Tag Archive | Odjek

„Страдија“

Проносе се гласови да је моја књига „Страдија“ забрањена. Чак је и један већ преминули листић („Савременик“) саопштио то као поуздану ствар. Међутим, то је проста измишљотина, јер „Страдија“ није забрањена. Моји пријатељи, којима сам књигу послао, нека је слободно и без устручавања продају. Нико им не сме стати на пут, нити их може снаћи каква казна, јер у Србији постоје независни судови. Све тајне забране полицијске не вреде ништа, нити ће се земаљски судови обзирати на те поверљиве расписе и препоруке. Кога год од мојих пријатеља позове полицијска власт на одговор због продавања „Страдије“ нека ми одмах то јави, а у исто време нека се жали суду.

„Одјек“
28. новембар 1902.

Обрасци лепога стила

„По нашем најдубљем уверењу, ово захтевање програма није ништа друго до претпоставка, да се влада томе захтеву неће одазвати, или ако се одазове, да ће јој се програму моћи замерити, те тако да се на један или други начин расцепи споразум, без да за то дотична група, која овом расцепу тежи, понесе какву одговорност.“

Ово је, од речи до речи, из „Савременика“ бр. 47. Ми смо једино подвукли оне четири речи, колико да се боље види како „Савременикови“ сарадници одлично знају да употребе најлепше реченичке конструкције нашега језика. Цитат је, наравно, из уводног чланка.

„Одјек“
5. новембар 1902. године

Погађање

Аустрија шаље к нама у своје посланство неспорно своје најспособније људе. Доказ је томе тај што они кад од нас оду заузимају највеће дипломатске положаје код своје куће. Један од тих паметних људи, говорећи о тадашњој политичкој ситуацији у Србији, рекао је: „по тим и тим знацима, логично и правилно би било да сад наступи то, то и то. Али то што би у свима другим земљама морало бити, код вас већ не може да буде, већ ће бити сасвим обратно: ово и ово и ово.“ И погодио је. Он није казао и узрок томе, али је он свима нама врло добро познат. То је било пре много година па се, ето, то исто и данас понавља. Ко сад сме рећи да се код нас политика сваки час мења? Код нас иде стално – наопако.

„Одјек“
8. октобар 1902. године

Проносе се обеспокојавајући гласови

Таман данусмо душом и узвикнусмо: „Хвала Богу кад се тај нови кабинет већ једном склопи!“ а не прође ни пола сата и почеше кружити гласови да је у кабинету г. Пере Велимировића озбиљна криза.

Баш се овој земљи не да дâ дигне главе. Шта ће акционарска друштва, шта ће коцкарско друштво, коме је данашњи министар полиције био адвокат, шта ће спољни послови без добре команде, шта ће ојађена привреда овако тешко оболела без добра лекара г. Николића, шта ће, шта ће? … Ах, Боже, шта ћемо сви ми, тужни, ако се ови црни гласови обистине?

Али, тешимо се, јер је г. Велимировић без сумње енергичнији од Мише, неће ваљда и он, по несрећи, после само неколико хиљада малера дати оставку? То би тек било којешта.

„Одјек“
7. октобар 1902. године

Разговор с демократијом (2/4)

(Претходни део)

III
КАМАРИЛА Њ. В. ДЕМОКРАТИЈЕ

Ето видиш, демократијо, како си ти све то заборавила, како се данас, кад си на узвишеном престолу своме са скиптром у руци, са свима знацима краљевског ти достојанства, не сећаш старе своје беде и невоље.

Онда, када си у Одјеку становала, бејаше мода у овој земљи да те грде и руже, и светина се утркиваше ко ће те више испљувати, ко ће више бацити блата на честити дом твој. Сматрало се то за врлину, за заслугу ко ти се безобразније нацерека, ко те пиљаричкије изгрди.

И ти си мирно и јуначки подносила све то као Христос са трновим венцем на глави и слушала си варварску дреку присталица Александрових, који викаху:

— Распни демократију!

— Распни је, распни!

Сећаш ли се тог страшног времена, погледај само руке своје па ћеш на њима још видети трагове окова.

Колики је био број онда оних који су те смели поштовати, који су били готови и да живот изгубе само да могу са страхопоштовањем скинути капу пред врлином твојом.

А сада?

