Tag Archive | Vojska

Moderna vstaja

Mili bog, kaj vse se mi ne prikazuje v sanjah! Saji imajo nedvomno rudi drugi ljudje bedaste in neumne sanje, a ti si jih bržkone ne zapisujejo, jaz pa imam to čudno strast od nekod, da brž ko se mi kaj čudnega sanja, že zgrabim za pero in napišem, da bi dal še drugim ljudem priliko, da se čudijo.

Zaspal sem zvečer z mirnim in globokim snom, sanje pa so me ponesle v čase izza pred sto leti, vendar pa le tako, da ta doba ni bila enaka tisti, ki jo poznamo vsi iz zgodovine, marveč popolnoma drugačna. Edino, kar je bilo v mojem snu enako s tedanjimi časi, je bilo to, da Srbija kakor da ni bila osvobojena, da vladajo v nji Turki. Čutil sem, kakor da ne sanjam, marveč da je vse kakor v resnici. Turki vladajo v Srbiji; imajo nekaj kakor ministrstvom, uradom, ustanovam, uradnikom podobnega, vse, vse, kakor mi dandanes. Beograd isti kakor naš dandanašnji: iste ulice, iste hiše, vse isto, le da so na mnogih obratih in državnih zgradbah turški napisi, po ulicah pa je polno Turkov in mi Srbi, prav isti kakor smo dandanes, se srečujemo in pozdravljamo z njimi:

»Servus, Jusuf!«

»Servus!«

To je pozdrav z njihovimi prostaki, z najnižjim razredom, če pa pride kdo imenitnejših mimo ali pa celó oblast, poklekne vse na kolena, sname kapo in pobesi pogled k tlom. To, kar je najbolj čudno, pa je to, da so tudi Srbi v turški policiji. Bog bodi z nami, vendar se mi to še v snu ni zdelo niti najmanj čudno.

Ministri in dostojanstveniki so hodili po ulici v turbanih, z dolgimi čibuki, lagodnim korakom, z namrgodenimi obrazi. Vse se je krivilo in klanjalo pred njimi, oni pa so le tega ali onega blagovolili počastiti z blagohotnostjo in pozornostjo s tem, da ga je kdo s čibukom ošvrknil po glavi in dovolil, da se mu je za to počastitev najprisrčneje m ponižno zahvalil.

Mi samo prav isti kakor dandanes, le kakor da nismo svobodni kot dandanes, ampak da smo uboga raja, ki trepeta tako za svojo glavo, kakor za svojo družino in svoje imetje.

Turki nam niti malo ne prizanašajo. Nekatere nas vtikajo v luknje, nekatere mečejo v okove in težke verige, nekatere pošiljajo v izgnanstvo, nekatere mečejo iz državne službe in izmišljajo kakršna že bodi nasilja za nas, zavestno in pokorno rajo.

Prav tako iz notranjih delov Srbije venomer prihajajo črni glasovi: kako so nekomu nasilno odvzeli imetje, nekomu prodali za neplačane davke hišo z zemljiščem in mu še nažgali petdeset udarcev po podplatih, nekoga ubili, nekoga na kol nataknili, nekoga izgnali iz njegovega rojstnega kraja. Župane kujejo v železje in zapirajo, samo če kateri dvigne svoj glas proti nasilju, namesto njih pa nastavljajo druge, ki gredo turškim okrutnim oblastnikom bolj na roko; v cerkvene hrame pošiljajo biriče, ki s korobači pretepajo svečenike, ki ne bi podpirali turških hudobij.

»Kako dolgo bomo se prenašali to nasilje in zatiranje?« me je kakor vprašal na ulici neki moj dobri znanec, ki so ga Turki pred dvema-tremi dnevi izpustili iz ječe. Bil je to (takega sem ga poznal v snu) siromašen, hraber in pogumen človek, a je zaradi svojega vedenja s Turki mnogo hudega prenesel in pretrpel in so se ga mnogi Srbi rajši ogibali, da si ne bi zaradi druženja z njim nakopali turškega sovraštva na glavo.

»The, kaj pa naj človek stori?« sem stisnil skozi zobe in pogledal na vse strani, ali ne prisluškuje kdo najinemu pomenku.

»Kako, kaj naj človek stori?« me je vprašal oni in mi pogledal ostro v oči.

»No, kaj pa se da storiti?«

»Biti se je treba!« je dejal on.

Bilo mi je, ko da mi je nekdo podkosil noge, kar zamajal sem se in od strahu komaj izjecljal:

»S kom?«

»S Turki, s kom pa drugim?« je spet rekel oni ostro.

Pred očmi so mi zaplesali pisani kolobarji in nehote me je od strahu vrglo malo vznak.

»Toda, toda… to… to-da…« sem pričel jecljati.

»Kakšen toda, nikakšen toda, treba se biti, pa bomo bot!« je jezno zavpil moj znanec, krenil od mene in odšel.

Jaz pa sem dolgo obstal na istem mestu, kakor okamenel od začudenja. Nisem se mogel zavedeti. V tem trenutku se mi je pridružil nekdo izmed mojih dobrih prijateljev. Pozdravil me je in se začudil zaradi moje zaskrbljenosti in zbeganosti.

»Kaj pa ti je?« je vprašal.

Povedal sem mu razgovor s prvim znancem.

Ta se je na ves glas zasmejal in me udaril z roko po rami.

»Ha, ha, ha, ha!… Ga mar ne poznaš?… Ha, ha, ha, ha!… Ne veš, da je bil že vedno tako na tri ogle rezan?… Kaj pravi: da se bo treba biti?… Ha, ha, ha, ha! Lepo, bogme, da! Vidva bosta nič več in nič manj — napovedala vojno turškemu cesarstvu!… Ha, ha, ha, ha!… Mili bog, kakšna prismoda!« je rekel prijatelj in od smeha so mu stopile solze v oči.

»Čuden človek!« sem pripomnil.

»Nor, ne pa čuden. Ta bi rad krivo strugo Drine zravnal in se s Turki pravdal! To je popoln norec! Kakšno korist pa ima od tega? Zapirajo ga, v okove ga vklepajo, pretepajo, — to je vsa korist, ki jo ima od tega, da je že pogubil sebe in svojo družino, niti ne upoštevam. Nekaj je še takih zanesenjakov. Lahko se tolaži s tem, da jih je še nekaj, ki mu lahko delajo družbo!« je pripomnil moj prijatelj in se še glasneje zasmejal:

»Ha, ha, ha, ha!… Vojna sultanu, to ti je tič!« je rekel in spet bušil v smeh.

Tudi meni se je zazdela vsa stvar smešna in tako sva se začela oba smejati.

Sanje so nekaj čudnega, ker nir v njih niči, točno določenega in, kar je najlepše, človeku se vidi vse to čisto naravno in resnično. Tako je bilo tudi z menoj v teh sanjah.

Kakor da sem v Beogradu, sočasno pa nekje v planinah, na hribih, s preprostim ljudstvom, pa v gozdu, mračnem in prostranem, kjer stoji na samem lepo urejen, eleganten hotel.

Tisti moj nemirni in bojeviti znanec nas je povabil kakšnih trideset uglednejših mož iz vseh krajev na pogovor, kaj naj ukrenemo zoper turško nasilstvo. Turki so od dne do dne, od ure do ure počenjali čedalje večje hudobije, tako da smo morali biti v resnih skrbeh in dobro premisliti, kaj naj se ukrene v tej obči ljudski stiski.

V prostrani sobi nekega hotela se nas je zbrala desetorica, ob mlečni kavi smo se pomenkovali o navadnih vsakdanjih zadevah, čakajoč drugih.

