Tag Archive | Protest

Краљ Александар по други пут међу Србима (20/23)

(Претходни део)

Александар застаде, умуче, престаде да се одушевљава кад виде ту масу радника на тим рушевинама. Он је осетио оно што се чешће осети у Србији, да се за годину преживљују векови. Зар он, силни и својевољни Александар, од кога је дрхтала цела земља, који је ломио и сламао најјаче, чијим ћефовима не смедоше стати на супрот врло често ни вође радикала ни са непоцепаном странком, Александар, који је мислио да су Србија и цео српски народ створени само њега ради, а он и Србија, и српски народ, само Драге његове ради, да дочека и да види како сада тај двор руше поданици његови који под њим нису ни права гласа имали, руши тај страшни двор баш та кука и мотика, баш тај поцепани препланули и бедни радник, који, можда, да није тога посла било, не би ни имао да купи деци своје вечере.

Док је Александар потонуо у такве мисли дотле маса у коју је он упао одједном проломи ваздух ускликом:

— Живела револуција!

— Живела република, доле са трулим и преживелим друштвом!

Александар се трже на тај узвик, обазре се око себе, погледа свуда, виде и полицију, која је мирно пратила тај тријумф Величанства Руље.

Та реч: република, нарочито „Живела република“, Александра још више узнемири. Он сада заборави и на милитаризам и на рушевине, и на некадашњу силу своју; заборави да се чуди како постаде рушевина место одакле се он спремао да још деценијама влада земљом; заборави да се чуди што место звука музике шкрипе досадно радничка колица, што место финих мириса, место парфема, место ружа „са прсију најкраснијих дама“, заудара ту прокислим задахом мученички раднички зној, а место сјајне трпезе, место шампања и рајнског вина, којим се заливају најслађе ђаконије, мирише бели лук, једе се ту жудно тврда и суха кора хлеба, коју је радник знојем својим оквасио. Све је то Александар заборавио у часу кад је ту на томе месту чуо узвике:

— Живела република!

А видео је ко виче, видео је да то траже и вичу на разним језицима, чак и малолетни странци, који нити су Срби, нити поданици српски.

Он се инстинктивно и не мислећи уклони из масе и приђе једном елегантном господину који је с тротоара посматрао масу као и многи други.

Јави се љубазно иако је дрхтао целим својим бићем и поче гласом згушеним, устрепталим:

— Молим лепо, гоcподине, какве су ово прилике, што је све ово?

Онај га промери, погледа га зачуђено, управо се готово више зачуди том питању, него и сам Александар тој наглој промени у земљи, па рече подсмешљиво:

— Ово? — и показа руком на црвене заставе и масу.

— Да, господине, то је врло интересантно и ја бих рад био да знам шта се све десило?

— Шта се десило?

— Да, шта се ово страшно десило?

Онај се засмеја, промери опет Александра па ће га упитати:

— И ви се сад сетисте да питате шта се десило! То ваљда ви једини не знате на кугли земљиној, иначе цео свет зна шта се десило!

— Чудновато, али ја не знам! — одговори Александар зачуђен.

— Па где сте ви живели, господине?

Александар је ћутао, јер се није смео одати; он је морао да буде непознат.

— Изгледа, тако ми бога, као да сте тек данас пали с Месеца. Па зар кроз цео целцати свет прострујала вест да је у Србији погинуо краљ Александар, а ви се ишчуђавати и питате: „Шта се десило?“ Ето, молим вас, ако нисте знали, то се десило код нас у Србији. Јесте ли чули бар за краља Александра?

Александар се збуни. У једно моменту дође му да се раздере колико га грло доноси:

— Ја сам краљ Александар! — али га снага издала, уста сасушила, гласа није могао пустити.

Утом у маси опет одјекну:

— Доле с трулим друштвеним уређењем, живела република, живела социјална револуција!

Александру се једва оте из груди туп и загушљив усклик:

— Живео краљ Александар! Живео!

Александар се занија и умало што није пао, јер га чисто обузе несвестица. Кад дође к себи погледа за масом која је већ завијала иза ћошка код гостионице Лондона, а затим му поглед паде на рушевине, чу опет како шкрипе радничка колица у којима се износе цигле тога двора из кога је он владао Србијом.

Онај господин још је био ту. Његов поглед сусрете се са Александровим погледом и онај му иронично рече:

— Зар ви, господине, јавно вичете: Живео Александар?

— Та то се, забога, једнако викало!

— Знам да се викало, али Александар је мртав, шта сада вреди и помаже викати да он живи.

— Па ко сада управља земљом? — упита Александар.

— И то не знате?

— Не.

— Чудновато, па зар не видите?

— Видим, али овако што нисам никада видео.

— Данас, господине, у Србији влада парламентарни режим, владају радикали, њихово министарство, састављено из скупштинске већине.

На ту реч радикали, Александар се сав стресе, обузе га неки чудан страх, нека језа, а то што чује да они владају, изгледаше му чисто неверица.

— Па како ово владају? — упита пошто се прибра.

— Ето, као што видите!

— А какав је начин ово?

— Хе, начин? … То су, господине мој, слободе; данас под радикалима царује слобода, Слобода је прогоњена, мучена, дављена, притискивана, па чак и у гроб жива сахрањена под последњим Обреновићем, и сада, као што видите, скинута је тешка гробна плоча којом је слобода притиснута била и она је васкрсла као Христос из гроба! — рече с неким одушевљењем онај господин.

— Али, слобода је онда страшна, ако је ово слобода…

Таман Александар да заврши реченицу док се тек с противне стране улице чуше нови неки усклици, нова граја, нова руља.

