Tag Archive | Kralj Aleksandar

Краљ Александар по други пут међу Србима (23/23)

(Претходни део)

Наједном грунуше врата треском. Сви погледаше на ту страну. У ме’ану уђоше њих неколико. Два грађанина, Београђана, један наредник и четири комите. Одмах при уласку запева један од оне двојице Београђана:

— Хеј, главу дајем, Крајину не дајем!

— Јаој! — одјекнуше сви те изгледа да су ту песму раније певали па је сада само продужили.

— Вина! — викну један од комита. Мрка лица, препаљен сунцем и непогодама времена, витак, крепак, завидног здравља, а очи му блистају као лучеви.

— Полако де — виче келнер.

— Шта полако, одма’…

— Сааааад! — отеже келнер своју стару песму.

И келнер и гости напустише Александра, па сви обратише пажњу на нове госте што са треском врата и снажном, силном песмом упадоше унутра.

Један од комита с белом капицом на глави, беле чакшире, опанци на ногама, дугачак револвер за пасом. Млад, око тридесет и неку годину, страшна погледа как’и се не виђа међу нама који по вазда чепамо београдску калдрму, мало је на’рамљивао на једну ногу, али то му ништа није сметало да буде активнији и бешњи него и један други.

Седоше за сто.

Београђани, који су за столом играли карте, одмах намрачише лица, није им се допало ново друштво. Они су били вољни да батале и игру карата, али да сеире у оном јединственом објашњењу између Александра и келнера. Али овај упад, управо бујица, која изненадно наиђе беше им непријатнија него ишта.

Нови гости заседоше за један округао сто и келнер, који се од ових снажних гласова раздрема, однесе им одмах вина.

— Деде викни ону! — наређује онај што мало на’рамљује на једну ногу једном младићу, коме нема више од двадесет и две три године.

У башти ми зумбул цвета,
Ја га не берем,
На зумбулу булбул поје,
Ја га не слушам!
Драга драгом поручује,
Дођ’ ми довече,
Не могу ти, драга, доћи
Ни за годину!
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их затворио
Хоће да роби!
Паша роби, куга мори,
Авај туго голема!

Јекну у загушљивом простору та свежа, здрава и силна песма из здравих младих груди млада идеална човека и онај што ’рамље мало, шчепа пун литар вина кад наиђоше стихови: „Не могу ти драга, доћи ни за годину“ — и тресну литар по лампи која је висила одмах до стола где сеђаху они Београђани што су играли карте.

— Какав је то безобразлук?! —дрекну један од играча и подиже столшцу,

— Седи — рече му онај што нарамљује на једну ногу (јер тек је изишао из болнице) — ја нисам дошао овамо да се крвим и кољем с браћом нашом; мени је тешко, није ми лако, ја сам кућу своју разорио, све сам жртвовао, све сам дао, до голе душе, до живота, па и њега носим за то да мојим животом угасим бар неколико живота крвника наших, а после… Хе, после… — Ту му речи застадоше и он запева гласом пуним туге и бола, али гласом у коме кроза сву ту болну туту јечи страовита освета, мушка снага и одважност. И опет одјекну загушљив простор силном песмом.

Моја је мајка Козјак планина
Усташи бре!

— То је изазивање, то је дивљаштво, ми хоћемо овде мира, ми нећемо да трпиму ту ларму… Келнер, зови жандарма! — почеше викати играчи.

Устадоше и једни и други, настаде свађа и објашњење, док војвода, који ’рамаше још на ону болесну, рањену ногу, стаде пред њих и уздрхталим гласом поче:

— Је ли ово Србија, је ли ово уздање наше? Ако је, пустите моје срце, нека пропева, нека се зарадује, под сунцем и небом српског краља. Моје је срце било кукавица тужна што кука на зидинама и рушевинама Душанова града у Призрену. Ја сам жељан да слободно идем, ја сам жељан да певам српски. Наша су поља тамо опустела, јер не смеш изићи да их радиш, тамо се не чује ништа што је слободно и српско и ја сам се борио, ја сам крв своју просуо у две-три битке. Имао сам и много говеда, и много оваца, имао сам и блага другог, имао највеће благо, породицу своју и сада, сада ко зна…

Војвода одмахну нервозно руком и продужи.

— Па зар сам заслужио да ме тако примате, да ми не дате у српској земљи да мало разбијем дерте, да мало живот заварам, да заборавим тугу и бригу за својима, да ми бар овде срцу лакне, доклe ми арнаутска пушка, или турска не олакша све?

Војвода ућута, ал’ брзо додаде:

— Хе, хе, како сте ви чудни, вама је сада једина, несрећа што не можете да играте карте. Срамота је то, срамота од вас ако имало српског образа имате. Ви хоћете да ми и овде не дате да слободно српски запевам, да и усред Србије доведете жандарме да ме по вашој наредби даве, као што тамо даве Турци.

(Крај)

После 90. броја Новог покрета од 19. маја 1906. године, наставци сатире „Краљ Александар међу Србима“ више нису објављивани у часопису. Уколико је у рукопису било још наставака приповетке, они нису сачувани.

Краљ Александар по други пут међу Србима (22/23)

(Претходни део)

Александар и нехотично чим изиђе у главну улицу окрете лево и сврати у једну ме’ану средњег реда. Било је већ доста доцкан. Столице дигнуте на столове, ме’ана поквашена па се осећа мирис земље, задах нечистоће. За једним столом, близу келнераја, седе двојица, пију вино и нешто поверљиво, шапатом разговарају. За једним округлим столом у средини ме’ане седе њих десетак начичкани један до другог, а њих су опколили још два реда гостију што стоје. Док се близу не приђе и не завири боље они што седе и не виде се од ових што стоје около. Играју „конгена“. Час дубоко ћутање, само се чује како пада карта, док тек неко прекине:

— Плати пуба.

— Ух, свеца ти картиног, и четврту даму туче.

— Чији је пуб?

— Мој.

— Извините! — умеша се још један.

— Шта извините?

— Ја сам метнуо на пуба, а ви сте на деветку.

— Није истина, ево људи.

И кибицери се поделе на разна мишљена и настаде свађа.

— Тако сте ви и мало пре наплатили моју паролу!

— Знају вас сви како ви непоштено играте карте, а знају и мене.

— Море, баталите се људи свађе.

— Хајде окрећи, а они нек се свађају до зоре.

— Не може то, ја сам изгубио.

— А шта сам ја радио, ето ово овде мало ситнине кошта ме шесет динара, и ја хоћу да играм.

После дуге свађе, дугог и бурног објашњења, једва се расправи то крупно питање и ствар срећно пође даље. Опет ћутање и чести прекиди:

— Носи паролу, чија је.

— Та шта си се најмио те даме, коме је још сукња помогла. Иди на другу карту, молим те, видиш да ћеш с том дамом проћи горе но Александар с Драгом. И он сецовао на сукњу, па и главу изгуби.

Ту многи, којима не иде карта рђаво, ударише у смех.

— Стани, брате, не дирај новац, ја плаћам.

— Плива седмица.

— Динар масти.

— Шта чекаш, окрећи!

За келнерајом момак дрема, управо спава стојећи и само се на већу грају тргне, отвори сањиве, полукрваве очи, погледа тупо, па опет му глава стане климати лево, десно, напред, натраг.

За једним столом, баш до самих врата на која се с поља улази, седе два амалина. Пију ракију, већ су добро повукли, те почињу да гунђају, псују и грде господу, вичу на богаташе, па тек одједном прекидбше и један поче певушити рапавим, промуклим гласом:

— Да сам газда к’о што немам пара!

— Деде, побратиме!

— Здрав си!

Александар је, седећи сам за једним столом, посматрао све ово прилично дуго иако беше уморан, а нарочито га она напомена о сукњи збуни и узнемири.

