Краљ Александар по други пут међу Србима (20/23)
Александар застаде, умуче, престаде да се одушевљава кад виде ту масу радника на тим рушевинама. Он је осетио оно што се чешће осети у Србији, да се за годину преживљују векови. Зар он, силни и својевољни Александар, од кога је дрхтала цела земља, који је ломио и сламао најјаче, чијим ћефовима не смедоше стати на супрот врло често ни вође радикала ни са непоцепаном странком, Александар, који је мислио да су Србија и цео српски народ створени само њега ради, а он и Србија, и српски народ, само Драге његове ради, да дочека и да види како сада тај двор руше поданици његови који под њим нису ни права гласа имали, руши тај страшни двор баш та кука и мотика, баш тај поцепани препланули и бедни радник, који, можда, да није тога посла било, не би ни имао да купи деци своје вечере.
Док је Александар потонуо у такве мисли дотле маса у коју је он упао одједном проломи ваздух ускликом:
— Живела револуција!
— Живела република, доле са трулим и преживелим друштвом!
Александар се трже на тај узвик, обазре се око себе, погледа свуда, виде и полицију, која је мирно пратила тај тријумф Величанства Руље.
Та реч: република, нарочито „Живела република“, Александра још више узнемири. Он сада заборави и на милитаризам и на рушевине, и на некадашњу силу своју; заборави да се чуди како постаде рушевина место одакле се он спремао да још деценијама влада земљом; заборави да се чуди што место звука музике шкрипе досадно радничка колица, што место финих мириса, место парфема, место ружа „са прсију најкраснијих дама“, заудара ту прокислим задахом мученички раднички зној, а место сјајне трпезе, место шампања и рајнског вина, којим се заливају најслађе ђаконије, мирише бели лук, једе се ту жудно тврда и суха кора хлеба, коју је радник знојем својим оквасио. Све је то Александар заборавио у часу кад је ту на томе месту чуо узвике:
— Живела република!
А видео је ко виче, видео је да то траже и вичу на разним језицима, чак и малолетни странци, који нити су Срби, нити поданици српски.
Он се инстинктивно и не мислећи уклони из масе и приђе једном елегантном господину који је с тротоара посматрао масу као и многи други.
Јави се љубазно иако је дрхтао целим својим бићем и поче гласом згушеним, устрепталим:
— Молим лепо, гоcподине, какве су ово прилике, што је све ово?
Онај га промери, погледа га зачуђено, управо се готово више зачуди том питању, него и сам Александар тој наглој промени у земљи, па рече подсмешљиво:
— Ово? — и показа руком на црвене заставе и масу.
— Да, господине, то је врло интересантно и ја бих рад био да знам шта се све десило?
— Шта се десило?
— Да, шта се ово страшно десило?
Онај се засмеја, промери опет Александра па ће га упитати:
— И ви се сад сетисте да питате шта се десило! То ваљда ви једини не знате на кугли земљиној, иначе цео свет зна шта се десило!
— Чудновато, али ја не знам! — одговори Александар зачуђен.
— Па где сте ви живели, господине?
Александар је ћутао, јер се није смео одати; он је морао да буде непознат.
— Изгледа, тако ми бога, као да сте тек данас пали с Месеца. Па зар кроз цео целцати свет прострујала вест да је у Србији погинуо краљ Александар, а ви се ишчуђавати и питате: „Шта се десило?“ Ето, молим вас, ако нисте знали, то се десило код нас у Србији. Јесте ли чули бар за краља Александра?
Александар се збуни. У једно моменту дође му да се раздере колико га грло доноси:
— Ја сам краљ Александар! — али га снага издала, уста сасушила, гласа није могао пустити.
Утом у маси опет одјекну:
— Доле с трулим друштвеним уређењем, живела република, живела социјална револуција!
Александру се једва оте из груди туп и загушљив усклик:
— Живео краљ Александар! Живео!
Александар се занија и умало што није пао, јер га чисто обузе несвестица. Кад дође к себи погледа за масом која је већ завијала иза ћошка код гостионице Лондона, а затим му поглед паде на рушевине, чу опет како шкрипе радничка колица у којима се износе цигле тога двора из кога је он владао Србијом.
Онај господин још је био ту. Његов поглед сусрете се са Александровим погледом и онај му иронично рече:
— Зар ви, господине, јавно вичете: Живео Александар?
