Краљ Александар по други пут међу Србима (21/23)
Александар, препун разноврсних и чудних утисака, збуњен и запрепашћен, остаде сам на улици не знајући куда ће и на коју страну.
Најзад, њега је тешило једно, био је задовољан што чује да противници новога стања уживају слободе веће него ико, да су им дата чак права да чине све и мимо устав, и мимо обичаје, и мимо све законе земаљске, докле се радикали, за то време, између себе кољу. А он њих мрзи смртно. Ах, колико ли је пута само он за живота зажелео да сви радикали имају само једну главу, па да је он једним ударом мача одсече.
— Али како се радикали, како се та гадна демократија не боји својих противника, како она има куражи да пусти њима и свакоме најшире слободе? — мишљаше Александар даље и опет његов ум не могаше се наћи у тој ситуацији. Он опет осети клонулост, опет је био обузет неразговетним, сметеним осећањем страха и неразумевања свега што се око њега дешава.
Остави масу и зажеле да се склони некуда даље, негде где нема људи, и хте ићи једном споредном улицом. Ишао је, а и сам није знао ни куда иде, ни зашто иде туда, тек главно је да је душа његова осећала потребу за тишином.
Врљао је дуго споредним улицама, по крајевима Београда, без циља и без смисла. Занет у необичне мисли, препун чудних првих утисака, он није ни примећивао ни куда управо иде, ни ко поред њега пролази.
Кад је осетио умор, он приђе једној малој крчми и седе, и не мислећи, за један празан сто. Погледа око себе. За једним столом су двојица играли „џандара“, а њих неколико је „кибицовало“. Пред њима по чашица ракије. Ту је и псовка, и пошалица, и свађа, и смех, све се измешало.
Неки пут настане тако страшна свађа да би мислио човек да се ту за тим столом решава најкрупније балканско питање, а мало после раздраганост и смех у толикој мери да би човек мислио бог зна шта се пријатно догодило тим дивним Србима, као да им је јављено да добијамо Босну и Херцеговину. За другим столом седе два таљигаша. Мршава њихова кљусад и олупане тарнице стоје пред механом, а они сели да мало дану душом. Они разговарају о неком њиховом другу, који је неискрен, и уверавају један другога о узајамном пријатељству. Ме’анџија се свађа с неким унутра у ме’ани и већ је дошло до крупних речи. Суседни бакалин, фурунџија, залудан свет, већ се почео окупљати.
Оставише и они што играју „џандара“ свој посао и сви уђоше у меану да виде шта је и зашто толика вика. Све се више и више света поче тискати унутра и најзад и Александар, љубопитљив, уђе да види шта се то тамо догађа.
Близу до келнераја, код једног стола, објашњава се газда од радње са порезником. Управо то није више објашњење, већ је прешло у најжешћу свађу.
— Ја вршим своју дужност по закону! — виче порезник.
— Ти вршиш дужност! Јадна је твоја дужност кад ти тако радиш; сутра ћу ја тебе министру тужити, и хоћу да га питам шта је ово по овој земљи, какви су сад ово зулуми.
— Ти мораш да платиш, ја ћу извршити наплату путем који ја знам.
— Да избијеш ти очи, господине! Ти мени овде пред мојим муштеријама убијаш углед.
— Плати, па да… — поче порезник.
— Прошло је старо време, а ти си научио под Александром да чиниш безакоње, па мислиш и сад југовине. Е нема, синко, опаметио се данас свет. Спремао си Драги колевке, па ти опет дали и данас за порезника! Место да ћутиш, срам те било, а ти упадаш мени овде у радњу, да ми бламираш радњу. Ја ћу такве силеџије за јаку, па напоље из радње.
— Кога? Ја долазим у име закона!
— Ако шта имаш, ти ме зови у канцеларију, а не да ми ти овде узнемираваш моје госте и да ми ометаш пазар.
— Ја сам тебе три пута звао и онда сам морао да дођем овако.
Ме’анџија, омален, крут, буцмаст човек, удари се руком у груди, па иронично додаде:
— Причај ти то! Ја сам, бре, пропао за радикалну странку. Мене су онда гониле власти и кажњавали ме једнако, све због партије, а сад га, вала, више неће. Чекај док одем само код твог министра, па ћеш ти часком напипати чак негде тамо око Ужица. Потковаћу ја теби опанке. Нема више то што је било, сад наша сабља сече!
— Џукело једна, а шта си радио за време Цинцар-Марковића, ко се скупљао овде код тебе? Ти мислиш не зна свет тебе. Сад и ти неки радикал ватрен, а ја толико пута премештан и губио службу.
*
Александру су и ове сцене биле досадне, узнемиривале га још више и он изиђе из ме’ане и упути се опет ка Теразијама. Како је био толико времена на небу, где не треба ни стана, ни преноћишта, ни хране, он је заборавио на све то. Чудновата појава. Кад је Александар са овога света, као краљ, отишао на онај свет, он се на сваки начин морао и бунити, и препаднути, јер заиста није лако „свијетом променити“, али кад се враћао с онога света на овај, он је мислио да ће доћи у стари познати свет, да ће се осећати исто онако, као што је то и раније бивало. Он се ничему другом није надао, није очекивао ни најмању измену и наједанпут толико се грдно разочарао, јер он се враћао из земље којој је био краљ, као обичан човек. И Александар је одмах у почетку видео да је њему свет овај, да су њему прилике, жеље и мисли у Србији, људи и све што сада наново види, све је то њему много непознатије, много интересантније, него све оно што је видео на другом свету.
Али сада није он ни краљ, нити је душа, којој ништа не треба, јер он је повраћен с неба да на земљи издржи неко време као обичан човек, да се сам брине за свој опстанак, да сам себи заради насушни хлеб, да се осећа исто тако као сваки други човек, који осећа глад, осећа бол, осећа, једним словом, све потребе жива човека.