Сада се време променило: 29. маја ти си села на престо, узела скиптар у руке и повратише се сви знаци владарског достојанства твога.

Ти постаде владар и од оне твоје сиротињске избе где си у невољи проводила створише се одједном царске палате.

Ваше Величанство Демократијо, ви сада, ето, као што видите, имате све оно што владари имају. Имате и свој Двор, имате своје слуге, имате ласкавце, имате лицемере, имате и Ви сада, Ваше Величанство Демократијо, своју дворску камарилу.

И ти, Господару Демократијо, чим седе на престо, чим те опкружи сјај и блесак, чим настаде мода да се теби ласка, чим све живо потрча пред твој горди трон да ти се поклони, ти се збуни, заборави твој узвишени задатак, засенише се очи твоје. Како си некада гледала, Демократијо, бистрим, орловским погледом, а ето како се за кратко време помутише очи твоје и ти на жалост не видиш шта се све око тебе ради.

Камарила, ах та проклета камарила. На људе око Новог Покрета, на ту јадну камарилу, на те људе којима је често велика брига како ће доћи до новог пара ципела, вичу браћа Срби више но на иког, вичу тако како ни изблиза не нападају камарилу руског двора, где су велики књажеви.

Видиш ли ти, Демократијо, Господару силни! Теби министри твоји, прваци странке, подносе на потпис разне указе и ти и не читајући шта потписујеш чиниш и починила си до сада толике неправде баш према људима, често, који ти беху највернији, који те ропски слушаху, који те као бога поштоваху у доба твога мученичког и праведничког страдања. Ти сада нећеш да видиш какве све људе имаш око себе, ти несрећна и јадна Демократијо, имаш и сама своју страшну камарилу, имаш и ти своје династијаше, имаш и ти људе који се том врстом демократског династијаштва баве ради личног ћара свога, али веруј ми искрено да ти ипак и данас имаш мало, врло мало искрених поборника својих.

Погледај прво своју камарилу, своју владу, своје одговорне и неодговорне чиниоце, Демократијо, Господару, па онда потписуј указе којима осуђујеш друге.

А да ти још нешто пришапнем на уво:

— Па ти се не сећаш и да и твој двор има прави улазак, а да и он, као и сваки други владарски двор, има свој — капиџик.

Намести јаке страже и за стражаре постави одане и верне људе, па ћеш видети ко се све не увлачи на твој дворски капиџик и шта све без твога знања, а на штету твоју не вршља твоја дворска камарила.

О томе ћу ти идући пут причати.

IV
КАПИЏИК НА ДВОРУ ЊЕНОМ

На први поглед, као што се понеки и буне, многи одмахну руком, па веле:

— Којешта! Двор Демократије, то јест Двор Њеног Величанства Демократије. Камарила тога Двора па чак — није нег’ нешто, измисли човек, ни мање, ни више, већ — и капиџик тога двора Њеног Величанства Демократије.

То заиста изгледа и чудно и страшно, па чак и одвратно, али то изгледа само наивним људима, или деци, или младим, тазе-демократима, који гледају и најцрње ствари у ружичастим бојама. Такви људи, те добре душе — које су деценијама гледале у овој земљи за време опозиције, када се сматрало за порок волети Демократију и да су сви они што су подносили жртве и приступали Демократији и њој верни били, били људи поштени и искрени — морали су навићи, постаде им природно, да човека који сме да се јавно назове демократ сматрају за човека исправна, за човека од идеала и врлина.

Време се изменило, измениле се прилике, али се, како изгледа, у јавном мњењу није изменио појам о речи демократ и демократија.

Некада се није могло ни сањати да ће уз људе који заступају поштена и праведна начела, уз људе који траже правде потиштеном и ваљаном народу, моћи икад пристати шићарџије. У нас се млада демократија развијала у доба најцрњег мрака реакције и сви они беху у присенку заставе коју држаше та идеална чедна Демократија са чијег чела бије и просијава у мраку ропства зора, али не зора за то доба, већ зора будућа, зора за доцнија поколења. Неме усне те дивне богиње не одају бол, а у очима њеним светле сузе и те сузе се пока[д]што скотрљају низ божанске образе и падну на свеже гробове бораца, на гробове деце њене, на узвишене борце за народна права. Заиста то су и била права деца те узвишене Богиње, коју ја сада називам Њ. В. Демократија.