Александар изгуби вољу на све то што се у тој ме’ани дешавало, диже се и приђе келнеру, који је као што смо рекли, спавао стојећи. А спавао је тако слатко, као да је у царској постељи. Ништа се њега није тицало што се они због „конгена“ свађају, што он стоји, што су изврнуте столице метуте на столове, што је погашена сва друга светлост по меани, сем сијалице више стола за којим су играли карата. Александар је сада добио једну једину мисао која га је једино мучила, која га је управо раздремала, али у ствари убила, а то је она реченица коју је онај играч изговорио: „И краљ Александар је сецовао на сукњу, па је и главу изгубио.“ Та једна једина реченица учинила је читав преврат у његовом расположењу и осећању, и он је тек сада имао стоструку потребу да буде сам, да се удаљи из друштва, да се прибере.

— Добро вече! — назва он келнеру.

Келнер у тај мах клону главом на груди и хркну као да се опростио неког великог терета.

— Добро вече! — понови Александар.

Келнер проговори дубљим хркањем.

Александру дође да се раздере, да викне бесно и трупне ногом исто онако како је издавао наредбе да се пуца у месо, исто онако како је толико викао на радикале, на најоштрије опозиционаре њему драге реакције:

— На Карабурму ћу ја те псе!

Хтео је то, хтео је и да почне псовати исто онако као што је као краљ земље псовао таљигашким језиком и он би то и урадио, да није видео да се у Србији учиниле грдне измене, да се десила велика разлика од онога доба од када је он престао бити краљ у Србији, јер он је видео да је чак и маса улична постала под новим демократским режимом нека врста величанства, и да се тој маси не сме више по старински треснути ногом и викнути:

— Ја ћу тебе да пушкарам, фукаро једна, или кушуј и слушај што ја наређујем!

Александар је видео, на његову жалост, да се сада мора другојачије разговарати с масом, мора се разговарати онако како он никада није ни сањао да се с њом разговара. То јест, једини је ваљда он и схватио целу ствар на тај начин, јер је био препаднут и збуњен догађајима које је одма при повратку на земљу видео у Београду.

Чудовата психолошка промена у овом човеку. Александар, тај човек који је наређивао да се усијаним гвожђем прље очи његових поданика, које је као најбоље у својој земљи потрпао у влажне тамнице, бојећи се да не сметају његовој оргијској и суманутој политици, његовим страстима и манама, које је он пошто-пото морао задовољити, па земља и пропала; тај човек сада, кад се у ово доба враћа у Србију после тако кратког времена, осетио се збуњен не само пред масом, него и пред једним делићем те масе — пред келнером који безбрижно и ревносно дрема.

Кад се келнер не трже, не пробуди на два његова поздрава са „Добро вече“ овај бивши краљ осети се као неки поданик пред тим делићем масе, и он се стаде смишљати како да га ослови.

— Да му кажем величанство! — мишљаше, али то није величанство, он је тај појам добио о целој маси и онда у својој памети закључи како је најправилније и поче говорити келнеру:

— Ваше височанство!

Келнер ревносно дрема.

— Ваше височанство, — понови он гласније, али никаква одговора, јер је келнера сан дубок савладао.

У том један од оних што играју „конгена“ узвикну једном кибицеру:

— Шта се наслањаш на мене, животињо? … Видиш ли да све изгубих. Баксушчино једна.

— Височанство! — опет ће Александар.

— Парола пуб! — опет ће један играч.

— Атанде! — викну други.

— Ама шта се ова будала млати с некаквим височанством келнерским, која је то сумлата, те ми само малерише крату! — викну један коме не пође за руком да погоди шест пута на седмици, а затим се раздра нервозно, као што и мора човек који губи:

— Голубе, животињо, шта си ту задрљио те клањаш као Турчин, види, стоко једна шта хоће овај лудак, што те зове височанство.

Голуб прену и погледа Александра дремљиво, управо безсловесно.

Александар је тако исто, још много збуњеније, гледао у келнера, и тек сада није могао разумети ситуацију, која је и иначе за њега врло неразумљива. Гледали су један другог, а ни један ништа не говори. Александар први покуша да нешто каже, али га спречи онај нервозни играч који се раздра колико га грло доноси:

— Голубе, стоко брљива, шта блејиш?!

Голуб погледа на ту страну откуда дође глас и одговори тромо:

— Гледам посао!

— Какав посао, зар ти је посао да дремаш ту као каква џукела, пгго не питаш ту будалу шта хоће? … Како је ушао у ме’ану среће немам, пође ми карта наопако.

— Остави се, бога ти, што сад правиш ларму џабе, нека њих двојице, па нека се објасне! — умирују остали оног нервозног играча.

— Ама како да се објасне, побогу брате, како да се објасне кад видиш ли да је Голуб брљив, а овај други луцкан, па га још однекуд зове височанство.

— Е деде, височанство, скувај мени једну каву да и ја будем те среће да ме височанство служи! — заповеди келнеру један од играча.

— Дај и нама пола литра вина, кад си постао височанство! — наручи један од оних двојице што су седели за столом засебно.

Сви ударише у грохотан смех.

Александар се још горе збуни, а келнер се наљути, па поче да се обрецује:

— Шта ви, молим вас, терате комендију са мном? Ја нисам ничија спрдња, ја овде служим поштено.

— Па ко брате, тера комендију?

— Ви терате комендију. Ја ћу да затворим ме’ану, па квит, ја нисам овде за спрдњу.

— Па тај ту пред тобом тера комендију. Ти тамо дремаш, спаваш, шта ли радиш, а он окупио једнако: Височанство, височанство!

Келнер погледа љутито Александра поткрвављеним, непроспаваним, а дремљивим очима, па га оштро запита:

— С киме ви терате комендију?

— Ја, ја… Ми… Ми мислимо.

— Који ви?

— Ми, ми Алек…

Настаде урнебесан смех, који прекиде Александра да изговори до краја своје име.

Прекидоше људи да играју карата, па се лепо похваташе за трбух од смеја.

— Е ово вреди пара, овако изненадна смејурија! — рећи ће један.

— Пази, молим те, у каквом друштву седимо ми. Голубу оде нумера далеко, постаде височанство, а овај почео говор као покојни Александар прокламације: „Ми Александар“.

— Кога ви зовете височанство?! — цикну још раздраженији келнер и унесе се Александру у очи.

— Па ја, ми, знате…

— Шта ја, шта ми, коме ви височанство? — цичи келнер, а сав се тресе од љутине.

Остали у ме’ани све у већи смех.

— О, људи божији, куд на ово наиђосмо!

— Знате маса, па је то сада интересантно, то ми знате, изгледа као величанство, а ви, ви сте онда височ…

— Шта маса, каква маса, зар сам ја, бре, твоја комендија, ја иако сам келнер, ја сам човек, ја имам свести и осећања, ја не дозвољавам… — И келнер јурну на Александра и ухвати га за груди левом руком, а десну измакну.

Скочише гости из ме’ане, којима не би ишло у рачун да им се поквари овако лепо задовољство.

Задржаше Голуба да не удари Александра.

— Пустите ме да убијем пса, коме он прича некако височанство?! — виче Голуб и отима се.

Људи га стегли за руке и не даду му маћи.

Александар се потпуно изгубио. Осећао је да у томе моменту треба нешто да каже, а није имао израза, није имао гласа, није могао речи проговорити. Он је увидео да оно како је он на брзу руку за један дан с’ватио, није тачно, а суштину ствари праве прилике; није тек он могао разумети не за дан, него никада, кад ни ми који смо повазда у маси не умемо, нити можемо схватити наше политичке прилике.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (21/23)

(Претходни део)

Александар, препун разноврсних и чудних утисака, збуњен и запрепашћен, остаде сам на улици не знајући куда ће и на коју страну.

