Tag Archive | Sabrana dela

Другови

Никад нисам био веселији у свом животу, но кад ми је отац купио буквар и рекао: „Сине, од сутра ћеш бити ђак.“ Од то доба има више од двадесет година, али памтим, као да је јуче било, па чини ми се још и боље, јер ето ја сам већ заборавио много којешта што сам јуче радио, зато, кад сам први пут пошао у школу памтим до најмање ситнице. Имао сам многе радости у животу, али веће радости нисам имао, а сада бих платио бог зна колико, да ми се може вратити то доба, па да опет будем ђак, учим, слушам учитеља и другујем са оним старим друговима из школе. Једном се десило, да ме учитељ и изгрдио, па богме и повукао за уво и ја сам тад смишљао како ћу се удавити у рецу, и како више нећу ићи у школу, јер ме учитељ мрзи, али сам брзо увидео, да ме је он волео као сина и да је имао права чак и да ме добро избије.

Ево како је то било:

Ја сам седео у клупи до неког Бране, пуковниковог сина. Мој отац је био добар пријатељ са Браниним оцем, па смо се и ми деца волели. Нас два смо, ја и Брана, били увек најбоље одевени, имали сваког дана по пола динара да купујемо алву и друге слаткише или што ми хоћемо, имали лепе, скупоцене ножиће, писаљке и разне књижице са сликама. С њим сам се готово једино и дружио, јер ми друга деца, нарочито она поцепана и сирота беху одвратна.

Једног дана дође наш учитељ у школу и уведе новог ђака. Дигосмо се сви, молисмо се богу и седосмо. Настаде жагор међу нама; сви почесмо један с другим разговарати о новом другу.

Нови ђак стоји уз учитеља, па уплашено гледа све нас редом, а ми сви час у њега, час у учитеља, а час проговоримо по коју о њему.

– Гле како му је исцепан капут! – вели ми Брана тихо да не чује учитељ.

– Види, види, како му се виде прсти кроз ципелу! – показах и ја Брани, па нам се то дало на смеј.

Смејемо се ми и гуркамо један другог, па налазимо све више и више ствари смешних на свом новом другу и његовој сиротињи и поцепаном оделу, обући и масној, поцепаној шубарици.

Учитељ нам поче говорити како смо добили новог друга и како треба да га пазимо, волимо и помажемо, јер је, вели, одличан ђак, а мени и Брани све више и више смешно.

Учитељ нас погледа један пут, и ми ућутасмо и гуркамо се ногама испод клупе, па се напели од смеја, а нарочито кад погледамо у го прст свог новог друга.

– Ти ћеш, Светиславе, седети овде између ове двојице! – рече учитељ и показа новајлији место између мене и Бране.

Мене и Брану као да гром удари. Престаде смех и место смејања умало што не заплакасмо.

– Ја хоћу да седим до Бране! – рекох ја учитељу, а усне ми се навијају на плач.

– Па зар ти ово није друг! – пита ме учитељ благо и помилова Светислава по глави.

Ја се и Брана случајно погледасмо, па прснусмо обојица у смех.

– Чему се смејете? – пита учитељ.

Ми оборили главе па ћутимо.

Он понови оштрије своје питање.

Ми опет ћутимо.

Учитељ нас изгрди обојицу, повуче мало за уши пред целим разредом и рече, да ће нас много више казнити, ако му не будемо казали што се смејемо.

То је била прва казна што сам је у школи претрпео.

Одмах сам смислио, да више у школу и не долазим. Љутио сам се што учитељ да воли и оног поцепаног ђака, а мене да казни, кад сам ја много лепше одевен. Нисам се могао никако помирити с тим, да онај сиромашак седи до мене и да ме раздвоји од Бране. Чак сам смишљао план, како ћу се учитељу осветити.

– Ах, што неће Бог дати, да нам учитељ умре! – мислио сам идући кући и љут и огорчен и понижен. Ја сам држао, да ме учитељ омрзао.

Чим стигнем кући бризнем у плач.

– Шта је? – пита ме мајка и пољуби, а мени се још више дало на жао, па од плача ни речи не могу да проговорим.

Једва сам кроз плач испричао мајци шта се десило у школи и све њене утехе нису помогле. Ужинао сам врло мало од туге и замолио мајку, да ме пусти да одем до Бране. Хтео сам да се с њиме договорим шта ћемо радити.

Одем Браниној кући. Увек сам улазио слободно, а тад сам стао уза зид код врата, па чисто не смем да уђем. Чини ми се да и његов отац и мати знају како нас је учитељ изгрдио и казнио.

Сматрао сам то за важну и тајну ствар, па бејах рад, да наш договор буде само међу нама и да чак за то нико и не зна.

Чекао сам дуго, док Брана изађе. Кажем му што сам дошао, па одмах утекнемо у шупу, да свој договор свршимо и заверимо се да ником не казујемо.