V sanjah sem bil jaz profesor neke šole in pripovedoval sem, kako bom prihodnjo uro predaval o Toricellijevih ceveh; neki trgovec je pripovedoval, kako mu dajejo Turki v trgovini več izkupička kakor pa Srbi; nekdo drugi, ne vem, kaj je bil po poklicu, je spet pravil, kako je udaril včeraj mačko in zlomil krasno palico pri tem; vendar pa jo bo spet popravil, je rekel. Neki kmet je pravil, da ima svinjo, ki mu žre piščance, pa človek ne ve, kaj bi napravil z njo, a svinja je dobra in odlično pleme. In tako smo se pomenkovali in prihajali so polagoma drug za drugim oni uglednejši, ki so bili povabljeni na ta važni tajni pogovor.

Prišlo jih je še deset, nato je bilo malo prestanka in pričele so prihajati posetnice naslednje vsebine: »Zaradi važnega opravila ne morem priti. Pristanem na vse, kar boste sklenili…«, »Zadržan sem z delom; soglašam z vsem, kar sklenete…«, »Nujno moram h krojaču, da pomerim obleko; oprostite me za danes…«, »Žal mi je, da ne morem priti, ker moram na postajo čakat prihod svoje tete. Sporočila je, da pride z današnjim vlakom« — in še cel kup drugih z važnimi razlogi, ki so preprečili še ostalim povabljenim in uglednejšim ljudem, da bi se udeležili tega sestanka.

Ko nismo imeli nikogar več čakati, je sklicatelj vstal in z drhtečim glasom pričel govoriti:

»Niso prišli vsi. Ali niso hoteli, ali se niso upali, vseeno. Tudi nas dvajset ljudi, iz dvajset različnih krajev naše dežele lahko mnogo storimo. Turško zatiranje in nasilstvo je preseglo že vse mere. Tega ne moremo in tudi ne smemo več prenašati. Niti enemu izmed nas ni več varna glava na rami, nikar šele imetje. Naj mar molče, s prekrižanimi rokami in s sklonjeno glavo čakamo, kdaj pride vrsta na nas, da se nam zakotali glava na goda tla, naj bomo brezbrižni za čast naših družin in zaradi našega življenja in koščka kruha dovoljujemo Turkom, da nam onečaščajo naše hčere in žene, da nam podirajo cerkve in nas sreda ceste pretepajo s korobači; naj se morda še prilizujemo tem človeškim izrodkom in hvalimo njihova nasilja, da bi mogli prijetno živeti? Pa kaj naj bo to življenje, če ne more biti častivredno? Kaj bi nam svila in zlato, če smo izgubili vero in narodnost, pa svojo čast in svoj ponos? Ne, bratje, tako res ne more več iti. Ne sme več ostati tako!«

»Ne sme ostati!… Lepa reč! To je lahko reči: ne sme ostati, toda kdo te bo poslušal? Kaj moreš ukreniti?… Govoriš, kakor da si ruski car in samo zakličeš Turkom: »Tako ne sme biti več!«, pa se ti vsi vržejo na kolena. Zato te vprašam: »Kaj naj storimo ti in jaz pa mi vsi, ki smo tu?« mu je pretrgal besedo eden od nas, ki se je odlikoval po svoji modrosti in previdnosti.

»Veliko lahko storimo; in če zahtevamo, naj bo bolje, bo tudi res bolje. Naša želja utegne postati sčasoma zapoved.«

Nekaj uglednežev je skomizgnilo z rameni, se spogledalo s takim izrazom na licih, kakor da se vsi osupli od začudenja vprašujejo in odgovarjajo drug drugemu: »Kaj pa je temu človeku?« »Bog nebeški si ga vedi!« Izmenjali so spet svoje poglede in zdaj je izraz na njih licih govoril: »Norec!«

Nekdo drugi spet, ki mu je sedel nasproti in se s komolci naslanjal na mizo, ga je gledal s priprtimi očmi, mu meril naravnost v obraz nekako otožno, ne da bi kaj spregovoril, dolgo časa, in šele nato malo bolj odprl oči in ga krivo pogledal, nekako zaničljivo, zviška, ter stisnil skozi zobe leno in zateglo:

»The!…« nato pa je obrnil glavo v stran ter začel zdolgočaseno tipkati s prsti po mizi.

»Pomenkujemo se pač!« je konično pripomnil spet nekdo iz kota.

Oni, ki se je najbolj odlikoval s svojo modrostjo in previdnostjo, se je dvignil in stopil pred našega vročekrvnega tovariša, si prekrižal roke na prsih in ga začel meriti od glave do peta ter pričel kakor človek z bogatimi izkušnjami, ki govori z nespametnim mladeničem:

»Lepo, povej, prosim, zakaj smo prišli sem in kaj hočeš?«

»Prišli smo se posvetovat, kako bomo že slednjič napravili konec tej tiraniji, temu turškemu nasilstvu. Zbrala smo se tukaj najuglednejši ljudje vse dežele, da s skupnimi močmi poiščemo zdravilo!« mu je odgovoril sklicatelj z odmerjenim, z globoko vero v blagor prežetim glasom.

»Dobro, to hočemo tudi mi.«

»Če hočemo, kaj pa potem čakamo? Svoje borne glave čuvamo, toda tudi te bomo zgubili, a šele, ko bomo zgubili svoj ponos in svojo čast!« je planil prvi in treščil s pestjo po mizi s tako silo, da so se mnogi malo odmaknili.

»Bolje suženj, kakor grob!« je kliknil nekdo.

»Nehajte zdaj, da se najprej pogovorimo,« nam je dejal previdni, nato pa se spet obrnil k vročekrvnežu z besedami:

»Lepo, povej mi, prosim, kaj misliš, da je treba ukreniti?« je vprašal hladno in s polno takta.

»Da se dvignemo zoper Turke. Da vsak v svojem kraju podžigamo ljudi in da tudi mi pričnemo z ubijanjem, ker oni nas koljejo in ubijajo. Drugega zdravila ni, ga ne more biti!«

Nekateri so se zasmejali tem urno izrečenim, ognjevitim besedam kakor kaki otročariji; nekateri pa so boječe pogledali okrog sebe, a drugi so začeli zbijati zlobne, ujedijive šale na račun tega neresnega govora.

»Dobro, naj se dvignemo, praviš?« je vprašal previdni.

»Dvignimo se!« je odgovoril oni odločno in v očeh se mu je vžgala iskra.

»S kom pa se boš dvignil? Povej no, s kom!?«

»Z menoj, s teboj, z njim, z onim, z nami, z vsemi, z ljudstvom!«

»Kaj govoriš prazne besede?… Kje pa je to ljudstvo, s kom si se dogovarjal?«

»S teboj, s temi ljudmi tod.«

»Kaj pa smo mi?«

»Kako, kaj smo?«

»Tako, vprašam te!«

»Ljudje.«

»Res smo ljudje, to sam vidim, samo koliko pa nas je tu?«

»Dvajset.«

»Saj, to mi povej. Dvajset, res, a to ni nič! Ha, ha, ha! Dvajset!…«

»To je mnogo,« je kriknil vročekrvnež, »ker nas dvajset lahko pobije dvajset Turkov v dvajset različnih krajih, a vsakdo od nas lahko pridobi po tri dobre in zveste tovariše in vsakdo izmed njih lahko stori isto. Samo prične naj se, hitro bodo priskočili na pomoč še drugi nezadovoljneži in maščevalci, ki jim je življenje že tudi sicer zamrlo. Samo poči naj in se prične klanje, potem pa kakor bog dá: ko se bodo začeli dogodki razvijati, bodo sami pokazali pot, po kateri je treba iti.«

Mnogi so se zaničljivo zasmejali, previdnejši so ga gledali izpod oči, majaje z glavo, kakor da ga pomilujejo zavoljo take nepremišljenosti, pa so dejali:

»Tako torej, planimo mi dvajseterica in pobijmo dvajset Turkov, ostali pa se bodo prestrašili, nekateri pobegnili v Azijo, nekateri pa poskakali v vodo.«

»Vsi skupaj ste sami bojazljivci!« je kriknil vročekrvnež in treščil po mizi.