Најзад, њега је тешило једно, био је задовољан што чује да противници новога стања уживају слободе веће него ико, да су им дата чак права да чине све и мимо устав, и мимо обичаје, и мимо све законе земаљске, докле се радикали, за то време, између себе кољу. А он њих мрзи смртно. Ах, колико ли је пута само он за живота зажелео да сви радикали имају само једну главу, па да је он једним ударом мача одсече.

— Али како се радикали, како се та гадна демократија не боји својих противника, како она има куражи да пусти њима и свакоме најшире слободе? — мишљаше Александар даље и опет његов ум не могаше се наћи у тој ситуацији. Он опет осети клонулост, опет је био обузет неразговетним, сметеним осећањем страха и неразумевања свега што се око њега дешава.

Остави масу и зажеле да се склони некуда даље, негде где нема људи, и хте ићи једном споредном улицом. Ишао је, а и сам није знао ни куда иде, ни зашто иде туда, тек главно је да је душа његова осећала потребу за тишином.

Врљао је дуго споредним улицама, по крајевима Београда, без циља и без смисла. Занет у необичне мисли, препун чудних првих утисака, он није ни примећивао ни куда управо иде, ни ко поред њега пролази.

Кад је осетио умор, он приђе једној малој крчми и седе, и не мислећи, за један празан сто. Погледа око себе. За једним столом су двојица играли „џандара“, а њих неколико је „кибицовало“. Пред њима по чашица ракије. Ту је и псовка, и пошалица, и свађа, и смех, све се измешало.

Неки пут настане тако страшна свађа да би мислио човек да се ту за тим столом решава најкрупније балканско питање, а мало после раздраганост и смех у толикој мери да би човек мислио бог зна шта се пријатно догодило тим дивним Србима, као да им је јављено да добијамо Босну и Херцеговину. За другим столом седе два таљигаша. Мршава њихова кљусад и олупане тарнице стоје пред механом, а они сели да мало дану душом. Они разговарају о неком њиховом другу, који је неискрен, и уверавају један другога о узајамном пријатељству. Ме’анџија се свађа с неким унутра у ме’ани и већ је дошло до крупних речи. Суседни бакалин, фурунџија, залудан свет, већ се почео окупљати.

Оставише и они што играју „џандара“ свој посао и сви уђоше у меану да виде шта је и зашто толика вика. Све се више и више света поче тискати унутра и најзад и Александар, љубопитљив, уђе да види шта се то тамо догађа.

Близу до келнераја, код једног стола, објашњава се газда од радње са порезником. Управо то није више објашњење, већ је прешло у најжешћу свађу.

— Ја вршим своју дужност по закону! — виче порезник.

— Ти вршиш дужност! Јадна је твоја дужност кад ти тако радиш; сутра ћу ја тебе министру тужити, и хоћу да га питам шта је ово по овој земљи, какви су сад ово зулуми.

— Ти мораш да платиш, ја ћу извршити наплату путем који ја знам.

— Да избијеш ти очи, господине! Ти мени овде пред мојим муштеријама убијаш углед.

— Плати, па да… — поче порезник.

— Прошло је старо време, а ти си научио под Александром да чиниш безакоње, па мислиш и сад југовине. Е нема, синко, опаметио се данас свет. Спремао си Драги колевке, па ти опет дали и данас за порезника! Место да ћутиш, срам те било, а ти упадаш мени овде у радњу, да ми бламираш радњу. Ја ћу такве силеџије за јаку, па напоље из радње.

— Кога? Ја долазим у име закона!

— Ако шта имаш, ти ме зови у канцеларију, а не да ми ти овде узнемираваш моје госте и да ми ометаш пазар.

— Ја сам тебе три пута звао и онда сам морао да дођем овако.

Ме’анџија, омален, крут, буцмаст човек, удари се руком у груди, па иронично додаде:

— Причај ти то! Ја сам, бре, пропао за радикалну странку. Мене су онда гониле власти и кажњавали ме једнако, све због партије, а сад га, вала, више неће. Чекај док одем само код твог министра, па ћеш ти часком напипати чак негде тамо око Ужица. Потковаћу ја теби опанке. Нема више то што је било, сад наша сабља сече!

— Џукело једна, а шта си радио за време Цинцар-Марковића, ко се скупљао овде код тебе? Ти мислиш не зна свет тебе. Сад и ти неки радикал ватрен, а ја толико пута премештан и губио службу.

*

Александру су и ове сцене биле досадне, узнемиривале га још више и он изиђе из ме’ане и упути се опет ка Теразијама. Како је био толико времена на небу, где не треба ни стана, ни преноћишта, ни хране, он је заборавио на све то. Чудновата појава. Кад је Александар са овога света, као краљ, отишао на онај свет, он се на сваки начин морао и бунити, и препаднути, јер заиста није лако „свијетом променити“, али кад се враћао с онога света на овај, он је мислио да ће доћи у стари познати свет, да ће се осећати исто онако, као што је то и раније бивало. Он се ничему другом није надао, није очекивао ни најмању измену и наједанпут толико се грдно разочарао, јер он се враћао из земље којој је био краљ, као обичан човек. И Александар је одмах у почетку видео да је њему свет овај, да су њему прилике, жеље и мисли у Србији, људи и све што сада наново види, све је то њему много непознатије, много интересантније, него све оно што је видео на другом свету.

Али сада није он ни краљ, нити је душа, којој ништа не треба, јер он је повраћен с неба да на земљи издржи неко време као обичан човек, да се сам брине за свој опстанак, да сам себи заради насушни хлеб, да се осећа исто тако као сваки други човек, који осећа глад, осећа бол, осећа, једним словом, све потребе жива човека.

Он осети и глад и умор. Требало је да се негде одмори и требало је да чиме глад утоли.

Стао је насред улице и бленуо у свет који мимо њега пролази. На њему је било цивилно одело исто онако одлично, као што га је као краљ носио, али није било сада средстава, која је он као краљ имао. Он види да сви који мимо њега пролазе знају куда иду, имају свога циља, располажу са бедним средствима, али они нису на боље ни научили. Ту их има љутих невољника, који су се у беди родили и у беди ће умрети. За људе вреди оно: „Како га колевка однија, тако га и мотика закопа“.

Он је опет ишао даље удубљен у своје чудне мисли, а и забринут шта ће предузети, и тако, тискајући се кроз гомилу, кроз улице, нађе се одједном на Теразијама.

Било је вече. Шетња у највећем јеку. Тротоари препуни господе старе и младе и госпођа и старих и младих, ту су и госпођице младе, управо ту је тај свет неудатих дама од шипарица, па до неудатих баба, ако се с опроштењем, неудата госпођица кад много претури година сме назвати бабом. Ту су у тој гуреми, том хаосу, у тој вајној шетњи измешани сви могући сталежи.

Ту се дражесно затежу сукње и подижу уз ногу колико старовремски морал не би никад дозволио. То се зове шетња, то се мотљање у тој тишми, где човека заболи глава од разних мириса, који се најчешће употребе да заклоне нечистоћу и смрад, најобичније зове „проћи се ради апетита“, „ваља шетња ради здравља“. Све као из неких игијенских, здравствених разлога, ради апетита, ради чиста ваздуха, ради здравља. А све лажно, то све што се туда тим главним улицама слегне и чепа, што се тиска и гура једно мимо друго, долази из сасвим других разлога. Ту су беспосличари, чијем јадном, а иначе вечно доконом мозгу и нема места да шта друго ради у овој земљи. Очи таквих људи шта ће друго, већ да блену у какав женски струк или груди, па и ако су на тим грудима свилом покривеним често налазили насладу и покућари београдски. Ту се иде ради кокетовања, ради курисања, ради свега другог само не здравља ради. Коме је до озбиљне шетње, тај оставља смрдљиви Београд, и све глупости његове, тај се не вуче по прашини и не мирише парфиме, већ иде на свежину, иде ван Београда.

