Die Aufhebung der Leidenschaften
Wir Serben haben Gott sei Dank all unsere Angelegenheiten in Ordnung gebracht, so daß wir in verdienter Muße gähnen können, solange wir wollen, dösen oder uns auf dem Diwan räkeln. Wenn uns auch das zu langweilig wird, werfen wir zum Spaß einen Blick über unsere Grenzen, um zu sehen, wie es in den anderen unglücklichen Ländern zugeht. Man sagt — Gott bewahre uns davor! —, daß es Länder gibt, in denen die Menschen immer streiten und für irgendwelche Rechte, Freiheiten und Sicherheiten Blut vergießen. Man bekommt eine Gänsehaut, wenn man an jene Unseligen denkt, die ihre Angelegenheiten noch immer nicht in Ordnung gebracht haben, während wir sogar schon dazugekommen sind, uns um die Zustände in China und Japan zu kümmern. Jeden Tag entfernen wir uns weiter von unserem Land, und wenn es so weitergeht, werden die Journalisten ihre Berichte bald vom Mars, vom Merkur oder wenigstens vom Mond schicken.
Auch ich bin Mitglied dieses glücklichen Volkes und will nun, um der Mode Genüge zu tun, von einem fernen Land berichten und von Dingen, die sich dort vor langer Zeit zugetragen haben. Man weiß nicht genau, wo dieses Land lag und wie das Volk hieß; sicher ist nur, daß es nicht in Europa lag, und daß es keine Serben waren: alle Historiker der älteren Schule sind sich darüber einig; die der neueren werden darum wahrscheinlich das Gegenteil behaupten. Im übrigen geht uns die Sache nichts an und ich lasse sie daher fallen auf die Gefahr hin, gegen den allgemeinen Brauch zu verstoßen, von Dingen zu reden, die man nicht versteht, und Dinge zu tun, für die man nicht zuständig ist.
Es steht jedenfalls fest, daß jenes Volk sehr verdorben war, voller Laster und böser Leidenschaften, von denen diese Geschichte handelt. Man wird mir wahrscheinlich gar nicht glauben, daß es jemals so verdorbene Menschen gegeben hat: ich möchte deshalb betonen, daß mein Bericht sich auf dokumentarische Unterlagen stützt. Hier in wortgetreuer Übersetzung einige vertrauliche Mitteilungen, die bei verschiedenen Ministerien eingelaufen sind:
„Der Landwirt N. N. aus K. ist heute nach der Feldarbeit in einem Gasthaus eingekehrt, er hat dort Kaffee getrunken und mit sichtlicher Leidenschaft Zeitungen gelesen, in denen die Regierung angegriffen wird…“
„Der Lehrer T. aus B. pflegt, sobald er die Schule verläßt, Bauern um sich zu versammeln, in der Absicht, sie zur Gründung eines Gesangvereins zu überreden. Dieser Lehrer spielt außerdem mit seinen Schülern und Lehrlingen Murmeln, so daß er als sehr schädlich und gefährlich anzusehen ist. Einigen Bauern hat er aus Büchern vorgelesen und sie überdies dazu angestiftet, selbst Bücher zu kaufen. Dieser schlechte Mensch wird auf die Dauer unerträglich. Er verdirbt die ganze Umgebung, indem er den ruhigen und anständigen Bürgern erzählt, das höchste Gut sei die Freiheit, und sie dazu aufhetzt, die Freiheit zu verlangen. Er raucht auch leidenschaftlich und spuckt während des Rauchens auf den Boden.“
„Der Priester D. aus S. ist heute nach der Messe in die Nachbarstadt gegangen, um dort einer politischen Versammlung beizuwohnen.“
„Der Richter S. ist heute für die Neuwahl des Gemeinderats eingetreten. Dieser lasterhafte Richter bezieht ständig die oppositionelle Zeitung, welche er leidenschaftlich liest. Er hat es auch gewagt, einen Bauern freizusprechen, welcher der Amtsehrenbeleidigung, begangen dadurch, daß er vor Zeugen erklärt hat, er wolle nicht mehr im Laden des Ortsvorstehers Gabor einkaufen, angeklagt war. Item derselbe Richter sieht sehr nachdenklich aus, ein klarer Beweis dafür, daß er voller Laster steckt und über eine großangelegte Verschwörung gegen das Regime grübelt. Man müßte ihn der Beleidigung des Staatsoberhaupts überführen, denn er kann keineswegs ein Freund der Dynastie sein. Er verkehrt nämlich im Kaffeehaus eines gewissen Mohr, dessen Großvater ein intimer Freund des Bruders jenes Leon war, der seinerzeit den Aufstand gegen den Großvater des heutigen Staatsoberhauptes angezettelt hat.“
Es gab noch schlechtere Menschen in jenem unglückseligen Land. Man lese nur folgende Anzeige:
„Der Rechtsanwalt in G. hat einen armen Mann vertreten, dessen Vater im vorigen Jahr umgebracht worden ist. Dieser Rechtsanwalt trinkt leidenschaftlich Bier und geht auf die Jagd. Und was noch schlimmer ist: er hat einen Verein zur Unterstützung armer Leute gegründet. Diese freche Mißgeburt erzählt überall herum, die staatlichen Spitzel seien schlechte Menschen.“
„Professor T. ist heute mit wildfremden Kindern durch die Stadt gelaufen und hat bei einem Gemüsehändler Birnen für sie gestohlen. Gestern hat er mit einer Schleuder nach Tauben geschossen und dabei das Fenster eines staatlichen Gebäudes zertrümmert. Das könnte man ihm noch nachsehen. Aber er besucht regelmäßig politische Versammlungen, wählt bei allen Wahlen, unterhält sich darüber mit den Bürgern, liest Zeitungen und spricht von staatlichen Krediten. Das Register seiner Sünden gegen den Unterricht ließe sich noch beliebig erweitern.“
„Die Handwerker in W. haben einen Leseraum gegründet und versammeln sich jeden Abend dortselbst. Diese Leidenschaft hat tiefe Wurzeln geschlagen, besonders bei den Jüngeren, während sich die Älteren mit dem Gedanken tragen, außer dem Leseraum noch einen Pensionsfonds für Handwerker zu gründen. Dies kann in unserer Gegend nicht geduldet werden, da es alle Menschen, die nicht auf die Regierung schimpfen, verderben würde. Einige Handwerker haben sogar die Erhöhung ihrer Löhne verlangt.“
„Die Bauern in P. verlangen Gemeinde-Autonomie.“
„Die Bürger in T. verlangen das freie Wahlrecht.“
„Viele der hiesigen Beamten verrichten gewissenhaft ihre Arbeit, einer von ihnen spielt sogar Flöte und kann Noten lesen.“
„Der Schreiber Miron tanzt leidenschaftlich bei allen Veranstaltungen und ißt zum Bier Salzmandeln. Man müßte ihn aussiedeln, um ihn von diesen Lastern zu kurieren.“
„Die Lehrerin Hella kauft jeden Morgen Blumen und verdirbt dadurch die ganze Umgebung, besonders die ihr anvertraute Schuljugend.“
Wer könnte all die grausamen Leidenschaften jenes unglückseligen Volks aufzählen? Es genügt zu sagen, daß es in dem ganzen Land nur zehn anständige und ehrsame Menschen gab, und daß alles andere, Männlich und Weiblich, Jung und Alt, verdorben war, von Grund auf, wie man zu sagen pflegt.
