав притисак, нијаква сила није могла застрашити масу храбрих бораца за слободе; сва гоњења су само више и више челичила борце.

*

Радикална странка на крају крајева је победила и једва једном се дочека да се дахне душом, дочека се први пут да радикална демократија одрешених руку, несметана ничим, изводи своје теорије, остварује своје идеале, да усрећи земљу и да створи благостање у народу.

Али Радикална странка, која се опростила и Милана и Александра и Драге и Луњевица и свију крвних њених непријатеља, који су је гонили и који су јој и могли сметати и сметали јој, има сада кад највише и може и треба да ради највећег и најопаснијег непријатеља, а тај је опаки и страшни непријатељ њен у самој странци.

То је онај разорни елеменат који се стварао у странци овда-онда, то су они људи који су са идејама Радикалне странке трговали као с јарећом кожом. Ти су људи упадали у доба кад се Радикалној странци мало срећа осме’не и с највише дреке и галаме гурали се мимо боље, тражили да им се чини, кукали да уши пробију како су они највише гоњени и упропаштени за радикална убеђења. И напредовали су и чињено им, али су они увек умели да осете опасност, увек су, чим се над Радикалном странком навуче ма и најмањи облак, одмах умели да се лагано, постепено повуку и то мотивишу слабим здрављем, домаћим неприликама и већ уобичајеним разним правдањима. И они тако повучени, сигурни за своју главу и за своја леђа, гледају поиздаље из скровитог кутка, меркају прилику, посматрају и чекају овоје време. Чим се развијала ратна застава Радикалне странке, кад труба радикалне демократије одјекне широм земље позивљући све борце да се купе под ратну заставу и кад се започне бој променљиве ратне среће, онда ту нема ниједног шићарџије, из бојног строја они беже, они ће прићи победитељу.

И чим се деси да се у радикалном табору захори радостан усклик, после силних страшних јуриша и ратних мука:

— Ура, победа је наша! Живела слобода!

Тада одједном као да из земље поникну ти одвратни људи и одмах се стану суманутом енергијом тискати међу прве редове, а њихови се гласови највише чују, они најватреније, најсилније вичу да већ и промукну:

— Ми смо победили, доле са тиранијом, живела слобода!

Тада они јуре бесомучно по зборовима, држе ватрене говоре, пишу дописе, пишу чланке пуне слободоумља…

Тај елеменат био је и у последњим данима страшне Александрове реакције притуљен, прикривен, изгледало је да и не постоји, али он је био жив и чекао је згоду гледајући са стране из сигурног положаја шта ће бити с радикалном демократијом. Ради боље сигурности ту је било и изјава и усменог и писменог одрицања од Радикалне странке било тајним било јавним путем.

(Даље)

Избор радикалног папе

Место уводног чланка испричаћемо један интересантан сан, јер и нема смисла никаквом чланку кад је оваква неодређена ситуација у круговима млађих и старијих радикала. Жеља је наша искрена била да поштени елементи, а њих има доста, из једног и другог радикалног крила буду једна јака и моћна странка, чија би снага могла довести у ред, ако не милом а оно силом, све ове смутљиве елементе, који, користећи се борбом ова два радикална табора, очигледно мирно и постојано раде против данашњих слобода, против земље која их, на жалост, и поји и храни.

Сањам једног дана — прича нам један пријатељ — како целокупна Радикална странка бира радикалног папу. Мучила се странка, невољисала, пекљала (не буди ником криво на изразу), али све наопако. Непрестано свађа, граја, политичке шатрице, које за свој рачун крчме радикалска убеђења, а углавном две главне веће радње: Одјек и Самоуправа. Мирили се, свађали се, опет се мирили, опет свађали. Таман помисли народ: боже помози, ено их заједно око једног листа, праве заједнички програм, док тек после три дана настане у редакцији врева као у кошници:

— Амале овамо да носе наше ствари, хоћемо деобу.

— Вала и ми хоћемо.

И браћа се деле.