Александар се загледа у тај свет што се тако сјајно обучен тиска тамо-амо тротоарима и с једне и друге стране. Ту су осмејци, ту су ватрени погледи, кокетно климање главом и отмено, дубоко скидање шешира. Ту се беспослени београдски свет бесплатно продуцира на разне начине. Александру и нехотично падоше на ум они препланули, подрпани радници, који онако тешким, упорним радом у исто то доба, мучним знојем зарађују вечеру својој деци. Он и сам, да би га ко питао, не би знао зашто је при тој помисли, при том случајном поређењу уздахнуо, али он је дубоко уздахнуо.

Па ипак и једни и други били су срећнији од Александра. Онима је била слатка њихова мука, слатко је оно парче хлеба, кога радник поштеним знојем натопи, а овима је опет слатко њихово глупо и често одвратно ачење по улицама. Али шта Александар да предузме, шта ће он? Он је далеко и од једног и од другог сталежа, он нити је тамо ни овамо, а осећа да мора некуд, да се мора одлучити на једну страну.

Прво што је онако изнурен и уморан учинио, то је да потражи стан, да се прибере, да се одмори, да колико толико среди утиске и да размисли шта све он треба да предузме у Србији, да види куда да иде, кога да тражи, с ким да се разговори и договори.

— Куда ћу? — чисто гласно запита самог себе.

И заиста он није умео да на то да себи одговора.

Разне мисли падаху му на ум, ал’ он је некако осећао да све то нема смисла, да све то што би он желео не може бити. Најзад паде му на ум Драга и душу му обузе чежња и бол, а сузе се скотрљаше низ његове бледе образе.

— Морам тамо ићи! — изговори опет полугласно за се и јурну ка Крунској улици, како је обично Београђани зову и сада и онда, а иначе улици Краљице Драге. То тамо, то место куда је он нагао била је кућа његове миле Драге, кућа тог његовог и „српског“ Анђела милосрђа.

Стигао је тамо, стао пред кућу и гледао тако као да гледа у затворен рај, гледао и сећао се љубавних часова своје младости.

Улица мирна. Тек гдеко промакне мимо њега и иде даље својим послом, или жури кући. И жандарм је на својој линији, шетка тамо амо и загледне овде, онде на покоји прозор сутерена.

Крај једнога је баш нарочито шеткао, нарочито лупао при ходу цокулама, нарочито се искашљавао, док се најзад не појави на прозору румено свеже лице младе Тотице и један део њених облих груди. Ту настаде шушорење, смех, мењају се чежњиви погледи, и чим се чују улицом нечији кораци, жандар се склони мало у страну, направи лице озбиљно и важно, као што и доликује његовом чину и достојанству, а Тотица се одмах нађе у кујни у послу. Па и пролазник често иако није заинтересована личност, није баш с раскида да погледа у крепко тело, у обли го врат и у пуне засукане руке до рукава. И чим опет нико на улици не смета, опет се двоје мило и драго нађу заједно на прозору и продуже свој разговор, који је, ценећи по изразу њихова лица, веома сладак и интересантан.

— И он је срећнији од мене! — уздахну Александар, мислећи на жандара. Он своје злато има крај себе, а ја сада немам никога.

Стојећи у присенку, посматрао је то срећно двоје што се тако слатко забављају и туга све јача и јача обузимаше његову разорену и растројену душу.

Наједном он виде како се жандар наже ближе лицу младе Тотице, она га ђаволасто пљесну руком по образу, трже се натраг и њен звонак весео смех разлеже се улицом.

Жандар још једном погледа на своју драгану, па онда пође улицом напред идући Александру. Александар се није мицао с места. Опет се загледа у прозоре Драгине куће и слатка прошлост се обнављаше у живим сликама пред очима његовим.

Жандар наиђе поред њега, погледа га подозриво, прође даље и застаде на другом ћошку да одатле посматра Александра. Александар је дуго и дуго гледао у прозоре, па опхрван тешком тугом клону, обори главу и сузе га наново облише. Жандарму, који га пажљиво посматраше, учини се још сумњивије његово понашање, и пође опет к њему.

Александар се трже и погледа у жандарма, који се примицаше све ближе, гледајући га право у очи.

— Војниче, — рече му Александар — кад неко овде у Београду не зна где ће да се одмори и да преноћи, шта он онда ради?!

— Тхе, шта ради?! Одакле сте ви?

— Ја сам… — поче Александар, али се некако на брзу руку није могао сетити како да се каже.

Жандарм га погледа строго.

— Ја сам странац — додаде живо Александар — па не знам како то иде у Београду. Треба умети наћи стан.

— Иде се у хотел, а ако не, онда полиција понеком нађе места.

— Иде се у хотел?

— То сваки зна.

— Врло је интересантно спавати у хотелу у Београду, дакле то и ја могу?

— Сваки, брате, иди па спавај! — рече му жандарм, видећи да је заиста збуњен и необавештен, а једва је и иначе чекао да се врати оном прозору и Тотици.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (20/23)

(Претходни део)

Александар застаде, умуче, престаде да се одушевљава кад виде ту масу радника на тим рушевинама. Он је осетио оно што се чешће осети у Србији, да се за годину преживљују векови. Зар он, силни и својевољни Александар, од кога је дрхтала цела земља, који је ломио и сламао најјаче, чијим ћефовима не смедоше стати на супрот врло често ни вође радикала ни са непоцепаном странком, Александар, који је мислио да су Србија и цео српски народ створени само њега ради, а он и Србија, и српски народ, само Драге његове ради, да дочека и да види како сада тај двор руше поданици његови који под њим нису ни права гласа имали, руши тај страшни двор баш та кука и мотика, баш тај поцепани препланули и бедни радник, који, можда, да није тога посла било, не би ни имао да купи деци своје вечере.

Док је Александар потонуо у такве мисли дотле маса у коју је он упао одједном проломи ваздух ускликом:

— Живела револуција!

— Живела република, доле са трулим и преживелим друштвом!

Александар се трже на тај узвик, обазре се око себе, погледа свуда, виде и полицију, која је мирно пратила тај тријумф Величанства Руље.

Та реч: република, нарочито „Живела република“, Александра још више узнемири. Он сада заборави и на милитаризам и на рушевине, и на некадашњу силу своју; заборави да се чуди како постаде рушевина место одакле се он спремао да још деценијама влада земљом; заборави да се чуди што место звука музике шкрипе досадно радничка колица, што место финих мириса, место парфема, место ружа „са прсију најкраснијих дама“, заудара ту прокислим задахом мученички раднички зној, а место сјајне трпезе, место шампања и рајнског вина, којим се заливају најслађе ђаконије, мирише бели лук, једе се ту жудно тврда и суха кора хлеба, коју је радник знојем својим оквасио. Све је то Александар заборавио у часу кад је ту на томе месту чуо узвике:

— Живела република!

А видео је ко виче, видео је да то траже и вичу на разним језицима, чак и малолетни странци, који нити су Срби, нити поданици српски.

Он се инстинктивно и не мислећи уклони из масе и приђе једном елегантном господину који је с тротоара посматрао масу као и многи други.

Јави се љубазно иако је дрхтао целим својим бићем и поче гласом згушеним, устрепталим:

— Молим лепо, гоcподине, какве су ово прилике, што је све ово?

Онај га промери, погледа га зачуђено, управо се готово више зачуди том питању, него и сам Александар тој наглој промени у земљи, па рече подсмешљиво:

— Ово? — и показа руком на црвене заставе и масу.

— Да, господине, то је врло интересантно и ја бих рад био да знам шта се све десило?

— Шта се десило?

— Да, шта се ово страшно десило?

Онај се засмеја, промери опет Александра па ће га упитати:

— И ви се сад сетисте да питате шта се десило! То ваљда ви једини не знате на кугли земљиној, иначе цео свет зна шта се десило!