Man kann sich vorsteilen, wie es jenen zehn braven Menschen inmitten dieses verdorbenen Volkes ums Herz war: schwer, sehr schwer. Vor allem deshalb, weil sie gezwungen waren, dem Verfall ihres Landes, das sie über alles liebten, zuzusehen. Sie schliefen Tag und Nacht nicht, sondern überlegten immerzu, wie sie ihre sündigen Mitmenschen bessern und ihr Land vor dem Untergang retten könnten. Voll heißer Vaterlandsliebe, voller Tugenden und Edelmut nahmen sie alle Opfer auf sich. Eines Tages, als alle anderen Mittel fehlgeschlagen waren, brachten sie das allerschwerste Opfer und wurden Minister. Sie waren gebildete Leute, trotzdem fiel es ihnen nicht leicht, das Land von Sünden und Leidenschaften zu säubern. Endlich kam der Dümmste von ihnen (in jenem Lande bedeutete das: der Klügste) auf die Idee, ein Parlament einzuberufen und es nur mit Ausländern zu beschicken. Die übrigen Kabinettsmitglieder griffen diesen Vorschlag begeistert auf und mieteten auf Staatskosten etwas über zweihundert Ausländer, die sich gerade geschäftehalber im Lande aufhielten. Wer von den Ausländern sich zur Wehr setzte, wurde mit Gewalt ins Parlament gebracht. So traten einige hundert Ausländer zusammen, um als Vollstrecker des Volkswillens über das Wohl des Landes zu beraten. Es wurden auch gleich Wahlen ausgeschrieben, die das eingesetzte Parlament bestätigen sollten, und so geschah es, denn dies war der Brauch in jenem Lande.
Es begannen die Parlamentssitzungen. Man redete und debattierte, es war nicht leicht, so schwierige Probleme zu lösen. Trotzdem ging alles flott vor sich, nur sobald die Rede auf die Leidenschaften kam, stieß man auf Schwierigkeiten. Bis eines Tages einer der Abgeordneten die geniale Idee hatte, ein Gesetz vorzuschlagen, nach dem alle Leidenschaften im Lande aufgehoben werden sollten.
„Es lebe der Redner! Er lebe hoch!“ donnerte der ganze Saal.
Es wurde folgender Beschluß gefaßt:
„In der Einsicht, daß die Leidenschaften für das Volk schädlich sind, fühlt sich die Volksvertretung bewogen, dem neuen Gesetzeswerk noch einen Zusatz anzufügen:
,Von heute an hören alle Leidenschaften auf; sie werden als schädigend für Volk und Land aufgehoben. ‘“
Es waren seit diesem denkwürdigen Beschluß kaum fünf Minuten verstrichen, und niemand außer den Volksvertretern wußte noch davon, als eine merkwürdige Verwandlung mil dem ganzen Volk vorging. Ich glaube, es wird genügen, wenn ich hier einige Stellen aus einem Tagebuch jener Zeit übersetze:
„Ich habe immer leidenschaftlich geraucht. Sobald ich aufwache, muß ich nach einer Zigarette greifen. Eines Tages wache ich auf und taste wie gewöhnlich nach der Zigarettenschachtel. Irgendwie fühle ich mich nicht ganz wohl (in diesem Augenblick hat jener Abgeordnete den Gesetzesvorschlag eingebracht, Anm. d. Autors), und plötzlich spüre ich meine Hund zittern, und die Zigaretten fallen zu Boden; ich sehe sie mit Widerwillen an und spucke aus… ich werde nicht mehr rauchen, denke ich und wende meinen Blick von diesem abscheulichen Gift. Während ich mich noch über meine Verwandlung wundere, gehe ich in den Hof hinaus, und was seh’ ich dort? Mein Nachbar, ein eingefleischter Säufer, der es nicht eine Stunde ohne Wein aushalten konnte, steht kerzengerade und nüchtern da und kratzt sich am Hinterkopf.
,Da ist der Wein‘, sagt der Diener und reicht ihm wie gewöhnlich die Flasche.
Mein Nachbar greift nach der Flasche und schleudert sie auf den Boden, daß sie in tausend Stücke zerspringt.
,Ein gräßliches Gesöff!‘ ruft er voll Abscheu. Dann bittet er um Süßigkeiten und Wasser. Seine Frau beginnt über die wunderbare Errettung ihres Mannes Freudentränen zu weinen. Ein anderer Nachbar, der immer ein leidenschaftlicher Zeitungsleser gewesen ist, sitzt merkwürdig verwandelt an seinem Fenster.
,Haben Sie Ihre Zeitung noch nicht bekommen?‘ frage ich.
,Ich kann so etwas Langweiliges und Abgeschmacktes nicht mehr sehen‘, gibt er zur Antwort. ,Ich überlege gerade, ob ich mich dem Studium der griechischen Grammatik oder der Archäologie zuwenden soll.‘
Ich gehe auf die Straße, und die ganze Stadt scheint verwandelt zu sein. Ein verbissener Politiker, der gerade zu einer Versammlung gehen wollte, kehrt plötzlich um und läuft eilig nach Hause. Auf meine Frage erklärt er, er halte es für weitaus wichtiger, zu Hause einige Bücher über Landwirtschaft und Industrie herzunehmen, um seine Kenntnisse zu vervollkommnen.
Ganz verdutzt kehre ich nach Hause zurück, um einen Leitfaden der Psychologie zu Rate zu ziehen. Ich will das Kapitel ,Leidenschaften‘ nachschlagen — aber ich finde nur noch die Überschrift: die folgenden Blätter sind leer und weiß, als wäre nie etwas darauf gedruckt gewesen. Was ist da geschehen? In der ganzen Stadt ist kein leidenschaftlicher Mensch mehr zu finden! Sogar das Vieh ist gescheiter geworden. Erst am nächsten Tag lesen wir in der Zeitung, daß die Volksvertretung einen Beschluß zur Aufhebung der Leidenschaften gefaßt hat. Da endlich wird uns klar, was mit uns geschehen ist.“
Dieser Auszug aus dem Tagebuch eines Zeitgenossen wird hinreichen, die Stimmung, die nach dem Beschluß der Volksvertretung im Volke entstanden ist, klarzumachen. Bald wurde die Leidenschaftslosigkeit zu einem selbstverständlichen Zustand und die allgemeine Verwunderung hörte auf. Die Professoren belehrten ihre Schüler über das Kapitel „Leidenschaften“ ungefähr folgendermaßen:
„Einst gab es in der menschlichen Seele auch Leidenschaften, im übrigen eines der schwierigsten und kompliziertesten Kapitel der Psychologie. Aber mit dem Beschluß der Volksvertretung wurden die Leidenschaften aufgehoben, so daß sich dieses Kapitel weder in der menschlichen Seele noch in der Psychologie mehr findet. Am soundsovielten soundsovielten im Jahre soundsoviel wurden die Leidenschaften aufgehoben.“
„Gott sei Dank!“ flüsterten die Schüler. „Wir brauchen es nicht mehr zu lernen.“ Wenn die Prüfungsfrage „Leidenschaften?“ gestellt wurde, so genügte folgende Antwort:
„Am soundsovielten soundsovielten im Jahre soundsoviel wurden durch Beschluß der Volksvertretung die Leidenschaften abgeschafft.“
Wenn die Schüler diesen Satz fehlerlos aufsagten, bekamen sie die Note ,Vorzüglich‘.