Лупа се једна редакција. Већ је разбијена, лете каменице на прозоре, а један део масе упада унутра. Радознала публика трчи на ту страну тамо, јуре жандарми да уведу ред, а у маси одјекује:

— Доле с издајницима земље! Смрт плаћеним аустријским шпијунима!

— Живеле слободе!

— Живео народ!

— Живела радикална демократија!

— А шта је сад ово, господине, мене врло интересују овакве ствари? — упита с новим чуђењем Александар.

— Какво је то сада питање?

Александар разрогачи очи и нетремице гледаше тако као да је и лицем и очима и целим својим бићем молио да му се одговори на питање.

Елегантни господин, како је изгледало и сам вољан да се разоноди из дуга времена, а и да обележи своје демократско осећање, примети Александрову забуну, па му рече:

— Ви сте, господине чудан човек кад ви овако обичне, управо овако најобичније ствари не можете да појмите. Ја видим да се ви стресате, да вас чисто ухвати грозница кад чујете усклике: Живела радикална демократија, а исто вам је тако и кад чујете оне малопређашње узвике: Живела социјална револуција.

— Али ја се буним, господине, ја се морам стресати кад чујем да се тако гласно изговарају страшне речи, кад кроз улице београдске одјекују гласови да живи револуција, да живи радикална демократија, а ја врло добро знам, да се то у старо, добро доба није смело ни сањати, о томе се није смело ни мислити, а сада, сада после тако кратког времена, ја ето гледам страшила очима.

— То нису страшила, то су слободе.

— Па за кога су те слободе?

— За свакога, а поглавито за противнике данашњег стања. Они данас уживају највеће слободе, јер радикали који данас владају земљом неће да им се пребаци како су нетолерантни. Радикали веома цене и поштују толеранцију. Као што сте видели, противници имају право и мимо права, они могу радити и мимо устав и мимо закона, па ипак радикали гледају све то мирно. Они имају лепу девизу:

— Види Бог.

Александар чисто оживе, на лицу му се указа осмех задовољства и злураде пакосне освете, и упита:

— Дакле, радикали не гоне противнике данашњег стања?

— Не, они све то зову слободом и не гоне своје противнике, они им чак и помажу врло често.

— То је интересантно. Па шта раде радикали, чиме се они најрадије занимају? Да ли и они воле да примају депутације, да приређују пик-нике, да удешавају порођаје, да се баве шпортом измишљања преких судова и антидинастичара?

— Не, господине, немају они кад ни да се бране од шаке јада, која је вајно противник данашњег стања; они имају преча посла, они сада имају међусобну борбу, они су све друго оставили на страну, па једни другима очи ваде.

Александар се сатански насмеја.

— Ја видим да сте ви необавештен човек, да сте странац, који не разуме наше прилике, али ако сте решени да се овде код нас у Србији дуже забавите, ви ћете тек онда моћи разумети данашње стање! — заврши разговор с њим онај непознати господин, поздрави се и оде.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (19/23)

(Претходни део)

Одједном појави се на улици један од више господе који му је стално чинио доставе и редовно дошаптавао који су непријатељи престола и династије. Александрово благовољење према њему било је увек обилато, а ни томе господину није било нимало криво од тог краљевског благовољења и нарочите пажње и милости.

Александар му приђе поверљиво и ослови га пријатељски.

Стари његов пријатељ стукну натраг, намршти се и упита подозриво:

— Ко сте ви, молим, и шта тражите од мене?

Александар му започе причати откуда он опет у Србији, а онај се грохотом насмеја и одговори.

— Не трабуњај којешта. Прво и прво то је немогућност, а друго, ја видим да сте ви неки плаћен агент, који жели да оклевета мој светао политички рад и моју лепу политичку прошлост.

Мимопролазећи се заинтересоваше овим објашњењем и гомилица света се одмах у почетку скупи око њих.

Онај виши господин, који некада беше у највећем благовољењу краља Александра, када примети да се свет скупља, раздра се колико га глас доноси:

— Господине, да се не усудите преда мном помињати то гнусно име, име онога који је народ и земљу упропаштавао, који је, господине, и мене и моју породицу унесрећио, гонећи ме због мојих слободоумних идеја као борца за света народна права.

Како је овај господин силно викао, то се свет све више и више окупљаше око њих. Радознала маса, као и увек, шта ће из дуга времена, већ да сеири. Господину „борцу за народна права“ допаде се да овом приликом истакне себе као вајкадашњег ватреног слободњака, па узе још јаче викати:

— Ја сам, господине, ако не знате, пропао за Радикалну странку! — ту се испрси и продужи:

— И да тиранин није пао, да остаде у животу гнусни Александар, мене данас не би било у животу. Данас је народ у победи (ту погледа по маси света која се већ у великом броју окупила около) а то је био идеал мога живота: да народ ликује песму слободе над рушевинама двора тиранинова.

Александар се збунио. Није умео нити је могао разумети овако понашање од човека који му је, тако рећи до јуче, пузио, ласкао му, називао га великим, говорио му како је народ стока, како народ треба да буде послушна марва, којом се једино бичем управља, и како сваког онога који другојачије мисли и говори треба везати за колац па стрељати без милосрђа. Тај исти човек, Александар се добро сећао, говорио му је много и много пута, како Србија мора пропасти ако нестане њега (Александра), јер једино он својим великим умом и својом проницљивошћу, својом ретком енергијом и храброшћу може управљати бродом Србије. И сваког онога који би се дрзнуо да пружи прст на Александра Великог, који га ружно погледа, треба такође одмах стрељати. И тај виши господин — што се такође добро сећао Александар — свакодневно му је дошаптавао понеку опасност за престо, опасност за његов живот, а то значи највећу опасност по Србију, по цело Српско племе, по Словенски Југ.

