Публици
– Што нема „Страдије“ о Ускрсу? – пита публика и изгледа јој да с правом пита.
А нема права. Додуше, обичај је да сваки лист о празнику дâ чак сем редовног броја и додатак. То је глуп обичај, а публика мисли то тако мора.
Међутим, ја паметније гледам на те ствари. Каква је публика тако јој треба и писати. Публика је нетачна кад плаћа; она хоће да о Ускрсу седне за пуну совру уз дебелу печеницу, да пије вино, па још онда да чита што пријатно а да не плати. А новинари треба да јој праве чапрас-диван о свом руху и круху.
Е, нећемо тако. Празник је и мени, и ја сам хришћанска душа. Хоћу и ја о празнику да се одморим, а кад је празник прошао, онда ме ево опет на послу.
Дакле, Христос Васкрес, драга публико!
„Страдија“
28. април 1905. године
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
Он није ботаничар
Неки Личанин служио је у аустријској војсци. Мало помало дотера до капетана. Са службом је увек бивао по провинцијама те тако није имао прилике да види цара. Једном приликом неке ботаничке изложбе у Бечу, оствари му се и та жеља. Чуо је да ће ту изложбу посетити и цар, те због тога узме одсуство и оде у Беч. Ухвати лепо место на изложби како би цара што боље видео. Заиста дође цар, и паде му при улазу у очи стари капетан.
– А, господине капетане, ви сте ту, ви сте сигурно и ботаничар?!
– Не, Ваше Величанство, ја нисам ботаничар, ја сам Личанин! – одговори стари капетан стојећи мирно пред владаром.
„Страдија“
10. април 1905. године
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
Другарска расејаност
Мото:
„Неки виче: јаој, моја мајко,
Неки друже уз долину струже.“
(Народна)
Деси се људима које распињу крупне и велике идеје, да се забораве, да су расејани. Тако је и с друговима, они траже преображај човечанства, третирају Марксове теорије, претресају крупна економска питања од светског значаја, ту су прогреси, ту су еволуције и револуције. Једним словом, све је ту крупно, замашно и велико. Знају они и Бена и Тена и Вунта и Канта и Ласата и Спинозу и Декарта, знају једним словом – све, и то све стручно, темељито. Знају на којој Марксовој теорији базира, рецимо, неки роман Тургењевљев, а љути се ако Љермонтовљева лирска песма не носи знак еволуције, и не базира се на капиталистичкој основи по Марксу, или није социјални прогрес индивидуалитета писца у складу са тражњом потиштених да се смањи број радних часова.
Дакле, наше социјалисте знају све, разумевају се у свакој науци, па ипак раде своје грубе послове. Сваки од њих мозга више него Бебел, а сваки би могао да поправи Маркса. И кад су ти велики умови под великим шеширима толико заузети крупним питањима, да се човечанство преобрази из основа, онда није чудно што заборављају на ситне, земаљске, бедне ствари од нижег значаја. Али су они прости људи са малим брижицама врло обазриви кад с таквима имају посла.
Збор код Штибнера на Врачару.
Говори се о крупним, врло крупним стварима и помињу крупна и тешка имена, ту се, једним словом, решава судбина света, па, разуме се, да се врло лако може који од другова заборавити да плати своје пиће. Ко ће да пази још и на те маленкости, ко ће да ремети дубину великих мисли таквом безначајношћу. Али Штибнер не мисли ни о Лајбницу, ни о Спинози, ни о Марксу, њега се не тичу ни резолуције ни еволуције, ни социјални прогрес, он лепо гледа, чова, свој ситан посао. Слушао човек говоре, видео да се то на високо иде, а можда имао и искуства, па по зиду излепио штампане крупне објаве:
„Друже, плати пиће одмах!“
Тако, брате, јер знаш како је, може неки друг што базира на некој Марксовој теорији с обзиром на кооперативе да се заборави, па да не плати пиво. За сваки случај, боље је овако. нека он мени, к’о вели Штибнер, плати најпре пиво, па кад ја узмем грош, и видим да је добар, нека он базира на чему год хоће. Базирај ти сад, брате, а мени најпре дај грош, па мирна крајина.