Нико се није томе у Србији надао да ће тако изненадно, тако неочекивано Демократија победити, да ће и она по пуном праву, које јој беше одузето, сести на престо свој.

У нашој земљи чуда и изненађења десило се и то. Ако смо се томе и ми Срби, навикнути већ на чуда и зачудили за тренутак, онда се немамо чему чудити што је демократија добивши свој двор добила своју камарилу и овој главни улаз, па и свој капиџик.

С победом демократије појавили су се одмах и неискрени људи, а чим се они појаве, чим настане време где се може сплеткарењем лично ћарити онда се појаве и капиџици.

Некада на Одјеку капиџика није било. А и на што би када је бежало све што није прави демократ од те куће, кад су сви они који иду против демократије служећи личним режимима и ћефовима сулудог Александра обилазили и улицу у којој је Одјек био. Доцније, чим су се прилике измениле, Двор демократије добио је и капиџик. Да наведемо сада само један пример:

Пре 29. маја у Одјеку бејасмо нас неколицина окупљени као у ратном логору и очекујући сваки час опасност, борили смо се противу оне одвратне реакције, против ондашњег личног режима, који је најјачим ланцима окивао слободе и нагло поткопавао темељ целе наше земље.

Између осталога што се дешавало, десило се и девето чудо. Каже се девето чудо, али код нас је било само једно чудо у безбројном низу разних чуда и — ако се може рећи — чудића.

Министар иностраних послова постао је војник по занату.

Као демократе схватили смо одмах сву страхоту, сву ту страшну иронију немилосрдне судбине према нашој земљи, којој је спољна политика најважнија ствар, јер у нашој земљи, управо у овој бедној земљици, која је међу другима „једна сламка међу вихорове“, тешко је, тешко би било, водити спољну политику и стручноме човеку из парламентарног режима. А на место тога видимо како освану једнога јутра указ којим постаје војник министар иностраних дела у личном режиму.

И ми смо ту спрдњу судбине наше земље умели одшалити горким подсмехом и насмеја се широм сва Србија, насмеја се земља, а шта ће друго, кад ју је ваљало насмејати да од чуда не излуди, кад је морала од бола и плакати и од муке се, што веле, насмејати.

Када смо онда то писали, кад је кроз целу земљу Одјек проносио ту луду ствар ондашњег режима да војник постројава у фронт спољне послове и да им строго војнички командира:

— Спољни послови у фронт!

— Европа равњај с’!

Шта бисмо ми онда, то се нешто мислим, радили да је дошао неко у редакцију Одјека и рекао:

— Шта радите?

— Ето, — рекли бисмо — жигошемо једно страшило од појава, не дамо да спољним пословима руководе војници по занату.

Па кад би на то онај непознати рекао пошто се безобразно, с презиравањем насмеје и прекрсти:

— Баш сте луди људи, само се џабе млатите као Максим по цркви. Причате којешта, а овамо кад ви победите и кад ви образујете парламентарни, демократски кабинет, ви ћете тога истог војника узети за министра спољних послова и писаћете уводне чланке да га браните баш у том истом Одјеку.

Боже, што би тада тај што би се усудио да нас тако страшно увреди излетео четвороношке на улицу.

А то је било! А наш билмез свет одвикнут да мисли некако се није томе ни чудио, а и ко је шта против тога и зуцнуо није се могло ни чути од галаме и силне руље која из разних побуда цепа ваздух Србије громогласним узвиком:

— Живела демократија!

— Живела демократија!

Узвикујем и ја данас, али јој желим да отвори очи, да добро мотри на капиџик свога Двора.

Има, као што се види, и ту капиџика.

(Даље)

Разговор с демократијом (1/4)

I

Давно нисам писао ништа у новинама, нешто због болести, а нешто и због тога што сам на то изгубио и вољу, јер ми се чини да у нашој земљи искрен човек својим писањем само себи одмаже и то одмаже врло много, а користи општој ствари може донети врло мало.

Врло скуп занат. Откако сам почео писати, писао сам искрено без икакве задње намере и за све то само сам имао огромне штете, тешких дана, разочарења, увреда, клевета, гоњења, отпуштања из службе. И борило се, па уморило се, и таман да се манем свега, па да се лечим од прошлих невоља, а прилике ми ни то не даду, већ ме ево наново вуку да опет проговорим. Од идућих бројева почећу разговор с радикалном демократијом, па коме и не буде то што право, не буде мила по која истина, то ће ме се слабо тицати.