Он осети и глад и умор. Требало је да се негде одмори и требало је да чиме глад утоли.
Стао је насред улице и бленуо у свет који мимо њега пролази. На њему је било цивилно одело исто онако одлично, као што га је као краљ носио, али није било сада средстава, која је он као краљ имао. Он види да сви који мимо њега пролазе знају куда иду, имају свога циља, располажу са бедним средствима, али они нису на боље ни научили. Ту их има љутих невољника, који су се у беди родили и у беди ће умрети. За људе вреди оно: „Како га колевка однија, тако га и мотика закопа“.
Он је опет ишао даље удубљен у своје чудне мисли, а и забринут шта ће предузети, и тако, тискајући се кроз гомилу, кроз улице, нађе се одједном на Теразијама.
Било је вече. Шетња у највећем јеку. Тротоари препуни господе старе и младе и госпођа и старих и младих, ту су и госпођице младе, управо ту је тај свет неудатих дама од шипарица, па до неудатих баба, ако се с опроштењем, неудата госпођица кад много претури година сме назвати бабом. Ту су у тој гуреми, том хаосу, у тој вајној шетњи измешани сви могући сталежи.
Ту се дражесно затежу сукње и подижу уз ногу колико старовремски морал не би никад дозволио. То се зове шетња, то се мотљање у тој тишми, где човека заболи глава од разних мириса, који се најчешће употребе да заклоне нечистоћу и смрад, најобичније зове „проћи се ради апетита“, „ваља шетња ради здравља“. Све као из неких игијенских, здравствених разлога, ради апетита, ради чиста ваздуха, ради здравља. А све лажно, то све што се туда тим главним улицама слегне и чепа, што се тиска и гура једно мимо друго, долази из сасвим других разлога. Ту су беспосличари, чијем јадном, а иначе вечно доконом мозгу и нема места да шта друго ради у овој земљи. Очи таквих људи шта ће друго, већ да блену у какав женски струк или груди, па и ако су на тим грудима свилом покривеним често налазили насладу и покућари београдски. Ту се иде ради кокетовања, ради курисања, ради свега другог само не здравља ради. Коме је до озбиљне шетње, тај оставља смрдљиви Београд, и све глупости његове, тај се не вуче по прашини и не мирише парфиме, већ иде на свежину, иде ван Београда.
Александар се загледа у тај свет што се тако сјајно обучен тиска тамо-амо тротоарима и с једне и друге стране. Ту су осмејци, ту су ватрени погледи, кокетно климање главом и отмено, дубоко скидање шешира. Ту се беспослени београдски свет бесплатно продуцира на разне начине. Александру и нехотично падоше на ум они препланули, подрпани радници, који онако тешким, упорним радом у исто то доба, мучним знојем зарађују вечеру својој деци. Он и сам, да би га ко питао, не би знао зашто је при тој помисли, при том случајном поређењу уздахнуо, али он је дубоко уздахнуо.
Па ипак и једни и други били су срећнији од Александра. Онима је била слатка њихова мука, слатко је оно парче хлеба, кога радник поштеним знојем натопи, а овима је опет слатко њихово глупо и често одвратно ачење по улицама. Али шта Александар да предузме, шта ће он? Он је далеко и од једног и од другог сталежа, он нити је тамо ни овамо, а осећа да мора некуд, да се мора одлучити на једну страну.
Прво што је онако изнурен и уморан учинио, то је да потражи стан, да се прибере, да се одмори, да колико толико среди утиске и да размисли шта све он треба да предузме у Србији, да види куда да иде, кога да тражи, с ким да се разговори и договори.
— Куда ћу? — чисто гласно запита самог себе.
И заиста он није умео да на то да себи одговора.
Разне мисли падаху му на ум, ал’ он је некако осећао да све то нема смисла, да све то што би он желео не може бити. Најзад паде му на ум Драга и душу му обузе чежња и бол, а сузе се скотрљаше низ његове бледе образе.
— Морам тамо ићи! — изговори опет полугласно за се и јурну ка Крунској улици, како је обично Београђани зову и сада и онда, а иначе улици Краљице Драге. То тамо, то место куда је он нагао била је кућа његове миле Драге, кућа тог његовог и „српског“ Анђела милосрђа.
Стигао је тамо, стао пред кућу и гледао тако као да гледа у затворен рај, гледао и сећао се љубавних часова своје младости.
Улица мирна. Тек гдеко промакне мимо њега и иде даље својим послом, или жури кући. И жандарм је на својој линији, шетка тамо амо и загледне овде, онде на покоји прозор сутерена.
Крај једнога је баш нарочито шеткао, нарочито лупао при ходу цокулама, нарочито се искашљавао, док се најзад не појави на прозору румено свеже лице младе Тотице и један део њених облих груди. Ту настаде шушорење, смех, мењају се чежњиви погледи, и чим се чују улицом нечији кораци, жандар се склони мало у страну, направи лице озбиљно и важно, као што и доликује његовом чину и достојанству, а Тотица се одмах нађе у кујни у послу. Па и пролазник често иако није заинтересована личност, није баш с раскида да погледа у крепко тело, у обли го врат и у пуне засукане руке до рукава. И чим опет нико на улици не смета, опет се двоје мило и драго нађу заједно на прозору и продуже свој разговор, који је, ценећи по изразу њихова лица, веома сладак и интересантан.
— И он је срећнији од мене! — уздахну Александар, мислећи на жандара. Он своје злато има крај себе, а ја сада немам никога.
Стојећи у присенку, посматрао је то срећно двоје што се тако слатко забављају и туга све јача и јача обузимаше његову разорену и растројену душу.
Наједном он виде како се жандар наже ближе лицу младе Тотице, она га ђаволасто пљесну руком по образу, трже се натраг и њен звонак весео смех разлеже се улицом.