— Чудновато, али ја не знам! — одговори Александар зачуђен.

— Па где сте ви живели, господине?

Александар је ћутао, јер се није смео одати; он је морао да буде непознат.

— Изгледа, тако ми бога, као да сте тек данас пали с Месеца. Па зар кроз цео целцати свет прострујала вест да је у Србији погинуо краљ Александар, а ви се ишчуђавати и питате: „Шта се десило?“ Ето, молим вас, ако нисте знали, то се десило код нас у Србији. Јесте ли чули бар за краља Александра?

Александар се збуни. У једно моменту дође му да се раздере колико га грло доноси:

— Ја сам краљ Александар! — али га снага издала, уста сасушила, гласа није могао пустити.

Утом у маси опет одјекну:

— Доле с трулим друштвеним уређењем, живела република, живела социјална револуција!

Александру се једва оте из груди туп и загушљив усклик:

— Живео краљ Александар! Живео!

Александар се занија и умало што није пао, јер га чисто обузе несвестица. Кад дође к себи погледа за масом која је већ завијала иза ћошка код гостионице Лондона, а затим му поглед паде на рушевине, чу опет како шкрипе радничка колица у којима се износе цигле тога двора из кога је он владао Србијом.

Онај господин још је био ту. Његов поглед сусрете се са Александровим погледом и онај му иронично рече:

— Зар ви, господине, јавно вичете: Живео Александар?

— Та то се, забога, једнако викало!

— Знам да се викало, али Александар је мртав, шта сада вреди и помаже викати да он живи.

— Па ко сада управља земљом? — упита Александар.

— И то не знате?

— Не.

— Чудновато, па зар не видите?

— Видим, али овако што нисам никада видео.

— Данас, господине, у Србији влада парламентарни режим, владају радикали, њихово министарство, састављено из скупштинске већине.

На ту реч радикали, Александар се сав стресе, обузе га неки чудан страх, нека језа, а то што чује да они владају, изгледаше му чисто неверица.

— Па како ово владају? — упита пошто се прибра.

— Ето, као што видите!

— А какав је начин ово?

— Хе, начин? … То су, господине мој, слободе; данас под радикалима царује слобода, Слобода је прогоњена, мучена, дављена, притискивана, па чак и у гроб жива сахрањена под последњим Обреновићем, и сада, као што видите, скинута је тешка гробна плоча којом је слобода притиснута била и она је васкрсла као Христос из гроба! — рече с неким одушевљењем онај господин.

— Али, слобода је онда страшна, ако је ово слобода…

Таман Александар да заврши реченицу док се тек с противне стране улице чуше нови неки усклици, нова граја, нова руља.

Лупа се једна редакција. Већ је разбијена, лете каменице на прозоре, а један део масе упада унутра. Радознала публика трчи на ту страну тамо, јуре жандарми да уведу ред, а у маси одјекује:

— Доле с издајницима земље! Смрт плаћеним аустријским шпијунима!

— Живеле слободе!

— Живео народ!

— Живела радикална демократија!

— А шта је сад ово, господине, мене врло интересују овакве ствари? — упита с новим чуђењем Александар.

— Какво је то сада питање?

Александар разрогачи очи и нетремице гледаше тако као да је и лицем и очима и целим својим бићем молио да му се одговори на питање.

Елегантни господин, како је изгледало и сам вољан да се разоноди из дуга времена, а и да обележи своје демократско осећање, примети Александрову забуну, па му рече:

— Ви сте, господине чудан човек кад ви овако обичне, управо овако најобичније ствари не можете да појмите. Ја видим да се ви стресате, да вас чисто ухвати грозница кад чујете усклике: Живела радикална демократија, а исто вам је тако и кад чујете оне малопређашње узвике: Живела социјална револуција.

— Али ја се буним, господине, ја се морам стресати кад чујем да се тако гласно изговарају страшне речи, кад кроз улице београдске одјекују гласови да живи револуција, да живи радикална демократија, а ја врло добро знам, да се то у старо, добро доба није смело ни сањати, о томе се није смело ни мислити, а сада, сада после тако кратког времена, ја ето гледам страшила очима.

— То нису страшила, то су слободе.

— Па за кога су те слободе?

— За свакога, а поглавито за противнике данашњег стања. Они данас уживају највеће слободе, јер радикали који данас владају земљом неће да им се пребаци како су нетолерантни. Радикали веома цене и поштују толеранцију. Као што сте видели, противници имају право и мимо права, они могу радити и мимо устав и мимо закона, па ипак радикали гледају све то мирно. Они имају лепу девизу:

— Види Бог.

Александар чисто оживе, на лицу му се указа осмех задовољства и злураде пакосне освете, и упита:

— Дакле, радикали не гоне противнике данашњег стања?

— Не, они све то зову слободом и не гоне своје противнике, они им чак и помажу врло често.

— То је интересантно. Па шта раде радикали, чиме се они најрадије занимају? Да ли и они воле да примају депутације, да приређују пик-нике, да удешавају порођаје, да се баве шпортом измишљања преких судова и антидинастичара?

— Не, господине, немају они кад ни да се бране од шаке јада, која је вајно противник данашњег стања; они имају преча посла, они сада имају међусобну борбу, они су све друго оставили на страну, па једни другима очи ваде.

Александар се сатански насмеја.

— Ја видим да сте ви необавештен човек, да сте странац, који не разуме наше прилике, али ако сте решени да се овде код нас у Србији дуже забавите, ви ћете тек онда моћи разумети данашње стање! — заврши разговор с њим онај непознати господин, поздрави се и оде.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (19/23)

(Претходни део)

Одједном појави се на улици један од више господе који му је стално чинио доставе и редовно дошаптавао који су непријатељи престола и династије. Александрово благовољење према њему било је увек обилато, а ни томе господину није било нимало криво од тог краљевског благовољења и нарочите пажње и милости.

Александар му приђе поверљиво и ослови га пријатељски.

Стари његов пријатељ стукну натраг, намршти се и упита подозриво:

— Ко сте ви, молим, и шта тражите од мене?

Александар му започе причати откуда он опет у Србији, а онај се грохотом насмеја и одговори.

— Не трабуњај којешта. Прво и прво то је немогућност, а друго, ја видим да сте ви неки плаћен агент, који жели да оклевета мој светао политички рад и моју лепу политичку прошлост.

Мимопролазећи се заинтересоваше овим објашњењем и гомилица света се одмах у почетку скупи око њих.

Онај виши господин, који некада беше у највећем благовољењу краља Александра, када примети да се свет скупља, раздра се колико га глас доноси:

— Господине, да се не усудите преда мном помињати то гнусно име, име онога који је народ и земљу упропаштавао, који је, господине, и мене и моју породицу унесрећио, гонећи ме због мојих слободоумних идеја као борца за света народна права.

Како је овај господин силно викао, то се свет све више и више окупљаше око њих. Радознала маса, као и увек, шта ће из дуга времена, већ да сеири. Господину „борцу за народна права“ допаде се да овом приликом истакне себе као вајкадашњег ватреног слободњака, па узе још јаче викати:

— Ја сам, господине, ако не знате, пропао за Радикалну странку! — ту се испрси и продужи:

— И да тиранин није пао, да остаде у животу гнусни Александар, мене данас не би било у животу. Данас је народ у победи (ту погледа по маси света која се већ у великом броју окупила около) а то је био идеал мога живота: да народ ликује песму слободе над рушевинама двора тиранинова.

