Tag Archive | Samostalci

Дивна варош!

Београд је, како изгледа, још мало па постао мустра подлости.

Пре новог кабинета пођите улицом, а пред вама је вазда људи, и само шале ради викните:

— Фузионаш, стани часком!

Одједном све живо на улици хитро се окреће и сваки се љубазно смешка.

А сад? Сад, каже ми један, викнух на улици:

— Фузионаш — стој де!

Аја. Нико се не окреће. Напротив, настаде једно дивље бежање да почем случајно не падне на кога сумња.

А само викни:

— Самосталац!

Цела улица се окреће. То је сада у моди.

„Страдија“
22. мај 1905. године

Узалуд ваша радост

Опет криза.

Имала смисла, немала смисла, али је криза, и то још једна после многих.

Радикална се странка цепка и с разлогом и без разлога, а непријатељи демократије сеире и смешкају се, па к’о веле, то ће њих ослабити, а ми ћемо ојачати. Њима та радост изгледа да је с пуно разлога, али се љуто варају. Они не знају, нити могу знати, нашу радикалску крв. То је чудан сој.

Једном ми је један познаник, либерал по начелу, дивно то карактерисао.

— Чудни сте — вели ми — сој ви радикалци, права напаст. Кад се либерал одметне од своје странке, он улази изјавом у радикале или напредњаке; а ако се напредњак издвоји, иде у либерале или радикале. А ви јок. Кад се радикал покрпа са својима, а он потегне па заставу у ледину за свој рачун као онај Влах Алија, али опет радикал! Брука тако ми бога.

Ово је тачно.

И онда је слаба радост непријатеља демократије.

Сутра нека се пробуди Александар баш на ово „побркано“, како непријатељи веле „пометено“ стање радикалне странке, па ће се одмах видети шта је радикална странка.

Сва крила радикалне странке тог момента, као електризована, угасиће личне свађе и грдње и одједном ће се видети да се сва та силна војска креће на реакцију. Демократска труба трубила би истим гласом кроз целу земљу; труба демократије кад свира узбуну само је једна за све групе радикалске. То је једна једина труба, а једна иста мисао код војсковођа и војника свију радикалских група давала би снаге борцима, а ту би били они борци свију група који су вазда, увек искрено, без личне користи, без помисли на награду, излагали бајонетима своје груди, а из хиљада грла грмело би гласом трубе јерихонске:

— Доле тиранија! Живела слобода! То народ хоће!

А тај глас био је јачи од плотуна жандармерије.

Ту би опет пала свака тиранија, у то не сумњам.

А после?

После би опет дошли симуланти и шићарџије као и увек после рата — да ћаре. А кад се војска поодмори, онда се пређе на дневни ред:

— Е, сад имамо оно мало наших старих рачуна!

И рачуни би се опет претресали.

Смејте се ви непријатељи, али демократија мора да живи, слобода ће увек наћи искрених бораца у свим фракцијама радикалне странке. И бежаће многи, али они не могу као кукавице бити ни озбиљни противници.

Узалуд ваша радост.

„Страдија“
12. мај 1905. године

Самосталци и старија браћа

Џиб-џабе људи изгибоше. Нека вичу, нека псују, ништа не вреди.

Запну они по зборовима:

— Пашић је оваки, Пашић онаки, они стари упропастише отаџбину.

Агитују, пекљају, спадну с ногу, а Пашић се смешка, па ко вели:

— Ако, дечице; трчите ви, то је све за мене… Кад се ви позавађате, онда ћете одмах да превичете: „Пустите ове старе нека се истроше“.

Отуд, одовуд, ко ће, шта ће се, Пашић образује кабинет. Пустили га млађи да се истроши.

Он се троши и влада, а ови се јачају и опет по њима.

Баталите, млађа браћо, ћорава посла. Не вреди вама ни Одјек, ни агитација, ни трчање, опет ће Пашић владати док је жив.

Запните из петних жила па доби[j]те све посланике, нека су у Скупштини све сами овејани самосталци, сем једног јединог, па опет ништа.

Какви сте, ви ћете одмах направити више фракција нег’ што то данас Одјека и одјекчића имате. Држаћете лонџе и конференције, па ће тек неко једва на једване јаде наћи „мудар политички резон“, неку нову моду на стари глас, па ће рећи:

— Браћо, ми морамо бити лукави, ми не можемо још да се примимо власти, ми треба још да јачамо и да се спремамо, а засада виши државни разлози и политички такт захтевају да пустимо нека владају стари док се потпуно не истроше, а затим ћемо доћи ми на чисту ситуацију.

Сасвим. Троше се.

И стари се троше, просто људи изгибоше трошећи се.

Чим млађи превичу:

— Пустите старе нека се истроше, — а ови се као мрште и одговарају:

— О, брате, шта ви хоћете од нас, ето, па радите мало и ви, ми смо уморни.

А млађи онда мисле:

— А, то ли је, видиш како им подвалисмо и доведосмо их у шкрипац, — па своју одлуку пуну такта опет оснаже и сутра опет подвикну:

— Ви владајте, а ми ћемо бити критичари рада.

А стари се промешкоље, па тек ће као мрзовољно рећи:

— Па, најзад, хајде и да владамо, шта ћемо кад нема ко други!

Узалуд муке, самосталци, док једног траје од старије браће, ви ћете га пуштати да се истроши

Страдија
8. мај 1905. године