Жандар још једном погледа на своју драгану, па онда пође улицом напред идући Александру. Александар се није мицао с места. Опет се загледа у прозоре Драгине куће и слатка прошлост се обнављаше у живим сликама пред очима његовим.
Жандар наиђе поред њега, погледа га подозриво, прође даље и застаде на другом ћошку да одатле посматра Александра. Александар је дуго и дуго гледао у прозоре, па опхрван тешком тугом клону, обори главу и сузе га наново облише. Жандарму, који га пажљиво посматраше, учини се још сумњивије његово понашање, и пође опет к њему.
Александар се трже и погледа у жандарма, који се примицаше све ближе, гледајући га право у очи.
— Војниче, — рече му Александар — кад неко овде у Београду не зна где ће да се одмори и да преноћи, шта он онда ради?!
— Тхе, шта ради?! Одакле сте ви?
— Ја сам… — поче Александар, али се некако на брзу руку није могао сетити како да се каже.
Жандарм га погледа строго.
— Ја сам странац — додаде живо Александар — па не знам како то иде у Београду. Треба умети наћи стан.
— Иде се у хотел, а ако не, онда полиција понеком нађе места.
— Иде се у хотел?
— То сваки зна.
— Врло је интересантно спавати у хотелу у Београду, дакле то и ја могу?
— Сваки, брате, иди па спавај! — рече му жандарм, видећи да је заиста збуњен и необавештен, а једва је и иначе чекао да се врати оном прозору и Тотици.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (18/23)
Пред Београдом
Заиста као да је природа изгубила човека. То двоножно створење труди се да буде све, а најчешће се човек труди да буде животиња, животиња сваке врсте, а најмање их је који жуде, који осећају потребу да буду оно што треба да буду, да буду људи.
Око Александрова престола, око Александра баш су најчешће и бивали они „људи“ који су били све и свја пре само не људи. Они су играли улогу и мајмуна, и хијена, и курјака, и лисица, и волова, али се само тим људима није допадала улога људи. За понеког од њих могло се рећи исто онако, као што се прича да је рекао један паланчанин за једног окружног начелника министру Радивоју:
— Јесте ли чули, господине министре, и во је колико-толико човек, ал’ он баш никако.
И кад је Александар био окружен, с мало изузетака, таквим створењима, од којих је и природа са свима својим законима дигла руке, онда није чудо што први пут усамљен у ноћи, сред природе, осети страх у души.
Окрете се опет Београду. У том са Саборне цркве београдске поче избијати сат поноћно време. Потмуло одјекује кроз ноћ тај звук и буди осећање страха када откуцава то глуво доба ноћи.
Одједном, кад и дванаести час откуца и звук се изгуби у њиховој ноћи, над мрким и поносним градом појавише се духови палих бораца приликом освајања Београда у нашем устанку. Тихо и поносно круже около и ваздухом иду нечујно. Око крвавих глава њихових вију се венци славе, а месечеви зраци као да се труде да што више обасјају небесним сребром витешке ране њихове.
И као да ноћ, као да цела природа зашушта с тајанственим гласом тих витезова:
— Поооотооомциии! Чувајте слободе, јер ће вас клети крв наша.
Александар је чуо и разумео тај шум што проструја кроз тишину ноћи, осетио је како ти духови с презирањем указују прстом на њега и он даље није могао издржати, већ паде на колена и процвиле:
— Милост, не гледајте ме тако!
На то опет као да кроз ноћ прође подругљив смех и духови се изгубише.
У Београду
После тог ноћног потреса он и сам није знао како се обрео у Београду.
Прво је хтео отићи у стари двор, тамо где је погинуо оне за њега ужасне, а онако величанствене и радосне ноћи за цео српски народ, али је осећао страх и стао се сећати свих појединости, и не смеде одмах тамо.
Било је рано изјутра. Крцкају товарна кола у којима сељаци терају дрва, сено или ма шта од своје робе на пијац, пролазе радници, поздрављају се, журе на посао.
Прође и једна чета војника и Александар помисли да ће га поздравити. Чета оде даље и лупа добоша се изгуби.
Са чудним новим осећањем обична човека који се налази на улици међу људима који су некада били његови поданици, пође он даље. Пријатељ пријатеља, друг друга, једномишљеник једномишљеника среће на улици, разговарају, шале се, рукују се а он усамљен без игде икога, он који је мислио да све то што туда гмиже, да су сва та двоножна створења, која се називају људима и живе у Србији, створена само њега ради. Истим тим улицама куда сада иде, пролазио је и као краљ, у колима, с десне стране му његова мила Драга, тај анђео милосрђа, а кола опколила бесна гарда. Пред колима и пред гардом јуре два гардиста као весници. Жандарми као да ничу у таквој прилици на сваком кораку, те ревносно гурају и мувају свет да бајаги предупреде какву опасност. Стаје цео саобраћај и кола, и коњаници, и пешаци, све то бежи у крај, трамваји престају, а цела улица трешти од коњског топота краљевске пратње. Све се клања, све скида дубоко капу, па и коме се неће, јер многобројни шпијуни нису имали друга посла, већ да лове такве ’тице, а ако их и не би уловили, они би их зачас измислили.
Улица и онај свет што се креће улицом за њега је било сад сасвим нешто ново, сад је он био на улици обичан човек, сад је могао гледати људе онакве какви су.
Њему се допаде да се мало поразговара са својим бившим поданицима и приђе једном раднику што је оправљао калдрму.
— Добро јутро! — рече му Александар.
Радник му одговори на поздрав и спусти алат, па га онако чучећи погледа и учини му се као да га је негде виђао. Александар је посматрао сухо препаљено лице, на коме се тако јасно оцртава сва невоља, сва беда и горчина његовог сталежа, а тај израз лица био је у пуној хармонији са његовим бедним, искрпљеним и подрпаним хаљинама.