Грдили смо и учитеља и Светислава и много говорили о нашем тешком положају, како ће то бити, да између нас седи онај сиромашак, што су му пропали прсти кроз обућу.

– Знаш шта? – рече одједном Брана весело и лице му сину од радости.

– Не знам! – велим ја, а некако се окуражим.

– Сутра да бегамо код моје тетке.

С необичним задовољством прихватим и ја ту ствар и тврдо се решимо, да одмах сутрадан утекнемо његовој тетки и да школу учимо у месту, тамо где она живи.

Таман ми у разговору кад чусмо где момак виче Брану. Вели дошао отац из вароши, па те зове.

– Овде сам са Стевом! – вели Брана и не би му криво да оде.

– Дођите обојица! – викну нас Бранин отац и ми одосмо.

Момак Бранина оца је врло добар један старац и децу је особито волео, па кад прођосмо поред њега рече нам са смешкањем, да је господин љут и вели: „Мора да сте нешто скривили!“

Изиђосмо пред њега као на страшни суд.

– Шта сте рекли у школи?

Ми грунусмо у плач.

– Учитељ се жали како сте исмевали свог сиромашног друга! – вели Бранин отац оштро.

Ми ни речи да прозборимо.

– Шта вам је било смешно на њему? – пита он још оштрије.

– Ја, ја… не… не могу, да седим до њега! – промуца Брана и поче се гушити у сузама, а једва изговори те речи.

– Јеси ли ти зарадио тај капут? – упита га отац.

– Нисам! – вели Брана, а оборио главу.

– А кад бих ти ја то скинуо, па обукао поцепане сиромашке хаљинице, да л’ би било лепо да се Стева стиди од тебе и да ти се смеје?! – пита га отац и приђе ближе.

Мене обузе стид.

– Вас се двојица поносите туђом заслугом! – опет ће Бранин отац прекорно.

Ми ћутимо као заливени.

– Ја могу да се поносим, јер сам ја купио те твоје хаљинице, а кад сам учио школу био сам сиромашак, као тај ваш друг.

Још нас већи стид обузе.

– Ви сте само могли знања стећи и тиме се поносити! – вели нам он даље, а ми ћутимо.

Заћута и он, па тек отпоче ово причати:

– Онај момак што је код мене, био је син једног богаташа, а ја сам био сиромашак. Он се смејао мојој сиротињи. Ја сам био бољи ђак, па ипак он се поносио својим оделом, а не знањем. Његов отац осиромаши. Сад се може поносити својом тековином, а он није ништа стекао. Ето, дочекао је да служи код мене, а ако не будете добри, то исто можете и ви дочекати, да доцније служите Светислава. Светислав је одличан ђак и они има чиме да се поноси, јер то је он стекао учећи, а не његов отац.

– Симо! – зовну потом момка Бранин отац.

Сима уђе понизно, скиде пред њим капу и стаде мирно украј собе и рече:

– Заповедајте, господине пуковниче!

– Сећаш ли се ти, Симо, кад смо били оволики као ова деца?

Сима уздахну, па нас погледа.

– Сећам се, ал’ боље да се не сећам! – вели Сима, и не сме Браниног оца да погледа у очи.

Заповеди му Бранин отац да прича, како је он исмевао своје сиромашне другове.

Сима нам све то исприча и овако заврши:

– Само, децо, знање остаје и оно може човека усрећити, а знање се не купује за новац као одело! Камо среће да сам учио место што сам се другима смејао. Ето сад сам дочекао, да служим оног другог, коме сам се смејао због сиротиње! Хвала му што ме примио и сад бих ја тек умео волети сваког друга!

Више нисмо мислили да бежимо. Молили смо учитеља да нам опрости, а и Светислава. Обојица смо се стидели својих поступака. Опросте нам и учитељ и Светислав и ми се више нисмо љутили што он седи између нас.

Септембар 1900.

 

Извор: Домановић, Радоје, Другови, Књижевни лист: месечник за књижевност, културу и друштвена питања, година 4, број 35/36, Београд, 2005. Приповетку пронашао и објавио Станиша Војиновић

Поводом инцидента у „Такову“

  • 21. маја 1902. године, дошло је у кафани „Таково“ до свађе између Домановића и Јаше Продановића, приликом које је случајно лакше повређен Бранислав Нушић. Новине су тај догађај претвориле у скандал и сензацију, те је Министарство захтевало њихово изјашњење:

Рађено у Министарству просвете и црквених дела 25. маја 1902. године

У неким београдским листовима од ових дана излазиле су нотице како се г. Радоје Домановић, писар Министарства просвете 21. овог месеца посвађао са г. Јаковом Продановићем, проф. Гимназије краља Александра I, у пивници „Таково“[1] и том је приликом г. Домановић потегао чашу на г. Продановића, те њега не погоди већ г. Бранислава Нушића, управника Народног позоришта у пензији, и нанео му тешку телесну повреду.