Погледа народ, а половина ствари вуче се из једне редакције у другу. Ту, разуме се, пре него што ће у листовима настати политичка полемика и свађа, прво долази препирка око столова, столица и других ствари.

— Ово је поњава наша.

— Није истина, то је наша.

Амалин товари један сто, а браћа у’ватила једни с једне, други с друге стране:

— Шта, хоћете и ово?

— То је наше.

— Наше је. Ви отимате као што сте отимали и име странке.

— А ви, молићемо, заборављате као и убеђења и програм наше странке.

Ето тако се браћа на неки начин поделе и онда се у две редакције настани генералштаб са врховним командантом и за тили час се развију два непријатељска ланца. Борба очајна, бори се до истраге.

Последњих дана чуло се:

— Примиријеееее!

Делегати једног и другог зараћеног табора састају се и већају да се успостави мир.

— Како је? — питају се војници једни и други.

— Веле добро.

— Да се одморимо.

— Уморни смо, треба спавати.

И војске таман поспале и у сну заборављају ратне незгоде и тешке напоре, па сањају о миру и бољем животу.

Док одједном се на Одјеку и Самоуправи истакоше неочекивано ратне заставе и трубе у таборима једног и другог крила зајечаше узбуну.

— Узбуна!

И војске пренуше, диже се опет оружје и ланци се непријатељски развише један према другом.

Ето тако отприлике — како сања човек — текла ствар, док се војсци оба табора, то ће рећи народу, не досади.

И затворише вође и прваке једног и другог крила у једну зграду.

— Браћо, — предложи један, — ако ми не поступимо с њима као оно кад се бира папа римски, ми ћемо изгинути и вечно ратовати. Да их зазидамо и да само на крову оставимо уску баџу. Да им не дамо ’леба ни воде док се не расправе. Они су наши политички кардинали, па нека нам једном изберу радикалног папу.

И зазидаше политичке кардинале и рекоше им:

— Докле се не споразумете, док једном не нађете пута и начина за мир, нећете изићи напоље. Ви се између себе и бијте и убијајте и молите и објашњавајте, радите како сте вешти. Кад свршите посао повољно, онда запалите Одјек и Самоуправу, дим ће избити на баџу, и то ће бити знак да је радикални папа једном изабран после толике муке.

Унутра граја, лом, туча. Мало-помало стишава се. Народ около чека нестрпљиво, нагађа ко ће бити, из ког крила. Најзад покуља дим на баџу, исто као и при избору папе, и народ стаде бацати капе увис и ликовати. Срећни што ће у миру и слози живети стадоше се људи љубити.

— Одграђуј!

Одградише да папу свечано дочекају.

И шта виде.

Све се између себе исклало, све пало у међусобној борби. Остао само један, а и тај један рањен и искрвављен, то је био неки што га зову Пекљавина.

Кад га народ виде, место да закука, удари од муке у смех и чуше се гласови:

— Вала је ово време баш права заврзлама и пекљавина.

„Нови покрет“
28. фебруар 1906. године

Квантитет

Било је негде у некој земљи две групе људи: једни подли и покварени, а други добри и ваљани. Првих бејаше врло много, а других врло мало.

Први су чинили зла дела, а они други, оно мало поштених, гледало је то с болом у души, и једнога дана, када зло поче хватати дубоког корена, када преврши дара меру, забринуше се веома они добри и почеше озбиљно да размишљају како да земљу спасу беде која јој предстоји.

И саставише се да решавају о томе.

Говорило се лепо и мудро и паметно, дебата је текла бурно. Није то лака ствар спасавати земљу, и то још спасавати је у овом случају где десеторица имају да се боре против хиљаде. Али мука учи људе, па тако и овде. Најзад се нађе један, те изнесе предлог и вели:

— Браћо, овако не иде, али морамо наћи лека овоме злу. Али како? Њих је врло много, а нас је врло мало, и ја држим да је прва наша дужност да и ми бројно ојачамо и да бројем надмашимо противника. Кад то будемо успели, онда ћемо лако однети победу, а дотле се не можемо ничему надати. Да бисмо постигли ово што велим, ми морамо развити најактивнију агитацију за нашу ствар. Кад људе за се придобијемо, кад потпуно ојачамо, онда ћемо ударити на противника силно, свом снагом!

