Tag Archive | Vlast

Краљ Александар по други пут међу Србима (20/23)

(Претходни део)

Александар застаде, умуче, престаде да се одушевљава кад виде ту масу радника на тим рушевинама. Он је осетио оно што се чешће осети у Србији, да се за годину преживљују векови. Зар он, силни и својевољни Александар, од кога је дрхтала цела земља, који је ломио и сламао најјаче, чијим ћефовима не смедоше стати на супрот врло често ни вође радикала ни са непоцепаном странком, Александар, који је мислио да су Србија и цео српски народ створени само њега ради, а он и Србија, и српски народ, само Драге његове ради, да дочека и да види како сада тај двор руше поданици његови који под њим нису ни права гласа имали, руши тај страшни двор баш та кука и мотика, баш тај поцепани препланули и бедни радник, који, можда, да није тога посла било, не би ни имао да купи деци своје вечере.

Док је Александар потонуо у такве мисли дотле маса у коју је он упао одједном проломи ваздух ускликом:

— Живела револуција!

— Живела република, доле са трулим и преживелим друштвом!

Александар се трже на тај узвик, обазре се око себе, погледа свуда, виде и полицију, која је мирно пратила тај тријумф Величанства Руље.

Та реч: република, нарочито „Живела република“, Александра још више узнемири. Он сада заборави и на милитаризам и на рушевине, и на некадашњу силу своју; заборави да се чуди како постаде рушевина место одакле се он спремао да још деценијама влада земљом; заборави да се чуди што место звука музике шкрипе досадно радничка колица, што место финих мириса, место парфема, место ружа „са прсију најкраснијих дама“, заудара ту прокислим задахом мученички раднички зној, а место сјајне трпезе, место шампања и рајнског вина, којим се заливају најслађе ђаконије, мирише бели лук, једе се ту жудно тврда и суха кора хлеба, коју је радник знојем својим оквасио. Све је то Александар заборавио у часу кад је ту на томе месту чуо узвике:

— Живела република!

А видео је ко виче, видео је да то траже и вичу на разним језицима, чак и малолетни странци, који нити су Срби, нити поданици српски.

Он се инстинктивно и не мислећи уклони из масе и приђе једном елегантном господину који је с тротоара посматрао масу као и многи други.

Јави се љубазно иако је дрхтао целим својим бићем и поче гласом згушеним, устрепталим:

— Молим лепо, гоcподине, какве су ово прилике, што је све ово?

Онај га промери, погледа га зачуђено, управо се готово више зачуди том питању, него и сам Александар тој наглој промени у земљи, па рече подсмешљиво:

— Ово? — и показа руком на црвене заставе и масу.

— Да, господине, то је врло интересантно и ја бих рад био да знам шта се све десило?

— Шта се десило?

— Да, шта се ово страшно десило?

Онај се засмеја, промери опет Александра па ће га упитати:

— И ви се сад сетисте да питате шта се десило! То ваљда ви једини не знате на кугли земљиној, иначе цео свет зна шта се десило!

— Чудновато, али ја не знам! — одговори Александар зачуђен.

— Па где сте ви живели, господине?

Александар је ћутао, јер се није смео одати; он је морао да буде непознат.

— Изгледа, тако ми бога, као да сте тек данас пали с Месеца. Па зар кроз цео целцати свет прострујала вест да је у Србији погинуо краљ Александар, а ви се ишчуђавати и питате: „Шта се десило?“ Ето, молим вас, ако нисте знали, то се десило код нас у Србији. Јесте ли чули бар за краља Александра?

Александар се збуни. У једно моменту дође му да се раздере колико га грло доноси:

— Ја сам краљ Александар! — али га снага издала, уста сасушила, гласа није могао пустити.

Утом у маси опет одјекну:

— Доле с трулим друштвеним уређењем, живела република, живела социјална револуција!

Александру се једва оте из груди туп и загушљив усклик:

— Живео краљ Александар! Живео!

Александар се занија и умало што није пао, јер га чисто обузе несвестица. Кад дође к себи погледа за масом која је већ завијала иза ћошка код гостионице Лондона, а затим му поглед паде на рушевине, чу опет како шкрипе радничка колица у којима се износе цигле тога двора из кога је он владао Србијом.