Александар се збунио. Није умео нити је могао разумети овако понашање од човека који му је, тако рећи до јуче, пузио, ласкао му, називао га великим, говорио му како је народ стока, како народ треба да буде послушна марва, којом се једино бичем управља, и како сваког онога који другојачије мисли и говори треба везати за колац па стрељати без милосрђа. Тај исти човек, Александар се добро сећао, говорио му је много и много пута, како Србија мора пропасти ако нестане њега (Александра), јер једино он својим великим умом и својом проницљивошћу, својом ретком енергијом и храброшћу може управљати бродом Србије. И сваког онога који би се дрзнуо да пружи прст на Александра Великог, који га ружно погледа, треба такође одмах стрељати. И тај виши господин — што се такође добро сећао Александар — свакодневно му је дошаптавао понеку опасност за престо, опасност за његов живот, а то значи највећу опасност по Србију, по цело Српско племе, по Словенски Југ.

И Александар је обилато награђивао тога пријатеља, који тако будним оком бди над судбином његовога престола, а сада одједном види како се тај човек изменио, како говори исто онако како су некада говорили они које је он њему достављао као непријатеље Српства.

Грешни Александар није знао да има људи који убеђења мењају према политичкој сезони, као што жене мењају шешире и хаљине, па и чешће, јер је у Србији политичка клима кудикамо променљивија него обична клима. Александар је погинуо, отишао је на онај свет много пре него што је ма и најповршније загледао у овај свет. Зато се и збунио, и пошто се једва прибрао, он промуца:

— Па зар ви, молим вас, нисте мени толико пута говорили како је народ само једна стока.

— Одлази, битанго једна, зар се тако говори о народу!? Да не изгледаш луд, ја бих те за ту увреду мојих најсветијих осећања добро научио памети како се говори о народу!

Код тих речи остави забезекнута Александра, погледа победоносно масу, која одушевљена овим ватреним демократом кликну усхићено:

— Живео!

— Живео борац за народна права!

— Живео!

Борац за народна права, за то време усклика, поклони се маси неколико пута и оде победоносно, а Александра промери презриво.

— Алал му вера! — говоре једни пошто је он отишао.

— Диван човек! — додају друти.

— Овакве треба бирати за посланике! — веле трећи.

— Право је, да се такви борци бирају. Видиш ли да је човек пропатио борећи се за наше слободе.

— Али он је био шпијун краља Александра! — усуди се Александар да примети.

— Ко је био шпијун? … Не клеветај одроде, оваквог човека! — викну маса.

— Доле с њим!

— Доле с изродом који вређа наше прваке!

И маса хтеде Александра чак и тући, да се не умеша полиција.

Сада се тек Александар збуни.

— Чудоват случај! — промрмља за се и прекрсти се, ваљда први пут искрено.

Шта је све ово, шта се све ово дешава, шта се збило за тако кратко време?! — сам се за себе пита Александар с чуђењем. Пође улицом даље очајно, клонуо од душевног потреса, а још му бруји у ушима како маса света виче његовом шпиијну:

— Живео борац за народна права!

— Изгледа да је све ово случајност, то тако не може бити, то све није могућно, тако што ја нисам ни сањао! … — мисли Александар за се, док одједном, а улицу закрчила маса света. Стали трамваји, стао цео улични свакодневни саобраћај, овде-онде отварају прозоре беспослене даме да се забављају, и узгред кокетирају, ако буду имале с ким, а маса иде средином улице и нико јој то не брани. Та маса састављена из потиштеног и бедног сталежа, та маса, која је тек од јуче могла сањати о свом праву, та маса о којој Александар није ни мислио да се и она може тако комотно ширити, иде средином улице. Вије се црвена застава што је напред пред дружином, та страшна црвена застава коју Александар није волео ни сањати, слушајући страшила о крагујевачком црвеном барјачету. И сада он види искупљену грдну масу разна света са развијеном црвеном заставом где се креће главном улицом београдском, баш кроз бившу његову престоницу, туда, куда су се могле кретати само масе које полиција дотерује да честитају њему женидбу, укидање, или вајна враћања устава.

И њега обузе туга. Он виде да то гледају и власти и сви они који управљају земљом, и на његово велико чудо нико неће ни прстом да мрдне да се бар савије и уклони она страшна црвена застава. Маса се приближавала све ближе и ближе и из хиљада грла се разлеже:

— Доле милитаризам!

— Долееееее! — одјекну у маси света.

— Доле буржоазија!

— Долееееее! — одјекује маса.

— Доле данашње труло друштвено уређење!

— Долееееее! — понавља се одјек.

Александар разрогачио очи, изгубио се, од чуда не може себи да верује, не може да схвати све то што чује и види, маса већ пролази мимо њега и он с напрегнутом пажњом посматра ко је у тој маси. Према узвицима које је издаље чуо, а иначе кратковид да јасно види ко све то тако страшне ствари изговара усред белог дана, усред његове бивше престонице, мислио је ни мање ни више, већ да се однекуд искупили сви могући силни и од силнијих, сви могући цареви и краљеви овога света и покојни и данашњи. Али кад маса бејаше поред њега и он јасно виде ко саставља ту масу, тек онда се збуни. Ту је видео и децу, и дечаке, и непунољетне младиће, и жене, и старце и људе; ту је и одевених и подрпаних, а понајвише невољних и очајних лица које беда гони на све. И сад та маса састављена из таквог елемента заменила је потпуно овим тријумфалним пролазом кроз улице силу његову, силу Александрову. Он је пролазио у пуној сили својој краљевској тако моћно, али он се није надао да ће доћи време да ово гледа и да изговори речи:

— Врло интересантно, то је чудновато да и ова фукара пролази улицом као какав краљ!

Одједном нешто му падоше на ум они усклици: „Доле милитаризам!“ — а он се замисли.

— И они вичу — мишљаше Александар — доле милитаризам! Чудновато. У Србији то ја треба да вичем; они погађају моје мисли, мени су официри дошли главе, ова маса овде сигурно су моји пријатељи, јер официри су направили силним ову масу, ове које сам ја ’апсио и окивао, и да официра није било, они не би ни главе дигли, али сада, ваљда су се покајали, ваљда су видели да је оно што ја радим било једино за добро њихово, па сада се баш буне на официре, на моје убице, и ја ћу им помоћи. Александар се одушеви, умеша се и викну заједно с друговима:

— Доле милитаризам!

Тај усклик: ,,Доле милитаризам“ тако се енергично и силно отео из груди Александрових, да на њега обратише пажњу сви. Александар је био у елегантном, управо краљевском цивилном оделу и радницима је падала у очи та разлика у оделу и толико ватрено нападање милитаризма, и маса понови заједно с њим исто то и још једном јекну поред краљевске палате (јер су дотле дошли):

— Доле милитаризам!

—Долееееее! — одјекује у маси која за првим редовима наступа.

Александар поче разгледати масу у коју се умешао. Чудна маса. Ту је и чиновника који имају указ, и они викнуше:

— Доле бирократија, живела социјална револуција!

У тој маси било је и бивших шпијуна, који су више него викали, да су им већ и вратне жиле набрекле:

— Доле с лажном демократијом!

У тим редовима, у тој маси, било је вазда странаца старијих и млађих, који и нису српски поданици, нити су уопште Срби. Ту се ружи и грди Србија на немачком, на мађарском, на чивутском језику, и Александар гледа то, слуша својим рођеним згшима, и никако да верује себи да се то заиста догађа, да је све то стварност. Њему се оте поглед на места где бејаше стари двор, тај страшни двор, одакле се онако крваво и страшно владало земљом, та страшна кућа из које су пре кратког, врло кратког времена наредбе Александрове одјекивале земљом као крвожедни урлик курјака и шакала у тамнини политичких слобода, у степама политичким, где нигде ничега нема до суровог мраза и завејаног снега, којим су плаћене Александрове слуге засули и замрзли идеале, понос, љубав према Отаџбини, слободу, осећање за правдом и све што је добро, све што је племенито у земљи Србији.

И тај тирански двор, тај двор у коме је Александар пировао пиром и онда када је по наредбама његовим народ пливао у крви својој, тај страшни двор од кога је цео народ од страха грознице добијао, био је у рушевинама.