— Та то се, забога, једнако викало!
— Знам да се викало, али Александар је мртав, шта сада вреди и помаже викати да он живи.
— Па ко сада управља земљом? — упита Александар.
— И то не знате?
— Не.
— Чудновато, па зар не видите?
— Видим, али овако што нисам никада видео.
— Данас, господине, у Србији влада парламентарни режим, владају радикали, њихово министарство, састављено из скупштинске већине.
На ту реч радикали, Александар се сав стресе, обузе га неки чудан страх, нека језа, а то што чује да они владају, изгледаше му чисто неверица.
— Па како ово владају? — упита пошто се прибра.
— Ето, као што видите!
— А какав је начин ово?
— Хе, начин? … То су, господине мој, слободе; данас под радикалима царује слобода, Слобода је прогоњена, мучена, дављена, притискивана, па чак и у гроб жива сахрањена под последњим Обреновићем, и сада, као што видите, скинута је тешка гробна плоча којом је слобода притиснута била и она је васкрсла као Христос из гроба! — рече с неким одушевљењем онај господин.
— Али, слобода је онда страшна, ако је ово слобода…
Таман Александар да заврши реченицу док се тек с противне стране улице чуше нови неки усклици, нова граја, нова руља.
Лупа се једна редакција. Већ је разбијена, лете каменице на прозоре, а један део масе упада унутра. Радознала публика трчи на ту страну тамо, јуре жандарми да уведу ред, а у маси одјекује:
— Доле с издајницима земље! Смрт плаћеним аустријским шпијунима!
— Живеле слободе!
— Живео народ!
— Живела радикална демократија!
— А шта је сад ово, господине, мене врло интересују овакве ствари? — упита с новим чуђењем Александар.
— Какво је то сада питање?
Александар разрогачи очи и нетремице гледаше тако као да је и лицем и очима и целим својим бићем молио да му се одговори на питање.
Елегантни господин, како је изгледало и сам вољан да се разоноди из дуга времена, а и да обележи своје демократско осећање, примети Александрову забуну, па му рече:
— Ви сте, господине чудан човек кад ви овако обичне, управо овако најобичније ствари не можете да појмите. Ја видим да се ви стресате, да вас чисто ухвати грозница кад чујете усклике: Живела радикална демократија, а исто вам је тако и кад чујете оне малопређашње узвике: Живела социјална револуција.
— Али ја се буним, господине, ја се морам стресати кад чујем да се тако гласно изговарају страшне речи, кад кроз улице београдске одјекују гласови да живи револуција, да живи радикална демократија, а ја врло добро знам, да се то у старо, добро доба није смело ни сањати, о томе се није смело ни мислити, а сада, сада после тако кратког времена, ја ето гледам страшила очима.
— То нису страшила, то су слободе.
— Па за кога су те слободе?
— За свакога, а поглавито за противнике данашњег стања. Они данас уживају највеће слободе, јер радикали који данас владају земљом неће да им се пребаци како су нетолерантни. Радикали веома цене и поштују толеранцију. Као што сте видели, противници имају право и мимо права, они могу радити и мимо устав и мимо закона, па ипак радикали гледају све то мирно. Они имају лепу девизу:
— Види Бог.
Александар чисто оживе, на лицу му се указа осмех задовољства и злураде пакосне освете, и упита:
— Дакле, радикали не гоне противнике данашњег стања?
— Не, они све то зову слободом и не гоне своје противнике, они им чак и помажу врло често.
— То је интересантно. Па шта раде радикали, чиме се они најрадије занимају? Да ли и они воле да примају депутације, да приређују пик-нике, да удешавају порођаје, да се баве шпортом измишљања преких судова и антидинастичара?
— Не, господине, немају они кад ни да се бране од шаке јада, која је вајно противник данашњег стања; они имају преча посла, они сада имају међусобну борбу, они су све друго оставили на страну, па једни другима очи ваде.
Александар се сатански насмеја.
— Ја видим да сте ви необавештен човек, да сте странац, који не разуме наше прилике, али ако сте решени да се овде код нас у Србији дуже забавите, ви ћете тек онда моћи разумети данашње стање! — заврши разговор с њим онај непознати господин, поздрави се и оде.
(Даље)
Радоје Домановић 