Онај господин још је био ту. Његов поглед сусрете се са Александровим погледом и онај му иронично рече:

— Зар ви, господине, јавно вичете: Живео Александар?

— Та то се, забога, једнако викало!

— Знам да се викало, али Александар је мртав, шта сада вреди и помаже викати да он живи.

— Па ко сада управља земљом? — упита Александар.

— И то не знате?

— Не.

— Чудновато, па зар не видите?

— Видим, али овако што нисам никада видео.

— Данас, господине, у Србији влада парламентарни режим, владају радикали, њихово министарство, састављено из скупштинске већине.

На ту реч радикали, Александар се сав стресе, обузе га неки чудан страх, нека језа, а то што чује да они владају, изгледаше му чисто неверица.

— Па како ово владају? — упита пошто се прибра.

— Ето, као што видите!

— А какав је начин ово?

— Хе, начин? … То су, господине мој, слободе; данас под радикалима царује слобода, Слобода је прогоњена, мучена, дављена, притискивана, па чак и у гроб жива сахрањена под последњим Обреновићем, и сада, као што видите, скинута је тешка гробна плоча којом је слобода притиснута била и она је васкрсла као Христос из гроба! — рече с неким одушевљењем онај господин.

— Али, слобода је онда страшна, ако је ово слобода…

Таман Александар да заврши реченицу док се тек с противне стране улице чуше нови неки усклици, нова граја, нова руља.

Лупа се једна редакција. Већ је разбијена, лете каменице на прозоре, а један део масе упада унутра. Радознала публика трчи на ту страну тамо, јуре жандарми да уведу ред, а у маси одјекује:

— Доле с издајницима земље! Смрт плаћеним аустријским шпијунима!

— Живеле слободе!

— Живео народ!

— Живела радикална демократија!

— А шта је сад ово, господине, мене врло интересују овакве ствари? — упита с новим чуђењем Александар.

— Какво је то сада питање?

Александар разрогачи очи и нетремице гледаше тако као да је и лицем и очима и целим својим бићем молио да му се одговори на питање.

Елегантни господин, како је изгледало и сам вољан да се разоноди из дуга времена, а и да обележи своје демократско осећање, примети Александрову забуну, па му рече:

— Ви сте, господине чудан човек кад ви овако обичне, управо овако најобичније ствари не можете да појмите. Ја видим да се ви стресате, да вас чисто ухвати грозница кад чујете усклике: Живела радикална демократија, а исто вам је тако и кад чујете оне малопређашње узвике: Живела социјална револуција.

— Али ја се буним, господине, ја се морам стресати кад чујем да се тако гласно изговарају страшне речи, кад кроз улице београдске одјекују гласови да живи револуција, да живи радикална демократија, а ја врло добро знам, да се то у старо, добро доба није смело ни сањати, о томе се није смело ни мислити, а сада, сада после тако кратког времена, ја ето гледам страшила очима.

— То нису страшила, то су слободе.

— Па за кога су те слободе?

— За свакога, а поглавито за противнике данашњег стања. Они данас уживају највеће слободе, јер радикали који данас владају земљом неће да им се пребаци како су нетолерантни. Радикали веома цене и поштују толеранцију. Као што сте видели, противници имају право и мимо права, они могу радити и мимо устав и мимо закона, па ипак радикали гледају све то мирно. Они имају лепу девизу:

— Види Бог.

Александар чисто оживе, на лицу му се указа осмех задовољства и злураде пакосне освете, и упита:

— Дакле, радикали не гоне противнике данашњег стања?

— Не, они све то зову слободом и не гоне своје противнике, они им чак и помажу врло често.

— То је интересантно. Па шта раде радикали, чиме се они најрадије занимају? Да ли и они воле да примају депутације, да приређују пик-нике, да удешавају порођаје, да се баве шпортом измишљања преких судова и антидинастичара?

— Не, господине, немају они кад ни да се бране од шаке јада, која је вајно противник данашњег стања; они имају преча посла, они сада имају међусобну борбу, они су све друго оставили на страну, па једни другима очи ваде.

Александар се сатански насмеја.