— А шта ви то радите? — упита Александар.
— Мучим муку! — одговори му онај суво, више љутито, што му стаје на јаде и продужи посао.
— Је л’те молим вас, а да л’ вам је жао краља Александра?
Радник га погледа зачуђено и преко његовог мрачног лица пређе горак, подругљив осмејак, па ће рећи:
— Ја жалим пријатељу што се он и родио. Камо наше лепе среће да га никада није ни било.
— То је чудно а интересантно мишљење! Али он је био краљ.
— Немој ми, молим те, зановетати ту вазда; краљ, не краљ ја бринем да ми деца не помањкају од глади, а ти ми причаш о краљу Александру. Па да сад кажем немају права анархисте! — заврши радник последњом реченицом, махну главом, уздах једва чујан оте му се од груди и он продужи посао. Александар је стојао подуго код њега, гледао како ради, посматрао његове грубе и жилаве руке, па се сам замисли и мишљаше о томе што му радник рече. Али он није могао схватити сву горчину бола овог поштеног и јадног човека. Он је владао земљом, био је краљ, то су били његови поданици, али он те поданике није знао, он није ни разбирао за њих. Кад би он, окружен сјајном краљевском свитом, видео на њиви, или ма где, радника мучна и невољна, можда би само узгред помислио како је то једна нарочита врста животиња. Он нити је познавао, нити је осећао душу народну. Уз звуке музике у богатим салонима, окружен поквареном околином, која му је помагала да тим невољницима одузме и оно мало дроњака с тела, он није изблиза могао и сањати да се под тим дроњцима крије чиста душа, да куца кудикамо племенитије срце него под лентама његових министара. Он није завирио у сељачку колибу у којој је зими шћућурена читава породица око мало димљиве ватрице, на којој пиште сирова дрва, а ветар наноси снег унутра.
Он није знао шта се дешава у забаченим, смрдљивим и јадним крајевима Београда, где је читава породица у мрачној, влажној соби где вода пишти из дувара. Па се и у тој бедној собици ни хлеба нема. Деца пиште, мајка очајно превијена седи негде у углу на каквим дроњцима, метила изнемоглу главу на колена, а сузе јој квасе мршаве образе. А отац, тај јадник, нема посла, нема зараде. И кад дође први, онда зеленаш одузме тој јадној породици и оно мало дроњака и избаци их на улицу.
И онда би он тек видео да се и у тој беди и невољи у тим бедним колибама и влажним избама често пута много паметније мисли него, у светлим салонима београдским.
Зато Александар није ни могао схватити што се радник онако разговара, он је у себи закључио да је он неки напрасит човек, неки намћор, који нема светске углађености.
Пролазио је улицом, тамо-амо не знајући ни сам шта да предузме. Некако му исувише и непознат и незгодан нов положај. Он би се умео дивно наћи у својој старој улози, ту би он знао шта ће, ту би одмах око себе имао све своје старе улизице, али шта да ради сада. Нити да укине устав, нити може да прима луде депутације, нити да објављује преке судове, једним словом ничега што се њему допада, ничега од свега онога што је испуњавало цео његов живот. Како је то за њега да гледа оног подрпаног, суморног радника, да слуша његов уздах, кад је он научио да се после каквог државног удара, од кога зајечи болом цела земља, забавља блазираним вицевима, одвратним оргијама, или слушањем најмрснијих причица и анегдота.
За столовима, у хладовима, пред кафанама седе људи, пију каву, разговарају, смеју се, ћаскају, а на многим местима овде-онде воде се политички разговори. Покаткад је полемика толико заоштрена да дође до свађе. Александра заинтересоваше ови разговори те приђе и он једном празном столу до кога су седели њих неколико и препирали се. Управи сву своју пажњу на ту препирку.
— Шта ти говориш?! — цикну један за столом — хоћеш ти да ми се правиш самосталац, а честитао си Александру женидбу, срам те било.
— Ја потписао?! — брани се други — пази ти шта говориш овде пред људима. А ти имаш најмање права да икоме пребацујеш. Зна цео свет да си ти потписао Александру честитку за укидање устава. Шта се ти сад као правиш важан?
— Ја ћу ти донети број новина у којима си ти штампао твоју честитку о женидби; ако ти мени покажеш новине у којима је моја честитка, ја пристајем да ме стрељају.
— Море, оставите се људи — умирује трећи — што сада потрзати те прошле ствари. Шта је било, било. Такве су, брате, биле прилике, па се тако и морало радити. Ако баш тако започнемо, онда нико неће прав ни остати. Онај честитао укидање устава, онај женидбу, онај преки суд, један се одрекао странке, један ово, један оно, кад погледаш, није ни било лако.
— Е, то је оно што ја кажем — опет ће први — ја знам да није било лако, да је било тешко и претешко, а има људи, има још доста људи који су се кроз све те невоље, кроз сву ту пустоловину, политичку буру и вратоломну бујицу, ипак одржали усправљене главе и светла образа. Па зашто сад да се пушта олош, да се пуштају они политички прсташи, да се они размећу? Зар се може мирно гледати да се данас, у доба нових слобода, у ово доба парламентаризма, гурају међу честите они шпијуни и улизице Александрове. Они се и не увлаче у напредне елементе да што користе општој ствари, већ се увлаче да што ћаре, или, што је најопасније, да сметају слободама; они раде на томе да обнове александровштину, без које они не могу да живе.
— Какви су ови разговори? — помисли Александар за себе и није могао од чуда да се прибере. Чак му изгледаше неверица да он то мора све сам својим рођеним ушима слушати.
— Гле, туда пролазе и жандарми и полицијски чиновници, па још никог нису отерали у затвор! — промрмља Александар за себе, диже се и пође, не могући да слуша даље тако одвратне разговоре.