»Dobro, prosim te, glej, jaz soglašam s tvojim načrtom, pa če soglašamo vsi tukaj. Dobro, nas je dvajset in naj jih v najboljšem primeru zbere še vsakdo izmed nas po deset, jih je to dve sto, pa denimo, da se zgodi redek primer — no, prav, tudi kaj takega se lahko zgodi — in ubije vsakdo po dva Turka v svojem kraju; pa če se jih dve sto ljudem pridruži še toliko, recimo; pa da Turki kar stoje, da jih tako pobijamo kakor muhe, — kaj bo opravljeno s tem?«

»Mnogo.«

»Mnogo, a hudega za nas. Samo razdražili bomo Turke in sultana, ti pa glej, kam boš odnesel pete. Tedaj šele bi videl, dragi moj, kako moder je ta tvoj predlog.«

»A se ljudstvo mar ne bo pridružilo, ko bo videlo, da se je boj začel? Tudi mi ne bomo legli na cesto, da bi nas Turki pomandrali, marveč se bomo bili iz zasede.«

»Ljudstvo, ljudstvo!… Kakor otrok govoriš. To vendar ne gre tako, brate! Da se biješ! Lepo, dajmo vsi, bijmo se! A naše žene in otroke naj obesimo na klin? Ali pa naj jih pustimo, da jih bodo Turki cvrli? Glej, ti imaš otroke, ima jih drugi in tretji. Jutri pogineš in kaj družina?!«

»Vsi ne bodo izginili. Na to ne bom mislil. Kakor bo bog dal.«

»Na kaj pa naj mislim?«

»Da se bijemo, pa naj se izteče kakor koli.«

»Spet govoriš kakor otrok. Da se biješ, da se biješ, in ne misliš na posledice. Prav, naj se še v tem strinjam s teboj; dobro, naj se družine nihče ne dotakne, in naj se dogodi še ta najboljši primer, da Turki za mesec dni pozaspe in da se nas zbere tudi po dvajset tisoč borcev, a s cim se boš vojskoval?… Kje imaš orožje, kje smodnik, kje svinec, hrano za vojake? Saj smo brez denarja, gola beračija, raja! Brez kruha, brez grižljaja, brez orožja, brez municije – pa naj se bijemo!«

»Našlo se bo vse, ko se ljudje odločijo!« je zavpil navdušeni govornik.

»Našlo se bo. Lepo, pa recimo tudi to, čeprav je nemogoče. Torej dvajset tisoč vojakov imaš z dobrim orožjem, imaš topove in dobre topničarje, imaš hrane, municijo, vsega. Pa kaj?… Spet nič. Privalila se bo sultanova vojska, nas pomendrala čez kak dan in kaj smo dosegli? Nesrečo?… Koliko ljudi bi bilo pobešenih in na kole nataknjenih, koliko družin z mečem posekanih, pa še tisto, kar bi ostalo, bi moralo trpeti hujše gorje kakor zdaj. Taka je ta stvar in ne le da iz vsega tega ne bo nič in se nas bo samo nekaj ugonobilo, pa če koga ubijemo ali ne ubijemo, Turki pa nas bodo pobili vse skupaj in nas do devetega kolena iztrebili.«

»Pa naj izginemo, saj naše življenje tako ni nič vredno!«

»A ti nisi sam. Svojo družino imaš. človek ne pripada samo sam sebi, ampak mora skrbeti tudi za svojo družino.«

»To je jasno; kdo bi sc pogubljal za prazen nič, brez zanesljivega uspeha? In ne samo sebe pogubljal, marveč ubijal še svojo družino, za katero moramo skrbeti!« je povzel besedo nekdo.

»Saj o tem niti govoriti ni treba!« je rekel drugi.

»Če bi že bil človek sam, naj pogine — samo enkrat se umre; a jaz imam nepreskrbljeno mater!« je dejal tretji.

»Saj, ti imaš mater, a jaz poleg matere še ženo in petero otrok!« je pripomnil četrti.

»Jaz imam setro, za katero skrbim!« je rekel peti; »zase mi ni, a še njo bi pogubil s svojo norostjo.«

»Jaz imam državno službo in z njo redim stare roditelje in družino! Niti ni potrebno, da bi me ubili, marveč samo, da mi odvzamejo košček kruha, ki si ga pošteno zaslužim, pa smo uničeni tako jaz kakor tudi moja družina. In naj se človek vpraša: čemu vse to? Za brezumnost! Kdaj pa se je še zgodilo, da je dvajset ljudi z golo rajo započelo vojno proti neki cesarski lepo urejeni in mogočni vojski! Bolje bi bilo, da vzamem pikolo v roke in se sam ubijem; še to bi bilo pametneje, se mi vsaj družine ne bodo dotikali!« je dokazoval šesti.

Tudi jaz sem prav tako našel tehten vzrok zaradi državnes službe.

Nekdo je rekel spet:

»Jaz sem sicer res sam, toda tudi jaz imam kot človek svoje osebne obveznosti, ki me ovirajo. Za glavo mi ni, vendar pa bi jo dal za modro stvar, ne pa da bi nespametno poginil in s tem oškodoval splošno stvar. Treba se je resnično lotiti tega, vendar pa premišljeno in previdno.«

»Tako je!« smo kliknili z odobravanjem.

»Prosim vas, o tem ne more biti niti besede, vsaj v takih okoliščinah ne, ko teren še ni pripravljen. To bi pomenilo delati streho, ko še hiše nimamo. Niti enega ni med nami, ki bi mu blaginja te dežele ne bila pri srcu; prav zato pa je treba delati po načrtu, z organizacijo, polagoma, iz temeljev! To je tiha voda, ki bregove podira. Zato, bratje, pustimo zdaj to, kar je nemogoče, in poglejmo, kaj se da storiti v teh gorja polnih dneh; da se pogovorimo o vsem in da vse dobro premislimo,« je začel razlagati oni modri in previdni človek.

»Tako je!« smo od vsega srca pritrdili tehtnim razlogom tega tihega, resnega človeka, bogatega s skušnjami in polnega diplomatskega tona.

»Začeti vstajo, je velika in mogočna zadeva, toda v mislih je treba imeti in pregledati treba vse posledice, bodi dobre, bodisi slabe za naš narod in točno določiti: ali je smiselno dati toliko žrtev ali pa je bolje in pametneje, odložiti to za ugodnejši trenutek. In premisliti vse to še tedaj, ko bo vstaja že desetletja pripravljena. In zdaj naj vidi naš spoštovani tovariš, česa vsega nam je treba, če nameravamo pametno začeti:

  1. Ustanoviti je treba poseben odbor in v vsakem kraju pododbore, ki imajo nalogo pripraviti in naravnost vzgajati ljudstvo za vstajo;
  2. Skrivaj je treba zbirati med ljudstvom denar, da se nabere glavnica za nabavo orožja ter vseh vojnih potrebščin; v ta namen je potreben najmanjši znesek deset milijonov dinarjev;
  3. Nadalje je potrebno ustanoviti fond za vdove in za vzdrževanje otrok, ki ostanejo brez staršev, ko ti izginejo v vojni. Ta fond mora biti kje v inozemstvu, naložen v zanesljivi banki in mora znašati najmanj sto milijonov, da bi mogle naše ubegle družine v inozemstvu dostojno živeti;
  4. Ustanovi se bolniški in invalidski sklad. Tudi tu je potrebna znatna vsota. Če izgubi kdo roko ali nogo, ne smemo dopustiti, da bi prosjačil, marveč da bo imel možnost zdravljenja in dostojnega življenja;
  5. Zagotoviti treba pokojnino borcem, kajti po petih letih se lahko vsak borec pošlje v pokoj: borec v pokoju. Ni namreč pravično, da bi od vojnih naporov izčrpani in utrujeni človek umiral v revščini in bedi, marveč ga je treba poslati kam v inozemstvo, da bo vsaj do smrti prijetno živel;
  6. Treba je pridobiti vsaj dve-tri močne sosedne države, ki bi nam priskočile na pomoč v primeru, če bi se naše podjetje ponesrečilo;
  7. Ko bo pripravljeno za prvo silo vsaj šest tisoč dobro oboroženih in izvežbanih borcev, je treba ustanoviti tajen domoljuben list, da bodo ljudje dobro obveščeni.«

»Tako je!« se je zaslišal glas večine.