So wurde dieses Land vor den Leidenschaften gerettet. Es gedieh von Jahr zu Jahr prächtiger, und einer alten Sage zufolge sollen seine Einwohner nach einer gewissen Zeit zu Engeln geworden sein.
Quelle: Dor, Milo (red.), Genosse Sokrates. Serbische Satiren, E. Hunna Verlag, Wien 1963. (Übersetzt von M. Dor und R. Federmann)
A mocsár (3/5)
(Előző)
Sokat utaztam a nagyvilágban. Egyesek elhiszik ezt, mások nem hiszik el, azt állítják, hogy csak képzelődöm. Furcsa! Különben is, ahogy mondani szokás, az egész ügyhöz semmi közöm. Az a fő hogy én elhiszem: sokat utaztam.
Utazás közben sok mindent lát az ember, gyakran olyasmit is, amit még álmában sem látott, hát még a valóságban. Egy angol újságban olvastam, hogy az egész angol sajtó keményen megtámadott egy nyomorult angolt, aki megírta szerbiai utazásának élményeit. Az útleírást magam is olvastam, szerintem elég pontos, de egyetlen angol sem hitte el, hogy Szerbia egyáltalán létezik, hát még azt, amit arról az országról a szerző írt. Ábrándozó fantasztának, sőt őrültnek nyilvánították. Hadd lássák a kritikusok, hogy a nagyvilágban sok minden van, tehát nem kell mindjárt kiabálniok: nem hiteles, nem felel meg a természetnek, a személyek mintha az égből pottyantak volna (közben nem látják, hogy mellettük és mellettünk naponta járnákkelnek olyan személyek, akik rosszabbak, mint ha az égből pottyantak volna), meg aztán az ő vörös fonaluk, amely, mit tudom én, hogyan, áthúzódik a művön, vagy mi a csodán, már a fejem tetején nő ki az egész.
Nos, így jártam én is, és utazás közben egy rendkívül érdekes társaságra, azaz helységre, államocskára vagy mire bukkantam.
Az első dolog, amit abban az országocskában (üsse kő, nevezzük így) láttam, egy politikai gyűlés volt.
— Szép kis ügy, mondhatom, miért kell nekem pont ebbe a micsodába belepottyannom! — gondoltad, és igen kellemetlenül éreztem magam, mert Szerbiában már rég leszoktam a politikai gyűlésekről és a közügyekben való részvételtől. Nálunk már minden elsimult, mindannyian kibékültünk egymással, s az embereknek már nincs is kivel tisztességesen veszekedniök.
Meglepődtem. A gyűlést ugyanis a hatóság képviselője vezette, azt hiszem, szolgabíró, és ő is hívta össze a politikai gyűlést.
A polgárok bóbiskoltak, alvástól duzzadt szemhéjakkal, egyesek állva aludtak, tátott szájjal, csukott szemmel, fejük ide-oda billegett, jobbra-balra, le-fel, még az is megtörtént, hogy két polgár feje összekoccant. Erre felrezzentek, tompa tekintettel meredtek egymásra, aztán, mintha mi sem történt volna, újra becsukták szemüket, és lógatták fejüket szorgalmasan tovább. Többen lefeküdtek aludni, horkolásuk messze hallatszott. Mások viszont ébren voltak ugyan, de szemüket dörzsölték, és olykor jólesően, hangosan ásítottak, mintha az összhang végett segíteni akarnának a horkolók kórusának. Körülnéztem, hát látom, hogy a pandúrok hátukon cipelik a polgárokat. Mindegyik pandúrnak egy-egy polgár van a hátán, s cipeli a gyűlésre. A polgárok csendesen tűrik, hallgatnak és közönyösen bámészkodnak, egyesek elaludtak, de akad köztük olyan is, aki kapálózik, és szeretne szabadulni. A csökönyösebbeket pedig úgy hajtották oda, megkötözve.
— Milyen gyűlés ez? — kérdem egy járókelőtől.
— Mit tudom én — válaszolja közönyösen.
— Tán csak nem ellenzékiek?
— Azok vagyunk! — válaszolja, de rám se néz.
— Tán csak nem maga a hatóság hívja össze az ellenzék gyűlését, méghozzá erőszakkal hajtva oda az embereket?
— Bizony, a hatóság.
— Önmaga ellen?
— Persze — válaszolja unottan és határozatlanul.
— Hátha a nép ellen tartják ezt a gyűlést? — kérdezem.
— Hátha! — válaszolja ugyanúgy az illető.
— Neked mi a véleményed?
Rám néz tompán, kifejezéstelenül, vállát vonogatja és széttárja karját, mintha azt mondaná: „Mi közöm hozzá!”
Faképnél akartam hagyni és másvalakit megszólítani, de annak a másiknak a szenvtele arckifejezése elriasztott az ostoba, hasztalan próbálkozástól.
Egyszeriben mérges hangot hallottam:
— Mit jelent ez? Senki nem akar ellenzéki lenni! Ezt nem lehet tűrni tovább! Mindenki a kormány és a hatóság híve, mindenki engedelmes, mindenki nyugodt, s ez napról napra így megy, az ember már megundorodik az emberek alázatosságától.
— Remek, művelt nép ez! — gondoltam magamban, és kezdtem irigyelni ezt az eszményi országot. Itt még az én megboldogult nagynéném sem jajgathatna, és nem jósolhatna semmilyen veszélyt. Az emberek műveltek és engedelmesek, jóval nyugodtabbak, mint annak idején mi, gyerekek voltunk, amikor jóságos öreg tanítónk oktatott bennünket a jó viselkedésre, mert az itteni emberek nyugodtsága és magaviselete még a békeszerető rendőrségnek is unalmassá és visszataszítóvá vált.
— Ha továbbra is így folytatjátok — dörögte a szolgabíró keményen és haragosan —, akkor majd másképp beszélünk. A jövőben a kormány rendelettel nevezi ki az ellenzékieket. Egyszerű az egész, s ha tudni akarjátok, másutt is van ilyesmi: a szélsőséges ellenzék vezérévé ezt és ezt nevezzük ki, tizenötezer dinár évi fizetéssel, Az ellenzéki párt vezetőségi tagjai ezek és ezek lesznek, aztán gyerünk. Továbbá ennek és ennek a kerületnek ellenzéki vezérei ezek és ezek lesznek, s kész. Így tovább nem maradhat, A kormány már megtalálta annak útját és módját, hogy lapot indítson önmaga ellen. Már meg is kezdte a tárgyalásokat és megfelelő, megbízható, hűséges embereket talált erre a célra.