И Александар је обилато награђивао тога пријатеља, који тако будним оком бди над судбином његовога престола, а сада одједном види како се тај човек изменио, како говори исто онако како су некада говорили они које је он њему достављао као непријатеље Српства.

Грешни Александар није знао да има људи који убеђења мењају према политичкој сезони, као што жене мењају шешире и хаљине, па и чешће, јер је у Србији политичка клима кудикамо променљивија него обична клима. Александар је погинуо, отишао је на онај свет много пре него што је ма и најповршније загледао у овај свет. Зато се и збунио, и пошто се једва прибрао, он промуца:

— Па зар ви, молим вас, нисте мени толико пута говорили како је народ само једна стока.

— Одлази, битанго једна, зар се тако говори о народу!? Да не изгледаш луд, ја бих те за ту увреду мојих најсветијих осећања добро научио памети како се говори о народу!

Код тих речи остави забезекнута Александра, погледа победоносно масу, која одушевљена овим ватреним демократом кликну усхићено:

— Живео!

— Живео борац за народна права!

— Живео!

Борац за народна права, за то време усклика, поклони се маси неколико пута и оде победоносно, а Александра промери презриво.

— Алал му вера! — говоре једни пошто је он отишао.

— Диван човек! — додају друти.

— Овакве треба бирати за посланике! — веле трећи.

— Право је, да се такви борци бирају. Видиш ли да је човек пропатио борећи се за наше слободе.

— Али он је био шпијун краља Александра! — усуди се Александар да примети.

— Ко је био шпијун? … Не клеветај одроде, оваквог човека! — викну маса.

— Доле с њим!

— Доле с изродом који вређа наше прваке!

И маса хтеде Александра чак и тући, да се не умеша полиција.

Сада се тек Александар збуни.

— Чудоват случај! — промрмља за се и прекрсти се, ваљда први пут искрено.

Шта је све ово, шта се све ово дешава, шта се збило за тако кратко време?! — сам се за себе пита Александар с чуђењем. Пође улицом даље очајно, клонуо од душевног потреса, а још му бруји у ушима како маса света виче његовом шпиијну:

— Живео борац за народна права!

— Изгледа да је све ово случајност, то тако не може бити, то све није могућно, тако што ја нисам ни сањао! … — мисли Александар за се, док одједном, а улицу закрчила маса света. Стали трамваји, стао цео улични свакодневни саобраћај, овде-онде отварају прозоре беспослене даме да се забављају, и узгред кокетирају, ако буду имале с ким, а маса иде средином улице и нико јој то не брани. Та маса састављена из потиштеног и бедног сталежа, та маса, која је тек од јуче могла сањати о свом праву, та маса о којој Александар није ни мислио да се и она може тако комотно ширити, иде средином улице. Вије се црвена застава што је напред пред дружином, та страшна црвена застава коју Александар није волео ни сањати, слушајући страшила о крагујевачком црвеном барјачету. И сада он види искупљену грдну масу разна света са развијеном црвеном заставом где се креће главном улицом београдском, баш кроз бившу његову престоницу, туда, куда су се могле кретати само масе које полиција дотерује да честитају њему женидбу, укидање, или вајна враћања устава.

И њега обузе туга. Он виде да то гледају и власти и сви они који управљају земљом, и на његово велико чудо нико неће ни прстом да мрдне да се бар савије и уклони она страшна црвена застава. Маса се приближавала све ближе и ближе и из хиљада грла се разлеже:

— Доле милитаризам!

— Долееееее! — одјекну у маси света.

— Доле буржоазија!

— Долееееее! — одјекује маса.

— Доле данашње труло друштвено уређење!

— Долееееее! — понавља се одјек.

Александар разрогачио очи, изгубио се, од чуда не може себи да верује, не може да схвати све то што чује и види, маса већ пролази мимо њега и он с напрегнутом пажњом посматра ко је у тој маси. Према узвицима које је издаље чуо, а иначе кратковид да јасно види ко све то тако страшне ствари изговара усред белог дана, усред његове бивше престонице, мислио је ни мање ни више, већ да се однекуд искупили сви могући силни и од силнијих, сви могући цареви и краљеви овога света и покојни и данашњи. Али кад маса бејаше поред њега и он јасно виде ко саставља ту масу, тек онда се збуни. Ту је видео и децу, и дечаке, и непунољетне младиће, и жене, и старце и људе; ту је и одевених и подрпаних, а понајвише невољних и очајних лица које беда гони на све. И сад та маса састављена из таквог елемента заменила је потпуно овим тријумфалним пролазом кроз улице силу његову, силу Александрову. Он је пролазио у пуној сили својој краљевској тако моћно, али он се није надао да ће доћи време да ово гледа и да изговори речи:

— Врло интересантно, то је чудновато да и ова фукара пролази улицом као какав краљ!

Одједном нешто му падоше на ум они усклици: „Доле милитаризам!“ — а он се замисли.

— И они вичу — мишљаше Александар — доле милитаризам! Чудновато. У Србији то ја треба да вичем; они погађају моје мисли, мени су официри дошли главе, ова маса овде сигурно су моји пријатељи, јер официри су направили силним ову масу, ове које сам ја ’апсио и окивао, и да официра није било, они не би ни главе дигли, али сада, ваљда су се покајали, ваљда су видели да је оно што ја радим било једино за добро њихово, па сада се баш буне на официре, на моје убице, и ја ћу им помоћи. Александар се одушеви, умеша се и викну заједно с друговима:

— Доле милитаризам!