Ето како се дешава људима од крупних великих идеја. Штибнер и други људи његовог кова обазриви су, те им се није десила никаква непријатност, сем што понеком целомудреном другу мора џабе по неколико пута донети чашу воде. Буде, дакле, његов рад експлоатисан, што би рекао друг! Али, кад се они десе сами међу собом, онда се сила на силу удари, ум на ум, па може свашта бити.
Ту ономад су другови били у кооперативи и тамо базирали на разне начине и расплетали замршене великосветске идеје, и – замислите шта се десило. Благајнику неки узео из расејаности 520 динара. Присећали се, али без успеха. Заборавност је велика.
На чему ли сад базирају оваква дела?
У капиталистичком свету ово се не зове кооператива!
У синдикату лом: један другом и оца и матер, а Драгиша, бојећи се од велике суме 520 динара, виче вернима:
Удружујмо се против капитала!
Здраво, друг!
„Страдија“
10. март 1905. године
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
„Трула грађа“
Ономад увече, враћајући се својој кући кад сам дошао близу трамвајске станице код Славије чујем неку велику дечију вику: „Уа! … Уа! …“ орило се по улици.
Неки дечаци весело и несташно почеше се гурати, затим трчати средином улице у правцу од Славије идући ка Цветном тргу. Мало затим сви дечаци стадоше у неки ред и пођоше улицом певајући:
„Труј, труј!
Трула грађа
потопи се лађа…“
Већина ових дечака слабо одевени, ношаху неке књижице [и] таблице; мрак је био те нисам могао добро видети.
Многи се грађани зауставише и посматраху ову веселу и живахну децу.
Упитам – која су то деца? Јесу ли то ђаци?
Неки мимопролазећи одговорише ми: то су ученици из вечерње занатлијске школе.
– А тако! – рекох и пођох даље својој кући. Помислих у себи како су они „шегрчићи“ много живљи и бујнији од наше деце из основних школа, а поред тога и много враголастији. Шта ћеш? Деца, како деца.
И нехотично ми се низаху мисли о нашим занатлијским школама. Сетих се како је још 1891. год. донет „Закон о занатлијским школама“, којим се законом предвиђа: да држава организује стручне, занатлијске школе, па уместо тих, добисмо нешто површно – „вечерње занатлијске школе“ где деца уче само читати, писати, рачунати, да добију опште појмове.
–
Упитах се: а где су наше стручне занатске школе? Где одлете тај „сапунски мехур“ који је онда хтео да организује пок. Коста Таушановић? Зашто смо ми Срби проклети да вечито остајемо „полутани“, што не оремо нашу привредну њиву дубље, већ „бауљамо по површини“?!
Донесмо закон, 1891. г.; али наши државници не хтедоше да га такну, чини ми се да су још и листови овог језгровитог закона неисечени. Тај је закон био срећан! Помислих, да су знали за њега наши државници пређе, они би га, ако ништа, барем изиграли, или погазили по својој навици. Али овај закон остао је „целац“ – нетакнут! …
Хеј, наши привредници и државници, шта учинисте? Зашто се наше Министарство нар[одне] привреде налази још у тако дугој летаргији?
„Страдија“
10. и 13. фебруар 1905. године
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
Дивни рачуни
Једном приликом путовао је митрополит кроз смедеревски крај.
Једна га општина дочекала и поднела министру финансија овакав рачун на одобрење:
Рачун приликом дочека Њ. Преосвештенства.
- 2 јагњета
- 2 прасета
- 25 кгр. ’леба
- 30 флаша пива
- послуга 60 динара
- 15 литара ракије
- 30 [литара] вина
- за кување кафе 30 гроша.
Диван рачун и дивна општина. Диже и драги народ, само грешници глупо дижу, очигледно не умеју да замотају трагове него одмах испоље за ситну ствар прљаве рачуне у општини.