Радници мирно раде. Не звуче отуда више телефонске жице, којима се дају страшне наредбе:

— Удри у месо!

Не пирује се ту више, не шета туда с дијадемом на гордо уздигнутој глави јучерашња блудница, која је воду вукла у тестији, поцепане сукње и још горег карактера; не плету се ту више планови за погубљење поштених, ту се више не снују сплетке; ту се више не удешавају лажни порођаји, одатле више не отпоздравља нико фалсификовано народно одушевљење за сва недела. Ничега од онога што је било, не постоји ту више. Место деколтованих дама, од којих се многима виде на врату и грудима црвене пеге од бува, што лепо стоји према господској свили, место подлаца у фраковима и под лентама, који трпају дворски ајвар у џепове, пошто им више у трбух није могло стати, место свега тога сад су пусте и неме рушевине. Радници, поцепани, засуканих рукава, руше то чудовиште од куће мирно и спокојно исто тако, као да руше какву невину пиљарницу. Шкрипе колица, износи се земља и цигле, ради се посао као сваки други посао.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (18/23)

(Претходни део)

Пред Београдом

Заиста као да је природа изгубила човека. То двоножно створење труди се да буде све, а најчешће се човек труди да буде животиња, животиња сваке врсте, а најмање их је који жуде, који осећају потребу да буду оно што треба да буду, да буду људи.

Око Александрова престола, око Александра баш су најчешће и бивали они „људи“ који су били све и свја пре само не људи. Они су играли улогу и мајмуна, и хијена, и курјака, и лисица, и волова, али се само тим људима није допадала улога људи. За понеког од њих могло се рећи исто онако, као што се прича да је рекао један паланчанин за једног окружног начелника министру Радивоју:

— Јесте ли чули, господине министре, и во је колико-толико човек, ал’ он баш никако.

И кад је Александар био окружен, с мало изузетака, таквим створењима, од којих је и природа са свима својим законима дигла руке, онда није чудо што први пут усамљен у ноћи, сред природе, осети страх у души.

Окрете се опет Београду. У том са Саборне цркве београдске поче избијати сат поноћно време. Потмуло одјекује кроз ноћ тај звук и буди осећање страха када откуцава то глуво доба ноћи.

Одједном, кад и дванаести час откуца и звук се изгуби у њиховој ноћи, над мрким и поносним градом појавише се духови палих бораца приликом освајања Београда у нашем устанку. Тихо и поносно круже около и ваздухом иду нечујно. Око крвавих глава њихових вију се венци славе, а месечеви зраци као да се труде да што више обасјају небесним сребром витешке ране њихове.

И као да ноћ, као да цела природа зашушта с тајанственим гласом тих витезова:

— Поооотооомциии! Чувајте слободе, јер ће вас клети крв наша.

Александар је чуо и разумео тај шум што проструја кроз тишину ноћи, осетио је како ти духови с презирањем указују прстом на њега и он даље није могао издржати, већ паде на колена и процвиле:

— Милост, не гледајте ме тако!

На то опет као да кроз ноћ прође подругљив смех и духови се изгубише.

У Београду

После тог ноћног потреса он и сам није знао како се обрео у Београду.

Прво је хтео отићи у стари двор, тамо где је погинуо оне за њега ужасне, а онако величанствене и радосне ноћи за цео српски народ, али је осећао страх и стао се сећати свих појединости, и не смеде одмах тамо.

Било је рано изјутра. Крцкају товарна кола у којима сељаци терају дрва, сено или ма шта од своје робе на пијац, пролазе радници, поздрављају се, журе на посао.

Прође и једна чета војника и Александар помисли да ће га поздравити. Чета оде даље и лупа добоша се изгуби.

Са чудним новим осећањем обична човека који се налази на улици међу људима који су некада били његови поданици, пође он даље. Пријатељ пријатеља, друг друга, једномишљеник једномишљеника среће на улици, разговарају, шале се, рукују се а он усамљен без игде икога, он који је мислио да све то што туда гмиже, да су сва та двоножна створења, која се називају људима и живе у Србији, створена само њега ради. Истим тим улицама куда сада иде, пролазио је и као краљ, у колима, с десне стране му његова мила Драга, тај анђео милосрђа, а кола опколила бесна гарда. Пред колима и пред гардом јуре два гардиста као весници. Жандарми као да ничу у таквој прилици на сваком кораку, те ревносно гурају и мувају свет да бајаги предупреде какву опасност. Стаје цео саобраћај и кола, и коњаници, и пешаци, све то бежи у крај, трамваји престају, а цела улица трешти од коњског топота краљевске пратње. Све се клања, све скида дубоко капу, па и коме се неће, јер многобројни шпијуни нису имали друга посла, већ да лове такве ’тице, а ако их и не би уловили, они би их зачас измислили.

Улица и онај свет што се креће улицом за њега је било сад сасвим нешто ново, сад је он био на улици обичан човек, сад је могао гледати људе онакве какви су.

Њему се допаде да се мало поразговара са својим бившим поданицима и приђе једном раднику што је оправљао калдрму.

— Добро јутро! — рече му Александар.

Радник му одговори на поздрав и спусти алат, па га онако чучећи погледа и учини му се као да га је негде виђао. Александар је посматрао сухо препаљено лице, на коме се тако јасно оцртава сва невоља, сва беда и горчина његовог сталежа, а тај израз лица био је у пуној хармонији са његовим бедним, искрпљеним и подрпаним хаљинама.

— А шта ви то радите? — упита Александар.

— Мучим муку! — одговори му онај суво, више љутито, што му стаје на јаде и продужи посао.

— Је л’те молим вас, а да л’ вам је жао краља Александра?

Радник га погледа зачуђено и преко његовог мрачног лица пређе горак, подругљив осмејак, па ће рећи:

— Ја жалим пријатељу што се он и родио. Камо наше лепе среће да га никада није ни било.

— То је чудно а интересантно мишљење! Али он је био краљ.

— Немој ми, молим те, зановетати ту вазда; краљ, не краљ ја бринем да ми деца не помањкају од глади, а ти ми причаш о краљу Александру. Па да сад кажем немају права анархисте! — заврши радник последњом реченицом, махну главом, уздах једва чујан оте му се од груди и он продужи посао. Александар је стојао подуго код њега, гледао како ради, посматрао његове грубе и жилаве руке, па се сам замисли и мишљаше о томе што му радник рече. Али он није могао схватити сву горчину бола овог поштеног и јадног човека. Он је владао земљом, био је краљ, то су били његови поданици, али он те поданике није знао, он није ни разбирао за њих. Кад би он, окружен сјајном краљевском свитом, видео на њиви, или ма где, радника мучна и невољна, можда би само узгред помислио како је то једна нарочита врста животиња. Он нити је познавао, нити је осећао душу народну. Уз звуке музике у богатим салонима, окружен поквареном околином, која му је помагала да тим невољницима одузме и оно мало дроњака с тела, он није изблиза могао и сањати да се под тим дроњцима крије чиста душа, да куца кудикамо племенитије срце него под лентама његових министара. Он није завирио у сељачку колибу у којој је зими шћућурена читава породица око мало димљиве ватрице, на којој пиште сирова дрва, а ветар наноси снег унутра.

Он није знао шта се дешава у забаченим, смрдљивим и јадним крајевима Београда, где је читава породица у мрачној, влажној соби где вода пишти из дувара. Па се и у тој бедној собици ни хлеба нема. Деца пиште, мајка очајно превијена седи негде у углу на каквим дроњцима, метила изнемоглу главу на колена, а сузе јој квасе мршаве образе. А отац, тај јадник, нема посла, нема зараде. И кад дође први, онда зеленаш одузме тој јадној породици и оно мало дроњака и избаци их на улицу.

И онда би он тек видео да се и у тој беди и невољи у тим бедним колибама и влажним избама често пута много паметније мисли него, у светлим салонима београдским.