— Живео!

— Тако је!

И би решено да се овај мудри предлог усвоји, и усвојише га. Решише да им девиза буде: што више, то боље!

И јурнуше сви у агитацију. Ушли су прерушени у непријатељски логор и почеше изреда врбовати војнике за свој табор, не питајући никога ко је он и шта је он.

Како тамо не беше много људи од чврста карактера, то су многе вешто умели застрашити како је опасно да остану у табору где су, јер је тај табор слабији и мањи. И кукавице, као кукавице, прилазише у други табор.

И војска је расла, квантитет напредује, а ови се смешкају задовољно како посао напредује.

У оној маси било је и лакомих. Неке подмитише, а некима обећаше.

И лакоми приђоше.

Квантитет расте, војска јача, а вође се задовољно смешкају.

Прођоше дани и месеци, протекоше многе године мучнога рада, и једнога дана поранише вође и војводе. Шетају по табору, прегледају силу свеколику, па им се груди надимају од радости, загледају се, а сваком из очију вири иста мисао: „Куцнуо је час. Нека јекну трубе наше и нека се предузме јуриш на непријатеља.“

Тако и би. Развише се заставе, а трубе јекнуше знак за јуриш.

— Напред, доле са нељудима, победа је наша!

И крете силна војска напред и грмну страховито из хиљада грла:

— Ура! Живело добро!

Упадоше у непријатељски логор. Кад, ал’ тамо нигде никога.

Тражише, прегледаше на све стране, али нигде живе душе.

— Где су? — пита један од вођа.

— Никога!

— Па ми смо освојили.

— Тако је!

Врте се пецива, прелива се румено вино у боцама, трепери жежена ракија, запалише се велике ватре, ударише бубњи и свирале, зазвечаше ситни таламбаси, зајечаше свирке сваколике, настадоше песме и попевке.

Би, дакле, весеље у част, у славу сјајне победе.

Погасише се огњи, угасише се свирке и попевке и безбрижна војска са још безбрижнијим војсковођама леже да спава, и захрка мамурна по весељу.

Наједаред, око поноћи, груну у логор једна мала чета одважних људи, па подвикну:

— Побеђени, предајте се победитељу!

И прену сањива маса. Једни јурнуше у бегство дивље, очајно, а други, што не могоше утећи, завикаше из хиљада грла:

— Живео победитељ, доле с нашим угњетачима!

Остадоше само вође, само они искрени борци, којих је мало, врло мало.

И настаде ново весеље у част победе, и војска, та иста војска весели се слатко и искрено.

То је био квантитет. Агитовали су док нису све увукли у своје редове, не питајући ко је ко, нити шта је и какав је ко. Кад су упали у непријатеље, а непријатеља нема, они су га увукли у себе, у своје редове, а ту је опаснији.

Квантитет је упропастио за трећину и оног старог доброг квалитета!

„Страдија“
22. мај 1905. године

Узалуд ваша радост

Опет криза.

Имала смисла, немала смисла, али је криза, и то још једна после многих.

Радикална се странка цепка и с разлогом и без разлога, а непријатељи демократије сеире и смешкају се, па к’о веле, то ће њих ослабити, а ми ћемо ојачати. Њима та радост изгледа да је с пуно разлога, али се љуто варају. Они не знају, нити могу знати, нашу радикалску крв. То је чудан сој.

Једном ми је један познаник, либерал по начелу, дивно то карактерисао.

— Чудни сте — вели ми — сој ви радикалци, права напаст. Кад се либерал одметне од своје странке, он улази изјавом у радикале или напредњаке; а ако се напредњак издвоји, иде у либерале или радикале. А ви јок. Кад се радикал покрпа са својима, а он потегне па заставу у ледину за свој рачун као онај Влах Алија, али опет радикал! Брука тако ми бога.