С тога наређујем г. Домановићу да одмах поднесе своје опширно изјашњење свему овоме.

П. бр. 5421
25. маја 1902. год.

По Наредби Министра просвете
Начелник
Ст. Лалевић, с.р.

  • Домановићево изјашњење:

Рађено у Министарству просвете и црквених послова 27. маја 1902. год. у Београду.

Према акту г. Министра просвете од 25. маја о. г. П. бр. 5421. част ми је одговорити ово:

21. маја ове године у 8 часова увече отишао сам на седницу оснивача књижевно-уметничког удружења, ради избора редовних чланова. Наш је састанак и овом приликом, као и пре тога, био у засебном локалу гостионице код „Такова“. Међу осталим члановима био је и г. Ј. Продановић, проф. гимназије краља Александра I. У нашој узајамној препирци дошло је до сукоба између мене и г. Продановића због извесног питања, које је расправљано у нашем ужем кругу пријатеља, и које га као интимну ствар не желим ни у ком случају провлачити кроз званична акта. Та препирка је чудним случајем узела нервозан карактер и г. Продановић је том приликом један мој израз – који је у свакој прилици дотадашњег нашег јаког личног пријатељства могао бити свакојако протумачен, него као израз злонамеран, бачен против њега у намери да га увредим – моментално у раздражењу рђаво схватио у том тренутку, те се и њему, као што се дешава и многим другим људима, десио необјашњив психички моменат у коме је учинио један нервозан испад, који ни он не може, као паметан човек, одобрити сада када о свему хладно мисли. Али дешавају се многи тренуци у којима човек ради нешто без узрока, што је у толико пропуштених прилика требало да учини са много и много оправданих разлога.

Г. Продановић је том приликом ударио мени шамар и после тога је, што је врло природно, морало доћи до онога што сам ја учинио. У таквом тренутку човек са иоле осећања не може остати хладан, па чак и онда кад доцније, при хладном размишљању, нађе оправдање за човека који га понизи. Ни ја нисам могао остати хладан у таквом тренутку и морао сам учинити оно што истински часу и осетљиву човеку дужност налаже, бранио сам се, а у таквим приликама никад не може да буде ни речју ни штампом, нити човек од поноса може у моменту када добије шамар мислити, управо не може му на првом месту, прва помисао у том тренутку бити, како ће прилепити марке на тужбу – тако је и са мном било и ја сам због тога шамара гађао чашом г. Продановића у намери да га ударим што јаче и казним тим путем што више, и по срећи тај ударац није погодио г. Продановића, јер је њему непосредно и био намењен, већ је само закачио г. Нушића ни крива ни дужна. Удар је тај мени причинио више бола него све друго, иако није био јак, непосредан, већ га је само чаша закачила овлаш.

Све је ово изазвало нешто граје у нашем локалу и неки који су ваљда нешто начули од иначе непосвећених довољно момака, што су нас служили, протурише кроз публику, што је седела у башти гласове, како сам ја Нушића убио и како су га однели на сецирање у болницу. Радознала публика не могући од завесе да види шта се чини у нашем локалу, из кога се распростреше чудне, тајанствена узрока, приче о убиству, не могаше се савладати већ да своју радозналост задовољи почеше улазити у локал. Ми смо у то време, узбуђени тако немилним случајем седели без речи на својим местима и не осврћући се на ту масу доколичара. Полиција је одмах наредила публици да се удаљи. Двојица од нас смо отпратили г. Нушића кући, а сви смо се потом разишли својим кућама.

Тако је текла ствар и на томе је све свршено.

Новине су, као и увек готово, донеле погрешне нотице о целој ствари, а вечно склоне да праве сензације у јавном мнењу измислише како г. Нушић пада у несвест и како ће тешко остати жив јер му је мозак повређен. Нушић је врло лако ударен, без моје намере, случајно. С њим сам заједно седео у његовој кући и он је разговарао и шалио се на рачун тако сулудих нотица у истоме тренутку када су многи из јавног мнења заједно с новинарима оплакивали његову прерану смрт, констатујући тиме губитак за нашу књижевност.

Ово што се десило међу нама, дешава се и међу чиновницима у канцеларији и међу свештеницима у цркви и међу браћом у кући и међу посланицима у парламенту и где се још не може десити међу људима, па иако паметним, кад су од крви и меса. То се десило између мене и г. Продановића, између два најбоља пријатеља, у затвореном кругу, међу осталим нашим интимним пријатељима. Ни мени ни њему данас то не може бити мило, ни поносно, ни паметно, али се десило и ми поправити не можемо.

Ако г. Министар нађе да је ова непријатна случајност унизила мој чиновнички углед, ја молим да се према мени учини све што би закон захтевао за све случајеве ове врсте, исто као према свима другима, који се зову чиновници и који примају плату из државне касе у нашој земљи, па чак нека се јавни и засебни локал и све друге разноврсне околности разна значаја идентификују.