»E, gospoda, mene oprostite,« se je oglasil neki trgovec; »v trgovini imam še dela. Soglašam z vsem, kar sklenete.«

»Moja teta odpotuje zdajle z ladjo in jo moram spremiti!« sem rekel jaz in potegnil uro, da bi videl, koliko je.

»Jaz moram peljati ženo na sprehod. Oprostite me, soglašam s tem, kar sklenete!« je dejal neki uradnik in pogledal na uro.

»Stojte, ljudje! Nikar se ne razhajajte, dokler ne ugotovimo, kaj bomo z listom!« se je zaslišal glas nekoga.

»To je lahka stvar. Poglavitno je, da smo vsi složni, da ustanovimo rodoljuben list, potem, ko bodo izvršene vse priprave, ki jih je modro in taktično naštel spoštovani govornik!« sem rekel.

»Tako je, tako je!« se je oglasilo z vseh strani.

»Izbrati je treba trojico, ki bo vse to dobro premislila in izdelala podroben program lista, ki bi ga bilo treba imenovati Borba

»Krvava borba!« je predlagal nekdo.

»Krvava borba!« so z gromkimi glasovi odgovorili z vseh strani.

»Na prihodnji seji nam bodo torej morali ti trije, ki jih izberemo, predložiti podroben načrt in smer lista, ki se bo ustanovil, ko bodo opravljene vse te previdne priprave,« sem rekel. — In v tem sem se zdrznil in se prebudil.

 

Vir: Radoje Domanović, Zgodbe in satire, Slovenski knjižni zavod, Ljubljana 1951. (Prev. Fran Albreht)

Stradija (8/12)

(prejšnja stran)

Čeprav sem mislil, da bi šel najprej k prosvetnemu ministru, se mi je zaradi teh zadnjih nesrečnih dogodkov vendarle zahotelo slišati, kaj misli o tem vojni minister, in sem se še tistega dne odpravil k njemu.

Vojni minister, majhen, suhljat človeček, z upadlimi prsmi lin s tankimi ročicami je pravkar šele končal svojo molitev, preden me je sprejel.

V njegovi pisarni je bilo čutiti duh po miri in kadilu, kakor v kakšni cerkvici, na njegovi mizi pa so ležale skladavnice pobožnih, starih in že orumenelih knjig.

Sprva sem pomislil, da sem se zmotil in prišel h komu drugemu, vendar pa me je uniforma višjega častnika, ki jo je imel gospod minister na sebi, le prepričala o nasprotnem.

»Oprostite, gospod,« je rekel blago, z rahlim, tankim glasom, »pravkar sem opravil svojo redno molitev. To opravim vedno, kadar sedem k delu, zdaj ob teh zadnjih nesrečnih dogodkih na jugu naše mile dežele pa je molitev še veliko bolj umestna.«

»Če bodo nadaljevali svoje napade, pride lahko še do vojne?« sem vprašal.

»Ah, ne, za to ni nikake nevarnosti.«

»Toda po mojih mislih, gospod minister, je nevarnost že to, da v celi pokrajini naše dežele ubijajo ljudi in vsak dan ropajo.«

»Ubijajo, res je; toda mi ne moremo biti tako nekulturni, tako divjaški kakor… Tako mraz je tu notri, kakor da mi piha od nekod. Govorim in govorim tem nesrečnim služiteljem, da mora biti v moji sobi temperatura zmerom šestnajst in pol stopinj, pa vendar nič…« je pretrgal gospod minister svoj začeti razgovor in pozvonil služitelju.

Služitelj pride, se pokloni in na prsih so mu zažvenketale medalje.

»Ali vam nisem za božjo voljo že toliko dopovedoval, da mora biti v moji sobi temperatura stalno šestnajst in pol stopinj, danes pa je spet mraz, vidite; nekak prepih je; še zmrznil bi človek.«

»Gospod minister, glejte, toplomer kaže osemnajst!« reče fant spoštljivo in se pokloni.

»Potem je dobro,« reče minister, zadovoljen z odgovorom, »lahko greste, če vam je prav.«

Fant se spet globoko prikloni in odide.

»Ta vražja temperatura mi res prizadeva take skrbi, verjemite mi; a temperatura je za vojsko glavna stvar. Če temperatura ni kot je treba, ni vojak nič prida… Vse jutro že pripravljam poseben razpis vsem komandam. Čakajte, preberem vam ga:

»Ker so se zadnje čase vse pogosteje dogajali vpadi Anutov v južne kraje naše dežele, odrejam, da opravijo vojaki vsak dan pod komando skupno molitev k vsemogočnemu bogu za rešitev naše drage in mile domovine, orošene s krvjo naših vrlih prednikov. Molitev, ki je potrebna za ta primer, bo določil vojni kurat; na koncu molitve pa naj se dostavi tole: »Naj milostljivi bog podeli dobrim, mirnim in pravičnim državljanom, ki so padli kot žrtve zverinskega nasilja divjih Anutov, nebeško kraljestvo! Podeli bog zveličanje njihovim pravičnim rodoljubnim dušam; bodi jim lahka zemljica stradijska, ki so jo tako iskreno in goreče ljubili! Slava jim!« To morajo izgovarjati vsi vojaki in starešine hkrati; a izgovarjati morajo to s pobožnim, ponižnim glasom. Nato pa naj se vsi zravnajo, možato dvignejo ponosne glave, kakor se to spodobi za hrabre sinove naše dežele in ob trobentanju trobent in bobnanju bobnov trikrat gromovito vzkliknejo: »Živela Stradija, dol z Anuti!« Treba je paziti na to, da se bo izvršilo vse lepo in pozorno, ker je od tega odvisna blaginja naše domovine. Ko se bo vse to brez nevarnosti izvršilo, naj nekaj čet z zastavami zmagovito odkoraka po ulicah, ob gromkih bojevitih zvokih godbe, vojaki pa morajo tako ostro korakati, da se jim bodo ob vsakem koraku stresali možgani v glavi. Ker je zadeva nujna, je treba vse to nemudoma natanko izvršiti in izčrpno poročati o vsem. Hkrati najstrožje odrejam, da posvetite posebno pozornost temperaturi v kasarnah, da bo ustreženo temu najhistvenejšemu pogoju za razvoj naše armade.«

»To bo gotovo rodilo lep uspeh, če razpis pravočasno prispe?« sem rekel.

»Moral sem pohiteti in hvala bogu je bil razpis pravočasno brzojavno odtipkan, že celo uro pred vašim prihodom. Če ne bi bil pohitel, da se zadeva tako za časa pametno uredi, bi se lahko dogodil cel kup neprijetnih in grdih primerov.«

»Imate prav!« sem rekel, samo da sem nekaj rekel, čeprav nisem mogel imeti pojma, kaj bi se utegnilo pripetiti grdega.

»Da, dragi gospod, tako je. Če ne bi bil kot vojni minister tako ukrenil, bi utegnil kateri komandantov na jugu naše dežele uporabiti vojsko, da bi z orožjem v roki pohitel na pomoč našim državljanom in da bi se prelivala anutska kri. Vsi naši častniki so tudi res teh misli, da bi bil to najboljši način, vendar pa nočejo o stvari malo globlje in bolj vsestransko razmišljati. Prvič in predvsem hočemo mi, naša današnja vlada, miroljubno, pobožno zunanjo politiko, nočemo biti nečloveški s sovražniki, za to pa, da oni tako zverinsko ravnajo z nami, jih bo kaznoval bog z večnim trpljenjem in s škripanjem z zobmi v peklenskem ognju. Druga stvar pa, dragi gospod, ki je prav tako važna, je to, da naša današnja vlada nima pristašev med ljudstvom in da nam je naša armada v glavnem potrebna za paše notranjepolitične zadeve. Če je na primer kaka občina v rokah opozicionalcev, je treba porabiti oboroženo silo, da se taki izdajalci naše izmučene domovine kaznujejo in da izročimo oblast v roke kakemu našemu človeku.«

Gospod minister se je odkašljal, zato sem povzel besedo.