A polgárok, illetve ellenzékiek, álmosan bámultak a szolgabíróra, arcukon semmilyen változás sem volt észlelhető. Az egész ügy egyáltalán nem lepte meg őket, nem is hozta ki őket sodrukból, de nem is örültek, mintha a szolgabíró nem is szólt volna semmit.
— Ti tehát most ellenzékiek vagytok! — mondta a szolgabíró. Az emberek csak bámultak rá, és hallgattak, nyugodtan, közönyösen.
A szolgabíró elővette a jelenlévők, azaz odahajtottak névsorát, és megkezdte a névsorolvasást.
— Mindenki itt van! — állapította meg elégedetten.
Hátradőlt székén, és magabiztosan dörzsölte kezét.
— Akkor jó! — mondotta mosolyogva. — Most pedig, isten nevében, kezdjük el! … Tinéktek mint a kormány ellenfeleinek az a feladatotok, hogy a kormányt élesen támadjátok, és elítéljétek politikai működését, valamint külpolitikájának és belpolitikájának irányzatát.
A nép kezdett kissé magához térni, egy polgár pipiskedve nyújtotta fel tenyerét, és szót kért.
— Kérem szépen, uram, én tudok egy mesét az ellenzékről — mondta halkan.
— Rajta, mondd el!
Az illető polgár kőhintett, rántott néhányat a vállán, aztán mesélni kezdett, de olyan hangnemben, mintha kukorékolna, azaz úgy, ahogy annak idején mi feleltünk az elemiben, amikor a tanulságos meséket mondtuk el:
— Volt egyszer két polgár: az egyiket Milánnak hívták, a másikat Ilijának, Milán jó volt és engedelmes, lllja rossz volt és engedetlen. Milán mindenben engedelmeskedett az ő jó kormányának. Ilija pedig rossz volt, és nem engedelmeskedett jó kormányának, hanem a kormány jelöltjei ellen szavazott. A jó kormány magához hivatta Milant és Iliját, és ezt mondta: „Te jóságos Milán, te jó és engedelmes polgár vagy, nesze neked sok pénz, és állásod mellé kapsz még egy állást, jobb fizetéssel.” Ezt mondta a kormány, és teli pénzeszacskót nyújtott át a jóságos Milánnak. Milán kezet csókolt a jó kormánynak, és vidáman hazatért.
— Utána a kormány Ilíjához fordult, és ezt mondta: „Ilija, te rossz és engedetlen polgár vagy, tehát letartóztatlak, elveszem tőled a fizetésed, s odaadom a jó és derék embereknek.”
— Jöttek a csendőrök, azonnyomban letartóztatták a rossz és engedetlen Ilíját, s ő sokat szenvedett, és nagy szomorúságot okozott családjának.
— Így jár az, aki nem engedelmeskedik feletteseinek és a kormánynak.
— Nagyon jó! — mondta a szolgabíró.
— Kérem, uram, én tudom, mi ennek a mesének a tanulsága! — mondta egy másik polgár.
— Ha tudod, mondd el!
— Ennek a mesének az a tanulsága, hogy minden kormányhoz hűségesnek és engedelmesnek kell lenni, hogy az ember boldogan élhessen a családjával. A jó és engedelmes polgár nem tesz úgy, mint Ilija, ezért őt minden kormány szereti! — mondta az ellenzéki.
— Szép, de mi a jó és engedelmes polgár kötelessége?
— A jó és hazaszerető polgár kötelessége az, hogy reggel felkeljen az ágyból.
— Nagyon jó. Ez az első kötelessége. Van-e még?
— Van még.
— Melyek azok?
— A polgárnak fel kell öltöznie, meg kell mosakodnia és reggeliznie!
— Hát azután?
— Azután szépen elindul hazulról, és egyenesen a dolgára megy, ha nincs dolga, betér a kocsmába, s ott megvárja az ebéd idejét. Délben megint békén hazatér, és ebédel. Ebéd után megissza fogat mos, és lefekszik aludni. Amikor jól kialussza magát, megmosdik, és elindul sétálni. Aztán megint kocsmába megy, és ha eljön a vacsora ideje, egyenesen hazamegy vacsorázni, vacsora ítán pedig az ágyba fekszik és alszik.
Az ellenzékiek közül többen is elmondtak egy-egy bölcs, tanulságos mesét, és megmagyarázták, mire tanít a mese. Később rátértek meggyőződésük és elveik magyarázására.
Az egyik azt javasolta, hogy hagyják abba a gyűlést, és valamennyien menjenek a kocsmába egy pohár borra.
A vélemények azonban megoszlottak, és heves vita alakult ki. Többé nem ásítozott senki. Előbb elvben szavaztak. Szavazás után a szolgabíró bejelentette, hogy a javaslatot elvben elfogadták, azaz általánosságban eldöntötték, hogy kocsmába mennek, de most meg kell tárgyalni részleteiben is: mit isznak ott?
Az egyik csoport bor és szódavíz mellett erősködött.
— Nem akarjuk! — kiáltották a többiek. — Inkább sört igyunk!
— Én elvből nem iszom sört! — mondta az első csoport szónoka.
— Én meg elvből riem iszom bort.
Így jutottak kifejezésre a különböző elvek és meggyőződések, s megkezdődött a heves vita.
Egyesek feketekávé mellett kardoskodtak (szörnyű kevesen voltak), s ezek közül az egyik elővette óráját, megnézte, és így szólt:
— Három óra múlt öt perccel! Már én sem ihatok kávét. Én elvből csak délután három órakor iszom kávét, később már szó sem lehet róla.
Megannyi szónoklat után, amelyek egész délután tartottak, megkezdődött a szavazás.
A szolgabíró, mint a hatóság becses képviselője, tárgyilagos és igazságos maradt. Semmilyen formában nem akarta befolyásolni a választók szabadságát. Minden polgárnak megengedte, hogy békés, parlamentáris úton adja le szavazatát saját megyőződése szerint. Különben is ezt a jogot a törvény biztosítja mindenkinek, minek hát megfosztani tőle a polgárokat?
A szavazás után a szolgabíró felemelkedett, és fontoskodó, komoly arccal, ahogy egy politikai gyűlés elnökéhez illik, de még komolyabb hangon közzétette a szavazás eredményét:
— Ezennel bejelentem,. hogy óriási többséggél győzött az a csoport, amely a bor és szódavíz mellett állt ki, utána következik a tiszta bort követelő frakció, majd a sörpárti frakció. Kávéra mindössze hárman szavaztak (ketten édesre, egy pedig keserűre), tejeskávéra pedig egy szavazat esett.
Ez az egy, elfelejtettem megjegyezni, már kezdetben a kormány ellen szólalt fel, de a tömeg zúgva elhallgattatta a gyerekes kirohanást. Később arról is szónokolt, hogy ő ellenzi ezt a gyűlést, mert ez nem ellenzéki gyűlés, a hatóság tréfát űz velük, de a többiek közbekiáltottak, és lármájukkal megakadályozták a további beszédben.
A szolgabíró végül elhallgatott, majd hozzátette:
— Ami engem illet, én sört iszom, mert az én miniszterem soha nem iszik bort szódavízzel.