Понизан,
Радоје Домановић

  • Продановићево изјашњење:

Према наредби Господина Министра П. бр. 5421 од 25. маја о. г. подносим ово изјашњење:

У животу се чешће дешава да и најтактичнији човек преступи правила такозване друштвене „пристојности“, да би одбранио свој образ. То се догађа људима од части па били они необразовани или највише интелигенције, незнатни или на највишим друштвеним положајима. То бива и овде на Истоку и тамо на Западу; бивало је у прошлости, па ће, несумњиво, бити и у будућности. Непосвећеној у ствар гомили може изгледати једна појава као неред, док непосредним учесницима те ствари није друго до једна дужност извршена према себи. Уосталом има тако незгодних прилика да би уздржљивост и кад би је могло бити, била једна врста слабости карактера. Такве природе је био и судар о коме Господин Министар тражи изјашњење: нас обојица завађених радили смо како нам је диктовало наше поимање части. Београдска штампа појмила је деликатет ствари те је ћутала готово сва, изузев један квалитативно и квантитативно незнатан део њен. Данас, готово је немогућно изнети целу ствар подробно и непристрасно, јер се не може никако обележити оно осећање које је претходило акцији, јачина његова као и она духовна атмосфера која би једино и могла бити тумач акција. А без тога ма са колико тачности да се исприча цео ток ствари, то ипак не би било верно у правом смислу речи.

30. маја 1902. год.
Београд

С одличним поштовањем
Јаша М. Продановић, проф. с. р.

  • На саслушањима је министар записао:

Нити је г. Домановић у свом изјашњењу могао да се оправда што га је г. Продановић ошамарио, нити опет овај што је ту увреду најпре оћутао, па се тек после присетио да г. Продановића чашом гађа а да погоди и повреди ни кривог ни дужног г. Нушића.

Скандал који су они изазвали и који није могао остати тајна већ је у јавност избио, баца ружну светлост на њихово васпитање, једнога као професора и наставника омладине, а другог као чиновника Министарства. Они би за ово требали бити кажњени по Закону о чиновницима грађанског реда, али пошто су због овога премештени из Београда то нека им ово као казна буде.

Оставити овај предмет у архиву.

2. јуна 1902. год.
Београд

Министар просвете и црквених дела
Драг. Стаменковић, с. р.

  • Домановић је тим поводом упутио Министарству молбу:

Господину Министру просвете и црквених послова

Да бих могао своје приватне послове уредити, неопходно ми је потребно да још месец дана останем у Београду. Молим Господина Министра просвете да ми за ово време изволи одобрити одсуство од дужности.

10. августа 1902. год.
Београд

Понизан,
Радоје Домановић,
Суплент гимназије св. Саве

  • Пошто Домановићу није одобрено одсуство, он је поднео оставку на државну службу:

Господину Министру просвете и црквених послова

Пошто ми Господин Министар просвете није изволео уважити молбу, којом сам тражио месец дана одсуства ради уређења својих приватних послова, а мени није могућно одмах отићи у Пирот, где сам неправедно премештен, принуђен сам да овим актом поднесем оставку на државну службу.

12. августа 1902.
Београд

С одличним поштовањем
Радоје Домановић,
Супл. гимназије св. Саве

  • Домановић је након овога, указом од 17. августа 1902. отпуштен из државне службе.

 

Извор: Влатковић, Драгољуб, Суђења српским писцима, Ново дело, Београд 1987.

 

[1] Кафана се налазила на углу Таковске и Војводе Добрњца.

Љуби Ковачевићу

Господине Министре[1],

Узимам слободу да Вам се као бивши ђак обратим овим приватним писмом. Унапред Вас молим да ми не замерите, што ћу бити искрен и отворен.

Не мислим, Господине Министре, да кукам и мољакам, јер ми је тај посао одувек био одвратан. Само сматрам за дужност да Вас искрено известим о ствари о којој сте Ви како изгледа исувише погрешно слушали.

Прошле године г-ђица Наталија Ракетићева учитељица овдашња добила је о испиту добру[2] оцену, а томе је, верујте, узрок најгадније паланачко сплеткарење. Свака паланка пуна је тако гадних ситничарења, али те ситнице су крупне ствари при утицају на питања овакве природе.

Г-ђица Ракетићева је сирота девојка без оца и мајке, која својом зарадом издржава и брата у гимназији. Ниједан озбиљан и частан човек не може о њој ништа рђаво рећи.

У Пироту има доста кућа у којима седе неудате девојке и то је једини разлог што се на Г-ђицу Ракетићеву чим је дошла почело викати. (То само те куће). Сам тај случај што је она сироче без оца и мајке служио им је као оруђе. Она је била остављена самој себи и изложена нападима, презрењу, омаловажавању, исмевању, грдњама најниже врсте. Морала је све да сноси.

Ја сам се према њој увек солидно али љубазно понашао, па су и то мрско гледали и настаје нова поворка сплеткарења.