»To je že res, toda če bi zavzeli vpadi anutskih čet večji obseg?«

»E, potem bi tudi mi podvzeli ostrejše korake.«

»Kaj nameravate v tem primeru, gospod minister, če smem vprašati?«

»Podvzeli bi ostrejše ukrepe, toda zopet taktno, modro, s premislekom. Najprej bi odredili, naj se po vsej deželi sprejmejo ostrejše resolucije, in če, bogme, niti to ne bi zaleglo, bi morali, pač v vsej naglici, seveda, ne da bi izgubljali čas, ustanoviti poseben rodoljuben list z izključno patriotično tendenco, in v takem listu bi vsuli celo vrsto ostrih in naravnost strupenih člankov proti Anutom. Toda bog ne daj, da bi po nesreči prišlo tako daleč!« je rekel minister in potrto pobesil glavo ter se pričel križati, šepetaje vroče molitve s svojimi bledimi, izpitimi ustnicami.

Mene seve ni prevzemala niti trohica tega blaženega, pobožnega čustva, vendar pa sem se že zaradi vljudnosti še sam pričel križati, a neke čudne misli so me obletavale:

»Čudna dežela!« sem pomislil… »Tam umirajo ljudje, vojni minister pa sestavlja molitve in premišljuje o ustanavljanju rodoljubnega lista! Njihova vojska je poslušna in hrabra; to je dokazala že v premnogih vojnah; in čemu ne bi poslali vsaj kak oddelek na mejo, da bi preprečili nevarnost teh anutskih čet?«

»Ta moj načrt se vam zdi morda čuden, gospod?« mi seže v misli minister.

»Res se mi zdi čuden!« sem rekel nehote, čeprav sem se pri priči pokesal zavoljo te nepremišljenosti.

»Dragi moj, vi pač niste dovolj posvečeni v te stvari. Tu ni poglavitna stvar, da zavarujemo deželo, marveč, da čim dlje obdržimo svoj kabinet. Prejšnji kabinet se je obdržal mesec dni, mi pa smo šele dva — tri tedne na vladi in naj tako sramotno pademo!. Polažaj se pa neprenehamo maje in zato se moramo seveda posluževati vseh ukrepov, da se čim dalje obdržimo.«

»Kaj pa delate?«

»Delamo, kar so tudi drugi delali doslej! Za vsak dan pripravljamo kaka presenečenja, prirejamo slovesnosti; in zdaj si bomo, ker nam pač stvari slabo stoje, morali izmisliti kako zaroto. In to v naši deželi ni težko. In kar je poglavitno, ljudje so se že tako privadili tega, da še, čeprav je vse suženjsko pokorno, z začudenjem sprašujejo: »Kaj? Mar res ni še nobene zarote?« če le nekaj dni več mine brez tega najzanesljivejšega sredstva za pobijanje opozicije. In tako nam je torej zaradi teh presenečenj, slovesnosti in zarot vojska zmerom potrebna za naše notranje zadeve. Postranska stvar je, dragi gospod, da ljudje tam doli padajo; zame je poglavitno, da izvršim nujne stvari, ki so koristnejše za deželo, kakor pa bi bila taka očitna bedarija, tolči se z Anuti. Vaše mišljenje o teh stvareh, kakor je po vsem videti, ni originalno; tako mislijo na žalost tudi naši oficirji in naša vojska, toda mi, člani sedanjega kabineta, gledamo na stvar mnogo globlje in trezneje!«

»Pa je armada sploh potrebna za kaj drugega, kakor za obrambo dežele, za obrambo tistih družin tam doli na jugu, ki trpe zavoljo tujega nasilja? Kajti prav isti kraji, gospod minister, pošiljajo v armado svoje sinove in jih pošiljajo radi, ker gledajo v nji, v svoji vojski, svojo podporo«, sem rekel gospodu ministru prilično jezno, čeprav ne bi bilo treba reči tega; pa je že tako, da se včasih človeku zareče in napravi marsikaj, kakor bi ga nekaj obsedlo.

»Mislite, da vojska nima imenitnejše dolžnosti, gospod?« mi je rekel gospod minister s tihim, toda karajočim glasom, karajoče, otožno in s trohico prezira, kima je z glavo, pri tem pa me je z omalovaževanjem meril od glave do peta.

»Mislite res?« je ponovil z bolestnim vzdihom.

»Ampak, prosim vas…« sem pričel nekaj; toda kdo ve, kaj sem hotel, ker niti sam ne vem tega: že mi je segel v besedo minister z močnejšim glasom, pomembno izgovarjajoč svoje važno in prepričljivo vprašanje.

»Kaj pa parade?«

»Kakšne parade?«

»Je treba to še vpraševati? To je vendar sila važna stvar v deželi!« se je umirjeni in pobožni gospod minister malce razjezil.

»Oprostite, nisem vedel tega,« sem dejal.

»Niste vedeli?!… Lepa reč! Saj vam neprenehoma govorim, da so zaradi raznih važnih presenečenj v deželi potrebne tudi slovesnosti in parade; in kako bi bilo vse to mogoče brez armade? To je vsaj za danes njena poglavitna naloga. Naj vdirajo neprijateljske čete, to niso tako važne stvari; poglavitno je le, da ob zvokih trobent paradiramo po ulicah; in šele če bi se prikazala od zunaj velika nevarnost za deželo, bi bržkone tudi minister za zunanje deželne zadeve začel malo skrbeti za to, če ne bi bil slučajno zaposlen s svojimi domačimi zadevami. Ta revež ima veliko otrok, a država vendarle skrbi za svoje zaslužne ljudi. Njegovi moški potomci, veste, se bolj slabo uče; in kaj se je dalo tu ukreniti drugega, ko da so jih sprejeli kot državne gojence? Tako je tudi prav; pa tudi za zensko deco bo poskrbela država, ker jim bo na državne stroške pripravila doto, ali pa bo dala ženinu, ki bo vzel ministrovo hčerko, visok položaj, kakršnega drugače kot se razume ne bi mogel nikoli dobiti.«

»Lepo je, da se zasluge cenijo!« sem dejal.

»Pri nas je to nekaj edinstvenega. V tem nam ni nikdo kos. Najsi je bil minister kdor koli, celo dober ali slab, hvaležna država se zmerom pobriga za njegovo družino. Jaz sam sem brez otrok, zato pa bo poslala država mojo svakinjo v slikarsko šolo.«

»Je gospodična svakinja zelo nadarjena?«

»Doslej še ni slikala; toda kdo ve, lahko pričakujemo uspeh. Z njo pojde tudi njen mož, moj svak; tudi on je določen za državnega gojenca. To je zelo resen in vrl človek; od njega’ lahko marsikaj pričakujemo.«

»Sta gotovo mlad par?«

»Mlad še, se lahko reče; svaku je šestdeset, svakinji pa okrog štiriinpetdeset let.«

»Vaš gospod svak se gotovo peča z znanostjo?«

»O, pa še kako! On je sicer branjevec, a rad prebira romane; časopise pa kar požira kakor se pravi. Bere vse naše liste in raznih podlistkov in romanov je prebral že več kakor dvajset. Njega smo poslali študirat geologijo.«

Gospod minister je umolknil, se malo zamislil in pričel sukati svoj molek, ki mu je visel kraj sablje.

»Opomnili ste prej neko presenečenje, gospod minister?«, sem ga spomnil začetka najinega pogovora, ker me niti njegov svak niti njegova svakinja nista posebno zanimala.

