Tag Archive | Režim

Краљ Александар по други пут међу Србима (20/23)

(Претходни део)

Александар застаде, умуче, престаде да се одушевљава кад виде ту масу радника на тим рушевинама. Он је осетио оно што се чешће осети у Србији, да се за годину преживљују векови. Зар он, силни и својевољни Александар, од кога је дрхтала цела земља, који је ломио и сламао најјаче, чијим ћефовима не смедоше стати на супрот врло често ни вође радикала ни са непоцепаном странком, Александар, који је мислио да су Србија и цео српски народ створени само њега ради, а он и Србија, и српски народ, само Драге његове ради, да дочека и да види како сада тај двор руше поданици његови који под њим нису ни права гласа имали, руши тај страшни двор баш та кука и мотика, баш тај поцепани препланули и бедни радник, који, можда, да није тога посла било, не би ни имао да купи деци своје вечере.

Док је Александар потонуо у такве мисли дотле маса у коју је он упао одједном проломи ваздух ускликом:

— Живела револуција!

— Живела република, доле са трулим и преживелим друштвом!

Александар се трже на тај узвик, обазре се око себе, погледа свуда, виде и полицију, која је мирно пратила тај тријумф Величанства Руље.

Та реч: република, нарочито „Живела република“, Александра још више узнемири. Он сада заборави и на милитаризам и на рушевине, и на некадашњу силу своју; заборави да се чуди како постаде рушевина место одакле се он спремао да још деценијама влада земљом; заборави да се чуди што место звука музике шкрипе досадно радничка колица, што место финих мириса, место парфема, место ружа „са прсију најкраснијих дама“, заудара ту прокислим задахом мученички раднички зној, а место сјајне трпезе, место шампања и рајнског вина, којим се заливају најслађе ђаконије, мирише бели лук, једе се ту жудно тврда и суха кора хлеба, коју је радник знојем својим оквасио. Све је то Александар заборавио у часу кад је ту на томе месту чуо узвике:

— Живела република!

А видео је ко виче, видео је да то траже и вичу на разним језицима, чак и малолетни странци, који нити су Срби, нити поданици српски.

Он се инстинктивно и не мислећи уклони из масе и приђе једном елегантном господину који је с тротоара посматрао масу као и многи други.

Јави се љубазно иако је дрхтао целим својим бићем и поче гласом згушеним, устрепталим:

— Молим лепо, гоcподине, какве су ово прилике, што је све ово?

Онај га промери, погледа га зачуђено, управо се готово више зачуди том питању, него и сам Александар тој наглој промени у земљи, па рече подсмешљиво:

— Ово? — и показа руком на црвене заставе и масу.

— Да, господине, то је врло интересантно и ја бих рад био да знам шта се све десило?

— Шта се десило?

— Да, шта се ово страшно десило?

Онај се засмеја, промери опет Александра па ће га упитати:

— И ви се сад сетисте да питате шта се десило! То ваљда ви једини не знате на кугли земљиној, иначе цео свет зна шта се десило!

— Чудновато, али ја не знам! — одговори Александар зачуђен.

— Па где сте ви живели, господине?

Александар је ћутао, јер се није смео одати; он је морао да буде непознат.

— Изгледа, тако ми бога, као да сте тек данас пали с Месеца. Па зар кроз цео целцати свет прострујала вест да је у Србији погинуо краљ Александар, а ви се ишчуђавати и питате: „Шта се десило?“ Ето, молим вас, ако нисте знали, то се десило код нас у Србији. Јесте ли чули бар за краља Александра?

Александар се збуни. У једно моменту дође му да се раздере колико га грло доноси:

— Ја сам краљ Александар! — али га снага издала, уста сасушила, гласа није могао пустити.

Утом у маси опет одјекну:

— Доле с трулим друштвеним уређењем, живела република, живела социјална револуција!

Александру се једва оте из груди туп и загушљив усклик:

— Живео краљ Александар! Живео!

Александар се занија и умало што није пао, јер га чисто обузе несвестица. Кад дође к себи погледа за масом која је већ завијала иза ћошка код гостионице Лондона, а затим му поглед паде на рушевине, чу опет како шкрипе радничка колица у којима се износе цигле тога двора из кога је он владао Србијом.

Онај господин још је био ту. Његов поглед сусрете се са Александровим погледом и онај му иронично рече:

— Зар ви, господине, јавно вичете: Живео Александар?