Добила је тројку. Не заклињем се, али ми се чини да је и ту учињена тешка неправда. Ја сам је испросио и морао сам одуговлачити са свадбом због материјалних незгода. Ту је тек злоба нашла најповољнијег земљишта. Желело се да обадвоје будемо окарактерисани као неморални, мада су односи чистији него што ћивтински паланачки духови могу и појмити.

14. сам мислио да се венчам и јутрос чујем да је она премештена у Врањску Бању[3]. Тиме ми је учињена велика незгода. Напослетку, верујте да ми није тешко што ће ми се десити незгода у животу, јер њих мора бити. Тешко ми је да гледам како сирота и честита девојка страда због злобе гадних и покварених људи, који ће имати срца да се из свег гласа смеју што су били јунаци да учине неприлику једној немоћној девојци без игде икога.

Верујте да сам Вам истину изнео.

4/Х – [18]95. г. Пирот

С одличним поштовањем,
Радоје Домановић, предавач.

 

Извор: Николић, Милоје Р, Радоје Домановић као наставник средњих школа: I пиротска гимназија, Лесковачки зборник, књига 30, Лесковац 1990.

 

[1] 1895. године, министар просвете и црквених дела Србије био је Љубомир Ковачевић. Прим. ур.

[2] Тј. не одличну. Прим. ур.

[3] У исто време, Радоје је премештен у Врање. Ипак, Радоје и Наталија венчали су се у Пироту, 12. октобра 1895. Венчао их је пријатељ, свештеник Алекса Јовановић, а свадби су присуствовали још само кумови, Перса и Јаша Продановић. Прим. ур.

Напомена: Првобитно је у мају 2018. године на страници Пројекта објављено редиговано Домановићево писмо (скраћено и с промењеним редоследом неколиких реченица), онако како је објављено у зборнику Културно наслеђе Радоја Домановића (Рача, 2016). У међувремену је приликом проучавања материјала о Домановићу откривен чланак Милоја Николића с целовитим текстом писма, те овом приликом (у априлу 2020.) исправљамо грешку. Уредништво Пројекта.

Абер дође госпођи Ружици…

Абер дође госпођи Ружици
Кара абер, а у кара доба:
Жље га шјела, госпођо Ружице,
Жље га шјела и каву попила;
И попила каву и ракију,
Што госпама мамурлук разбија!
Милорад[1] ти шједи у ме’ани,
Из леђена мрко пије вино
А служе га крчмарице младе,
Лијепе су к’о Ранковић Павле
Кад се зором из ме’ане крене.
Умиљате ко Пашић Никола;
Танане су ко Пачу Лазаре,
Што министар у фузију бјаше,
А високе к’о дрогерист Миџа,
Она љута под каменом гуја,
Што продаје прашак и сапуне,
Калодонте и воде колоњске,
И што с бечким тргује ћесаром.
Пије вино три бијела данка.
По три данка и трн ноћи тавне,
Пије јунак и расипа благо,
Какво благо – све меке дукате,
За талире јунак и не мисли!
Њима јунак дјевојке дарива
А динаре келнерима дава,
А за гроше ни хабера нема,
Гроше јунак баца по сокацих,
Тер их купе дјеца креветари.
Кад је тако расточио благо,
Тад се јунак бјеше раздертио,
Мрке брке ниско објесио,
Уз образ је сјетно невесело,
у лицу је као земља доша’
Готово му сузе ударити,
Примиче се ме’ани на пенџер
Не би л’ кога знана припазио,
Не би ли се муке избавио!
Док припази шегрта Кибица,[2]
Некаквога Павла Штампарина,
Па привикну грлом бијелијем:
„Бре, Кибиче, мој брате рођени,
Нерођени кајно и рођени
Честита ћу тебе учинити
Код мог побре Штампарина Павла
Приђи њему мудро и опрезно,
Пољуби га у скут и у руку,
Капу д’јете мети под пазухо,
Измакни се, двори старијега.
Може бити, да је срдит Павле,
Може бити, да је пијан Павле,
Пак те море [Павле] ударити[3]
И три здрава померити зуба.
Кажи њему од мене поздравље
И подај му ову књигу б’јелу,
Коју ево рујним вином пишем:
„‘Ја сам јунак грдно пострадао
У ад ми се крчма претворила,
Сви келнери паклени духови.
Нека побра брже дође амо
И понесе неколико блага,
Да се мени у индата нађе.’“
Скочи Кибиц као хитра муња,
Па он трчи господару своме.
Пред њиме се смерно поклонио.
Љуби њега у скут и у руку,
На кољено књигу оставио,
Измиче се, двори старијега.
Проговара Штампарина Павле:
„Ој Кибиче, моја вјерна слуго,
Окле књига, од кога ли града?“
Кибиц је се смјерно поклонио,
Па говори господару своме:
„Господару, силни од силнијих.
Зазор ми је у те погледати,
А камоли еглен бесједити.
Ова књига из п’јане ме’ане,
А од твога […] побратима,[4]
Побратима Петровића Мила
(несвршено)

Написано 1905. године
Објављено у „Звону“, 7. августа 1908. године

 

Извор: Рошуљ, Жарко, Једна заборављена Домановићева песма, Глишић и Домановић: 1908-2008; примљено на II скупу Одељења језика и књижевности од 24. II 2009. године, на основу реферата академика Светозара Кољевића и дописног члана Наде Милошевић-Ђорђевић, Београд 2009.

