Ко је крив?

Једно јутро, пре неки дан, око 5 часова затекнем на чесми једног сељака где из чесме точи воду у суд с млеком, које носи ради продаје.

— Зар тако? — рекох му.

Он се не окрете.

— Еј, ти пријатељу, шта то радиш?

— Видиш шта радим! — рече и упола се према мени окрете, а затим заврте славину на чесми, и спусти суд поред себе.

— Па то је крађа, болан! — рекох да га тронем.

— Вода није за паре, ваљда неће и за њу да уведу монопол, као за дуван?!

— Знам, ал’ ти продајеш и воду по истој цени као млеко.

— Вала нисте ни ви господа бољи — рече равнодушно, окрете се и изиђе на врата.

Остао сам запањен.

Поредио сам од сваке руке и на жалост видим, да је наше чиновништво дугим низом година само себи убило углед.

Нема ваљда народа у коме су створени овако страшни појмови о господи, као што је то у нас.

А то зло има страховитих последица и не треба чекати да се само лечи.

Ово изгледа на први поглед можда и ситница, али ово је један страшан симптом. Сељак продаје воду под видом млека, мирне је савести, тврдог убеђења да „и господа нису бољи, не раде боље!“ А то није он један, то мишљење је у’ватило у нашег сељака јаког корена.

„Страдија“
12. мај 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.