— Ја видим да сте ви необавештен човек, да сте странац, који не разуме наше прилике, али ако сте решени да се овде код нас у Србији дуже забавите, ви ћете тек онда моћи разумети данашње стање! — заврши разговор с њим онај непознати господин, поздрави се и оде.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (11/23)

(Претходни део)

Александра уведоше у румунско одељење.

— Ко је то — почеше запиткивати са свих страна. — Каква је то вера?

— Ко је тога послао овамо?

— То је бивши краљ Србије Александар!

Настаде једна страшна, урнебесна граја. Плануше Румуни као ватра жива и зачу се са свих страна:

— Кад је српски краљ, што ће онда међу нас, наопако нам било?!

— Провели се с њим и Срби па сад и ми да се проведемо.

— Напоље с њим!

— Водите га међу Србе, па нека они трљају главу с њим како су вешти. Шта ће нама та напаст на врат?

— Он је Румун, човек ваше народности, зато је и упућен овамо. Прво је био погрешно упућен у српско одељење.

— Није он Румун! — бране се Румуни, вичу, псују, грде, али све то не помаже, јер добише одговор да Александар мора остати ту да с њима чека док буду позвани на суд да им се суди за дела њихова.

Александар се нашао у чуду. Унезверено је гледао око себе, слушао те јавне протесте, видео како га Срби цене и шта они о њему мисле. Осећао је и тугу што су га од његове миле Драге раздвојили. Он се више није бринуо шта ће радити његов драги народ без њега кад он није међу њима. Он се о томе није ни на земљи старао, његова душа осетила је силну, неизмерну тугу што је одвојена од Драгине душе. И душа његова не могаде издржати ту жалост и он заплака, заплака горко и кроз плач завапи:

— Доведите бар и Драгу у ово одељење.

Румуни се још горе узбунише.

— Нећемо ми ни тебе, и ти нам не требаш, а камоли да нам доводиш твоју Драгу. Слушали смо ми Румуни много чуда и о теби, а о твојој Драги још много и много више! —виче љутито један Румун.

— Ми смо Румуни, колико-толико, имали среће, те се за живота твога забашурило твоје порекло, те нам ти и твој отац нисте на земљи брукали име наше. Ми смо срећни што сте и један и други били ван нас, а сада као душе које стоје пред вечним судом правде, где престаје земаљско ситничарство, пакост и злоба, ми искрено и дубоко жалимо јадни српски народ, који је толико пропатио и процвилио од људи наше крви. Нека милостиви Бог не упише те грехе Миланове и Александрове у грех племена нашег — проговори искрено и болно један стари и честити Румун, гласом уздрхталим и побожним.

— Онда да умолимо Бога да Александра води у које друго одељење! — викнуше сви углас Румуни.

— Да иде Богу једна депутација од одабраних праведних Румуна, која ће Богу изложити праведне тежње овог нашег румунског одељења и да умоли да Александра пошто-пото уклони од нас и нека га остави у неком одељењу међу људима који га никако не знају. Александар нека ћути и нека не говори ништа па тако нико неће ни знати ни ко је он, ни које је вере, ни какав је.

УМЕТАК

Деси се то често да се писац и публика заваде, па ето и ја сад морам овако изненадно, неочекивано, да урадим то исто и баш овде, на овом месту, усред ове приповетке.

Има неколико дана како чујем да ти, драго моје моје јавно мњење, ти добричино наша, зуцкаш или кажеш овда-онда како ти се не допада овај подлистак, јер, велиш, не придpжавам се правила.

— Е, извини, јавно мњење, ти наше јавно мњење, али од тебе је то и сувише дрско. Откуда ти то паде на ум да ти сад тражиш нека правила, неки ред, неке законе, по којима ја, а по твоме благословењу, треба да пишем. И то тражиш, што је још смешније, у овој ствари о краљу Александру.

Пред тобом је Александар чинио разна чуда, без икаква смисла и плана, и ти, јавно мњење, гледаш све то и измишљаш депутације и честиташ краљу. Александар укине Устав и све законе, а ти, добричино наша, ти јавно мњење, мртво од смеја. Каквих се само ти прокламација Александрових не наслуша, па баш да си ама прстом мрднуло. А те многе прокламације биле су тако променљиве садржине као време у марту месецу, нарочито овде у Београду.