 

[1] Песма је посвећена Милораду Петровићу, учитељу из Младеновца, који је ујесен 1905. године дошао послом у Београд, а онда се задржао „мало дуже, проводећи време у весељу и пијанкама“, а када је потрошио сав новац, морао се зајмити код пријатеља, Павла Ранковића („Павла Штампарина“ у песми), уредника Звона. Песму је Домановић написао за кафанским столом, у друштву Милорада Митровића и других блиских пријатеља, писана је у жару тренутка и остала је незавршена. Штампана је у Звону као део некролога Радоју, а Жарко Рошуљ ју је објавио у зборнику радова „Глишић и Домановић 1908–2008“ 2009. године, у издању САНУ.

[2] Овде покојни Домановић мисли на једног шегрта, који је био у штампарији Дневног листа и који је целој старој редакцији Одјека и Дневног листа пре 29. [маја 1903.] носио и регулисао менице по заводима. Њиме се је много пута послужио и сам пок. Домановић. (Примедба редакције Звона.)

[3] У штампаном тексту недостају два слога да би био потпун десетерац, што је свакако грешка која се Домановићу не би могла догодити, па смо овде унели реч која би се могла адекватно уклопити  у стих. Уредништво Пројекта.

[4] И овде у тексту недостају два слога, али будући да би овде било неопходно унети неки придев, или другу реч која би носила одређену емоционалну или другу обојеност, оставили смо стих онако како је штампан. Уредништво Пројекта.

†Митрополит Инокентије

Сва пера дигнута противу овога главара цркве одмориће се, а и он ће се одморити сном вечитим.

Бог, који световима управља, позва себи Инокентија, баш у доба кад се тражи да тај главар наше православне цркве изиђе пред суд земаљски.

Бог милостиви, Бог векова и светова не хтеде да главар цркве у нашој православној земљи иде пред трошни земаљски суд, он од тога сачува ауторитет цркве и вере, очува нас срамоте и, позва главара православне цркве пред суд свој, пред трон свој, пред суд страшни, да му он суди, као што ће и свима судити по делима њиховим. Ако је крив он ће му изрећи казну божанску, казну праведну и вечну, а ако је прав, он ће му скутом божанске одеће обрисати сузу бола коју му нагна на око неблагодарна паства за коју се можда Богу молио.

Широки су пути твоји, о Господе!

„Страдија“
22. мај 1905.

 

Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.

Чудан човек

Враћао сам се доцне из града. Ваздух влажан, тежак, а пут раскаљан. Ветар хуји кроз оголелу шуму што је с обе стране пута. Вече тихо и дивна месечина, те одблескују барице овде-онде где је вода застала и види се пара што се сумпорно подиже с влажне земље у хладан ваздух. Коњ иде ’одом и ја удубљен у неке чудне мисли, што човека обузму у овак’е ноћи и слушам оно монотоно пљескање коњских ногу по блату. Падне сувар с висока ’раста или шушне што крај пута а коњ фркне на нос и презне у страну, те се и моје мисли за часак прекину. Путовао сам тако читав час и нигде живе душе да видим, те ме и нехотично почеше освајати и досада и страх; све оне страшне приче, што сам их још у своме детињству слушао, почеше се ми се врсти по глави. Наједаред коњ учуљи уши, подиже главу окренув је левој страни пута и фркну на нос. Погледам на ту страну и у залатку од једног великог ’раста назрех људску прилику повијену земљи као да нешто копа. Би ми непријатно, те изненађен викнух:

– Ко је?

– Ја сам – одазва се промукао, ’рапав мушки глас.

– Ја сам Вељко из Светлића, зар ти мене не познајеш? Ја сам те виђао, кад си долазио лане нашој цркви.

– Хоћеш и ти кући?

– Па можемо у друштву, а ја знаш волим некако сам! – одговори он и приђе ближе мени.

Био је човек омалена раста и несразмерно велике главе према висини тела, а тако исто му горњи део тела беше јаче развијен према ногама. На плећима му гуњ, а доле само гаће и кошуља. У руци је држао нешто што бејаше пушка или каква батина.

– А што волиш сам?

– Па, тако, знаш, волим, некако ми… ’нако… како да ти кажем… знаш… – поче он испрекидано и одједном прекиде и заћута.

Последње речи је изговорио чудним трепетом у гласу од кога се ја стресох од неког нејасног страха.

