Tag Archive | Kvalitet

Квантитет

Било је негде у некој земљи две групе људи: једни подли и покварени, а други добри и ваљани. Првих бејаше врло много, а других врло мало.

Први су чинили зла дела, а они други, оно мало поштених, гледало је то с болом у души, и једнога дана, када зло поче хватати дубоког корена, када преврши дара меру, забринуше се веома они добри и почеше озбиљно да размишљају како да земљу спасу беде која јој предстоји.

И саставише се да решавају о томе.

Говорило се лепо и мудро и паметно, дебата је текла бурно. Није то лака ствар спасавати земљу, и то још спасавати је у овом случају где десеторица имају да се боре против хиљаде. Али мука учи људе, па тако и овде. Најзад се нађе један, те изнесе предлог и вели:

— Браћо, овако не иде, али морамо наћи лека овоме злу. Али како? Њих је врло много, а нас је врло мало, и ја држим да је прва наша дужност да и ми бројно ојачамо и да бројем надмашимо противника. Кад то будемо успели, онда ћемо лако однети победу, а дотле се не можемо ничему надати. Да бисмо постигли ово што велим, ми морамо развити најактивнију агитацију за нашу ствар. Кад људе за се придобијемо, кад потпуно ојачамо, онда ћемо ударити на противника силно, свом снагом!

— Живео!

— Тако је!

И би решено да се овај мудри предлог усвоји, и усвојише га. Решише да им девиза буде: што више, то боље!

И јурнуше сви у агитацију. Ушли су прерушени у непријатељски логор и почеше изреда врбовати војнике за свој табор, не питајући никога ко је он и шта је он.

Како тамо не беше много људи од чврста карактера, то су многе вешто умели застрашити како је опасно да остану у табору где су, јер је тај табор слабији и мањи. И кукавице, као кукавице, прилазише у други табор.

И војска је расла, квантитет напредује, а ови се смешкају задовољно како посао напредује.

У оној маси било је и лакомих. Неке подмитише, а некима обећаше.

И лакоми приђоше.

Квантитет расте, војска јача, а вође се задовољно смешкају.

Прођоше дани и месеци, протекоше многе године мучнога рада, и једнога дана поранише вође и војводе. Шетају по табору, прегледају силу свеколику, па им се груди надимају од радости, загледају се, а сваком из очију вири иста мисао: „Куцнуо је час. Нека јекну трубе наше и нека се предузме јуриш на непријатеља.“

Тако и би. Развише се заставе, а трубе јекнуше знак за јуриш.

— Напред, доле са нељудима, победа је наша!

И крете силна војска напред и грмну страховито из хиљада грла:

— Ура! Живело добро!

Упадоше у непријатељски логор. Кад, ал’ тамо нигде никога.

Тражише, прегледаше на све стране, али нигде живе душе.

— Где су? — пита један од вођа.

— Никога!

— Па ми смо освојили.

— Тако је!

Врте се пецива, прелива се румено вино у боцама, трепери жежена ракија, запалише се велике ватре, ударише бубњи и свирале, зазвечаше ситни таламбаси, зајечаше свирке сваколике, настадоше песме и попевке.

Би, дакле, весеље у част, у славу сјајне победе.

Погасише се огњи, угасише се свирке и попевке и безбрижна војска са још безбрижнијим војсковођама леже да спава, и захрка мамурна по весељу.

Наједаред, око поноћи, груну у логор једна мала чета одважних људи, па подвикну:

— Побеђени, предајте се победитељу!

И прену сањива маса. Једни јурнуше у бегство дивље, очајно, а други, што не могоше утећи, завикаше из хиљада грла:

— Живео победитељ, доле с нашим угњетачима!

Остадоше само вође, само они искрени борци, којих је мало, врло мало.

И настаде ново весеље у част победе, и војска, та иста војска весели се слатко и искрено.