»Saj, saj, imate prav, najin pogovor je nekoliko zašel na postranske stvari. Imate prav. Pripravili smo pošteno presenečenje, ki mora imeti velik političen pomen.«

»To bo vsekakor zelo pomembna stvar. A o tem se ne sme še nič vedeti, dokler se ne bo zgodila?« sem radovedno vprašal.

»Zakaj ne, prosim vas? Saj je razglašeno že vsemu ljudstvu in ves narod že pripravlja veselice in vsak trenutek pričakuje važnega dogodka.«

»To bo gotovo neka sreča za vašo deželo?«

»Redka sreča. Ves narod se veseli in z navdušenjem pozdravlja vlado zaradi njene modre, rodoljubne uprave. O ničemer drugem se ne govori in ne piše sedaj v naši deželi, kakor o tem srečnem naključju, ki bo kmalu napočilo.«

»Gotovo ste ukrenili že vse potrebno, da bo to srečno naključje neizogibno napočilo?«

»Temeljiteje nismo še razmišljali o tem, vendar pa ni izključena možnost, da bo v resnici napočilo kako srečno naključje. Gotovo vam je znana ona stara, starodavna zgodba, kako je oblast v neki deželi pojavil velik Genij, kratkomalo Mesija, ki bo rešil domovino dolgov, slabe uprave in vsega zla in revščine ter povedel ljudstvo po boljši poti v srečnejšo bodočnost. In res se je razdraženo in s slabimi deželnimi oblastmi in upravo nezadovoljno ljudstvo pomirilo in nastalo je veselje po vsej deželi… Res niste še nikdar slišali te stare zgodbe?«

»Nisem je, a je zelo zanimiva. Prosim vas, kaj pa je bilo dalje?«

»Kakor vam pravim: nastopila sta radost in veselje po vsej deželi. Ljudstvo je zbrano na velikem vseljudskem zborovanju že sklenilo, da se z bogatimi prispevki nakupijo velika posestva in sezidajo številne palače, na katerih bo zapisano: »Ljudstvo svojemu velikemu Geniju in rešitelju«. Vse to je bilo ukremjeno v kratkem času, vse je bilo pripravljeno, pričakovali so samo še Mesijo. Ljudstvo je s splošnim javnim glasovanjem izbralo tudi že ime svojemu rešitelju.«

Gospod minister je obstal in spet vzel svoj molek, na katerem je počasi jel preštevati jagode.

»In se je Mesija pojavil?« sem vprašal.

»Ni se.«

»Res ne?«

»Menda ne!« je rekel minister ravnodušno in videti je bilo, kakor da brez veselja pripoveduje to zgodbo.

»Zakaj pa ne?«

»Kdo neki bi vedel!«

»In se sploh ni nič važnega dogodilo?«

»Nič.«

»Čudno!« sem rekel.

»Namesto Mesije je bila tisto leto silna toča, ki je pobila ves posevek v deželi!« je dejal minister, umirjeno ogleduje jantarjeve jagode svojega molka.

»Kaj pa ljudstvo?« sem vprašal.

»Katero?«

»No, ljudstvo tiste dežele, o kateri pripoveduje ta zanimiva zgodba?«

»Nič!« je rekel minister.

»Čisto nič?«

»Kaj pa bi?… Ljudstvo je ljudstvo.«

»To pa je čudo prečudno!« sem dejal.

»The! Ovbè če ravno hočete, ljudstvo je vendarle imelo koristi od tega.«

»Koristi?«

»Kajpada!«

»Ne razumem.«.

»Čisto preprosto… Ljudstvo je vsaj nekej mesecev živelo v radosti in sreči.«

»To je resnica!« sem rekel osramočen, da si tako preproste stvari nisem mogel takoj razložiti.

Nato sva govorila še to in ono o raznih stvareh in mi je gospod minister med ostalim omenil, da bo prav ob tem srečnem naključju, o katerem sva govorila, še isti dan imenoval osemdeset novih generalov.

»A koliko jih imate zdaj?« sem vprašal.

»Imamo jih dovolj, hvala bogu, a to se mora zgoditi zaradi ugleda dežele. Pomislite samo, kako to zveni: osemdeset generalov v enem dnevu.«

»To imponira,« sem rekel.

»Se razume. Poglavitno je, da je čim več pompa in trušča.«

(naslednja stran)

Он није ботаничар

Неки Личанин служио је у аустријској војсци. Мало помало дотера до капетана. Са службом је увек бивао по провинцијама те тако није имао прилике да види цара. Једном приликом неке ботаничке изложбе у Бечу, оствари му се и та жеља. Чуо је да ће ту изложбу посетити и цар, те због тога узме одсуство и оде у Беч. Ухвати лепо место на изложби како би цара што боље видео. Заиста дође цар, и паде му при улазу у очи стари капетан.

– А, господине капетане, ви сте ту, ви сте сигурно и ботаничар?!

– Не, Ваше Величанство, ја нисам ботаничар, ја сам Личанин! – одговори стари капетан стојећи мирно пред владаром.

„Страдија“
10. април 1905. године

 

Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.

Краљ Александар по други пут међу Србима (18/23)

(Претходни део)

Пред Београдом

Заиста као да је природа изгубила човека. То двоножно створење труди се да буде све, а најчешће се човек труди да буде животиња, животиња сваке врсте, а најмање их је који жуде, који осећају потребу да буду оно што треба да буду, да буду људи.

Око Александрова престола, око Александра баш су најчешће и бивали они „људи“ који су били све и свја пре само не људи. Они су играли улогу и мајмуна, и хијена, и курјака, и лисица, и волова, али се само тим људима није допадала улога људи. За понеког од њих могло се рећи исто онако, као што се прича да је рекао један паланчанин за једног окружног начелника министру Радивоју:

— Јесте ли чули, господине министре, и во је колико-толико човек, ал’ он баш никако.

И кад је Александар био окружен, с мало изузетака, таквим створењима, од којих је и природа са свима својим законима дигла руке, онда није чудо што први пут усамљен у ноћи, сред природе, осети страх у души.

Окрете се опет Београду. У том са Саборне цркве београдске поче избијати сат поноћно време. Потмуло одјекује кроз ноћ тај звук и буди осећање страха када откуцава то глуво доба ноћи.

Одједном, кад и дванаести час откуца и звук се изгуби у њиховој ноћи, над мрким и поносним градом појавише се духови палих бораца приликом освајања Београда у нашем устанку. Тихо и поносно круже около и ваздухом иду нечујно. Око крвавих глава њихових вију се венци славе, а месечеви зраци као да се труде да што више обасјају небесним сребром витешке ране њихове.

И као да ноћ, као да цела природа зашушта с тајанственим гласом тих витезова:

— Поооотооомциии! Чувајте слободе, јер ће вас клети крв наша.

Александар је чуо и разумео тај шум што проструја кроз тишину ноћи, осетио је како ти духови с презирањем указују прстом на њега и он даље није могао издржати, већ паде на колена и процвиле:

— Милост, не гледајте ме тако!

На то опет као да кроз ноћ прође подругљив смех и духови се изгубише.

У Београду

После тог ноћног потреса он и сам није знао како се обрео у Београду.

Прво је хтео отићи у стари двор, тамо где је погинуо оне за њега ужасне, а онако величанствене и радосне ноћи за цео српски народ, али је осећао страх и стао се сећати свих појединости, и не смеде одмах тамо.

Било је рано изјутра. Крцкају товарна кола у којима сељаци терају дрва, сено или ма шта од своје робе на пијац, пролазе радници, поздрављају се, журе на посао.

Прође и једна чета војника и Александар помисли да ће га поздравити. Чета оде даље и лупа добоша се изгуби.