И кад се горе поправи, ништа не вреди докле год у дубинама смрди.
„Страдија“
1. мај 1905. године
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
„Страдија“
Проносе се гласови да је моја књига „Страдија“ забрањена. Чак је и један већ преминули листић („Савременик“) саопштио то као поуздану ствар. Међутим, то је проста измишљотина, јер „Страдија“ није забрањена. Моји пријатељи, којима сам књигу послао, нека је слободно и без устручавања продају. Нико им не сме стати на пут, нити их може снаћи каква казна, јер у Србији постоје независни судови. Све тајне забране полицијске не вреде ништа, нити ће се земаљски судови обзирати на те поверљиве расписе и препоруке. Кога год од мојих пријатеља позове полицијска власт на одговор због продавања „Страдије“ нека ми одмах то јави, а у исто време нека се жали суду.
„Одјек“
28. новембар 1902.
Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година прва, Београд 1902
Удри зло за времена
Кад мислим на наш сој, увек ми пада она веома карактеристична народна причица на ум.
Отишао бег на један од својих османлука, прегледао имање, па уморан легао у хлад да се мало поодмори. Кад изненадно однекуд претрчи му преко тура један пољски миш. Бег хитро скочи, извади кубуру иза паса, па потегне на миша: даан!
— Миш, беже, зар не видиш?
— Виђу, бива, да је миш! Виђу ја, али ми ваља одмах палит кубуру. Данас претрча миш, шјутра пацов, прекшјутра свињће, па накшјутра говеће, па потљен и коњ, па ће слон, па ће туда прелазити људи с колима, па ће најзад од мојега тура начинити царску џаду, а ја то нећу да чекам. Чим је прво миш претрчао, одмах удри из кубуре, јер ће доцније бити доцне.
Ово је дивна поука, тако чини турски бег, а шта чинимо ми?
Ми сваку појаву у зачетку сматрамо за неозбиљну, па најзад дочекамо да нам се од тура начини царска џада. И онда пренемо, онда вадимо кубуре, е, али што рекао бег, онда је обично доцне.
„Страдија“
22. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наши електрични трамваји
Наши трамваји иду безмало тако брзо као добар пешак.
То је, како се чује, измислио и наредио управник Београда.
Интересантна наредба, нарочито за Београд. Према тој наредби, која је потекла из предострожности ваљда да се не деси какав несрећан случај, изгледа да је у Београду укрштенији и јачи улични саобраћај него у Берлину, јер тамо три пута брже јуре трамваји. А овамо у Београду можеш да спаваш на улици читаво пола часа да ти се не деси „штрасенунфале“, што рекао Шваба, ни кола, ни трамвај, ништа те неће узнемирити.
Боље би било да управник обрати пажњу на прече ствари, а да не тера шпортове са овако интересантним наредбама.
Још мало треба па да Београђани овако разговарају:
— Хоћемо ли трамвајем?
— Не могу богами, журим се, те морам пешке!
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Сигурна добит
Чика Јанчић из Параћина овако је оценио Србију за краљевања краља Милана.
„Србија — велики вашар. Шатру на томе вашару држи Јован Ристић. За коцкарским столом седе краљ Милан и митрополит Михаило. Први игра за рачун Аустрије; други игра за рачун Русије; паре даје Србија, а у пикслу меће шаторџија Јова. Како коме, тек шаторџији најбоље!“
Тачно!
„Страдија“
22. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Дивна варош!
Београд је, како изгледа, још мало па постао мустра подлости.
Пре новог кабинета пођите улицом, а пред вама је вазда људи, и само шале ради викните:
— Фузионаш, стани часком!
Одједном све живо на улици хитро се окреће и сваки се љубазно смешка.
А сад? Сад, каже ми један, викнух на улици:
— Фузионаш — стој де!
Аја. Нико се не окреће. Напротив, настаде једно дивље бежање да почем случајно не падне на кога сумња.
А само викни:
— Самосталац!
Цела улица се окреће. То је сада у моди.
„Страдија“
22. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 