Најзад њему паде на ум да потражи оне којима је он чинио, да га утеше и да он њих и утеши и обрадује.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (17/23)
Путујући кроз васељену Александар је врљао, јер се никако није умео вратити истим путем којим су га са земље одвели на онај свет. Њему је увек својствено да пута не зна и да најпре избере најгори пут. У времену томе натрапа на Марс.
— Је ли ово кугла земљина, молим лепо? — запита Александар неку чудну прилику, каквих на Земљи није виђао. То је било створење планете Марса, које одговара створењима што се зову људи на вашој Земљи.
То биће само је разумело реч Земља. Загледа се у Александра, поче га мерити од главе до пете, па узе тужно махати главом, као да тиме сажаљева нашу јадну планету.
— Ја сам бивши краљ Србије Александар. Погинуо сам пре извесног времена и сада по наређењу Вишњег морам да путујем натраг за нашу планету.
Кад оно Марсово биће чу те две речи: Александар и Србија, одједном прште у смех и изговори неке Александру занимљиве речи. Чак се на Марсу била чула чуда Александрова и овај се становник, те опет за нас смешне планете, није могао уздржати а да се слатко не насмеје.
— Вала баш и изгледаш као да си са Земље пао, што веле! — понавља једва кроза смех становник Марса.
— За многе моје министре говорили су људи: нашао министре све нека чуда као да нису са Земље већ као да их је на Марсу тражио и нашао! — сети се Александар, како је чуо да се говори још кад је он краљевао у Србији, па и он удари у гласан смех.
— На Марсу нема Александра. То чудо о коме смо слушали да је само на једној јединој планети, Земљи, постојало, а и на тој планети се само могло у једној јединој земљи Србији одгајити, на Марсу нити може бити нити је тог чуда било!! — мисли за се становник Марса и лепо да се отегне од смеја.
Дало се тако на смеј и Александру, па и он да пукне од силна смеја. Само што он друго мисли. Он је загледао и све више и више посматрао оног чудноватог становника с Марса, и све му више и више долази сличан с многима од његових бивших министара.
— Интересантно! — говори он опет кроза смех за свој рачун — како се то чешће догађало да има министре што личе на овога с Марса. Па добро су неки из опозиције и погађали. Чудновато само како им је то падало на ум.
—
Такве је чудновате малере имао Александар на путу своме кад се враћао на земљу да опет види „свој драги народ“.
То није био један малер, они су се прилично догађали, а није било само на Марсу, већ и на неким другим планетама.
Највише се забавио на Месецу. Ту се пријатно осећао и Месец је заволео, што кажу, као да му је на Месецу пупак одсечен.
—
Најзад како тако, тек он је стигао, а и морао је стићи по највишој наредби.
—
Душа његова пала је на аустроугарску обалу, баш на обали где се Сава и Дунав састају.
Била је ноћ, лепа летња ноћ. Пун месец плива преко звезданога неба и зрацима својим посребрава две тихе велике реке, а за зрацима, са тим сребром месечева одсјаја, меша се и светлост запаљених сијалица на обали српској у Београду. А овде онде пада сенка разних предмета, дрвећа и зграда, и та тамнина, пуна неке тајанствености, даје још више чари. Александар није гледао равницу која је пукла иза њега, већ се био обрнуо Београду.
— Београд, моја престоница! — прошапута — и ја је не умедох сачувати.
Никад му се Београд није учинио тако поносит и велики, тако узвишен и сјајан. Из њега допире потмуо шум још будна становништва.
Са прозора и од сијалица бљешти светлост, па у ноћи издаље изгледа као да је престоница у неком свечаном руху. Тврђава београдска баца тамну сенку на вале Дунава и заклања онај дивни одсјај месечев, што трепери и плива по њему, и као да том језивом тамом хоће да улије у душу неки чудан страх, као да оне тамне и горде зидине његове, што поносно стоје кроз многе и дуге крваве векове, чувају страшне тајне минулих векова, али ипак са презрењем гледају све гнусобе, и ругају се ништавилу живота и сићушним пролазним сујетама људским, и због којих су се често, врло често, стародревне зидине његове умивале крвљу невиних и честитих људи. И Дунав као да с пажњом, с неким поштовањем спира крв разних народа и разних векова с тих зидина, али ни он не одаје тајну, и он је нем иако би знао да прича чуда из стародревних времена и скоре прошлости.
Александар се загледа у град, гледао га је дуго, гледао у Дунав, и она тамна страна Дунава, којом он запљускује зидине града, ули му у душу неки страх, осети како га издаје снага.
Иако је Дунав ћутао, иако је ћутала и тврђава, тај вековни споменик крвавих прозора, зала и добра, Александрова душа је разумела, осећала страх, осећала како му тамнина оне воде неким тајанственим шумом говори:
— Знам ја све, овде су твоје жртве.
Александар окрете главу од Србије и погледа дуж банатских и сремских равница.
Равни банатске и сремске, те српске равни, кроз које се хоре српске песме, у којима живе подјармљени Срби — ћуте ове ноћи као и Дунав, и Александар опет устрепта. Он та поља никад није гледао, никад није осетио тајну ноћну, никад није могао разумети како нéма широка поља, обасјана, посребрена месечином, прошарана сенкама овде онде, како неке нејасне контуре и нема тишина говоре, говоре много одређеније, много силније него најјачи говорници. И Александар навикнут да слуша само кретенске вицеве своје околине, навикнут на подла ласкања бивших људи, навикнут на пљескање глупе масе, која одобрава још глупље ствари његове, навикнут да му двоножна створења што се људима зову одобравају све суманутости његове, први пут је осетио, како нéма, пространа и широка природа, као пукло звездано небо над њим, и широка поља пред њим, и тишина Дунава, и оне зидине градске, суморне и поносне, како све то говори другим језиком. Небо и пространство бесконачно не лажу, не лаже Дунав, не лаже ноћ, није лажно ни оно осећање што га ноћ тајанственошћу улива у душу; лажни су људи, они су дволични, они једино кваре природу, кваре вечну истину.