То је био квантитет. Агитовали су док нису све увукли у своје редове, не питајући ко је ко, нити шта је и какав је ко. Кад су упали у непријатеље, а непријатеља нема, они су га увукли у себе, у своје редове, а ту је опаснији.

Квантитет је упропастио за трећину и оног старог доброг квалитета!

„Страдија“
22. мај 1905. године

Ко рђав лист издаје ништа му не помаже

Што прицвиље рано у неђељу,
У неђељу прије јарког сунца,
У стојноме граду Биограду,
А у својој дивној редакцији,
Оглашује да је соко сиви,
По истину, Адамовић Јово,
Ако цвили за невољу му је:
Пуста му је понестало блага,
А јунак се није научио
Подносити муке и невоље,
Јер је јунак соја господскога.
Он призива протектора свога
Господара Ђоку Николића,
Који’но се јунак разумије
У сађењу репе и кромпира:
„Гдје си болан, Николићу Ђоко,
Ја л’ не чујеш, ил’ не хајеш за нас;
Грдни су нас јади забушили:
Редакција у невољу пала,
Строшили смо четири хиљаде
Све динара у банкама новим,
Што си нама јунак даровао
Да новине наше покренемо,
Да са њима земљу застрашимо
И забуну многу начинимо,
Да владина недела бранимо
И поштене нападамо људе.
И ми, брате, тебе послушасмо
И бранисмо владина недела
И поштене нападасмо људе;
Не могасмо земљу застрашити
Нитко, брате, од нас страха нема,
Већ кад нашег сагледаше листа,
Насмија се мало и велико,
Насмија се сва господа редом,
А шапатом збори сиротиња
Ђе се залуд грдно обрукасмо
И пред свјетом образ оцрнисмо,
А ничега створит’ не моремо.
Нитко, брате, нашег листа неће.
Тројицу смо свега умолили
Да нам буду дивни претплатници,
Да имамо кога од заклетве,
А остали људи не шћедоше,
Ја л’ не хтјеше, ја ли не смједоше
Од твојега страха големога
И чланака полицајца Ђоке.
Ми почесмо џабе раздавати
Ал’ га опет нитко примит’ не шће.
Кад виђесмо бруку и покоре,
Доведосмо лагахне таљиге.
На таљиге новине метусмо,
Поћерасмо доље у чаршију,
У чаршију тамо међ пиљаре.
Пиљари нам листа цијенише
Један за све шесет пара даје,
Други за све и два гроша даје,
Трећи смисли на бога, на душу,
Па нам даде до три гроша равно.
Како таде, тако и данаске.
И ми редом штампасмо бројеве
И све силно расточисмо благо.“ —
Кад је Ђока разабрао рјечи,
Мука му је, и за јад му било:
Брке своје ниско објесио,
Чело му се у боре сабрало,
Уз образе пламен ударио,
Готове му сузе ударити.
Мисли јунак што ће и како ће;
Није њему жао пуста блага,
Нек се троши, пусто остат’ неће.
Он имаде доста пуста блага,
Каква блага све мека дуката,
Ал’ како ће стећи читаоце
Да његове читају новине,
Да му славу по свијету шире,
Да се прича и приповиједа
О његову сјају и господству:
„Нетко бјеше Николићу Ђока.
Бјеше Ђока министар Србије
Да такога ниђе не имаде
Што је земље на четири стране
Бутум земље Турске и Каурске,
Кара-Влашке и Кара-Богданске,
Руменлије и Анадолије.“
Ал’ сад виде Николићу Ђока
Да ће њему име погинути,
Па је њему срамно и зазорно.
Све мислио, на једно смислио,
Па говори Адамовић Јови:
„Мој војводо, Адамовић Јово,
Ако л’ ти је мало пуста чина,
Даћу теби чина још бољега,
Честита ћу тебе учинити;
Ако ли си благо похарчио,
Похарчио четири хиљаде,
Што ти за лист дадох у потаји,
Ти нијеси мене изгубио.