Тај усклик: ,,Доле милитаризам“ тако се енергично и силно отео из груди Александрових, да на њега обратише пажњу сви. Александар је био у елегантном, управо краљевском цивилном оделу и радницима је падала у очи та разлика у оделу и толико ватрено нападање милитаризма, и маса понови заједно с њим исто то и још једном јекну поред краљевске палате (јер су дотле дошли):

— Доле милитаризам!

—Долееееее! — одјекује у маси која за првим редовима наступа.

Александар поче разгледати масу у коју се умешао. Чудна маса. Ту је и чиновника који имају указ, и они викнуше:

— Доле бирократија, живела социјална револуција!

У тој маси било је и бивших шпијуна, који су више него викали, да су им већ и вратне жиле набрекле:

— Доле с лажном демократијом!

У тим редовима, у тој маси, било је вазда странаца старијих и млађих, који и нису српски поданици, нити су уопште Срби. Ту се ружи и грди Србија на немачком, на мађарском, на чивутском језику, и Александар гледа то, слуша својим рођеним згшима, и никако да верује себи да се то заиста догађа, да је све то стварност. Њему се оте поглед на места где бејаше стари двор, тај страшни двор, одакле се онако крваво и страшно владало земљом, та страшна кућа из које су пре кратког, врло кратког времена наредбе Александрове одјекивале земљом као крвожедни урлик курјака и шакала у тамнини политичких слобода, у степама политичким, где нигде ничега нема до суровог мраза и завејаног снега, којим су плаћене Александрове слуге засули и замрзли идеале, понос, љубав према Отаџбини, слободу, осећање за правдом и све што је добро, све што је племенито у земљи Србији.

И тај тирански двор, тај двор у коме је Александар пировао пиром и онда када је по наредбама његовим народ пливао у крви својој, тај страшни двор од кога је цео народ од страха грознице добијао, био је у рушевинама.

Радници мирно раде. Не звуче отуда више телефонске жице, којима се дају страшне наредбе:

— Удри у месо!

Не пирује се ту више, не шета туда с дијадемом на гордо уздигнутој глави јучерашња блудница, која је воду вукла у тестији, поцепане сукње и још горег карактера; не плету се ту више планови за погубљење поштених, ту се више не снују сплетке; ту се више не удешавају лажни порођаји, одатле више не отпоздравља нико фалсификовано народно одушевљење за сва недела. Ничега од онога што је било, не постоји ту више. Место деколтованих дама, од којих се многима виде на врату и грудима црвене пеге од бува, што лепо стоји према господској свили, место подлаца у фраковима и под лентама, који трпају дворски ајвар у џепове, пошто им више у трбух није могло стати, место свега тога сад су пусте и неме рушевине. Радници, поцепани, засуканих рукава, руше то чудовиште од куће мирно и спокојно исто тако, као да руше какву невину пиљарницу. Шкрипе колица, износи се земља и цигле, ради се посао као сваки други посао.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (11/23)

(Претходни део)

Александра уведоше у румунско одељење.

— Ко је то — почеше запиткивати са свих страна. — Каква је то вера?

— Ко је тога послао овамо?

— То је бивши краљ Србије Александар!

Настаде једна страшна, урнебесна граја. Плануше Румуни као ватра жива и зачу се са свих страна:

— Кад је српски краљ, што ће онда међу нас, наопако нам било?!

— Провели се с њим и Срби па сад и ми да се проведемо.

— Напоље с њим!

— Водите га међу Србе, па нека они трљају главу с њим како су вешти. Шта ће нама та напаст на врат?

— Он је Румун, човек ваше народности, зато је и упућен овамо. Прво је био погрешно упућен у српско одељење.

— Није он Румун! — бране се Румуни, вичу, псују, грде, али све то не помаже, јер добише одговор да Александар мора остати ту да с њима чека док буду позвани на суд да им се суди за дела њихова.

Александар се нашао у чуду. Унезверено је гледао око себе, слушао те јавне протесте, видео како га Срби цене и шта они о њему мисле. Осећао је и тугу што су га од његове миле Драге раздвојили. Он се више није бринуо шта ће радити његов драги народ без њега кад он није међу њима. Он се о томе није ни на земљи старао, његова душа осетила је силну, неизмерну тугу што је одвојена од Драгине душе. И душа његова не могаде издржати ту жалост и он заплака, заплака горко и кроз плач завапи:

— Доведите бар и Драгу у ово одељење.

Румуни се још горе узбунише.

— Нећемо ми ни тебе, и ти нам не требаш, а камоли да нам доводиш твоју Драгу. Слушали смо ми Румуни много чуда и о теби, а о твојој Драги још много и много више! —виче љутито један Румун.

— Ми смо Румуни, колико-толико, имали среће, те се за живота твога забашурило твоје порекло, те нам ти и твој отац нисте на земљи брукали име наше. Ми смо срећни што сте и један и други били ван нас, а сада као душе које стоје пред вечним судом правде, где престаје земаљско ситничарство, пакост и злоба, ми искрено и дубоко жалимо јадни српски народ, који је толико пропатио и процвилио од људи наше крви. Нека милостиви Бог не упише те грехе Миланове и Александрове у грех племена нашег — проговори искрено и болно један стари и честити Румун, гласом уздрхталим и побожним.

— Онда да умолимо Бога да Александра води у које друго одељење! — викнуше сви углас Румуни.

— Да иде Богу једна депутација од одабраних праведних Румуна, која ће Богу изложити праведне тежње овог нашег румунског одељења и да умоли да Александра пошто-пото уклони од нас и нека га остави у неком одељењу међу људима који га никако не знају. Александар нека ћути и нека не говори ништа па тако нико неће ни знати ни ко је он, ни које је вере, ни какав је.