И морало је бити страшно осећање у души Александровој, у души тога човека, који је само људе, само рђаве људе, само лаж имао пред очима целог свог века.
Погледај биљку, и ти одмах знаш и како је никла, и како се развијала, и одмах унапред знаш кад ће да цвета, кад ће и тачно у које доба да плодом уроди, и, што је главно, знаш и каквим плодом. Биљка не прави изненађења, она је доследна, откад никне, па док не увене, својој природи. Камен је вечно камен, па и животиња, и ако је животиња, бар је целог свог века животиња. Свему се зна шта је, свему се може ухватити крсна имена, али човеку никако. Крушка неће никад покушавати да игра улогу камена, нити ће се камен хвалити како на њему рађају јагоде, нити ће скромна јагода икад зажелети да представља кедар ливански, нити ће кедар ливански хтети, нити може, бити татула. Магарац се не прави лавом, нити је лав кадгод у свету играо улогу миша, нити се миш пријављивао као конкурент волу, да он вуче кола.
Али, човек, грешни и неосвешћени човек, он је све; то биће природно, природа је изгубила.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (16/23)
IV
АЛЕКСАНДАР ОПЕТ НА ЗЕМЉИ
Мало објашњење с публиком
Чујем опет да чекате, да чак тражите и љутите се што писац „Краља Алексаидра по други пут међу Србима“ не доводи на земљу Александра, што га не доводи међу нас. О, мила и драга публико моја, ти која си научила да мењаш „љубезнике“ своје, зар заиста ти то тражиш? Из ког разлога ти то тражиш, ја никако не могу да разумем. Ти тражиш оно што против тебе иде, ти тражиш да се разголите све ране твоје, ти тражиш… Остави се, ти не знаш шта тражиш. Остави се, буди стрпљива мила и драга публико, јер свега ће бити, само нас неће бити. Ти хоћеш да се разонодиш, ти хоћеш, кад после добра ручка легнеш на дивану и прочиташ какав подлистак у новинама да се насмејеш, да се забавиш да ти се ручак боље свари, па да опет мислиш онако исто шашаво како си и мислила, кад се после сна пробудиш.
Е, видиш, ја то нећу. Ја хоћу намерно, баш зато, публико мила моја да те мучим, само ако могу; ја не мислим да ти пишем да те разгаљујем, да те веселим, да ти правим ма какво задовољство; ја хоћу нешто друго, ја хоћу да пишем у књигу лудости твоје, ја хоћу да се насмејем болно и горко своме времену, кад већ немам моћи и снаге да водим по пустињи као Мојсије ово сумануто колено док не изумре, па тек будући нараштаји да учине што паметно, кад им ми затровани ваздухом овог лудог времена не можемо из гроба сметати.
— Што не доводи Александра на земљу, што тај човек који то пише малтретира нас искрене читаоце? — питају и љуте се.
Што? … Да вам ја кажем што. Мени је с њим тешко било, а без њега ми је верујте теже. Ја сам га по небу водио и то ми је лако било, јер на небу нисмо ми данашње колено и данашњи људи. Ја сам чак пишући први део мислио да сам проучио, да познајем наше ово лудо доба, да познајем прилике, и таман да приступим послу, а прилике се сваког тренутка тако мењају, тако ме нервирају, да ја не умем нити могу да ухватим ма и изблиза везу догађаја, везу политичких прилика које се дешавају по нашој земљи.
Па онда, кажите по души, кажите по срцу, немојте „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди бога истинога“, јесам ли крив ја, који морам да пишем и описујем лудости моје рођене земље, или је крива моја земља и све њене лудости?
Видиш ли ти, публико, бог те не видео, где ја доводим Александра? Зар ти навалице или назорице хоћеш да се правиш чак и луда да као и не видиш и не разумеш зашто га ја доводим овамо. Нисам ја, публико, будало једна, друштво за легално решење, па да радим на томе да макар и мртва Александра доведем на престо српски, да тиме обновим сву реакцију и сву невољу, која би мене међу првима ударила по глави. Ја, напротив, доводим макар и мртвог Александра, измишљам га, што велите, али не њега ради, него нас ради.
Ми не ваљамо, ми смо тек Александри, ми смо гори него хиљаду Александра одједном.
Зар не видиш ти, публико, да је цела земља, да је цео овај наш народ, да смо сви ми колико нас има стали на луди камен, што веле стари? Хајде гледајте, хајде ви посматрајте прилике, деде, ја вас чикам, да можете и за тренутак уочити ма и једну одређену фигуру у том политичком калеидоскопу.
Александра имам да доведем, дакле, међу нас, али где и како, ја се и сам чудим. Не чудим се за то што не умем да измислим, јер измишљати није мука, већ се чудим, ја се сам згрозавам страшног посла и материјала који је готов, који је пред мојим очима, кога не морам да измишљам, али који је толико шарен, толико разнобојан, толико огроман, да очи прелећу гледајући та чуда, ту огромну масу, која сваки час изгледа другог облика, па се очи засену. Е, па онда, видиш ли, публико, је л’ ти бар сада јасно да је најтеже оно, што ти мислиш да је најлакше?
Ја нећу себе да прецењујем, нећу да кажем да ја боље видим него цео свет, али ја назирем нешто мало пута, ја се колико толико прибирам да видим шта треба радити.[1]
Али, ако ми наше јавно лудо мњење буде сметало да будем паметан, ја му јамчим да ћу утећи у другу земљу да отуд будем користан и паметан за своју рођену земљу, за ову земљу за коју ме везују гробови предака, и свети гробови витезова и јунака српских, гробови мојих старих, који су од нас бољи били, а везују ме и колевке, у којима се одгајују деца наша, а за ту децу, надам се, пустите ме да се надам, да ће бити боље колено него ми данас што смо.