— Та то се, забога, једнако викало!

— Знам да се викало, али Александар је мртав, шта сада вреди и помаже викати да он живи.

— Па ко сада управља земљом? — упита Александар.

— И то не знате?

— Не.

— Чудновато, па зар не видите?

— Видим, али овако што нисам никада видео.

— Данас, господине, у Србији влада парламентарни режим, владају радикали, њихово министарство, састављено из скупштинске већине.

На ту реч радикали, Александар се сав стресе, обузе га неки чудан страх, нека језа, а то што чује да они владају, изгледаше му чисто неверица.

— Па како ово владају? — упита пошто се прибра.

— Ето, као што видите!

— А какав је начин ово?

— Хе, начин? … То су, господине мој, слободе; данас под радикалима царује слобода, Слобода је прогоњена, мучена, дављена, притискивана, па чак и у гроб жива сахрањена под последњим Обреновићем, и сада, као што видите, скинута је тешка гробна плоча којом је слобода притиснута била и она је васкрсла као Христос из гроба! — рече с неким одушевљењем онај господин.

— Али, слобода је онда страшна, ако је ово слобода…

Таман Александар да заврши реченицу док се тек с противне стране улице чуше нови неки усклици, нова граја, нова руља.

Лупа се једна редакција. Већ је разбијена, лете каменице на прозоре, а један део масе упада унутра. Радознала публика трчи на ту страну тамо, јуре жандарми да уведу ред, а у маси одјекује:

— Доле с издајницима земље! Смрт плаћеним аустријским шпијунима!

— Живеле слободе!

— Живео народ!

— Живела радикална демократија!

— А шта је сад ово, господине, мене врло интересују овакве ствари? — упита с новим чуђењем Александар.

— Какво је то сада питање?

Александар разрогачи очи и нетремице гледаше тако као да је и лицем и очима и целим својим бићем молио да му се одговори на питање.

Елегантни господин, како је изгледало и сам вољан да се разоноди из дуга времена, а и да обележи своје демократско осећање, примети Александрову забуну, па му рече:

— Ви сте, господине чудан човек кад ви овако обичне, управо овако најобичније ствари не можете да појмите. Ја видим да се ви стресате, да вас чисто ухвати грозница кад чујете усклике: Живела радикална демократија, а исто вам је тако и кад чујете оне малопређашње узвике: Живела социјална револуција.

— Али ја се буним, господине, ја се морам стресати кад чујем да се тако гласно изговарају страшне речи, кад кроз улице београдске одјекују гласови да живи револуција, да живи радикална демократија, а ја врло добро знам, да се то у старо, добро доба није смело ни сањати, о томе се није смело ни мислити, а сада, сада после тако кратког времена, ја ето гледам страшила очима.

— То нису страшила, то су слободе.

— Па за кога су те слободе?

— За свакога, а поглавито за противнике данашњег стања. Они данас уживају највеће слободе, јер радикали који данас владају земљом неће да им се пребаци како су нетолерантни. Радикали веома цене и поштују толеранцију. Као што сте видели, противници имају право и мимо права, они могу радити и мимо устав и мимо закона, па ипак радикали гледају све то мирно. Они имају лепу девизу:

— Види Бог.

Александар чисто оживе, на лицу му се указа осмех задовољства и злураде пакосне освете, и упита:

— Дакле, радикали не гоне противнике данашњег стања?

— Не, они све то зову слободом и не гоне своје противнике, они им чак и помажу врло често.

— То је интересантно. Па шта раде радикали, чиме се они најрадије занимају? Да ли и они воле да примају депутације, да приређују пик-нике, да удешавају порођаје, да се баве шпортом измишљања преких судова и антидинастичара?

— Не, господине, немају они кад ни да се бране од шаке јада, која је вајно противник данашњег стања; они имају преча посла, они сада имају међусобну борбу, они су све друго оставили на страну, па једни другима очи ваде.

Александар се сатански насмеја.

— Ја видим да сте ви необавештен човек, да сте странац, који не разуме наше прилике, али ако сте решени да се овде код нас у Србији дуже забавите, ви ћете тек онда моћи разумети данашње стање! — заврши разговор с њим онај непознати господин, поздрави се и оде.

(Даље)

Једнако „они“ у моди

Дешавају се извесне чудне појаве, појављују се понеки интересантни укази, којима се сви чудимо.