УМЕТАК

Деси се то често да се писац и публика заваде, па ето и ја сад морам овако изненадно, неочекивано, да урадим то исто и баш овде, на овом месту, усред ове приповетке.

Има неколико дана како чујем да ти, драго моје моје јавно мњење, ти добричино наша, зуцкаш или кажеш овда-онда како ти се не допада овај подлистак, јер, велиш, не придpжавам се правила.

— Е, извини, јавно мњење, ти наше јавно мњење, али од тебе је то и сувише дрско. Откуда ти то паде на ум да ти сад тражиш нека правила, неки ред, неке законе, по којима ја, а по твоме благословењу, треба да пишем. И то тражиш, што је још смешније, у овој ствари о краљу Александру.

Пред тобом је Александар чинио разна чуда, без икаква смисла и плана, и ти, јавно мњење, гледаш све то и измишљаш депутације и честиташ краљу. Александар укине Устав и све законе, а ти, добричино наша, ти јавно мњење, мртво од смеја. Каквих се само ти прокламација Александрових не наслуша, па баш да си ама прстом мрднуло. А те многе прокламације биле су тако променљиве садржине као време у марту месецу, нарочито овде у Београду.

Ето, видиш! — то си ти све гледало својим рођеним очима и слушало својим рођеним ушима и пљескало својим рођеним рукама.

Па ко је тебе, наше јавно мњење, реци ми, икад навикавао на какав ред?

Није само Александар који је злоупотребљавао до крајњих граница ту твоју глупу доброту. Тебе, какво си, може залуђивати и вући за нос ко год хоће, коме год се допадне тај шпорт. Видиш да ја све добро знам и добро памтим шта је све с тобом рађено, и онда се баш због тога и чудим шта ти би одједном да се као нешто преда мном нарогушиш?! Да те не знам ко си и шта си, онда би ти ђене-ђене, упалио тај виц, ал’ овако, ич се ја нисам уплашио.

Шта би ти, добричино наша, радила кад бих ја узео да пишем онако, оним редом, по онаквим правилима по којима је Александар управљао Србијом? Шта би онда рекло? Погледаш, а ја почео нешто у слободоумном правцу писати. То би представљало први април. Па таман се ти осмехнеш и разведриш лице, кад ја већ на идућој страни доказујем како сваки жандарм има богомдана права да обеси по неколико грађана. Ти се као почнеш нешто мало мешкољити и мрштити, а ја већ распалио на трећој страни:

ЈА
ПИСАЦ ОВЕ СТВАРИ

Укидам сва правила о писању романа и прича и узимам сву власт у своје руке. То чиним у интересу моје миле и драге публике.

Таман ти то примиш к знању, а ја већ проглашавам да то што пишем неће бити убудуће приповетка, већ се закунем да ће то убудуће стално и непоколебљиво бити логаритамске таблице. Таман ти да ово решиш са таблицама, а ја потегнем неку лирску песму, па за њом преписао један одељак из хемије, па потом ударио у неке текстове из хрисовуља, па затим једну Бранкову песмицу.

Ето такав каламбур, таква чуда ти си, публико, гледала у политици, од тога метежа и нереда страдала је дуго и дуго ова наша земља. Све си ти то гледало, слатко моје јавно мњење, па ником ништа, ту не ропћеш јавно, него сад баш нађе мене да се преда мном правиш нека сила.

А, видиш, ја баш за инат нећу како ти хоћеш.

Ти се буниш.

— Шта то значи, како се то пише, што Александра води по небу? То више није занимљиво. Треба да га већ једном писац доведе на земљу.

О драго моје јавно мњење, просто ли си да знаш. Како ми по свему изгледа, ти и не знаш, нити си то до сада могло закључити из овог почетка, што ја мислим. Видим сад јасно да ти и не знаш ко је тај краљ Александар о коме ја пишем приповетке.

Ти, ваљда мислиш, кад он дође натраг на земљу, да се искривиш од смеја; шта ли кога врага мислиш, нисам ни ја начисто.

Али се љуто вараш, и ја ћу ти скоро доказати да си се преварило. Не пишем да ово теби, драго моје јавно мњeње, што баш хоћу да те забавим и да те насмејем, нити да се с тобом заједно церекам глупостима мртвога краља Александра. Боже сачувај, нека је далеко то од мене!

Између мене и тебе, јавно мњење, мучно да може доћи до споразума, па да смо обоје задовољни.

Ти хоћеш да те ја, као писац, клот на клот насмејем, ти хоћеш да се церекаш на туђ рачун, а ја опет хоћу нешто сасвим противно томе, ја хоћу, простићеш, моје красно јавно мњење, да се насмејем теби.

Како ти се то допада?

А ти мислиш да то ниси заслужило? Ти си, видим, уобразило како си суво злато, како ти имаш права на све, како те нико не сме ни ружно погледати, а црно му да ти коју опору рекне. Па не само што ти, како ми изгледа, и не сањаш да ко сме теби шта ружно и да зуцне, већ тако надувено и уображено, тражиш с правом, тражиш од сваког писца да је обавезан да ти још прави чапраздиван, да те голица на смеј, да те забавља што боље. И ако он то неће, или баш, сирома’, и поред најбоље воље не уме, а ти се одмах намрштиш и у стању си таквога да каменујеш.

Али се ја не бојим и не плашим суда твога. Ја хоћу да се с тобом, јавно мњење, понесем, па, што рекли стари, ком’ опанци, коме обојци.

