Tag Archive | Glupost

Самосталци и старија браћа

Џиб-џабе људи изгибоше. Нека вичу, нека псују, ништа не вреди.

Запну они по зборовима:

— Пашић је оваки, Пашић онаки, они стари упропастише отаџбину.

Агитују, пекљају, спадну с ногу, а Пашић се смешка, па ко вели:

— Ако, дечице; трчите ви, то је све за мене… Кад се ви позавађате, онда ћете одмах да превичете: „Пустите ове старе нека се истроше“.

Отуд, одовуд, ко ће, шта ће се, Пашић образује кабинет. Пустили га млађи да се истроши.

Он се троши и влада, а ови се јачају и опет по њима.

Баталите, млађа браћо, ћорава посла. Не вреди вама ни Одјек, ни агитација, ни трчање, опет ће Пашић владати док је жив.

Запните из петних жила па доби[j]те све посланике, нека су у Скупштини све сами овејани самосталци, сем једног јединог, па опет ништа.

Какви сте, ви ћете одмах направити више фракција нег’ што то данас Одјека и одјекчића имате. Држаћете лонџе и конференције, па ће тек неко једва на једване јаде наћи „мудар политички резон“, неку нову моду на стари глас, па ће рећи:

— Браћо, ми морамо бити лукави, ми не можемо још да се примимо власти, ми треба још да јачамо и да се спремамо, а засада виши државни разлози и политички такт захтевају да пустимо нека владају стари док се потпуно не истроше, а затим ћемо доћи ми на чисту ситуацију.

Сасвим. Троше се.

И стари се троше, просто људи изгибоше трошећи се.

Чим млађи превичу:

— Пустите старе нека се истроше, — а ови се као мрште и одговарају:

— О, брате, шта ви хоћете од нас, ето, па радите мало и ви, ми смо уморни.

А млађи онда мисле:

— А, то ли је, видиш како им подвалисмо и доведосмо их у шкрипац, — па своју одлуку пуну такта опет оснаже и сутра опет подвикну:

— Ви владајте, а ми ћемо бити критичари рада.

А стари се промешкоље, па тек ће као мрзовољно рећи:

— Па, најзад, хајде и да владамо, шта ћемо кад нема ко други!

Узалуд муке, самосталци, док једног траје од старије браће, ви ћете га пуштати да се истроши

Страдија
8. мај 1905. године

Члан „Сељачке слоге“

Био један вредан радник — тако се прича у народу — трудио се радио много, подмиривао лепо све своје потребе, а богами, остајала му по нека пара вишка, тек, што веле, злу не требало.

Али он није био задовољан својом судбином. Увек, кад се увече спрема да легне након трудна рада, уздахне и узвикне:

— Хај, судбино моја црна!

Судбини се ово досади, па једног дана пред њега:

— Шта ти је, брате?

— Тешко ми!

— Па шта хоћеш? Говори!

— Дај ми бољу памет.

— То ти не треба ништа у Србији!

— Ама, знаш, намеран сам да се женим, па к’о велим срамота је ако је жена мудрија од мене.

— Нека ти буде — рече судбина — куцну га по челу, и тај час онај постаде паметнији.

Опамећен тако узе даље размишљати о својој женидби и, разуме се, сад дође до закључка да се уопште нема смисла женити.

Сад је више разумевао, више осећао, и његов положај му постаде још тежи; сад још чешће узе уздисати:

— Хај, судбино моја црна!

Судбина му се јави.

— Шта ти је сад?

— Дај ми још бољу памет!

— Нека ти буде! — рече судбина, куцну га по челу и он постаде још паметнији.

Још теже, још горе. Опет он узе уздисати и вајкати се, живот му постаде досадан, суморан.

— Хај, судбино моја црна! — вајка се он.

Судбина опет пред њега.

— Шта је?

— Хтео бих бити најпаметнији — вели, мислећи да му је тешко од мало памети.

Судбина се наљути. Има и она своју ћуд. Лупи га љутито по глави и сву му памет из главе истера.

И онај човек се засмеја, засмеја се, зацену се од смеја, па се лепо за трбу’ ухватио.

— Јеси ли сад задовољан судбином? — пита га судбина.

— Ха, ха, ха, ха, ха!

— Но?

— Хи, хи, хи, хи! Задовољан сам. Охо, хо, хо, хо!

И постаде срећан човек.

Кажу да се одмах уписао у „Сељачку слогу“, те и дан-дањи живи срећно. Само се цери и смеје се.

„Страдија“
16. јануар 1905. године

Баш је безобразлук

Постали људи министри!

— Зашто, како, јесу ли заслужни?