Опростите, преци, праштајте и ви будућа покољења, ја имам да се разрачунавам и да се свађам са овим покољењем, са овим својим прљавим временом, ја ћу да говорим о нама који изгледамо пре да смо сој Суље Циганина него Краљевића Марка.
(Даље)
[1] Овај и следећа два пасуса, одштампана у 65. броју Новог покрета од 24. априла 1906. године, на другој страници, недостају у трећој књизи Сабраних дела из 1964. године. Ову грешку, највероватније нехотичну, овом приликом исправљамо, и надамо се да ће у неком следећем штампаном издању садржај сатире „Краљ Александар по други пут међу Србима“ бити допуњен недостајућим делом.
Разговор с демократијом (4/4)
VII
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
I
Вечна сметња и вечна невоља за нас радикале. Има једна пословица народна врло духовита која би најлепше објаснила узрок овим нашим сметњама, али је, на жалост, речена незгодним речима те је не могу овде употребити.
Па, откуд све то? Ствар страшна, ствар необјашњива! Огромна, велика странка, странка какве свет није запамтио, странка која се борила лавовском снагом, управо титанском снагом за време опозиције; у доба када си ти, Демократијо, господару наш, била без силе и власти краљевске твоје; та страшна сила, од чијег се гласа, као од гласа трубе јерихонске дрмао, тресао и претурио престо Миланов а скршио и ишчезао, развејао се у прах горди трон горег краља Александра, који је наследио на престолу Србије рђавог оца свога… ето, та страшна сила из доба реакције, ето тај силни ветар што је у праведној помами својој чупао из корена престоле, који су, благодарећи полтронству времена, пустили онако дубоко жиле у земљу Србији, чији је корен био онако јак — ето, то се претворило у немоћ данас, данас кад сметње нема, када свет рачуна, када изгледа да је Демократија победила.
Колико су, помисли Демократијо, господару наш, влажних тамничких слама испушили борци за победу твоју, апостоли твоји; колико је ногу вукло тешке ланце за идеале твоје, колико је руку хватало се за оштро гвожђе, а колико се груди набадало на бајонете и издисали верни твоји падајући у борби са џелатима твојим узвикујући последње речи:
„Кад ми не дадоше да дам глас за тебе, Демократијо, вечна правдо овога света, ја ето дадох живот место гласа!“
Сећаш ли се само, опомени се, Демократијо, свега што је прошло, зар не видиш како се страшно разликују данашњи људи и обичаји од негдашње врлине. Зар ти не памтиш кад си као Молох гутала на жртвенику децу Правде и Врлине, зар се не сећаш да си као Хронос, ти праведна Богињо, морала гутати и децу своју, ради добра ове земље; када си се причешћивала из путира напуњена праведничком крвљу што се пролила из праведничког срца разапета народа, који као и Христос има своју Голготу, али, али — запамтите ви, џелати правде — има и своје васкрсење.
Зар се ти, Демократијо, не сећаш Краљевице, зар се не сећаш страшнога Горачића?
Сељаци, верни твоји, бране права своја, народ стоји пред судницом и не брани се мачем, већ се брани Уставом, брани се законима земаљским!
И када наперише пушке, када груба сила позва народ да напусти права своја, тада народ, место да сили силом одговори, усправи се гордо, стаде праведнички као Христос у врту Гетсиманском и рече: „ко ножем ради, од ножа ће и погинути!“ И кад погледа дивље непријатеље своје узвикну:
„Демократијо, боже мој, нека ме мимоиђе ова чаша, али ако је воља твоја нека ту горчину отрова живота испијем до краја!“
И народ као Христос не хтеде силу да одбије оружјем, већ се заклони законима. Сељаци су пред оружаним војницима, пред напереним пушкама истакли Устав, подигли га високо, држећи у десној руци, и узвикнули:
— Пуцајте, али ви не пуцате на нас, ви пуцате на наша права, ви пуцате на Устав ове земље, на законе земаљске!
Припуцале су пушке, крв се запушила, пали су борци држећи штампан Устав попрскан крвљу срца свог.
Ето, то су били борци, то су били твоји верни, Демократијо, и пре него што продужимо разговор, устанимо на ноге да скинемо капу, да клекнемо на колена и да одамо достојну пошту изгинулима за свето право своје, за слободе ове земље!
—
Кад још пропратим многе догађаје прошлости, тек онда могу објаснити шта су одговорни, а шта неодговорни чиниоци.
VIII
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
II
Откуда долази то, мора се чудити цео паметан свет, да лав који се бори за права своја постане магарац, кад права извојује.
Од силне рике лава, каква је била Демократија у опозицији, тресла се цела земља, дрхтао у животињском страху цео режим, цео систем владавине, тресли се и скрхавали престоли страшних тирана од тог моћног гласа, и од те рике моћног лава — одједном постаје њакање магарца.
У Србији је свако чудо обична ствар, па ни то није никога зачудило што се за ноћ лав претворио у магарца, али се морао зачудити српски свет што је тај магарац добио вољу да и даље игра своју стару улогу, да представља страшног лава. И као што је пре Радикална странка била страшна, уливала у душу страхопоштовање, тако сада постаде смешна за противнике своје. Њаче, а тражи да то зовемо риком лава.
Откуда то да Радикална странка постане бојажљива, да преза од сваког шума, да не сме да влада иако има за собом стотинама хиљада гласача. Кабинет радикални, разним својим лудостима, место да импонира ауторитетом, преза и онда кад се и последња будала продере на њих.