Ето, видиш! — то си ти све гледало својим рођеним очима и слушало својим рођеним ушима и пљескало својим рођеним рукама.

Па ко је тебе, наше јавно мњење, реци ми, икад навикавао на какав ред?

Није само Александар који је злоупотребљавао до крајњих граница ту твоју глупу доброту. Тебе, какво си, може залуђивати и вући за нос ко год хоће, коме год се допадне тај шпорт. Видиш да ја све добро знам и добро памтим шта је све с тобом рађено, и онда се баш због тога и чудим шта ти би одједном да се као нешто преда мном нарогушиш?! Да те не знам ко си и шта си, онда би ти ђене-ђене, упалио тај виц, ал’ овако, ич се ја нисам уплашио.

Шта би ти, добричино наша, радила кад бих ја узео да пишем онако, оним редом, по онаквим правилима по којима је Александар управљао Србијом? Шта би онда рекло? Погледаш, а ја почео нешто у слободоумном правцу писати. То би представљало први април. Па таман се ти осмехнеш и разведриш лице, кад ја већ на идућој страни доказујем како сваки жандарм има богомдана права да обеси по неколико грађана. Ти се као почнеш нешто мало мешкољити и мрштити, а ја већ распалио на трећој страни:

ЈА
ПИСАЦ ОВЕ СТВАРИ

Укидам сва правила о писању романа и прича и узимам сву власт у своје руке. То чиним у интересу моје миле и драге публике.

Таман ти то примиш к знању, а ја већ проглашавам да то што пишем неће бити убудуће приповетка, већ се закунем да ће то убудуће стално и непоколебљиво бити логаритамске таблице. Таман ти да ово решиш са таблицама, а ја потегнем неку лирску песму, па за њом преписао један одељак из хемије, па потом ударио у неке текстове из хрисовуља, па затим једну Бранкову песмицу.

Ето такав каламбур, таква чуда ти си, публико, гледала у политици, од тога метежа и нереда страдала је дуго и дуго ова наша земља. Све си ти то гледало, слатко моје јавно мњење, па ником ништа, ту не ропћеш јавно, него сад баш нађе мене да се преда мном правиш нека сила.

А, видиш, ја баш за инат нећу како ти хоћеш.

Ти се буниш.

— Шта то значи, како се то пише, што Александра води по небу? То више није занимљиво. Треба да га већ једном писац доведе на земљу.

О драго моје јавно мњење, просто ли си да знаш. Како ми по свему изгледа, ти и не знаш, нити си то до сада могло закључити из овог почетка, што ја мислим. Видим сад јасно да ти и не знаш ко је тај краљ Александар о коме ја пишем приповетке.

Ти, ваљда мислиш, кад он дође натраг на земљу, да се искривиш од смеја; шта ли кога врага мислиш, нисам ни ја начисто.

Али се љуто вараш, и ја ћу ти скоро доказати да си се преварило. Не пишем да ово теби, драго моје јавно мњeње, што баш хоћу да те забавим и да те насмејем, нити да се с тобом заједно церекам глупостима мртвога краља Александра. Боже сачувај, нека је далеко то од мене!

Између мене и тебе, јавно мњење, мучно да може доћи до споразума, па да смо обоје задовољни.

Ти хоћеш да те ја, као писац, клот на клот насмејем, ти хоћеш да се церекаш на туђ рачун, а ја опет хоћу нешто сасвим противно томе, ја хоћу, простићеш, моје красно јавно мњење, да се насмејем теби.

Како ти се то допада?

А ти мислиш да то ниси заслужило? Ти си, видим, уобразило како си суво злато, како ти имаш права на све, како те нико не сме ни ружно погледати, а црно му да ти коју опору рекне. Па не само што ти, како ми изгледа, и не сањаш да ко сме теби шта ружно и да зуцне, већ тако надувено и уображено, тражиш с правом, тражиш од сваког писца да је обавезан да ти још прави чапраздиван, да те голица на смеј, да те забавља што боље. И ако он то неће, или баш, сирома’, и поред најбоље воље не уме, а ти се одмах намрштиш и у стању си таквога да каменујеш.