Раније сам смео и говорио увек истину по цену крупних жртава, а данас се надам да ћу проћи јевтиније, а ако се преварим, спреман сам да за истину поднесем и веће жртве.

Последњих дана се по листовима говори и пише о династијаштву, о „закулисним радњама“, о „одговорним и неодговорним чиниоцима”, о правој и лажној демократији. Како ми се чини да су ово и интересантна и важна питања, то не могу а да се и ја не уплетем у целу ту галаму и својим мишљењем. Какво је такво је то моје мишљење, тек оно ће бити искрено.

Да ми се не би пребацило што, да не би ко било помислио да желим да се додворим и улажем, то пре него што почнем разговор изјављујем да ја по теорији нити сам икад био, нити ћу икада бити династијаш. Да сам странац, да сам у каквој средини енглеског или француског народа, ја бих био републиканац. Да не познајем Србе, да се нисам родио и одрастао међу нашима, ја бих на питање: — За који си облик владавине? — одговорио:

— За републику, пријатељу, једино за републику.

Али ја сам се родио у шумадијском селу и кад познајем наш народ, кад видим шта се чини око кметског штапа, око избора посланика, око избора чак општинског пандура, па помислим шта би овај наш свет чинио да изабере председника републике, онда морам најискреније викнути:

— Не републику, само то не за нас Србе.

О, колико би кандидата било, о, каква би и колика чуда невиђена било тада.

О томе идући пут.

II
ПОЛИТИЧКИ ВАШАР

Код нас у политичком нашем животу као да политичка убеђења и принципе доноси ветар. Једнога дана постоји једна политичка мода док сутра дан погледате, а пирнуо неки други ветар однекуда и донео сасвим нову моду. За ових последњих десетак година та се мода мењала чешће него мода женских шешира. Једна огромна маса људи повија се по тим ветровима политичке моде, иде „мудро“ „за духом времена“ и на тим људима је увек „модеран“ нов политички костим. Не даду они да их време прегази, неће да „буду несавремени“ и смешни.

До пре 29. маја била је мода такозване лојалности, мода „гледања свога посла и служења круни и отаџбини“. Кога год видите, а он „јагње безлобиво гледа своја посла и служи верно свога узвишеног господара“. Треба само по начину како деца читају буквар изговорити:

„Сваки добар грађанин треба да гледа своја посла и да верно служи свога милог краља!“

Кад одједанпут, изненада дуну други ветар 29. маја у зору и што кажу онако на сабајле донесе у нашу земљу другу моду. Од тога датума опет нико живи „не гледа своја посла, већ се као свестан и поштен грађанин бори за своја убеђења!“

Брука једна шта се све не почини од људи: све сам борац за убеђења, све сам „демократа“; те речи: демократа, демократија, принципи, парламентаризам, строга уставност заменише као нова роба на политичком вашару робу која је раније била у моди, а то су: „гледање посла“, „веран круни“, „одан престолу“, „служи само краља и Отаџбину“.

Никада живљег вашара није било него што је данашњи. Ту је вика, дрека, галама, ту се под својим политичким шатрама и шатрицама деру политичке ћифте да уши заглуну:

— Оди код мене парламентаризма. Оди, још мало нестало! Права енглеска мода!

— Свежа демократизма! Ох, ох, ох! Ајде да се на кајеш! Дођи види па иди! То је признати, најбољи прашак против династијаша!

— Оди строге уставности, тазе сад баш у’ваћене!

— Ајте браћо, овде се још само за данас може види еден велики реткос’ се приказује, едно страшно и велико републиканац, које је побило шеснаест цареви, четрдесет краљеви и тобило од руски цар лента и орден!

Ето такви људи, људи од моде политичке, људи од ћара, немају никаквих убеђења, а они у ствари на политичким вашарима чине већину, они су ту редовно, ту они трампљавају убеђења као цигани коње, ту се пазари роба која је у моди.

Станите мало, браћо Срби, да се приберемо у тој силној галами и гужви политичкој.

Лепа је доиста ова нова мода, звучна је реч демократија.