Прочитао сам ономад у новинама да је, између осталих, унапређен, на пример, и г. Данило Живаљевић. Иако смо готово дошли дотле да у овој земљи чак ни чудо није чудо, ипак се човек мора овде зачудити.

— Г. Данило Живаљевић, уредник Кола, тај господин кога је онако искрено и богато помагала краљица Драга, док су толики честити људи гоњени и отпуштани из службе, протеривани из земље и хапшени. Какве су то симпатије краљичине према Живаљевићу, чијој је деци чак и мајмуне поклањала? Ствар је јасна да је он имао неких заслуга за режим ондашњи, јер то доказује факт да га је тај режим награђивао, а близу је памети за сваког да један режим, ма који, не штити и не награђује неког који се бори против њега. Дакле, чисто је и разговетно да је радио за ондашњи режим, а чим је тај господин радио за ондашњи режим, он је радио против слободе, против добра ове земље, против данашњег стања. И шта треба да је последица тога? Кад би се пазило на морал, кад би се гледало поштено на ствари, онда је чисто и јасно да овај режим, против кога се борио г. Живаљевић, одстрани Живаљевића од државних послова. То се не чини; хајде онда нека га ђаво носи, затекао се ту, па нека га; а најзад „треба бити и толерантан“, што рекли радикалски богумили и патарени. Нека га на свом месту! „Види Бог!“ Али и тако није, него излази указ којим се, ни мање, ни више, већ награђује тај господин Живаљевић. Он данас, под овим режимом против кога се борио добија класу. Добија човек класу данас као и пре. То не разумем, те везе, те подземне гадне путање не знам и, разуме се да се чудим.

Чудим се ја, чуде се моји пријатељи, чуде се и Данилови пријатељи, чуде се самосталци, чуди се сваки, па, што је тек чудо над чудима, замислите, чуде се и најјачи старији радикали, чуде се те крупне личности што држе овај режим!

— Данило унапређен! Брука, тако ми бога, шта је ово? Ово није требало да буде. Тај се награђивао онда када сам ја вукао гвожђе, тај се, ето, награђује и данас… Срамота! — рече човек гњевно и слеже раменима.

Ето, сад нека може ко мозга има да ово појми; који је тај који помаже ове људе?

Откуд Данило и данас у моди? Ко, брате, ако ко бога једнога зна, уводи ову луду моду?! Какве су то чудне везе, које су чињенице и силе које у овом правцу дејствују.

Чуде се фузионаши, чуде се самосталци, није право никоме, па ко онда све то ради?!

Па да је један Данило, ни по јада. Рекли бисмо: случајно. Погреши и поп у књигу, а камоли министар у указ! Али то није случај, то није првина није то само један Данило, већ су ово редовне појаве, не само у тој него у свима струкама, систематски, стално, све више и више људи ове врсте као што је Данило улазе у моду и под данашњим режимом.

Па шта је ово, браћо радикалци, гледамо ли ми ово, видимо ли ова чуда! И чујемо и видимо, па ћутимо и слежемо раменима.

Нисам ја залуд рекао да смо ми назарени, да нас треба гонити као јерес, бестрага нам глава!

Слежемо раменима и на све сулудости шапућемо назаренски, бапски:

— Види Бог!

— Море, не види ни он, Боже ме опрости кад морам тако да кажем. Да смо ми људи, ми бисмо гледали, а не Бог, али бисмо овакве појаве гледали за кратко време.

„Страдија“
24. март 1905. године

„Из публике“ (4/4)

(Претходни део)

БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Велиш јавно и отворено да си ти излишан Србији, а то зато што ти није у овој земљи добро, што си запостављен, што ниси награђен итд. Отприлике то излази из твога писма упућеног мени. Кад ти тако јавно напишеш и потпишеш, то је и сувише дрско, да не кажем да је размаженост.