— Ко те пита?! Ћути, па гледај посла! Шта све у овој Србији није било и шта још неће бити. Ова наша земља у последње време постаје отаџбина чуда и лудости и ми смо свему нашли смисла и виших државних разлога, па тек само нам, као бајаги, остало да разберемо што је Цинцар-Марковић министар председник, а министри Лука, Веља, кума-Милован, Денић, Лозанић, Павловић. Министри су, па квит. Можда је људма таква судбина.

—Знам, брате, али они немају никакве политичке групе да их помаже.

— Немају.

— Онда не могу бити министри.

— Како не могу кад су министри; шта говориш којешта. Група! Каква група? Бунцаш неке старе отрцане фразе.

Било је наивних људи, па се овако чудили кад је Цинцар-Марковић образовао кабинет. Свако чудо за три дана, те и ово. Људма постало то обично, као да тако треба да буде. Из почетка су се и сами они — министри — чудили шта се од њих учини, изгледало им неверица. Али виде да им пандури праве темена, многи скидају капе, навалиле на њих чете молитеља, тражи се од њих протекција; потписују акта, премештају, отпуштају, и увере се да све то изистински бива што они нареде.

Кад се састадоше у једној седници, рећи ће кума-Милован:

— Море, па ми смо, истина, министри!

— Ја шта ти мислиш? — одговарају му други.

— Није ово рђава ствар бити министар, шта велиш, Вељо — пита кума-Милован и завео се од смеја.

— Може да се трпи — вели Веља.

— Добро је, хвала богу! — рекоше остали задовољно.

— Сви видимо да је добро! Видимо нас девет, не ја сам, да каже човек превиђам, види један даровити Брзак, види један „двадесетогодишњи одлични новинар“ који је, брате, учио и неке „извесне науке“, Петар Тодоровић, види један по један Јовић, види Андра Гавриловић, па ево да питамо и све одаџије по нашим министарствима, па ће сви, смем се кладити у живот, рећи да је у овој нашој земљи добро, боље него игде. Па опет опозиција трабуња како земља пропада, како су финансије рђаве, како народ пати, како нема у земљи политичких слобода и шта још не веле. Не ваља им устав, нема парламентарности, не пуштају се закони и ови овамо кржљави. Ето, опет они лармају, а ми толики видимо да је добро у земљи! — вели председник министар.

— Ама ко то ларма? — викну Веља.

— Опозиција!

— Која је то опозиција?

— Цела штампа.

— Ја ћу штампи брњицу на уста! — плану Веља.

— Па шта ће та опозиција, а? Шта оће, велиш? — цикну кума-Милован.

— Чуо си шта хоће! — вели председник.

— Гле како се то обезобразило — зацича кума-Милован. — То све онај Одјек измишља.

Одјек опет вели то народ тражи — вели Лука кроза зубе.

— Па шта ’оће тај народ, шта он ’оће? Који је тај народ? Народ, народ! Проби ми главу тај народ! То све Одјек измишља, лаже! Питај Перу, Брзака, Јовића, Андру, питај, што рече човек, све одаџије, ево и нас ту. Ваљда смо и ми народ. И ја сам из села, из народа. Народу је добро, њему ништа не треба — Мучи се! Е, богами, нека се и промучи, мучим се и ја! Јакако! Мучимо се сви! — опет ће кум.

— Сви, разуме се! — опет додаде Лука кроза зубе.

— Народу треба добар устав, вели безобразни Одјек. Питај у мојим Барама сељака да л’ воли печено пиле или парламентарну владу! Деде, брат Одјече, питај то у мојим Барама, па ћеш да чујеш! … Чик, деде! Сељаку требају волови, а он и не сања о слободи. Питај мог Баранина да л’ воли добре волове ил’ слободу политичку. Е, хе, не дам ја подвалу, ту ја њих чекам… Чик сад реци! — цичи кума-Милован.

— Тако је! — одобравају сви, тако бистре погледе на народни живот и његове потребе.

*

Заиста, ко је тај народ, шта хоће на крају крајева тај ћудљиви народ. Какав устав, какве слободе, какви бакрачи? Није му добро!? Шта њему фали? Ко њега дира? Народ нек оре и копа, сеје и жање, ако има, ако нема, шта да му се ради. Шта ће народу поштене власти, шта ће му слобода збора и договора? Зар су то све што данашња опозиција тражи имали наши стари под Турцима? Нису, па ништа. Нико за те лудорије није ни знао.

Народ, народ, народ! Благородни министри већ су нервозни на ту глупу реч, коју је без сумње Одјек и измислио. Ко то сме да каже да у овој земљи није добро? Зар девет министара, зар један Брзак, један по један Пера, један Јовић, зар толике одаџије веле да је добро, а испречио се с друге стране некакав народ па дречи кроз Одјек и друге опозиционе листове како не ваља, није добро.

Што рекао кума-Милован, то је баш безобразлук.

„Одјек“
9. јануар 1903. године