Ја не само што не мислим да ти ласкам, већ ја хоћу теби да кажем искрено у очи.

Од тебе, слушај дично наше јавно мњење, горе рђе нема на свету, и због тога си заслужило, не да те ја засмејавам, него да ти се у очи смејем. А то теби, чини ми се, нити је сефте, нити ће ти то бити последњи пут. Ако будем и ја исте среће, као и сви други пре мене који су се теби слатко смејали, који су те грдили за све сметености и лудости твоје, онда ћу, надам се, дочекати да и мени пљескаш, да ми изашиљеш депутације, да ми честиташ и да ми пробијаш уши твојом досадном и неразмишљеном дреком:

— Живео писац!

— Живео!

Зато не радуј се много и не жури ме да што пре доведем Александра на земљу. Довешћу га, али на јаде твоје. Запамти, да ти на мало кажем, нисам сео да тебе забављам и да се с тобом заједно церекам мртвом човеку, а грешном краљу Александру, него ово пишем тебе ради, да се теби насмејем, јер ти си тај Александар, ти си тај највећи грешник, драго моје јавно мњење.

Нисам ни ја сам баш неко злато од створења; казаћу управо и почећу са собом, и кад будеш, јавно мњење, видело да ни себе нећу штедети, онда се добро узимај на ум шта ће тебе да снађе.

Претрпи се, добричино наша, доћи ће скоро Александар на земљу. Ја сад продужујем ствар онде где сам стао у причи а ти продужи читати, па се прави лудо, као што умеш, као да овога нашег објашњења није ни било…

(Даље)

Протествују

— Ко сте ви, господо?

— Па, овај, ми, знате — ми смо књиговође у Управи фондова.

— Па шта желите, шта вам је мало у оном чардаку?

— Неће, господине, министар привреде да нас унапреди, а ми смо, знате „стручни“ у свом послу и свршили смо трговачку школу овдашњу, и ето: као неуказни чиновници имали смо по 2.000 динара годишње, а сад смо указни, па опет иста плата, а већ годинама и примамо као да смо указни, па тражимо: неки по 2.500, неки по 3.000, а неки по 3.500 динара.

— А знате ли, господо „стручни“, да сам ја свршио факултет пре дванаест година, да данас имам једанаест година указне службе и ја имам плату свега 2.100 динара годишње? А?!

— Знамо, — е, то јест неправда, овај да, неправда.

— Јест неправда — напоље, гусенице! Не уме онај ваш управни одбор да вас најури отуда па бих вас ја питао где бисте нашли онакву ’ладовину. Ви за попуњавање бланкета и шетњу по Кнез-Михајловој улици примате по 2.500 динара.

И ви још имате образа да се љутите.

„Страдија“
31. март 1905. године

Патриотизам по наредби

Било је у Врању. По смрти попа Крстића, који је пао као жртва арнаутске обести, требало је да наш народ уложи протест против тог варварства у турској царевини.

Како, на који начин да се протестује? Да бисмо то решили, држали смо неколико конференција. После тих очајних дебата решисмо да један ужи одбор састави једну оштру резолуцију, коју ћемо на идућој конференцији детаљно претрести, па ће се онда прочитати пред великим окружним патриотским збором, пошто неколико говорника распале свет и објасне ствар.

Ето тако. А шта бисмо и знали друго?! На резолуције смо навикли. Шта ко ради, ми, да смо живи и здрави, доносимо разне резолуције, бирамо уже и шире одборе, управе, држимо говоре на зборовима. Испричамо се, излармамо, па ту и тутило.

Али потребно је било и пријатељско суделовање нежне и добродушне ондашње полиције да сељацима „љубазно“ објасне племениту сврху патриотског збора.

И заиста је полиција лепо објаснила свету. Пола округа скр’ало се на збор. Што вели песма: „и ратари рала потурише, и чобани стада оставише, девет стада оста на једноме!“

Председник отвори збор.

Устаде један професор и узе говорити о пространом царству Душановом, о тужном Косову, о ропским ланцима, о српским орловима, о шкргуту зуба и плачу бедне раје, тих потомака великог Марка. Лепо је човек говорио. После њега се диже други професор, те удри и он у патриотске жице, а заврши овако:

„Велики су зулуми што их дивљи Арнаути чине нашој браћи. Сваког дана арнаутска пушка угаси по један племенити српски живот, али ми ћемо будним оком пратити та варварства, па ако не помогне громка реч, онда ћемо с крвавим ханџарима наших дедова тражити правде за браћу своју“… Куда ћеш лепше. Вичемо ми: „Тако је! Сви ћемо напред!“ Ал’ сељаци’ ладно, мирно гледају с полуотвореним устима.

Устаде Урош адвокат. Њега сељаци познадоше. Као да оживеше. Он поче о поносном Скопљу, па таман зајечаше браћа, таман зазвечаше ропски ланци, таман он заплива у фразе, док тек један сељак с краја прогура се лактовима кроз гомилу, метну руку над очи, погледа боље говорника, па онда ради сигурности припита једног:

— Је л’ ово госпо’н Урош?

— Он, он!

— Аха! — узвикну овај, пропе се на прсте, метне обе руке на уста, па викну колико га грло доноси: —Госпо’н Урошу, Госпо’н Урошу!

— Пст! Ћут, ћут! — чу се са свију страна. Ал’ онај сељак се не збуни, већ довикну јаче:

— Проговори, вере ти, коју за горосечу! Излипца стока без лисје.

— Ћути, лудаче, зар се о томе говори?

— Што смо се па искупили но да си свако каже своју муку.

Занеме говорник, ми се сви забезекнусмо од чуда, а сељаци заграјаше:

— За горосечу, за горосечу!