Заћутах и ја; корачао је и он крај мога коња и ћутао погледајући ме с часа на час. Тако је трајало неколико минута. Ветар хуји голим грањем, чује се тупо пљескање коњских ногу који се покаткад оплиза или презне од каквог шушња. Мене све више и више поче обузимати немир душевни, те чисто страшљиво упитах свог чудног сапутника још једном:

– А како то да ти волиш сам?

Он застаде, а и коњ застаде инстинктивно.

– Па, ’нако… некако ми боље… Сакријем се негде па гледам како људи пролазе, а мене не види нико, а ја сваког видим. Баш кад би’ хтео могао би’ убити човека из ове шуме па да ме нико не ухвати.

Ја ободох коња да убрза, а осећах како ми срце поче јаче ударати.

Коњ се клиза по каљаву путу и тешко вади ноге из блата, те не одмиче брзо, а мој сапутник иде уз коња и граби да не измакнем.

Не смедох га ништа упитати, а непрестано осећах потребу да треба нешто да га упитам.

– Чуо сам ја коњски топот издалека, па се сакрих да видим ко иде.

– А што се кријеш?

– Тако ме нешто вуче да се сакријем и знаш… баш… како би’ ти рекао? … – и он опет прекиде реч.

– Ја ћу да журим, – рекох му после краће паузе – а ти ћеш пешке лагано.

Он се насмеја тупо, сурово, као кад гавран гракне и тај чудан смех страшно забруја у мојим ушима, нарочито што бејах у тако мочарној ноћи на пусту путу.

– Ти се плашиш? – упита ме он изненадно.

– Па, – заустих…

– Плашиш се, плашиш. Од мене се сви у селу плаше. Никог нисам пипнуо, ал’ тако се нешто плаше од мене… А ја, знаш, идем ’вако сам…

Ућута читава два минута.

– Веле неки, страшно гледам, крваво чисто, а знаш и отац ми је стрељан као разбојник, па… – он опет прекиде реченицу и додаде нагло.

– Гледао сам једном из кукуруза како пролазе путом копачи, па све иду у ред један по један, па нешто мислим: вала кад се плаше могао би’ их снизати једног по једног као голубове… Мој брат је мек, мек, миран као буба, а ја сам, знаш… Оженио сам се, па ми жена добра, а деца љута ка’ ја ’вако… Е, ето, сад ми све крв… крв пред очима…

Ја се стресох и таман ми сену кроз главу да ободем коња и у галопу побегнем од мог лудог сапутника, док он одједном не подиже руке и гласом страшним викну:

– Научи ме шта ћу! … Никог не питам… Идем цркви те… Ето, ево, све ми крв пред очима, крв, па да ми је да убијем неког, ког стигнем… казуј ми…. Није ми свакад, али ми дође тако по некад… казуј ми…

Ја сам већ јурио далеко од њега у галопу и чујем за дуго кроз суморну ноћ његов страшан глас:

– Стооооој! … – а за њим онај грозан смех што личи на глас гаврана.

Кад сам то причао сељацима рекоше ми само:

– А, Веља! … Опак је, ал’ није ништа зло учинио, но му долази тако некад неко лудило, па ’оће да убије, и онда бежи куд знаш. Нико с њим и не сме да иде.

Није прошло ни месец дана, а причају ми да је Вељко убио жену и да су код суда констатовали да је то учинио у наступу лудила.

5. нов. 1899. год.
Београд

 

Извор: Рошуљ, Жарко, Једна заборављена Домановићева прича, Књижевна критика: часопис за савремену југословенску књижевност, година 21, број 1, Београд 1990.

Свако хоће себи

Приликом гостовања бугарског кнеза Фердинанда на Цетињу, вредно је забележити ову анегдоту. Оба кнеза, бугарски и црногорски, обилазећи разне установе, сврате у инштитут. У школи се зауставе пред картом Балканског полуострва и ту се између њих развије занимљива препирка око превласти над Ст[аром] Србијом и Македонијом. Бугарски кнез присвајаше себи Македонију и Ст. Србију, док кнез Никола задржаваше то за Србију и Црну Гору. Па се препирка услед претензија све више развијаше и у том наиђе Февзи-паша, турски посланик.

Књаз Никола, спазивши га, прекиде препирку и окрете се Февзи-паши, рекав Фердинанду: „Овај ће нам рећи по праву!“ Затим исприча све паши, како Фердинанд каже да је Мак. и Ст. Србија Бугарска, и тад га замоли „да рече истину“.

Паша погледа прво једног, па затим другог кнеза, спусти шаку на онај део карте где је Македонија и Ст. Србија, па им онда гордо с висине рече: „Наша!“

„Страдија“
3. фебруар 1905. године

 

Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.

Публици

– Што нема ­„Страдије“ о Ускрсу? – пита публика и изгледа јој да с правом пита.

А нема права. Додуше, обичај је да сваки лист о празнику дâ чак сем редовног броја и додатак. То је глуп обичај, а публика мисли то тако мора.