Радикални министри и једног и другог крила често изгледају, боже ме опрости, не као људи од власти већ као Цигани који су покрали коње на вашару, па се боје да њих власт не похвата за јаку и не похапси. Дотле су дотерали они својом сулудом тактиком, својим, такозваним, вишим државним разлозима; а самосталци ће још мало, кад су на власти, позивати, конкурсом контраће да их све окују и по’апсе „из виших, државних разлога“.
Радикална странка, радикали „неће да се замере“, „неће да им се пребаци“, а непријатељи употребљавају већ три године ту слабост и исто тако сметају напретку земље као и под Александром. Ти назадни и наказни елементи мрака умеју врло вешто да искористе будалу која има силу. Пре је та будала био Александар и они су га експлоатисали до тоталне пропасти његове. Данас је место Александра у највишој сили целокупна Радикална странка са својих 270.000 гласача и с том огромном, снажном будалом, с тим лудаком терају данас комендију и ординарну спрдњу кепеца.
Александру су помогли да се скр’а, али они се труде да истим путем скр’ају Демократију.
Али то не сме бити, јер, иако нико не види, ја видим и бићу целога свога века искрена, верна, одана стража на улазу у дворе Демократије. Ту се неће моћи упасти, а има мајка Србија још хиљадама будних стражара, који су верна стража господара Демократије, који су у стању да умиру са узвиком:
— Живела Демократија!
IX
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
III
Радикална демократија постала је бојажљива зато, што су врхови њени натрули и што се целога века радило и агитовало демагошки, а не строго демократски. С демагоштвом се мора једном престати, свет не треба лагати, јер никад лаж није могла уродити плодом истине, лаж је вечно рађала плодовима штете и назатка. Међутим ми, на жалост, имамо једну несрећну особину да своје погрешке кријемо, да не дамо никоме зинути чим отвори уста да нам истину каже, и одмах закукамо и захучемо као какве кукумавке:
— Ћути, брате, шта ти је сада, није сада време да се тако говори. Истина је, али су политички разлози да се данас ћути!
Три деценије ми радикали се ћуткамо и једнако понављамо једно те једно:
— Ћути, није сад време!
Ћути данас, ћути сутра, ћути тридесет година. Па кад је за нас време да говоримо, бестрага му глава и том нашем времену! Једни седимо, а многи су помрли чекајући то проклето време и не дочекаше га да рекну истину својим пријатељима, својој странци, којој су искрено служили.
Ја немам кад, нити волим тако глуп шпорт да чекам то време радикалско, већ хоћу да разговарам баш сада, мени је опет време за разговор.
Догод је радикална демократија била у опозицији, дотле је заиста гоњена, имала је сметње, она је и викала на те сметње, одговарала се тиме, и прилике су биле такве да се томе морало веровати.
— Краљ Милан! … не можемо ништа учинити док је он жив; Милан кочи точак напретка, Милан је гробар Србије и аустријски измећар!
Умре Милан, и ми, као о сваком мртвом, рекосмо „Бог да га прости“, а у себи помислимо: „Срећа је за земљу што је умро!“ И шта би, опет ништа. Елем, опет ми радикали нисмо криви, крив је Александар, крива је Драга, криве су Луњевице, криви су лични режими, а у ствари криве су оне огромне депутације демократске. Јест, њих се нико није сећао, то чудовиште нико и не спомену, нико не рече крива је она сулуда маса, јер онда беше у моди, као и данас, да се подлост масе крсти као: „Глас народа, глас сина Божија!“
Александар окује и по’апси најбоље људе, а драги народ се креће „од истока паке до запада“, креће се из целе земље у депутације да честитају „мудром господару“. Кад тај „мудри господар“ пусти те људе из затвора путем милости (о, јадна земљо!), онда драги народ опет долази да честита мудром владару. Па да је радио то само народ, да су то радили збиља најнеодговорнији чиниоци ове земље, орачи и копачи! И заиста често су се држали боље они вечни патници, којима је лично потпуно једнак био 28. и 29. мај. 28. маја су јели лук и сирће и отишли на њиву, а у почаст 29. мају могли су променити јеловник те јести сирће и лук. Али вајна интелигенција, вајни борци за демократска начела, и они су претекли народ. Они су први почели давати рђаве примере. Они су, на жалост, почели честитати све и свја.
Ако се укине устав:
— Честитамо, господару!
Ако се врати устав:
— Живео, господару!
Ако се људи ’апсе: „Живео!“; ако се пусте: „Живео“! И што год сулудом Александру падне на ум, што год, и какву год глупост учини, увек се нађе интелигентних демократа, који све то одушевљено поздрављају са „Живео! Бог да чува Србију!“
Па добро, ко је сада крив? Ко сноси одговорност? Сада немамо ни Милана, ни Александра, ни Драге, ни Луњевица, нема ни оне моде изјава, нити полиција ’вата за јаку народ и шиље га да честита укидање устава, па опет на сав глас виче Радикална странка, час једно, час друго крило:
— Не може да се ради, сметају нам неодговорни чиниоци!
И тог чудовишта што се зову неодговорни чиниоци, капиџици, камарила, код нас браће радикала час има, час нема.
О тој интересантној појави, о томе волшебију, рећи ћу идући пут опширније, а за сада напомињем само једно:
Тога чудовишта или има, или га никако нема. Ако га нема, онда је нитковлук што се клевета други да се само своја немоћ оправда; а ако га има, онда је Радикална странка целокупна, са свих својих 270.000 гласача, гора од магарца, кад са том силном снагом нема куражи да са тим бауком рашчисти.
Ако је ово друго, напомињем за сада, онда би народ боље урадио да је место 270.000 гласова, што их је дао радикалним демократама, оломио о своје прваке по Београду 270.000 мотака.
270.000 мотака држим да би имале јаче дејство него куглице.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