Ово је тачно.

И онда је слаба радост непријатеља демократије.

Сутра нека се пробуди Александар баш на ово „побркано“, како непријатељи веле „пометено“ стање радикалне странке, па ће се одмах видети шта је радикална странка.

Сва крила радикалне странке тог момента, као електризована, угасиће личне свађе и грдње и одједном ће се видети да се сва та силна војска креће на реакцију. Демократска труба трубила би истим гласом кроз целу земљу; труба демократије кад свира узбуну само је једна за све групе радикалске. То је једна једина труба, а једна иста мисао код војсковођа и војника свију радикалских група давала би снаге борцима, а ту би били они борци свију група који су вазда, увек искрено, без личне користи, без помисли на награду, излагали бајонетима своје груди, а из хиљада грла грмело би гласом трубе јерихонске:

— Доле тиранија! Живела слобода! То народ хоће!

А тај глас био је јачи од плотуна жандармерије.

Ту би опет пала свака тиранија, у то не сумњам.

А после?

После би опет дошли симуланти и шићарџије као и увек после рата — да ћаре. А кад се војска поодмори, онда се пређе на дневни ред:

— Е, сад имамо оно мало наших старих рачуна!

И рачуни би се опет претресали.

Смејте се ви непријатељи, али демократија мора да живи, слобода ће увек наћи искрених бораца у свим фракцијама радикалне странке. И бежаће многи, али они не могу као кукавице бити ни озбиљни противници.

Узалуд ваша радост.

„Страдија“
12. мај 1905. године

Самосталци и старија браћа

Џиб-џабе људи изгибоше. Нека вичу, нека псују, ништа не вреди.

Запну они по зборовима:

— Пашић је оваки, Пашић онаки, они стари упропастише отаџбину.

Агитују, пекљају, спадну с ногу, а Пашић се смешка, па ко вели:

— Ако, дечице; трчите ви, то је све за мене… Кад се ви позавађате, онда ћете одмах да превичете: „Пустите ове старе нека се истроше“.

Отуд, одовуд, ко ће, шта ће се, Пашић образује кабинет. Пустили га млађи да се истроши.

Он се троши и влада, а ови се јачају и опет по њима.

Баталите, млађа браћо, ћорава посла. Не вреди вама ни Одјек, ни агитација, ни трчање, опет ће Пашић владати док је жив.

Запните из петних жила па доби[j]те све посланике, нека су у Скупштини све сами овејани самосталци, сем једног јединог, па опет ништа.

Какви сте, ви ћете одмах направити више фракција нег’ што то данас Одјека и одјекчића имате. Држаћете лонџе и конференције, па ће тек неко једва на једване јаде наћи „мудар политички резон“, неку нову моду на стари глас, па ће рећи:

— Браћо, ми морамо бити лукави, ми не можемо још да се примимо власти, ми треба још да јачамо и да се спремамо, а засада виши државни разлози и политички такт захтевају да пустимо нека владају стари док се потпуно не истроше, а затим ћемо доћи ми на чисту ситуацију.

Сасвим. Троше се.

И стари се троше, просто људи изгибоше трошећи се.

Чим млађи превичу:

— Пустите старе нека се истроше, — а ови се као мрште и одговарају:

— О, брате, шта ви хоћете од нас, ето, па радите мало и ви, ми смо уморни.

А млађи онда мисле:

— А, то ли је, видиш како им подвалисмо и доведосмо их у шкрипац, — па своју одлуку пуну такта опет оснаже и сутра опет подвикну:

— Ви владајте, а ми ћемо бити критичари рада.

А стари се промешкоље, па тек ће као мрзовољно рећи:

— Па, најзад, хајде и да владамо, шта ћемо кад нема ко други!

Узалуд муке, самосталци, док једног траје од старије браће, ви ћете га пуштати да се истроши

Страдија
8. мај 1905. године