Књижевник живи од књижевности. Признајем да су прилике у нас за књижевност још такве да је хлеб књижевников горак. Ко ти је томе крив? Тај си позив тако мучан за наше прилике изабрао сам, изабрало га твоје осећање. На то те није нико приморао, нити те је могао приморати. Признајем да се боље рентира трговати с јарећим и јагњећим кожама него писати приче, и ако хоћеш оно што се рентира ти бирај то, то је твоја воља. Нико ти неће стати на пут. Али, рећи ћеш, или ће ко други рећи: Знам, знам, пријатељу, у том случају држава је дужна да подиже и помаже таленте. Јесте. Тебе је помагало и ово доба пре 29. маја и зато му хвала. То једно добро не оправдава многа зла оног режима, али ја му то, можда једино добро, признајем. Долази 29. мај и револуционарни кабинет шиље те у Француску с платом као писара министарства финансија, са штипендијом министарства просвете и додатком из Финансијског Прегледа. То ти је држава могла учинити и учинила, а за наше прилике то није мало. Велиш одузет ти додашак из Фин. Прегледа. Јесте, ал’ зато што је Народна скупштина избрисала ту партију из буџета. То признајеш сам. И сад после одсуства од године дана, као чиновник по закону не можеш узастопце одсуствовати још годину. Ваљда нећеш тражити да се сви земаљски закони удешавају према теби. Сем твојих прича има ова земља и других важних, па и важнијих потреба. Давао си оставке, које како по твом писму изгледа, имају ружну мотивацију. Према теби се има обзира, не уважава се и ти примаш плату, коју још нису добили твоји школски другови, који су стручнији, спремнији од тебе као правници. Сем тога нико ти не забрањује да наплаћујеш хонораре. Књиж. задруга те прихвата и издаје твоје приче. Води се о теби рачуна. Што држава и друштво може то чини, а остало је твоје. Ти дакле ниси залишан, па кад то тврдиш, опет ти понављам изгледаш сувише нескроман, ћудљив, размажен.

Зар је залишан Јанко, који данас прима са државне касе око 5.000. Змај је примао 4.000, Љ. Ненадовић 4.000, а данас Милован Глишић, а ваљда тек он има и година и заслуга, прима 4.800. Ти у тим годинама не можеш бити председник касације, нити можеш тражити да се донесе закон по коме свака пореска глава у Србији мора купити по једну твоју књигу.

Па баш да те и власти и данашњи режим истински гоне, ти мораш имати љубави према земљи, ти се мораш томе мушки одупрети, веровати у том случају још пре, не само да ниси залишан, већ потребан. Пушкин и Достојевски нису кукали, већ се борили. Толико засад.

Радоје Домановић
„Самоуправа“
25. новембар 1904. године

(Следећи дан, Бора Станковић је написао одговор којим се ова полемика завршила)

РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Јучерашњим твојим писањем ти: или не знаш шта хоћеш, или заиста имаш какву улогу и онда је човеку немогуће да с тобом има посла.

Борисав Станковић
„Самоуправа“
26. новемба
р 1904. године

„Из публике“ (2/4)

(Претходни део)

КЊИЖЕВНИЦИМА ЈАНКУ ВЕСЕЛИНОВИЋУ
И БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ

Упутио сам се на вас двојицу искрено, без икаквих задњих намера, питање јесте ли читали у Правди белешку о залишним људима у Србији, који рад комада хлеба морају ићи преко у какав манастир. Та белешка Правдина, опет понављам, није наивна. Очигледно је шта се с њом хоће, а ја никако не могу да будем равнодушан да неко употребљава ваша имена за тако рђаве смерове. Вама је оном белешком Правда нанела неправду, оним вас Правда денунцира, а ја вас упозоравам на то. Ја сам искрено хтео да вас одвојим од људи, који вам се праве пријатељи, а могу да за љубав својих политичких спортова жртвују и ваша имена, и да вас пред јавним мњењем преставе онако ружно, као што је Правда оном белешком учинила.

Никога ја не мрзим, а вас двојицу не само што не мрзим, већ имам разлога да вас волем.

Дакле, молим вас, не дозволите да се овај разговор продужује, кад се све то може лепо и красно свршити без љутње. Ви имате да одбијете од себе оно што вам Правда подмеће или да ћутањем признате, да је ова одлука тачна, и да ви имате за њу разлога.

Што Правда о мени пише, то ме не љути. Она је и покренута зато да пиљарачки грди. То је њен занат.

Радоје Домановић
„Самоуправа“
17. новембар 1904. године

(У истом броју „Самоуправе“ и у истој рубрици, „Из публике“, oдштампан је и одговор Боре Станковића на први чланак)

РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Пре него што ти одговорим на твоје јучерашње питање, питам те: У каквом си ми га својству поставио, да ли као овлашћени бранилац „данашњег режима“ или као приватно лице? — јер од тога ће зависити и начин мога одговора.

Борисав Станковић
„Самоуправа“
17. новембар 1904. године

(Даље)