Настаде метеж, ћуткање, мување, објашњења и најзад неко се паметно сети, попе се на сто и прочита резолуцију.

— Тако је! — дрекнусмо ми патриотски и збор се заврши.

„Страдија“
30. децембар 1904. године

Мртво море (3/5)

(Претходни део)

Ја сам врло много путовао по свету. Неки то верују, а многи не верују, већ држе да сам ја то уобразио. Чудновато! Уосталом, што рекао неко, цела ме се ствар не тиче ништа. Главно је да ја држим да сам врло много путовао.

Путујући по свету човек види свашта, често што ни у сну није снио, а камоли будан могао замислити. Читао сам у једним енглеским новинама како је цела енглеска штампа напала најоштрије неког грешног Енглеза који беше написао некакав путопис кроз Србију. Читао сам и тај путопис, и изгледа ми доста веран, али му нико од Енглеза није веровао ни да постоји чак нека земља Србија, а камоли оно што он пише о тој земљи. Назвали су га занесењаком, па чак и лудим човеком. Ето, сад, нека виде критичари да се у свету све може видети, па да не вичу једнако: није верно, не одговара природности; личности као да су пале с Месеца (а не виде како и поред њих и поред нас пролазе свакодневно толике индивидуе које су много горе него да су с Месеца пале), а већ њихов стереотипни црвен кончић што се, не знам, провлачи кроз дело, куда ли, бестрага, изишао ми на врх главе.

Ето, дакле, тако и ја, путујући, наиђем на једно дивно друштво, управо место, државицу, шта ли.

Прво на шта наиђем у тој земљици (хајде, баш да је тако клот зовемо) беше неки политички збор.

„Лепо, бога ми; куд ја да натрапам на то чудо!“ – помислим у себи, и би ми непријатно, јер сам се у Србији већ одвикао од политичких зборова и учешћа у јавним пословима. Све се то једно с другим груписало и измирило, па нема човек с ким ни да се честито завади.

Изненадио сам се. Збором руководи представник власти у том крају земљице, ваљда га зову окружни начелник, а он је и сазивач политичког збора.

Многи грађани дремљиви, подбули од спавања, неки дремају стојећи, уста им полуотворена, очи затворене, а глава им климата лево-десно, горе-доле; занијају се по две грађанске главе мало јаче, ударе се, презну, оба политичара погледају тупим погледом један другог, не изненаде се ничему, очи им се опет затворе, и главе климатају ревносно и даље. Многи легли те спавају, а хркање се разлеже да је милина чути. Многи су, додуше, будни, али трљају очи и зевају слатко и гласно, те као да помажу, ради боље хармоније, онима што хрчу у хору. Погледам, кад са свију страна пандури носе на леђима грађане. Сваки упртио по једног па га носи на збор. Неки, мирни, ћуте и гледају равнодушно око себе, неки заспали, а неколицина њих се праћају и отимају. Неке, упорне, дотерују везане.

– Какав је ово збор? – питам једног.

– Ко ти га зна! – одговори ми равнодушно.

– Ваљда није опозиција?

– Опозиција! – одговори опет не гледајући ни ко га пита.

– Па зар власт сазива опозицију на збор, и још људе силом доводи? – упитам.

– Власт!

– Па зар против себе?

– Сигурно! – одговори ми с досадом, као у некој недоумици.

– Можда је збор противу народа? – упитам.

– Можда – одговори онај на исти начин.

– А шта ти мислиш? – упитам.

Он ме погледа тупо, безизразно, слеже раменима и рашири руке, као да би рекао: „Шта ме се тиче!“

Оставим га и хтедох прићи другом, али ме његово лице без икаква израза одврати од тог лудог, безуспешног покушаја.

Одједном, чух неки љутит глас:

– Шта то значи? Нико жив неће у опозицију! То се даље не може трпети. Све саме присталице уз владу и власти, све послушно, све мирно, па то тако из дана у дан, да се већ човеку згади и на ту послушност.

„То је диван и образован народ!“, помислим у себи и позавидим тој идеалној земљици. Ту, ваљда, ни моја покојна стрина не би хукнула ни предвидела какву опасност. Људи образовани и послушни, мирнији много више него што је од нас као деце и тражио онај добри, стари учитељ, јер њихов мир и добро владање досади и обљутави чак и самој мирољубивој полицији.

– Ако ви тако продужите и даље, – виче начелник оштро, љутито – онда умемо ми окренути други лист, па ће влада указом постављати опозиционаре. Час посла, а тога, ако нисте знали, има у другом свету. За вођу крајње и оштре опозиције против данашњег режима поставља се тај и тај, с годишњом платом од петнаест хиљада динара. За чланове главног одбора опозиционе странке: тај и тај, тај и тај, тај и тај, па хајд. Па, онда, за опозиционаре округа тога и тога: тај и тај, тај и тај, па мирна крајина. Не може то овако више. А влада је већ нашла пута и начина да покрене и један лист против себе. Зато је већ почела водити преговоре и нашла добре, поуздане, верне људе.

Грађани, односно опозиционари, гледају дремљиво у начелника и на њиховим лицима се не опажа никаква промена. Нити их то изненађује, нити буни, нити радује, – апсолутно ништа, као да начелник ништа није ни говорио.

– Дакле, ви сте сад опозиција! – вели начелник.

Свет гледа у њега и ћути мирно, равнодушно. Он узе списак свију присутних, односно дотераних на збор, и поче прозивати.

– Сви су ту! – рече после прозивке задовољно.

Начелник се затури у наслону од столице и протрља руке од задовољства.