Са чудним новим осећањем обична човека који се налази на улици међу људима који су некада били његови поданици, пође он даље. Пријатељ пријатеља, друг друга, једномишљеник једномишљеника среће на улици, разговарају, шале се, рукују се а он усамљен без игде икога, он који је мислио да све то што туда гмиже, да су сва та двоножна створења, која се називају људима и живе у Србији, створена само њега ради. Истим тим улицама куда сада иде, пролазио је и као краљ, у колима, с десне стране му његова мила Драга, тај анђео милосрђа, а кола опколила бесна гарда. Пред колима и пред гардом јуре два гардиста као весници. Жандарми као да ничу у таквој прилици на сваком кораку, те ревносно гурају и мувају свет да бајаги предупреде какву опасност. Стаје цео саобраћај и кола, и коњаници, и пешаци, све то бежи у крај, трамваји престају, а цела улица трешти од коњског топота краљевске пратње. Све се клања, све скида дубоко капу, па и коме се неће, јер многобројни шпијуни нису имали друга посла, већ да лове такве ’тице, а ако их и не би уловили, они би их зачас измислили.

Улица и онај свет што се креће улицом за њега је било сад сасвим нешто ново, сад је он био на улици обичан човек, сад је могао гледати људе онакве какви су.

Њему се допаде да се мало поразговара са својим бившим поданицима и приђе једном раднику што је оправљао калдрму.

— Добро јутро! — рече му Александар.

Радник му одговори на поздрав и спусти алат, па га онако чучећи погледа и учини му се као да га је негде виђао. Александар је посматрао сухо препаљено лице, на коме се тако јасно оцртава сва невоља, сва беда и горчина његовог сталежа, а тај израз лица био је у пуној хармонији са његовим бедним, искрпљеним и подрпаним хаљинама.

— А шта ви то радите? — упита Александар.

— Мучим муку! — одговори му онај суво, више љутито, што му стаје на јаде и продужи посао.

— Је л’те молим вас, а да л’ вам је жао краља Александра?

Радник га погледа зачуђено и преко његовог мрачног лица пређе горак, подругљив осмејак, па ће рећи:

— Ја жалим пријатељу што се он и родио. Камо наше лепе среће да га никада није ни било.

— То је чудно а интересантно мишљење! Али он је био краљ.

— Немој ми, молим те, зановетати ту вазда; краљ, не краљ ја бринем да ми деца не помањкају од глади, а ти ми причаш о краљу Александру. Па да сад кажем немају права анархисте! — заврши радник последњом реченицом, махну главом, уздах једва чујан оте му се од груди и он продужи посао. Александар је стојао подуго код њега, гледао како ради, посматрао његове грубе и жилаве руке, па се сам замисли и мишљаше о томе што му радник рече. Али он није могао схватити сву горчину бола овог поштеног и јадног човека. Он је владао земљом, био је краљ, то су били његови поданици, али он те поданике није знао, он није ни разбирао за њих. Кад би он, окружен сјајном краљевском свитом, видео на њиви, или ма где, радника мучна и невољна, можда би само узгред помислио како је то једна нарочита врста животиња. Он нити је познавао, нити је осећао душу народну. Уз звуке музике у богатим салонима, окружен поквареном околином, која му је помагала да тим невољницима одузме и оно мало дроњака с тела, он није изблиза могао и сањати да се под тим дроњцима крије чиста душа, да куца кудикамо племенитије срце него под лентама његових министара. Он није завирио у сељачку колибу у којој је зими шћућурена читава породица око мало димљиве ватрице, на којој пиште сирова дрва, а ветар наноси снег унутра.

Он није знао шта се дешава у забаченим, смрдљивим и јадним крајевима Београда, где је читава породица у мрачној, влажној соби где вода пишти из дувара. Па се и у тој бедној собици ни хлеба нема. Деца пиште, мајка очајно превијена седи негде у углу на каквим дроњцима, метила изнемоглу главу на колена, а сузе јој квасе мршаве образе. А отац, тај јадник, нема посла, нема зараде. И кад дође први, онда зеленаш одузме тој јадној породици и оно мало дроњака и избаци их на улицу.

И онда би он тек видео да се и у тој беди и невољи у тим бедним колибама и влажним избама често пута много паметније мисли него, у светлим салонима београдским.

Зато Александар није ни могао схватити што се радник онако разговара, он је у себи закључио да је он неки напрасит човек, неки намћор, који нема светске углађености.

Пролазио је улицом, тамо-амо не знајући ни сам шта да предузме. Некако му исувише и непознат и незгодан нов положај. Он би се умео дивно наћи у својој старој улози, ту би он знао шта ће, ту би одмах око себе имао све своје старе улизице, али шта да ради сада. Нити да укине устав, нити може да прима луде депутације, нити да објављује преке судове, једним словом ничега што се њему допада, ничега од свега онога што је испуњавало цео његов живот. Како је то за њега да гледа оног подрпаног, суморног радника, да слуша његов уздах, кад је он научио да се после каквог државног удара, од кога зајечи болом цела земља, забавља блазираним вицевима, одвратним оргијама, или слушањем најмрснијих причица и анегдота.

За столовима, у хладовима, пред кафанама седе људи, пију каву, разговарају, смеју се, ћаскају, а на многим местима овде-онде воде се политички разговори. Покаткад је полемика толико заоштрена да дође до свађе. Александра заинтересоваше ови разговори те приђе и он једном празном столу до кога су седели њих неколико и препирали се. Управи сву своју пажњу на ту препирку.

— Шта ти говориш?! — цикну један за столом — хоћеш ти да ми се правиш самосталац, а честитао си Александру женидбу, срам те било.

— Ја потписао?! — брани се други — пази ти шта говориш овде пред људима. А ти имаш најмање права да икоме пребацујеш. Зна цео свет да си ти потписао Александру честитку за укидање устава. Шта се ти сад као правиш важан?

— Ја ћу ти донети број новина у којима си ти штампао твоју честитку о женидби; ако ти мени покажеш новине у којима је моја честитка, ја пристајем да ме стрељају.

— Море, оставите се људи — умирује трећи — што сада потрзати те прошле ствари. Шта је било, било. Такве су, брате, биле прилике, па се тако и морало радити. Ако баш тако започнемо, онда нико неће прав ни остати. Онај честитао укидање устава, онај женидбу, онај преки суд, један се одрекао странке, један ово, један оно, кад погледаш, није ни било лако.

— Е, то је оно што ја кажем — опет ће први — ја знам да није било лако, да је било тешко и претешко, а има људи, има још доста људи који су се кроз све те невоље, кроз сву ту пустоловину, политичку буру и вратоломну бујицу, ипак одржали усправљене главе и светла образа. Па зашто сад да се пушта олош, да се пуштају они политички прсташи, да се они размећу? Зар се може мирно гледати да се данас, у доба нових слобода, у ово доба парламентаризма, гурају међу честите они шпијуни и улизице Александрове. Они се и не увлаче у напредне елементе да што користе општој ствари, већ се увлаче да што ћаре, или, што је најопасније, да сметају слободама; они раде на томе да обнове александровштину, без које они не могу да живе.

— Какви су ови разговори? — помисли Александар за себе и није могао од чуда да се прибере. Чак му изгледаше неверица да он то мора све сам својим рођеним ушима слушати.

— Гле, туда пролазе и жандарми и полицијски чиновници, па још никог нису отерали у затвор! — промрмља Александар за себе, диже се и пође, не могући да слуша даље тако одвратне разговоре.

Најзад њему паде на ум да потражи оне којима је он чинио, да га утеше и да он њих и утеши и обрадује.

(Даље)

Квантитет

Било је негде у некој земљи две групе људи: једни подли и покварени, а други добри и ваљани. Првих бејаше врло много, а других врло мало.

Први су чинили зла дела, а они други, оно мало поштених, гледало је то с болом у души, и једнога дана, када зло поче хватати дубоког корена, када преврши дара меру, забринуше се веома они добри и почеше озбиљно да размишљају како да земљу спасу беде која јој предстоји.

И саставише се да решавају о томе.