Az ellenzékiek egyszeriben meghökkentek, és valamennyien kijelentették, hogy ők is sört isznak. (Annak az egynek a kivételével, aki tejeskávéra szavazott.)
— Nem akarom korlátozni szabadságotokat — mondotta a szolgabíró — és követelem, hogy ragaszkodjatok meggyőződésetekhez.
Isten őrizz! Senki sem akar hallani meggyőződéséről, és valamennyien bizonygatni kezdték, hogy a szavazás csak véletlenül sikerült így, ők maguk is csodálkoznak, hogy történhetett meg ez, hiszen senki köztük nem gondolkodik így.
Evvel aztán szépen véget ért a dolog, és a hoszszú és kínos politikai munka után valamennyien a kocsmába vonultak.
Ittak, énekeltek, köszöntőket mondtak a kormányra és népre, aztán késő éjszaka békésen és szépen hazatértek.
Kínlódia (11/12)
(Előző)
Másnap hallom, hogy a kormány megbukott. Az utcákon, kocsmákban és lakásokban énekszó hallatszik mindenhonnan. Kínlódia minden vidékéről küldöttségek érkeznek, hogy a nép nevében köszöntsék az új kormányt. A lapok tele vannak hűségükről nyilatkozó polgárok távirataival és nyilátkozataival. A nyilatkozatok és jókívánságok úgy hasonlítanak egymásra, mint tojás a tojásra, csak a név és aláírás változik. Íme egy mintapéldány:
„A minisztertanács elnökének, … Úrnak.
Elnök úr, az Ön hazafiassága és drága hazánk érdekét szolgáló nagy cselekedetei egész Kínlódiában ismeretesek. Vidékünk népe örömmámorban úszva üdvözli áz ön kormányra jutását, minthogy mindenki szilárdan bízik abban, hogy csak Ön és műnkatársai képesek kivezetni országunkat abból a kinos és súlyos helyzetből, a nyomorból, amelybe az Ön elődei taszítottak bennünket rossz és hazafiatlan működésükkel.
Örömkönnyek között kiáltjuk: Éljen!
Ötszáz aláíró nevében
(egy kereskedő aláírása)”
Vagy például egy nyilatkozat:
„A mai napig a múlt rendszer híve voltam, de minthogy ma, az új kormányzat uralomra lépésekor teljesen meggyőződtem, hogy az előző kormány kárt okozott az országnak, és csak a mostani kormány képes új úton vezetni az országot és megvalósítani a nép nagy eszményeit, ünnepélyesen kijelentem, hogy a mai naptól fogva minden erőmmel támogatom a jelenlegi kormányt, és mindenütt, mindenkor elítélően nyilatkozom a régi rossz hírű rendszerről, amelyet minden becsületes ember megvet.
(Aláírás)”
Több újságban, amelyek addig az előző kormány minden egyes intézkedését dicsérték, most olyan cikkeket olvasok, amelyek keményen elítélik á volt kormányzatot, az újat pedig a csillagokig magasztalják.
Később átlapoztam az újságok régi számait az év elejétől kezdve, s akkor láttam, hogy minden egyes új kormány hatalomra lépésekor ugyanez ismétlődik. Minden egyes új kormányt azonos módon köszöntenek, mintha az lenne az egyetlen jó kormányzat, a régieket pedig elítélik, és árulónak, visszataszítónak, károsnak, sötétnek és aljasnak nevezik.
A nyilatkozatokat és jókívánságokat is minden egyes kormányzathoz ugyanazok az emberek intézik, és a küldöttségekben is mindig ugyanazok az emberek szerepelnek.
A tisztviselők különös gyorsasággal sietnek hűségnyilatkozatot tenni minden egyes kormánynak, kivéve, ha valamelyik meg akarja kockáztatni állását és hivatalát. Ilyen kevés akad, és róluk elítélően nyilatkozik a közvélemény, mert nyilván lerontják a szép szokást, amely Kínlódiában már hosszabb ideje dívik.
Beszélgettem egy jó tisztviselővel egyik társáról, aki nem gratulált az új kormánynak, s emiatt elbocsátották az állami szolgálatból.
— Okos embernek látszik — mondtam.
— Hülye! — válaszolta a tisztviselő ridegen.
— Nem hiszem!
— Ugyan kérem, hagyja azt az álmodozót. Ahelyett, hogy a dolgával törődne, mint a többiek, ő inkább éhezik a családjával.
Bárkit is kérdeztem, ugyanezt a véleményt kaptam az efféle emberekről; a világ sajnálja, de meg is veti őket.
—
Mivel a kormánynak rengeteg sürgős munkája akadt, viszont szüksége volt arra, hogy a nép képviselői révén teljes bizalmat szavazzon neki, egyidejűleg pedig elítéije a régi kormány és képviselőház munkáját megtartotta ugyanazokat a képviselőket.
Nagyon meglepődtem ezen, felkerestem hát egy képviselőt, és beszélgetésbe elegyedtem vele.
— Ha ugyanaz a képviselőház marad, az új kormány nyilván megbukik?
— Dehogy.
— Tudom, de hogyan bízhat meg a kormány ebben a képviselőházban?
— Rászavazunk!
— Akkor viszont el kell ítélniök a régi kormányt, sőt önmagukat is. Ezzel elítélik saját munkájukat is!
— Milyen munkánkat?
— A volt kormánnyal való együttműködésüket!
— Elítéljük a volt kormányt!
— Tudom, de hogyan tehetik ezt ugyanazok a képviselők, akik tegnap még a régi kormányt támogatták?
— Nem számít.
— Nem értem.
— Nagyon egyszerű és világos! — mondta közönyösen.
— Furcsa!
— Egyáltalán nem furcsa. Valaki úgyis megteszi, vagy mi, vagy más képviselők. A kormánynak csak formalitásra van szüksége. Így vezették ezt be, talán más idegen országok mintájára, de nálunk tulajdonképpen a képviselőház és a képviselők csak azt teszik, amit a kormány akar.
— Minek akkor képviselőház?
— Mondom, csak a forma miatt, hogy mondhassuk, hogy hazánkban is van képviselőház, és hogy a kormány parlamentárisnak látsszék.
— Most már értem! — mondtam meglepődve és teljes zavarban.
—
A képviselők csakugyan megmutatták: ők oly nagyra becsülik hazájukat, hogy még saját méltóságukat és képükön a bőrt is feláldozzák érte.
— Elődeink életüket is feláldozták a hazáért, mi meg tán még azt is fontolóra vesszük, hogy puszta becsületünket feláldozzuk-e?! — harsogta egy képviselő.
— Úgy van! — visszhangzott mindenfelől.
A képviselőházban gyorsan peregtek az események.
Először is teljes bizalmat szavaztak az új kormánynak és elítélték a régit, aztán pedig néhány törvény, módosítását indítványozta a képviselőháznak az új kormány.
Az indítványt egyhangúlag elfogadták, és a javasolt törvénymódosításokat megszavazták, mert módosítás ét kiegészítés nélkül a régi törvények akadályozták volna, hogy az új miniszterek rokonai és barátai magas közhivatali állásokat kapjanak.