Али се ја не бојим и не плашим суда твога. Ја хоћу да се с тобом, јавно мњење, понесем, па, што рекли стари, ком’ опанци, коме обојци.

Ја не само што не мислим да ти ласкам, већ ја хоћу теби да кажем искрено у очи.

Од тебе, слушај дично наше јавно мњење, горе рђе нема на свету, и због тога си заслужило, не да те ја засмејавам, него да ти се у очи смејем. А то теби, чини ми се, нити је сефте, нити ће ти то бити последњи пут. Ако будем и ја исте среће, као и сви други пре мене који су се теби слатко смејали, који су те грдили за све сметености и лудости твоје, онда ћу, надам се, дочекати да и мени пљескаш, да ми изашиљеш депутације, да ми честиташ и да ми пробијаш уши твојом досадном и неразмишљеном дреком:

— Живео писац!

— Живео!

Зато не радуј се много и не жури ме да што пре доведем Александра на земљу. Довешћу га, али на јаде твоје. Запамти, да ти на мало кажем, нисам сео да тебе забављам и да се с тобом заједно церекам мртвом човеку, а грешном краљу Александру, него ово пишем тебе ради, да се теби насмејем, јер ти си тај Александар, ти си тај највећи грешник, драго моје јавно мњење.

Нисам ни ја сам баш неко злато од створења; казаћу управо и почећу са собом, и кад будеш, јавно мњење, видело да ни себе нећу штедети, онда се добро узимај на ум шта ће тебе да снађе.

Претрпи се, добричино наша, доћи ће скоро Александар на земљу. Ја сад продужујем ствар онде где сам стао у причи а ти продужи читати, па се прави лудо, као што умеш, као да овога нашег објашњења није ни било…

(Даље)

Самосталци и старија браћа

Џиб-џабе људи изгибоше. Нека вичу, нека псују, ништа не вреди.

Запну они по зборовима:

— Пашић је оваки, Пашић онаки, они стари упропастише отаџбину.

Агитују, пекљају, спадну с ногу, а Пашић се смешка, па ко вели:

— Ако, дечице; трчите ви, то је све за мене… Кад се ви позавађате, онда ћете одмах да превичете: „Пустите ове старе нека се истроше“.

Отуд, одовуд, ко ће, шта ће се, Пашић образује кабинет. Пустили га млађи да се истроши.

Он се троши и влада, а ови се јачају и опет по њима.

Баталите, млађа браћо, ћорава посла. Не вреди вама ни Одјек, ни агитација, ни трчање, опет ће Пашић владати док је жив.

Запните из петних жила па доби[j]те све посланике, нека су у Скупштини све сами овејани самосталци, сем једног јединог, па опет ништа.

Какви сте, ви ћете одмах направити више фракција нег’ што то данас Одјека и одјекчића имате. Држаћете лонџе и конференције, па ће тек неко једва на једване јаде наћи „мудар политички резон“, неку нову моду на стари глас, па ће рећи:

— Браћо, ми морамо бити лукави, ми не можемо још да се примимо власти, ми треба још да јачамо и да се спремамо, а засада виши државни разлози и политички такт захтевају да пустимо нека владају стари док се потпуно не истроше, а затим ћемо доћи ми на чисту ситуацију.

Сасвим. Троше се.

И стари се троше, просто људи изгибоше трошећи се.

Чим млађи превичу:

— Пустите старе нека се истроше, — а ови се као мрште и одговарају:

— О, брате, шта ви хоћете од нас, ето, па радите мало и ви, ми смо уморни.

А млађи онда мисле:

— А, то ли је, видиш како им подвалисмо и доведосмо их у шкрипац, — па своју одлуку пуну такта опет оснаже и сутра опет подвикну:

— Ви владајте, а ми ћемо бити критичари рада.

А стари се промешкоље, па тек ће као мрзовољно рећи:

— Па, најзад, хајде и да владамо, шта ћемо кад нема ко други!