Говорило се лепо и мудро и паметно, дебата је текла бурно. Није то лака ствар спасавати земљу, и то још спасавати је у овом случају где десеторица имају да се боре против хиљаде. Али мука учи људе, па тако и овде. Најзад се нађе један, те изнесе предлог и вели:

— Браћо, овако не иде, али морамо наћи лека овоме злу. Али како? Њих је врло много, а нас је врло мало, и ја држим да је прва наша дужност да и ми бројно ојачамо и да бројем надмашимо противника. Кад то будемо успели, онда ћемо лако однети победу, а дотле се не можемо ничему надати. Да бисмо постигли ово што велим, ми морамо развити најактивнију агитацију за нашу ствар. Кад људе за се придобијемо, кад потпуно ојачамо, онда ћемо ударити на противника силно, свом снагом!

— Живео!

— Тако је!

И би решено да се овај мудри предлог усвоји, и усвојише га. Решише да им девиза буде: што више, то боље!

И јурнуше сви у агитацију. Ушли су прерушени у непријатељски логор и почеше изреда врбовати војнике за свој табор, не питајући никога ко је он и шта је он.

Како тамо не беше много људи од чврста карактера, то су многе вешто умели застрашити како је опасно да остану у табору где су, јер је тај табор слабији и мањи. И кукавице, као кукавице, прилазише у други табор.

И војска је расла, квантитет напредује, а ови се смешкају задовољно како посао напредује.

У оној маси било је и лакомих. Неке подмитише, а некима обећаше.

И лакоми приђоше.

Квантитет расте, војска јача, а вође се задовољно смешкају.

Прођоше дани и месеци, протекоше многе године мучнога рада, и једнога дана поранише вође и војводе. Шетају по табору, прегледају силу свеколику, па им се груди надимају од радости, загледају се, а сваком из очију вири иста мисао: „Куцнуо је час. Нека јекну трубе наше и нека се предузме јуриш на непријатеља.“

Тако и би. Развише се заставе, а трубе јекнуше знак за јуриш.

— Напред, доле са нељудима, победа је наша!

И крете силна војска напред и грмну страховито из хиљада грла:

— Ура! Живело добро!

Упадоше у непријатељски логор. Кад, ал’ тамо нигде никога.

Тражише, прегледаше на све стране, али нигде живе душе.

— Где су? — пита један од вођа.

— Никога!

— Па ми смо освојили.

— Тако је!

Врте се пецива, прелива се румено вино у боцама, трепери жежена ракија, запалише се велике ватре, ударише бубњи и свирале, зазвечаше ситни таламбаси, зајечаше свирке сваколике, настадоше песме и попевке.

Би, дакле, весеље у част, у славу сјајне победе.

Погасише се огњи, угасише се свирке и попевке и безбрижна војска са још безбрижнијим војсковођама леже да спава, и захрка мамурна по весељу.

Наједаред, око поноћи, груну у логор једна мала чета одважних људи, па подвикну:

— Побеђени, предајте се победитељу!

И прену сањива маса. Једни јурнуше у бегство дивље, очајно, а други, што не могоше утећи, завикаше из хиљада грла:

— Живео победитељ, доле с нашим угњетачима!

Остадоше само вође, само они искрени борци, којих је мало, врло мало.

И настаде ново весеље у част победе, и војска, та иста војска весели се слатко и искрено.

То је био квантитет. Агитовали су док нису све увукли у своје редове, не питајући ко је ко, нити шта је и какав је ко. Кад су упали у непријатеље, а непријатеља нема, они су га увукли у себе, у своје редове, а ту је опаснији.

Квантитет је упропастио за трећину и оног старог доброг квалитета!

„Страдија“
22. мај 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Стража

Ратно време. Оскудица у војницима што су остали у нишком граду. Мора се бар неколико шиљбока одредити на друге послове, и то, разуме се, они шиљбоци, где није баш потребе да се стражари.

Стану се старешине договарати где се може учинити уштеда.

— Онај код Сахат-куле… — поче један.

— Е, то не може, то је важно место, вели други.

— Што важно?

— Како што? Ја сам толико овде и ту увек имамо шиљбока. Без тога не иде.

— А онај код барутане?

— Па зар барутана без страже? То не иде.

— Не иде, не иде, ту мора! — одобравају.

Заређају сва места, и нигде уштеде. Ал’ уштеде мора бити. Опет поново.

— Па добро— опет ће онај први — шта, брате, чува онај Сахат-куле?

— Па чува!

— Шта чува?

— Како шта? Чува, тако лепо, чува.

— Чува, чува! — вичу остали.

— Вала, брате, не чува ништа!

Зовнуше двојицу цивилних, који су придодати ту на службу за време ратног стања, и наредише им да иду до Сахат-куле и да питају стражара шта чува.

Наредба је. Одоше људи. Приближише се стражару, а стражар, као сваки ревносан стражар који нешто чува на живот и смрт, управи им бајонет од пушке у прси и грмну:

— Натраг!

Не гине се људима. Натраг, натраг! Шта да раде? Не да се војник ословити.

За срећу, у тај мах дође смена страже. Смени се онај кога су хтели питати, и они му приђоше:

— Је ли, војниче, шта си чувао овде, вере ти?

— Чувао сам — вели војник.

— Па шта си чувао?

— Чувао сам.

— Ама шта, брате?

— Па тако, чувам, наредба је.

У том наиђе један резервист.

— Је л’ не знате шта чува?

— Не знамо ни ми, ни он, ни официри, ни онај који издаје наредбу да се чува.

— Ја ћу да вам објасним. Кад је Ниш ослобођен, ту, на том месту, код Сахат-куле, била је јапија. Било је врло много јапије, те је наређено да војник чува да грађани не би покрали и разнели јапију. Ту су јапију разнели официри својим кућама, или су је можда и продали. Јапије је нестајало мало-помало, па је најзад и сасвим нестало, а стражар је остао и даље. Никоме више није ни падало на ум да се стражар уклони кад већ нема шта да чува. Нови официри који су дошли затекли су и стражара код Сахат-куле. Виде да нешто чува, а и не знају шта и од кога. Таква је установа, тако су затекли па тако и оставили; и ту се чува, шиљбочи, мења се стража за пуних седам година, а јапије нема пре толико година.

„Страдија“
23. јануар 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Тежак задатак

За време рата наређено је да известан број пекара у Нишу, Белој Паланци и Пироту пеку ’леб само за војску. Тако је и било.

У Нишу се договарају у генералштабу како ће да тај хлеб спроведу на границу. Узели карту Србије, раширили, намрштили лица, па се важно и озбиљно договарају које је најпречи пут. После свестраног испитивања, решавања и договарања које је трајало читав дан, дозову коморџије и нареде:

— Ићи ћете одавде, па на то село, па онда на то, па тако редом до места где већ треба.

— Не може туда — вели један од коморџија — довде може, ал’ даље се не може ни на кози, а камоли с колима. Не може ни лети, а сад су нарочито сметови, па ни сам ђаво не може проћи!

— А, ууу-у! — узвикнуше господа. — Шта сад да се ради. Удри у ново размишљање, у тражење новог пута. Нађоше. Опет зову коморџије, опет им саопштише нову одлуку, опет ће један од коморџија:

— Не може ни ту!

— Што, брате?!

— Брдовито, камењар, не може ту ни мачка да прође!

Опет узеше брљати по мапи, док ће један коморџија из Лесковца, и мимо правила, иако се толико устручавао да не наруши дисциплину која је нарочито несретна за време рата. Оде глава за једну реч. Али човек не може равнодушно да гледа како се толики људи муче ни око чега. Заболе га срце па проговори:

— Ако ли, господо, да прозборим и ја једну?

— Говори, брате, говори! — викнуше очајно.

— Да л’ би могло, рачунам, да испошљемо те ’лебове на железницу.

— Па разуме се да може! — дрекну најстарији и удари се руком по челу. — А што не лајеш одма’ магарче један, него ћутиш. Па имамо железницу, шта се ваздан млатимо!

— Тхи, их! — узвикнуше остали. — Железница, разуме се, а ми ту ваздан млатимо празну сламу.

И тако се реши то важно питање.

„Страдија“
23. јануар 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.