Самосталци и старија браћа
Џиб-џабе људи изгибоше. Нека вичу, нека псују, ништа не вреди.
Запну они по зборовима:
— Пашић је оваки, Пашић онаки, они стари упропастише отаџбину.
Агитују, пекљају, спадну с ногу, а Пашић се смешка, па ко вели:
— Ако, дечице; трчите ви, то је све за мене… Кад се ви позавађате, онда ћете одмах да превичете: „Пустите ове старе нека се истроше“.
Отуд, одовуд, ко ће, шта ће се, Пашић образује кабинет. Пустили га млађи да се истроши.
Он се троши и влада, а ови се јачају и опет по њима.
Баталите, млађа браћо, ћорава посла. Не вреди вама ни Одјек, ни агитација, ни трчање, опет ће Пашић владати док је жив.
Запните из петних жила па доби[j]те све посланике, нека су у Скупштини све сами овејани самосталци, сем једног јединог, па опет ништа.
Какви сте, ви ћете одмах направити више фракција нег’ што то данас Одјека и одјекчића имате. Држаћете лонџе и конференције, па ће тек неко једва на једване јаде наћи „мудар политички резон“, неку нову моду на стари глас, па ће рећи:
— Браћо, ми морамо бити лукави, ми не можемо још да се примимо власти, ми треба још да јачамо и да се спремамо, а засада виши државни разлози и политички такт захтевају да пустимо нека владају стари док се потпуно не истроше, а затим ћемо доћи ми на чисту ситуацију.
Сасвим. Троше се.
И стари се троше, просто људи изгибоше трошећи се.
Чим млађи превичу:
— Пустите старе нека се истроше, — а ови се као мрште и одговарају:
— О, брате, шта ви хоћете од нас, ето, па радите мало и ви, ми смо уморни.
А млађи онда мисле:
— А, то ли је, видиш како им подвалисмо и доведосмо их у шкрипац, — па своју одлуку пуну такта опет оснаже и сутра опет подвикну:
— Ви владајте, а ми ћемо бити критичари рада.
А стари се промешкоље, па тек ће као мрзовољно рећи:
— Па, најзад, хајде и да владамо, шта ћемо кад нема ко други!
Узалуд муке, самосталци, док једног траје од старије браће, ви ћете га пуштати да се истроши…
„Страдија“
8. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.