Узалуд муке, самосталци, док једног траје од старије браће, ви ћете га пуштати да се истроши

Страдија
8. мај 1905. године

„Из публике“ (3/4)

(Претходни део)

БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Ти знаш мене, ја знам тебе. Сувише је излишно, да не кажем смешно, кад ме ти питаш у каквом сам ти својству упутио питање: „да ли као овлашћени бранилац данашњег режима, или као приватно лице?“ Кад већ питаш, онда ти морам и то рећи. Ја се никад не бих стидео да браним данашњи режим кад га ко неправедно нападне, нити бих се устезао да укажем прстом на мане, ако их има. Данас су на влади радикали, а ти ваљда знаш, да сам и ја радикал. То ти је бар јасно.

Овлашћени бранилац нити сам био, нити сам сада, нити могу бити. Та ти је реч чудноватија и неразумљивија за мене него и цело твоје питање. Ваљда хоћеш да ме доведеш у сумњу пред јавним мњењем?! То тек ти не можеш, јер сви они чијег би[х] се суда страшио били су са мном заједно у борби против прошлих режима, а ти с нама ниси био. Не замерам ти, али бар онда буди политички скромнији. Ако си ме често одушевио твојим причама како шуште шалваре, и жуборе потоци, то ти нимало не даје права да овако нескромно питаш мене: јесам ли овлашћени бранилац режима.

Ја сам ти упутио питање као човек, као пријатељ, како теби тако и Јанку. Побуде су моје пријатељство и љубав према људима који раде исти посао као и ја, с једне стране, а љубав према земљи, с друге стране. Вас сте двојица оном нотицом Правдином компромитовани, и ја вас на то упозоравам. То је једно, а друго: оном нотицом, сем тога, Правда жели да неправедно и ружно карактерише данашње прилике у земљи, а ја и то не дам, не као овлашћени, већ као човек, ако баш хоћеш и као радикалац, јер за ово данашње, боље стање, нису се борили сарадници Правде, него ми. Је л’ ти сад јасно?

Разговор прекинут засад, овим одговором на твоје питање, продужићу, а како, зависиће од твог и Јанковог одговора.

Радоје Домановић
„Самоуправа“
18. новембар 1904. године

(Неколико дана касније, у истој рубрици „Самоуправе“ објављен је и Станковићев одговор)

РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Писац поменуте белешке у Правди нисам, пошто до сада нисам био сарадник никаквог политичког листа. О „конференцији“ није ми познато, као ни о одлуци. Али, сада, изазван, поменуту белешку о „Сувишним људима у Србији“ примам, слажем се с њоме и одобравам употребу мога имена у њој.

А разлога зато ево:

Кад сам за време бившег Краља и Краљице био изабран за њиховог питомца, ради упознавања стране литературе, пред полазак био сам денунциран. Денунцијација је била у овоме: да мислим да идем у Женеву и потајно ступим код данашњег Краља. И тад а и сада, када бих имао рачуна да овако шта признам, одбио сам и одбијам. То мој посао није, нити ће бити.

После 29. маја привремена влада послала ме је на страну. Чак са већим додатком него што бих пре имао: са стипендијом из Министарства Просвете и из Министарства Финансија, поред моје плате још и једном помоћи у виду месечног хонорара за Финансијски Преглед.

И сада ево шта се дешава:

Г. Милић Радовановић, министар финансија одузима ту помоћ из Ф. Прегледа. Али не само да се ја о томе на време у Паризу не извештавам, већ за то не зна ни мој начелник г. Сава Кукић. Кад сам га пред нову годину, чувши за то с приватне стране, упитао и потужио му се, он ми одговара: да то он прво од мене чује и да о томе он не зна. И кад сам, на основу таквог одговора свога надлежног, у Паризу и даље остао, и даље задржао све издатке на рачун мога прихода, после два месеца, место новца, добијем извештај: да ми је заиста помоћ одузета и да је заиста о томе постојало г. Радовановићево решење још пре четири месеца. Одмах сам на овакво понашање, не због самог одузимања помоћи, већ због неизвештавања о томе, послао г. министру финансија оставку на државну службу. Оставку нису уважили, већ ми се начелник извинио, уверавајући ме како заиста о том решењу није знао. Помоћ ми је послата још за два месеца. У томе је и нов буџет донесен и у њему партија на Финансијски Преглед била укинута, и тако сам остао на цедилу. И сада, нека се замисли мој положај у Паризу, па још и са породицом!