Док је мене и на мени главе
И мојега министарског чина,
Ти се немој страшити за благо
Шта т’ је мало у мојему листу?
Имаш доста књиге без јазије,
Мурићепа чим се чланци пишу,
Па ти пиши као досле што си.
Ако нитко неће нашег листа,
И том сам се јаду досјетио:
Ја имадем много пуста блага,
Каква блага, све мека дуката;
Отворићу све ризнице своје,
Отворићу и просућу благо,
На дукате покупићу људе,
Који ’но ће читат’ Савременик!“
Што је Ђока љутит говорио,
То истина учинити шћаше:
Он узима од ризница кључе,
Златне кључе од седам ризница,
Па отвори све ризнице редом,
Он отвори, и он просу благо
Да на благо скупи читаоце;
И телале пусти по Србији,
И телали по Србији вичу:
„Је ли мајка родила јунака
Да редовно Савременик прима;
Ко га прима — жут дукат добија,
Ко га чита — два дуката равно.“
Викали су за неђељу дана,
Ал’ се нитко јавити не смеде.
Састали се сви телали млади,
И одоше Николићу Ђоки
Да му кажу што је и како је.
Сви га љубе у скут и у руку,
Измичу се, дворе старијега,
Али шуте, ништа не бесједе!
Не смију га у очи гледати,
А камоли еглен отворити.
А пита их Николићу Ђока:
„Ђецо моја, моје вјерне слуге,
Јесте л’ прошли по земљи Србији,
Јесте л’ моју славу пронијели,
Је л’ Србија жељна листа мога,
Јесу л’ здраво Србљи витезови,
Јесу л’ здраво и јесу ли мирно?
Кажите ми што је и како је!“
Телали се смјерно поклонише:
„Господине, Николићу Ђоко,
зазор нам је у те погледати,
А камоли с тобом бесједити!
Ради смо ти добре јавит гласе,
Ал’ морамо истину зборити:
Ми смо прошли по земљи Србији
И твоју смо славу пронијели.
Јесу здраво Србљи витезови,
Јесу здраво, али нису мирно,
Фузија је грдно пропанула.
У Србији земљи племенитој
Није мајка родила јунака,
Ни сестрица брата однијала
Који ’но се смједе поуздати,
Поуздати у своје јунаштво
Да редовно чита Савременик,
А и ми га не бисмо читали
Да нам царе поклони Крушевац!“
Кад то зачу Николићу Ђока,
Плану Ђока као огањ живи
Удари се руком по кољену
Нови камгарн пуче на кољену
Златно дугме на десној манжетни,
Па подвикну из грла бијела:
„Авај мени до бога милога,
Данас видим да сам пропануо.“
А кад сјутра бели дан освану
Дан освану и огрија сунце,
Уранио Николићу Ђока,
Умио се и Богу молио
И попио каву и ракију,
Па он зове своје вјерне слуге,
Зове слуге и к себи призивље,
„Слуге моје, хитро похитајте,
Упрегните коње у каруце,
Је л’ ја, ђецо, мислим путовати;
Биоград ћу стојни оставити,
Па се кренут’ главом по свијету
Не би ли се млађан намерио
На некога срца јуначкога
Да редовно чита Савременик!
Ако л’ једног у свијету нађем,
Довешћу га у земљу Србију,
Ја л’ за благо, ја ли на јунаштво.
Ако ли га наћи не узмогнем,
Кунем ви се Богом истинијем,
Вишњим Богом и светим Јованом
И тако ми перо не рђало
Којим ситна акта потписујем,
Ја се јунак хоћу објесити,
Да се прича и приповиједа
Док је сунца и док је мјесеца;
Нек слијепци ходе по свијету,
Нек пјевају и помињу Ђоку
И његову спрему за привреду!“
Сједе Ђока у меке каруце,
Као да је Вуча Џенерале,
Па отиде главом по свијету
Да расипа своје пусто благо
И да тражи јунак читаоце
За лијепи листак Савременик.

Прибиљежио Вук

„Одјек“
25. октобар 1902. године