Végül előre jóváhagyták a kormánynak, hogy a költségvetésen felül is eszközölhet kiadásokat, azután a képviselőház feloszlott, és az államvezetésbe belefáradt képviselők hazatértek pihenni, az új kormány tagjai pedig, miután minden akadályt szerencsésen leküzdötték, és elégedetten sütkéreztek a nép teljes bizalmában, díszvacsorát rendeztek, hogy vidáman, borospohár mellett kipihenjék az országvezetés súlyos gondjait.
Разговор с демократијом (2/4)
III
КАМАРИЛА Њ. В. ДЕМОКРАТИЈЕ
Ето видиш, демократијо, како си ти све то заборавила, како се данас, кад си на узвишеном престолу своме са скиптром у руци, са свима знацима краљевског ти достојанства, не сећаш старе своје беде и невоље.
Онда, када си у Одјеку становала, бејаше мода у овој земљи да те грде и руже, и светина се утркиваше ко ће те више испљувати, ко ће више бацити блата на честити дом твој. Сматрало се то за врлину, за заслугу ко ти се безобразније нацерека, ко те пиљаричкије изгрди.
И ти си мирно и јуначки подносила све то као Христос са трновим венцем на глави и слушала си варварску дреку присталица Александрових, који викаху:
— Распни демократију!
— Распни је, распни!
Сећаш ли се тог страшног времена, погледај само руке своје па ћеш на њима још видети трагове окова.
Колики је био број онда оних који су те смели поштовати, који су били готови и да живот изгубе само да могу са страхопоштовањем скинути капу пред врлином твојом.
А сада?
Сада се време променило: 29. маја ти си села на престо, узела скиптар у руке и повратише се сви знаци владарског достојанства твога.
Ти постаде владар и од оне твоје сиротињске избе где си у невољи проводила створише се одједном царске палате.
Ваше Величанство Демократијо, ви сада, ето, као што видите, имате све оно што владари имају. Имате и свој Двор, имате своје слуге, имате ласкавце, имате лицемере, имате и Ви сада, Ваше Величанство Демократијо, своју дворску камарилу.
И ти, Господару Демократијо, чим седе на престо, чим те опкружи сјај и блесак, чим настаде мода да се теби ласка, чим све живо потрча пред твој горди трон да ти се поклони, ти се збуни, заборави твој узвишени задатак, засенише се очи твоје. Како си некада гледала, Демократијо, бистрим, орловским погледом, а ето како се за кратко време помутише очи твоје и ти на жалост не видиш шта се све око тебе ради.
Камарила, ах та проклета камарила. На људе око Новог Покрета, на ту јадну камарилу, на те људе којима је често велика брига како ће доћи до новог пара ципела, вичу браћа Срби више но на иког, вичу тако како ни изблиза не нападају камарилу руског двора, где су велики књажеви.
Видиш ли ти, Демократијо, Господару силни! Теби министри твоји, прваци странке, подносе на потпис разне указе и ти и не читајући шта потписујеш чиниш и починила си до сада толике неправде баш према људима, често, који ти беху највернији, који те ропски слушаху, који те као бога поштоваху у доба твога мученичког и праведничког страдања. Ти сада нећеш да видиш какве све људе имаш око себе, ти несрећна и јадна Демократијо, имаш и сама своју страшну камарилу, имаш и ти своје династијаше, имаш и ти људе који се том врстом демократског династијаштва баве ради личног ћара свога, али веруј ми искрено да ти ипак и данас имаш мало, врло мало искрених поборника својих.
Погледај прво своју камарилу, своју владу, своје одговорне и неодговорне чиниоце, Демократијо, Господару, па онда потписуј указе којима осуђујеш друге.
А да ти још нешто пришапнем на уво:
— Па ти се не сећаш и да и твој двор има прави улазак, а да и он, као и сваки други владарски двор, има свој — капиџик.
Намести јаке страже и за стражаре постави одане и верне људе, па ћеш видети ко се све не увлачи на твој дворски капиџик и шта све без твога знања, а на штету твоју не вршља твоја дворска камарила.
О томе ћу ти идући пут причати.
IV
КАПИЏИК НА ДВОРУ ЊЕНОМ
На први поглед, као што се понеки и буне, многи одмахну руком, па веле:
— Којешта! Двор Демократије, то јест Двор Њеног Величанства Демократије. Камарила тога Двора па чак — није нег’ нешто, измисли човек, ни мање, ни више, већ — и капиџик тога двора Њеног Величанства Демократије.
То заиста изгледа и чудно и страшно, па чак и одвратно, али то изгледа само наивним људима, или деци, или младим, тазе-демократима, који гледају и најцрње ствари у ружичастим бојама. Такви људи, те добре душе — које су деценијама гледале у овој земљи за време опозиције, када се сматрало за порок волети Демократију и да су сви они што су подносили жртве и приступали Демократији и њој верни били, били људи поштени и искрени — морали су навићи, постаде им природно, да човека који сме да се јавно назове демократ сматрају за човека исправна, за човека од идеала и врлина.
Време се изменило, измениле се прилике, али се, како изгледа, у јавном мњењу није изменио појам о речи демократ и демократија.
Некада се није могло ни сањати да ће уз људе који заступају поштена и праведна начела, уз људе који траже правде потиштеном и ваљаном народу, моћи икад пристати шићарџије. У нас се млада демократија развијала у доба најцрњег мрака реакције и сви они беху у присенку заставе коју држаше та идеална чедна Демократија са чијег чела бије и просијава у мраку ропства зора, али не зора за то доба, већ зора будућа, зора за доцнија поколења. Неме усне те дивне богиње не одају бол, а у очима њеним светле сузе и те сузе се пока[д]што скотрљају низ божанске образе и падну на свеже гробове бораца, на гробове деце њене, на узвишене борце за народна права. Заиста то су и била права деца те узвишене Богиње, коју ја сада називам Њ. В. Демократија.
Нико се није томе у Србији надао да ће тако изненадно, тако неочекивано Демократија победити, да ће и она по пуном праву, које јој беше одузето, сести на престо свој.
У нашој земљи чуда и изненађења десило се и то. Ако смо се томе и ми Срби, навикнути већ на чуда и зачудили за тренутак, онда се немамо чему чудити што је демократија добивши свој двор добила своју камарилу и овој главни улаз, па и свој капиџик.
С победом демократије појавили су се одмах и неискрени људи, а чим се они појаве, чим настане време где се може сплеткарењем лично ћарити онда се појаве и капиџици.
Некада на Одјеку капиџика није било. А и на што би када је бежало све што није прави демократ од те куће, кад су сви они који иду против демократије служећи личним режимима и ћефовима сулудог Александра обилазили и улицу у којој је Одјек био. Доцније, чим су се прилике измениле, Двор демократије добио је и капиџик. Да наведемо сада само један пример:
Пре 29. маја у Одјеку бејасмо нас неколицина окупљени као у ратном логору и очекујући сваки час опасност, борили смо се противу оне одвратне реакције, против ондашњег личног режима, који је најјачим ланцима окивао слободе и нагло поткопавао темељ целе наше земље.
Између осталога што се дешавало, десило се и девето чудо. Каже се девето чудо, али код нас је било само једно чудо у безбројном низу разних чуда и — ако се може рећи — чудића.