Даље:

Кад сам се данашњем министру финансија г. Пачу-у обратио с молбом за продужење о[д]суства да бих довршио започети посао, јер услед оваквог ненадног одузимања помоћи, услед трзавица, испраћаја породице, коју сам морао натраг да враћам, морао се сваки посао да напушта — на ту молбу месец и по дана није било одговора. Онда сам му се обратио другом молбом којом сам га, пошто сам изложио све ово, молио: да, ако он не може и нема кредита, нека ову ствар изнесе пред Министарски Савет, и онда да ми се пошље извесна сума како бих могао платити дугове које сам учинио на основу писма свога начелника задржавајући се и даље у Паризу. И, уопште да ми се регулише овај двогуби положај: писар Министарства Финансија са стипендијом Министарства Просвете.

На ову другу молбу добио сам једно званично писмо државног правобраниоца г. Мих. Ст. Динића. Ненадлежно, пошто он мој шеф није, без нумере, без жига и у коме ми се поред осталих разлога, због који се не може г. министар одазвати мојој молби, наводи још и овај правни разлог: зато што ми он ту помоћ „није ни дао ни одузео“!

После десетину дана добија наше посланство депешу министра спољних послова г. Николе Пашића, да се имам репатрирати. Од посланства за то добијем писмо за конзулат. У конзулату ми се написмено саопшти да ми се више од 80—100 динара не може дати, а усмено ми рекоше: да је и то сувише, јер кад се репатрирам, онда добијам само карту, и то онда када буде воз полазио. Одмах сам по други пут послао оставку на државну службу, а у исто време и јаван протест преко овд. Дневног Листа. И ово моје понижавање и као државног чиновника и као књижевника ни твоју, нити ичију толиких пријатеља и познаника бар пажњу да сврати!

Па даље:

Вратио сам се у раскућену кућу, не свршив ништа, са дуговима без своје кривице, и понижен. Отишао сам у мин. финансија да и лично протествујем, Одговорено ми је: да је зато морао министар спољних послова да ме репатрира што је министар просвете г. Љубомир Давидовић одговорио моме министру, кад га је овај упитао о мени: „како ја никаква посла немам са министарством просвете“. Дакле, према томе изишло је да сам без ичијег знања и без икаква посла дунуо у свет!

Министар просвете г. Љубомир Давидовић после дужег одупирања кад сам му отишао узео списак питомаца, па кад је међ осталим питомцима видео и моје име почео ми се извињавати, обећавши да ће се заузети да се све поправи.

Али, после тога, не само да није ништа поправљено, него кад сам се овоме министру г. Пачу-у јавио, да га уверим како стоји са тврђењем министарства просвете, а да му целу ствар објасним, не само што ме није хтео примити већ ми је поручио: „да неће да ме прими, и да идем онамо и да се јављам ономе министру чији сам питомац и био“.

По трећи пут сам поднео оставку. После тога зват сам у министарство, где ми је саопштено да ћу бити премештен у министарство правде у суд. Одбио сам, наводећи: да сам свршио економско-политички одсек, дакле да је моја струка административна а не судска, и понова замолих да ми се оставка уважи. И ова трећа оставка ми је враћена, и тражена друга, проста, без икакве мотивације. На то нисам могао пристати, већ сам замолио да онда будем отпуштен из државне службе.

Ти си Радоје, за све ово знао. Знао је и г. Аца Станојевић, и г. Стојан Протић, и г. Љубомир Стојановић, и г. Љубомир Давидовић, и г. Јаша Продановић, и г. Добра Ружић, и толики други. Дакле, углавном, представници данашњег режима. Од свих добио сам искрено сазгчешће и обећање… И онда, овакву и оволику недаћу, а поред мојих квалификација, поред имена и поред толиких пријатеља, ја не могу ничим другим да објасним, до да сам постао заиста — сувишан! И ето зашта поменуту белешку у Правди „О сувишним људима у Србији“ примам и слажем се с њоме.

Борисав Станковић, књижевник
„Самоуправа“
23. новембар 1904. године

(Даље)