Основ подозрења

Гадне су жеље! Бранко пева да су му жеље да има крила. Враг би га знао шта ће му крила. Ја сам желео да будем жандарм.

Није то шала.

Жандарм, и то пре него министар. Желим да ’апсим.

Кога?

— Кога, кога. Сваког! Само је ли Србин!

Бити Србин, то је отежавајућа околност.

Ах, што немам власти!

Што?

Прође ми живот, а немам права никог да у’апсим. И да имам власти, ја бих све по’апсио.

Питаш га:

— Ко си?

— Тај и тај!

— Јеси Србин?

— Јесам.

— А, е то је већ основ подозрења.

— Колико ти је година?

— 50.

— 50. То је страшно, Србин, а 50 година. То је знак да је на све готов.

— Е, кад је тако, ’ајд’ пријатељу у ’апс.

— Што?

— Зато што си Србин.

— Немам кривице.

— Како да немаш, кривица ти је што си Србин, а чим си то, имаш диспозиције за сва зла.

Уби[j] Србина чим напуни 30 година, јер кад свет позна, постаће нитков.

Ово је тачније него оно Гетеово:

— Распни сањалицу… (итд.)

„Страдија“
5. мај 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.