Министар иностраних послова постао је војник по занату.
Као демократе схватили смо одмах сву страхоту, сву ту страшну иронију немилосрдне судбине према нашој земљи, којој је спољна политика најважнија ствар, јер у нашој земљи, управо у овој бедној земљици, која је међу другима „једна сламка међу вихорове“, тешко је, тешко би било, водити спољну политику и стручноме човеку из парламентарног режима. А на место тога видимо како освану једнога јутра указ којим постаје војник министар иностраних дела у личном режиму.
И ми смо ту спрдњу судбине наше земље умели одшалити горким подсмехом и насмеја се широм сва Србија, насмеја се земља, а шта ће друго, кад ју је ваљало насмејати да од чуда не излуди, кад је морала од бола и плакати и од муке се, што веле, насмејати.
Када смо онда то писали, кад је кроз целу земљу Одјек проносио ту луду ствар ондашњег режима да војник постројава у фронт спољне послове и да им строго војнички командира:
— Спољни послови у фронт!
— Европа равњај с’!
Шта бисмо ми онда, то се нешто мислим, радили да је дошао неко у редакцију Одјека и рекао:
— Шта радите?
— Ето, — рекли бисмо — жигошемо једно страшило од појава, не дамо да спољним пословима руководе војници по занату.
Па кад би на то онај непознати рекао пошто се безобразно, с презиравањем насмеје и прекрсти:
— Баш сте луди људи, само се џабе млатите као Максим по цркви. Причате којешта, а овамо кад ви победите и кад ви образујете парламентарни, демократски кабинет, ви ћете тога истог војника узети за министра спољних послова и писаћете уводне чланке да га браните баш у том истом Одјеку.
Боже, што би тада тај што би се усудио да нас тако страшно увреди излетео четвороношке на улицу.
А то је било! А наш билмез свет одвикнут да мисли некако се није томе ни чудио, а и ко је шта против тога и зуцнуо није се могло ни чути од галаме и силне руље која из разних побуда цепа ваздух Србије громогласним узвиком:
— Живела демократија!
— Живела демократија!
Узвикујем и ја данас, али јој желим да отвори очи, да добро мотри на капиџик свога Двора.
Има, као што се види, и ту капиџика.
(Даље)
Новости из престонице Страдије, најновије сецесион-Абдере
Реонско питање. Хука, бука, вика и демонстрације са овим оријенталним питањем. Те ’оће бити, те неће бити, и на крају крајева игијеничар и инжилир (инжењер) однесоше победу. Проширује се реон — слава им! „Било је колебања“ као што објавише новине сецесион-Абдере — али када проницателно пронађе [х]игијеничар „нека легла заразе“, „нека плућа градска“, и друге популарне пљоштице, а инжилир „густо“ насељење, јер на квадратном метру калдрме долази скоро читавих три килограма становника (не рачунајући ту и господу жапце, жабетине и жапчиће) — тада ишчезе свако колебање и код најмудријих међу мудрацима, оцима сецесион-Абдере. — Тада загрме одушевљено један од отаца општинских, који се одликује „са својих широких вилица“. Како су „тесногруди“ они који траже узан реон!!!
И би широко!
Регулација Дорћола. За део Дорћола који је насељен пацовима, жапцима и другом жгадијом са светитељском концесијом у сецесион-Абдери готова је униформа. Шнајдера ове униформисане регулације било је тушта и тма. Те одбори, те министарства, те ревизије и многобројних и многобројних ревизија ревизије итд. Међутим, дошла кланичка пруга, па све ове умотворине на мекотрпљивој хартији једним потезом уништи; — али дошли и нови шнајдери орни за рад, и хвала буди Свевишњему, стекосмо за тај крај нову новциту униформу.
Ево како је скројена та најновија униформа.
Ангажовано инжињерско удружење да донесе мишљење о тој регулацији; оно је изнело о томе своја начелна гледишта. Та се начела „у начелу“ примају од меродавних, али најмеродавније Министарство грађевина, поред тог одобрења „у начелу“ — обара у појединостима исто то начело.
Има начелних противника. Али има и то да једно исто начело у истом моменту може имати своје полеђине, тако да се исти људи толико загледају у ту полеђину да забораве на своје рођено начело. — Што рекао проф. Аца, уосталом како се узме начело или његова преврнута полутина, рецимо и да није начело, већ мода и укус кројача униформа.
Елем, како му драго, пресрећна Абдера може мирно да борави вечити сан праведника — живо се шнајдерише преко брда и дола, утрина и баруштина, далеко преко досадашњих скучених граница. Милина је гледати како се са вољом кроји и сецка, како се укрштају лењири и повлаче црте и цртице у свима могућим бојама и геометријским фигурама. Ускоро ће за ову кошницу вредних шнајдера бити сувише уско поље рада чак до Авале!
Светосавски храм и Парламенат. На све стране журно се спремају „свечани почеци“ разних „монументалних“ дела. То се одмах труби кроз новине, на пример, овако: „Свечан почетак. Сазнајемо да ће на свечан начин канализација Београда почети на први дан Духова или најдаље на Петровдан.“
Иако незгодна стилизација, ипак и мало дете Абдере зна да је ту говор о камену темељцу. Први идући камен темељац поставиће се за светосавски храм и око њега води се већ увелико жива новинарска кампања, што рек’о „баја Колча“. Потом на реду ће бити и парламентски камен, не мудрости, већ опет трупац, темељац, итд. редом „ситан камен до камена“. Борци за „општу ствар“ тзв. јавно једеније, како год дође који камен на тапет, спотичу се о њега, а „меродавни“ начуље ушеса и бодро мотре коме ће се царству приволети. Нису то само платонски борци, виспрени хермафродити „екоа“ из „Политике“, то су крваво заинтересоване мушке бештије, квартовне „Националне заставе“, и тада није чудо што „меродавни“ начуље ушеса. Милион динара заинтересовано је за откуп савиначког камена темељца, док за парламентски трупац не даје се за сада још ни пребијене мангуре. — Чудо је те и за речени трупац нису се још нашле „згодне“ окућничке прљуше, тамо негде око Чубуре, где су, рецимо, устави спаљивани?!
Али полако де, тек је ономад проширен рејон, па још нису стигли смотаузи, разни калаузи и „пемиш-цирклаши“ да изшестаре центар градски.
Све у своје време, и све на деведесет деветом месту.
„Страдија“
28. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Опште право гласа
Гласало се за смрт краљева, гласало се за зечеве, гласало се да се страсти укину, гласало се за глуву и нему децу, гласало се за све на овоме свету, али се није гласало за што се данас гласа.
Парламентаризам. Земља уређена, али на ’артији, а оци отаџбине забринути. Цела земља упрла очи у њих, гледа шта ће они рећи, а оци отаџбине неми. Гласају, гласају, праве законе, благо овој земљи. Гласају за буџет, за зајам, за порез, за прирез од 40 од сто и најзад, кад већ немају шта да гласају, гласају за неке чудне ствари. Прешло им гласање у крв, па то ти је.
Земља мисли: они богзна како крупне послове свршавају, а они запели па гласају да ли је боље написати хрђав или рђав!