Међутим, ја паметније гледам на те ствари. Каква је публика тако јој треба и писати. Публика је нетачна кад плаћа; она хоће да о Ускрсу седне за пуну совру уз дебелу печеницу, да пије вино, па још онда да чита што пријатно а да не плати. А новинари треба да јој праве чапрас-диван о свом руху и круху.

Е, нећемо тако. Празник је и мени, и ја сам хришћанска душа. Хоћу и ја о празнику да се одморим, а кад је празник прошао, онда ме ево опет на послу.

Дакле, Христос Васкрес, драга публико!

„Страдија“
28. април 1905. године

 

Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.

Он није ботаничар

Неки Личанин служио је у аустријској војсци. Мало помало дотера до капетана. Са службом је увек бивао по провинцијама те тако није имао прилике да види цара. Једном приликом неке ботаничке изложбе у Бечу, оствари му се и та жеља. Чуо је да ће ту изложбу посетити и цар, те због тога узме одсуство и оде у Беч. Ухвати лепо место на изложби како би цара што боље видео. Заиста дође цар, и паде му при улазу у очи стари капетан.

– А, господине капетане, ви сте ту, ви сте сигурно и ботаничар?!

– Не, Ваше Величанство, ја нисам ботаничар, ја сам Личанин! – одговори стари капетан стојећи мирно пред владаром.

„Страдија“
10. април 1905. године

 

Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.

Другарска расејаност

Мото:
„Неки виче: јаој, моја мајко,
Неки друже уз долину струже.“
(Народна)

Деси се људима које распињу крупне и велике идеје, да се забораве, да су расејани. Тако је и с друговима, они траже преображај човечанства, третирају Марксове теорије, претресају крупна економска питања од светског значаја, ту су прогреси, ту су еволуције и револуције. Једним словом, све је ту крупно, замашно и велико. Знају они и Бена и Тена и Вунта и Канта и Ласата и Спинозу и Декарта, знају једним словом – све, и то све стручно, темељито. Знају на којој Марксовој теорији базира, рецимо, неки роман Тургењевљев,  а љути се ако Љермонтовљева лирска песма не носи знак еволуције, и не базира се на капиталистичкој основи по Марксу, или није социјални прогрес индивидуалитета писца у складу са тражњом потиштених да се смањи број радних часова.

Дакле, наше социјалисте знају све, разумевају се у свакој науци, па ипак раде своје грубе послове. Сваки од њих мозга више него Бебел, а сваки би могао да поправи Маркса. И кад су ти велики умови под великим шеширима толико заузети крупним питањима, да се човечанство преобрази из основа, онда није чудно што заборављају на ситне, земаљске, бедне ствари од нижег значаја. Али су они прости људи са малим брижицама врло обазриви кад с таквима имају посла.

Збор код Штибнера на Врачару.

Говори се о крупним, врло крупним стварима и помињу крупна и тешка имена, ту се, једним словом, решава судбина света, па, разуме се, да се врло лако може који од другова заборавити да плати своје пиће. Ко ће да пази још и на те маленкости, ко ће да ремети дубину великих мисли таквом безначајношћу. Али Штибнер не мисли ни о Лајбницу, ни о Спинози, ни о Марксу, њега се не тичу ни резолуције ни еволуције, ни социјални прогрес, он лепо гледа, чова, свој ситан посао. Слушао човек говоре, видео да се то на високо иде, а можда имао и искуства, па по зиду излепио штампане крупне објаве:

Друже, плати пиће одмах!

Тако, брате, јер знаш како је, може неки друг што базира на некој Марксовој теорији с обзиром на кооперативе да се заборави, па да не плати пиво. За сваки случај, боље је овако. нека он мени, к’о вели Штибнер, плати најпре пиво, па кад ја узмем грош, и видим да је добар, нека он базира на чему год хоће. Базирај ти сад, брате, а мени најпре дај грош, па мирна крајина.

Ето како се дешава људима од крупних великих идеја. Штибнер и други људи његовог кова обазриви су, те им се није десила никаква непријатност, сем што понеком целомудреном другу мора џабе по неколико пута донети чашу воде. Буде, дакле, његов рад експлоатисан, што би рекао друг! Али, кад се они десе сами међу собом, онда се сила на силу удари, ум на ум, па може свашта бити.

Ту ономад су другови били у кооперативи и тамо базирали на разне начине и расплетали замршене великосветске идеје, и – замислите шта се десило. Благајнику неки узео из расејаности 520 динара. Присећали се, али без успеха. Заборавност је велика.

На чему ли сад базирају оваква дела?

У капиталистичком свету ово се не зове кооператива!

У синдикату лом: један другом и оца и матер, а Драгиша, бојећи се од велике суме 520 динара, виче вернима:

Удружујмо се против капитала!

Здраво, друг!

„Страдија“
10. март 1905. године

 

Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.