– Е, доброоо! – рече с осмехом на лицу. – Сад, у име бога, да почнемо!… Ваш је задатак, као противника владиних, да владу нападнете најоштрије и да осудите њен политички рад и правац политике и спољне и унутрашње.

Свет се, мало-помало, поче прибирати, док се, тек, један пропе на прсте и диже руку, па процвиле слабачким гласом:

– Ја знам, молим господине, једну причу о опозиционару.

– Е, деде причај.

Грађанин се мало накашља, промрда раменима, па узе причати таквим тоном да више изгледа да кукуриче, исто онако као што смо ми одговарали у основној школи и препричавали поучне причице:

– Била тако два грађанина: једноме било име Милан, а другом Илија. Милан је био добар и послушан грађанин, а Илија опак и неваљао. Милан је слушао своју добру владу у свему, а Илија је био неваљао и није слушао своју добру владу, већ је гласао против владиних кандидата. И добра влада зовне к себи и Милана и Илију, па ће рећи:

„Добри Милане, ти си добар и послушан грађанин; ево теби пуно пара и добићеш поред своје службе још једну с бољом платом. То рече, па пружи добром Милану пуну кесу с новцима. Милан пољуби владу у руку и оде весело својој кући.“

– Потом се влада окрете Илији и рече:

„Ти си, Илија, рђав и неваљао грађанин, зато ћу те ухапсити и одузети ти плату што је примаш, па ћу је дати добрима и ваљанима.“

„Дођоше џандарми и ухапсише рђавог и неваљалог Илију, те је много патио и ожалостио своју породицу.“

– Тако пролази сваки онај који не слуша свога старијега и своју владу.

– Врло добро! – рече начелник.

– Ја знам, молим, господине, чему нас учи ова прича! – рећи ће други грађанин.

– Добро. Кажи!

– Из ове причице видимо како треба бити веран и послушан свакој влади, па да човек срећно поживи са својом породицом. Добри и послушни грађани не раде као Илија, па их свака влада воли! – говори опозиционар.

– Лепо, а шта је дужност доброг и послушног грађанина?

– Дужност је доброг и родољубивог грађанина да се ујутру дигне из постеље.

– Врло лепо, то је прва дужност. Има ли још која?

– Има још.

– Које су?

– Да се грађанин обуче, умије и доручкује!

– Па онда?

– Онда изиђе мирно из своје куће и иде право на свој посао, а ако нема посла, онда иде у механу, где чека време ручку. у подне тачно долази опет мирно својој кући и руча. После ручка попије каву, опере зубе и легне да спава. Кад се добро испава, грађанин се умије и иде у шетњу, па онда у механу и, кад дође време вечери, долази право својој кући те вечера, а после вечере легне у постељу и спава.

Многи од опозиционара испричаше по једну мудру, поучну причицу и објаснише чему нас та прича учи. Затим опозиционари пређоше на своја убеђења и принципе.

Један предложи да се збор заврши и да сви заједно оду у механу на чашу вина.

Ту се мишљења поделише и мораде доћи до бурне дебате. Нико више није дремао. Дође гласање у начелу. По свршеном гласању, начелник објави да је предлог примљен у начелу да се уопште иде у механу, и сад дође претрес у појединостима: шта ће се тамо пити?

Једни хоће вино и соду.

– Нећемо, – вичу други – боље је пиво!

– Ја из принципа не пијем пиво! – вели један из прве групе.

– А ја, опет, из начела не пијем вино.

И тако се појавише многи принципи и убеђења, и отвори се бурна дебата.

Неки поменуше каву (они су у ужасној мањини), а један између њих извади сат, погледа и рече:

– Три часа и пет минута! Ни ја сад не могу пити каву. Ја из принципа пијем каву само до три часа по подне, а после тога времена ни за живу главу.

Дође, после многих говора, који су читаво послеподне трајали, до гласања.

Начелник се, као ваљан представник власти, држао објективно и правично. Ничим није хтео утицати на слободу гласања. Свакоме грађанину дозволио је да мирним, парламентарним путем дâ свој глас за своје убеђење. Уосталом, сваком је то право и законом дато и нашто га онда одузимати?

Гласање је текло у највећем реду.

По свршеном гласању устаде начелник с важним, озбиљним лицем, као што доликује председнику политичког збора, и још важнијим гласом објави резултат гласања:

– Објављујем да је огромном већином победила трупа која је за вино и соду, затим долази мало мањи број фракције за чисто вино, затим фракција за пиво. За каву су гласала тројица (двојица за слатку, а један за горчију) и, најзад, један глас за меланж.

Тај је и иначе, заборавих напоменути, био започео говор противу владе, али му маса заглуши грајом тај детињасти испад. Он онда, мало доцније, поче говорити како је противан и оваквом збору, и како то и није збор опозиције, већ власти пало на ум да се прошали, али га и ту остали виком и грајом спречише да говори.

Начелник после тога поћута мало, па додаде:

– Што се мене тиче, ја ћу пити пиво, јер мој господин министар не пије никад вино и соду.

Наједанпут се опозиција поколеба и изјавише сви да су за пиво (сем онога што је гласао за меланж).

– Ја нећу утицати на вашу слободу, – рече начелник – и тражим од вас да останете при свом убеђењу.

Боже сачувај! Нико неће да чује за убеђење, и узеше доказивати како је то гласање случајно тако испало, и да се и они сами чуде како се то десило кад, у ствари, нико није тако мислио.

И тако се све то лепо сврши, и одоше после дугог и мучног политичког рада у механу.

Пило се, певало, напијане су здравице и влади и народу, и у неко доба ноћи сви су се мирно и лепо разишли кућама.

(Даље)