Демократија, демократија, демократија! Али није доста само викати и понављати ту реч на политичком вашару, није то довољно да се каже као оно што раде деца:

— Хајде, бре, да се сиграмо!

— Шта ћемо?

— Па ајде да сиграмо ове нове игре, да се играмо демократизма!

Данас и деца почела викати по сокацима:

— Мало ти, ти си бле династијас а ја се болим за нацело; ја сам демоклата!

О да смешног, управо боље рећи. о да жалосног доба, а смешних људи!

О, јадна демократијо, пардон, Ваше величанство Демократијо, ти и не видиш како те огромно лажу, како ти многи неискрено служе!

Отвори очи па погледај око себе, завири у величанствене одаје краљевске палате своје па види ко се све не гура и не тиска по пространим одајама твојим. Зар ти не познајеш толике лицемере који смирено клече пред престолом твојим и говоре ти ласкаво и куну се да су ти верни поданици. Зар ти не можеш да се сетиш тих људи из онога доба када ти беше свргнута с трона свога, када становаше у оној убогој сиротињској али честитој колиби која се звала Одјек, када ти, демократијо, бејаше у невољи, када на себи не имађаше знаке данашњега твога краљевског достојанства, када ти беше одузет скиптар твој! Зар се не сећаш, Господару мој, како су те тада ти исти људи пљували и ружили, како су бежали од сиротињске колибе твоје иако у њој беше врлина, како се церекаху беди твојој и како клицаху бесомучно као бесна руља када оно ти беше окована у ланце и када стајаше над тобом горди џелат Александар и ваздух се проламао пред палатом његовом:

— Распни је, распни!

Ако си све то заборавила, ја се сећам тога, ја ћу те опоменути.

(Даље)

„Одјеку“

Најслађи дани, дани оне наше борбе противу несреће наше земље, против тираније Александрове, против безакоња, прошли су ми у теби, Одјече. Ту сам ја сахранио најјаче сокове своје живота свога, ја сам са људима који су ту били патио са задовољством које само могу имати честити људи што земљи и народу добро желе. Ја се нисам из бојне линије извлачио, ја се никако нисам заклањао за бусију, ја сам и мимо тебе, Одјече, излетао и налетао дрскије него што сам смео чинити као отац породице у Страдији, и то не са плаћеним одговорним уредником, већ са пуним потписом. Ја се за то не кајем нити се икада мислим кајати. Ако хоћеш, Одјече, да ти искрено, без икакве крајње намере признам, а то ме данас није срамота да ти се исповедам, јер си у опозицији, ја сам једна врста контраћа, ја жалим, ја лично жалим Александра, себе ради, јер он је мени давао најјаче мотиве за рад мој, он је стварао оно што је мени годило да дрско нападам. После његове смрти ја сам осетио у души, у духу своме празнину, јер је нестало Александра, збрисаше се одједном мотиви моји, немаде више ко да прави политичке будалаштине, и, само због тога, Одјече, ја изгубих циљ живота, а то је да нападнем онде где је најопасније, и да се насмејем, да се церекам гласно крунисаној будали којој се клања толики подлачки свет.

После света тога, Одјече, мени је тешко, и жао ми је што морам да те укорим и да ти пребацим. Давно је то било, после 29. маја, откако си ти постао кућа, управо нека врста склоништа за свакога, само ако ти ласка.

Мене лично то боли! На то могу хладно да гледају сви уљези и политичке шићарџије, али ја не могу.

Кад си ти, Одјече, у доба најсудбоноснијих питања у земљи нашој, у најопасније доба по наше демократске слободе којима је грозило и наше назаренство и многи плаћени одроди, нашао за најпотребније да браниш у уводним чланцима г. Васу Антонића, који је био министар за нас крвавог и страшног Драгиног режима, с каквим правом смеш и имаш образа да се тако цинички плазиш на г. Дамјана Поповића, јер ако ништа друго, он је био међу онима који су, мећући главу у торбу, жртвама својим спасли па првом месту главе наше.

То теби, Одјече, не личи. Ја лично никаквих веза ни пријатељства немам ни са г. Антонићем ни г. Дамјаном, јер моје личне везе и најдубља пријатељства и била су и остаће с људима који су били баш у Одјеку у најгоре доба, и који ће се сви скупа опет и састати заједно само у случају реакције — али што је право и богу је драго.

„Нови покрет“
18. април 1906. године