— Којешта! — рећи ће неко.
— Којешта, и ја мислим, али је министар полиције за хрђав, и довео је у питање свој опстанак. Ако скупштина не изгласа мимо сва граматичка правила хрђав, министар полиције пада. И сад настаде очајна, страшна борба. Нема ту више сељака и грађана, филолога и педагога. Сад је на реду прописна дисциплина, сад мора гласати уједно и филолог и сељак, нема сад ту граматике и њених правила. Промозга филолог по богу и души и прохесапи да је правилно хрђав, али кад је хрђав, бестрага му глава! Како хоћеш, брате мили, само нека је једанпут мир и ред.
Елем, хрђав! Ко сме сада мимо народно пре[д]ставништво писати рђав?! Деде да га видимо који је тај.
Наше скупштине све могу. Једним решењем донеше одлуку да се једна историјска личност зове Велики, и цео народ на то грмну „Велики“! Дижу се споменици, приређују концерти, скупља одбор дама, све за тог „Великог“, заслужног Србина. Е, али да наша скупштина решава сем зоолошких и историјских питања и граматичка, томе се нико није надао.
Не ваља ово, не ваља оно, не ваља нигде ништа сви смо очи упрли у Скупштину, а народно представништво прави кризе и гласа да ли је правилније хрђав или рђав.
— Тааа-ко! Е, то вам вреди! Дакле, ви другог посла немате, само још то да изгласате, и Србија је срећна.
Ништа ме неће зачудити ако једног дана прочитам овакву интерпелацију:
Господину Министру просвете.
Ми доле потписани народни посланици питамо господина Министра просвете следеће:
- У нашем народу је глад и невоља, а у том времену кад је гладна година, именица коњ мења се још једнако по првој врсти.
- Питамо господина Министра: зна ли он да се та именица још једнако мења по првој врсти на штету ове наше напаћене отаџбине?
- Мисли ли Министар укидати ту именицу у интересу штедње?
- Зашто та именица није досад за толике векове преведена у какву другу врсту, или што најзад није, ако је заслужна, аванзовала у глаголе, а ако није заслужна, зашто уопште није отпуштена из државне службе.
Народни посланици
„Страдија“
6. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Баш је безобразлук
Постали људи министри!
— Зашто, како, јесу ли заслужни?
— Ко те пита?! Ћути, па гледај посла! Шта све у овој Србији није било и шта још неће бити. Ова наша земља у последње време постаје отаџбина чуда и лудости и ми смо свему нашли смисла и виших државних разлога, па тек само нам, као бајаги, остало да разберемо што је Цинцар-Марковић министар председник, а министри Лука, Веља, кума-Милован, Денић, Лозанић, Павловић. Министри су, па квит. Можда је људма таква судбина.
—Знам, брате, али они немају никакве политичке групе да их помаже.
— Немају.
— Онда не могу бити министри.
— Како не могу кад су министри; шта говориш којешта. Група! Каква група? Бунцаш неке старе отрцане фразе.
Било је наивних људи, па се овако чудили кад је Цинцар-Марковић образовао кабинет. Свако чудо за три дана, те и ово. Људма постало то обично, као да тако треба да буде. Из почетка су се и сами они — министри — чудили шта се од њих учини, изгледало им неверица. Али виде да им пандури праве темена, многи скидају капе, навалиле на њих чете молитеља, тражи се од њих протекција; потписују акта, премештају, отпуштају, и увере се да све то изистински бива што они нареде.
Кад се састадоше у једној седници, рећи ће кума-Милован:
— Море, па ми смо, истина, министри!
— Ја шта ти мислиш? — одговарају му други.
— Није ово рђава ствар бити министар, шта велиш, Вељо — пита кума-Милован и завео се од смеја.
— Може да се трпи — вели Веља.
— Добро је, хвала богу! — рекоше остали задовољно.
— Сви видимо да је добро! Видимо нас девет, не ја сам, да каже човек превиђам, види један даровити Брзак, види један „двадесетогодишњи одлични новинар“ који је, брате, учио и неке „извесне науке“, Петар Тодоровић, види један по један Јовић, види Андра Гавриловић, па ево да питамо и све одаџије по нашим министарствима, па ће сви, смем се кладити у живот, рећи да је у овој нашој земљи добро, боље него игде. Па опет опозиција трабуња како земља пропада, како су финансије рђаве, како народ пати, како нема у земљи политичких слобода и шта још не веле. Не ваља им устав, нема парламентарности, не пуштају се закони и ови овамо кржљави. Ето, опет они лармају, а ми толики видимо да је добро у земљи! — вели председник министар.
— Ама ко то ларма? — викну Веља.
— Опозиција!
— Која је то опозиција?
— Цела штампа.
— Ја ћу штампи брњицу на уста! — плану Веља.
— Па шта ће та опозиција, а? Шта оће, велиш? — цикну кума-Милован.
— Чуо си шта хоће! — вели председник.
— Гле како се то обезобразило — зацича кума-Милован. — То све онај Одјек измишља.
— Одјек опет вели то народ тражи — вели Лука кроза зубе.
— Па шта ’оће тај народ, шта он ’оће? Који је тај народ? Народ, народ! Проби ми главу тај народ! То све Одјек измишља, лаже! Питај Перу, Брзака, Јовића, Андру, питај, што рече човек, све одаџије, ево и нас ту. Ваљда смо и ми народ. И ја сам из села, из народа. Народу је добро, њему ништа не треба — Мучи се! Е, богами, нека се и промучи, мучим се и ја! Јакако! Мучимо се сви! — опет ће кум.
— Сви, разуме се! — опет додаде Лука кроза зубе.
— Народу треба добар устав, вели безобразни Одјек. Питај у мојим Барама сељака да л’ воли печено пиле или парламентарну владу! Деде, брат Одјече, питај то у мојим Барама, па ћеш да чујеш! … Чик, деде! Сељаку требају волови, а он и не сања о слободи. Питај мог Баранина да л’ воли добре волове ил’ слободу политичку. Е, хе, не дам ја подвалу, ту ја њих чекам… Чик сад реци! — цичи кума-Милован.
— Тако је! — одобравају сви, тако бистре погледе на народни живот и његове потребе.
*
Заиста, ко је тај народ, шта хоће на крају крајева тај ћудљиви народ. Какав устав, какве слободе, какви бакрачи? Није му добро!? Шта њему фали? Ко њега дира? Народ нек оре и копа, сеје и жање, ако има, ако нема, шта да му се ради. Шта ће народу поштене власти, шта ће му слобода збора и договора? Зар су то све што данашња опозиција тражи имали наши стари под Турцима? Нису, па ништа. Нико за те лудорије није ни знао.
Народ, народ, народ! Благородни министри већ су нервозни на ту глупу реч, коју је без сумње Одјек и измислио. Ко то сме да каже да у овој земљи није добро? Зар девет министара, зар један Брзак, један по један Пера, један Јовић, зар толике одаџије веле да је добро, а испречио се с друге стране некакав народ па дречи кроз Одјек и друге опозиционе листове како не ваља, није добро.
Што рекао кума-Милован, то је баш безобразлук.
„Одјек“
9. јануар 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 