Зато Александар није ни могао схватити што се радник онако разговара, он је у себи закључио да је он неки напрасит човек, неки намћор, који нема светске углађености.

Пролазио је улицом, тамо-амо не знајући ни сам шта да предузме. Некако му исувише и непознат и незгодан нов положај. Он би се умео дивно наћи у својој старој улози, ту би он знао шта ће, ту би одмах око себе имао све своје старе улизице, али шта да ради сада. Нити да укине устав, нити може да прима луде депутације, нити да објављује преке судове, једним словом ничега што се њему допада, ничега од свега онога што је испуњавало цео његов живот. Како је то за њега да гледа оног подрпаног, суморног радника, да слуша његов уздах, кад је он научио да се после каквог државног удара, од кога зајечи болом цела земља, забавља блазираним вицевима, одвратним оргијама, или слушањем најмрснијих причица и анегдота.

За столовима, у хладовима, пред кафанама седе људи, пију каву, разговарају, смеју се, ћаскају, а на многим местима овде-онде воде се политички разговори. Покаткад је полемика толико заоштрена да дође до свађе. Александра заинтересоваше ови разговори те приђе и он једном празном столу до кога су седели њих неколико и препирали се. Управи сву своју пажњу на ту препирку.

— Шта ти говориш?! — цикну један за столом — хоћеш ти да ми се правиш самосталац, а честитао си Александру женидбу, срам те било.

— Ја потписао?! — брани се други — пази ти шта говориш овде пред људима. А ти имаш најмање права да икоме пребацујеш. Зна цео свет да си ти потписао Александру честитку за укидање устава. Шта се ти сад као правиш важан?

— Ја ћу ти донети број новина у којима си ти штампао твоју честитку о женидби; ако ти мени покажеш новине у којима је моја честитка, ја пристајем да ме стрељају.

— Море, оставите се људи — умирује трећи — што сада потрзати те прошле ствари. Шта је било, било. Такве су, брате, биле прилике, па се тако и морало радити. Ако баш тако започнемо, онда нико неће прав ни остати. Онај честитао укидање устава, онај женидбу, онај преки суд, један се одрекао странке, један ово, један оно, кад погледаш, није ни било лако.

— Е, то је оно што ја кажем — опет ће први — ја знам да није било лако, да је било тешко и претешко, а има људи, има још доста људи који су се кроз све те невоље, кроз сву ту пустоловину, политичку буру и вратоломну бујицу, ипак одржали усправљене главе и светла образа. Па зашто сад да се пушта олош, да се пуштају они политички прсташи, да се они размећу? Зар се може мирно гледати да се данас, у доба нових слобода, у ово доба парламентаризма, гурају међу честите они шпијуни и улизице Александрове. Они се и не увлаче у напредне елементе да што користе општој ствари, већ се увлаче да што ћаре, или, што је најопасније, да сметају слободама; они раде на томе да обнове александровштину, без које они не могу да живе.

— Какви су ови разговори? — помисли Александар за себе и није могао од чуда да се прибере. Чак му изгледаше неверица да он то мора све сам својим рођеним ушима слушати.

— Гле, туда пролазе и жандарми и полицијски чиновници, па још никог нису отерали у затвор! — промрмља Александар за себе, диже се и пође, не могући да слуша даље тако одвратне разговоре.

Најзад њему паде на ум да потражи оне којима је он чинио, да га утеше и да он њих и утеши и обрадује.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (17/23)

(Претходни део)

Путујући кроз васељену Александар је врљао, јер се никако није умео вратити истим путем којим су га са земље одвели на онај свет. Њему је увек својствено да пута не зна и да најпре избере најгори пут. У времену томе натрапа на Марс.

— Је ли ово кугла земљина, молим лепо? — запита Александар неку чудну прилику, каквих на Земљи није виђао. То је било створење планете Марса, које одговара створењима што се зову људи на вашој Земљи.

То биће само је разумело реч Земља. Загледа се у Александра, поче га мерити од главе до пете, па узе тужно махати главом, као да тиме сажаљева нашу јадну планету.

— Ја сам бивши краљ Србије Александар. Погинуо сам пре извесног времена и сада по наређењу Вишњег морам да путујем натраг за нашу планету.

Кад оно Марсово биће чу те две речи: Александар и Србија, одједном прште у смех и изговори неке Александру занимљиве речи. Чак се на Марсу била чула чуда Александрова и овај се становник, те опет за нас смешне планете, није могао уздржати а да се слатко не насмеје.

— Вала баш и изгледаш као да си са Земље пао, што веле! — понавља једва кроза смех становник Марса.

— За многе моје министре говорили су људи: нашао министре све нека чуда као да нису са Земље већ као да их је на Марсу тражио и нашао! — сети се Александар, како је чуо да се говори још кад је он краљевао у Србији, па и он удари у гласан смех.

— На Марсу нема Александра. То чудо о коме смо слушали да је само на једној јединој планети, Земљи, постојало, а и на тој планети се само могло у једној јединој земљи Србији одгајити, на Марсу нити може бити нити је тог чуда било!! — мисли за се становник Марса и лепо да се отегне од смеја.

Дало се тако на смеј и Александру, па и он да пукне од силна смеја. Само што он друго мисли. Он је загледао и све више и више посматрао оног чудноватог становника с Марса, и све му више и више долази сличан с многима од његових бивших министара.

— Интересантно! — говори он опет кроза смех за свој рачун — како се то чешће догађало да има министре што личе на овога с Марса. Па добро су неки из опозиције и погађали. Чудновато само како им је то падало на ум.

Такве је чудновате малере имао Александар на путу своме кад се враћао на земљу да опет види „свој драги народ“.

То није био један малер, они су се прилично догађали, а није било само на Марсу, већ и на неким другим планетама.

Највише се забавио на Месецу. Ту се пријатно осећао и Месец је заволео, што кажу, као да му је на Месецу пупак одсечен.

Најзад како тако, тек он је стигао, а и морао је стићи по највишој наредби.

Душа његова пала је на аустроугарску обалу, баш на обали где се Сава и Дунав састају.

Била је ноћ, лепа летња ноћ. Пун месец плива преко звезданога неба и зрацима својим посребрава две тихе велике реке, а за зрацима, са тим сребром месечева одсјаја, меша се и светлост запаљених сијалица на обали српској у Београду. А овде онде пада сенка разних предмета, дрвећа и зграда, и та тамнина, пуна неке тајанствености, даје још више чари. Александар није гледао равницу која је пукла иза њега, већ се био обрнуо Београду.

— Београд, моја престоница! — прошапута — и ја је не умедох сачувати.

Никад му се Београд није учинио тако поносит и велики, тако узвишен и сјајан. Из њега допире потмуо шум још будна становништва.

Са прозора и од сијалица бљешти светлост, па у ноћи издаље изгледа као да је престоница у неком свечаном руху. Тврђава београдска баца тамну сенку на вале Дунава и заклања онај дивни одсјај месечев, што трепери и плива по њему, и као да том језивом тамом хоће да улије у душу неки чудан страх, као да оне тамне и горде зидине његове, што поносно стоје кроз многе и дуге крваве векове, чувају страшне тајне минулих векова, али ипак са презрењем гледају све гнусобе, и ругају се ништавилу живота и сићушним пролазним сујетама људским, и због којих су се често, врло често, стародревне зидине његове умивале крвљу невиних и честитих људи. И Дунав као да с пажњом, с неким поштовањем спира крв разних народа и разних векова с тих зидина, али ни он не одаје тајну, и он је нем иако би знао да прича чуда из стародревних времена и скоре прошлости.

Александар се загледа у град, гледао га је дуго, гледао у Дунав, и она тамна страна Дунава, којом он запљускује зидине града, ули му у душу неки страх, осети како га издаје снага.

Иако је Дунав ћутао, иако је ћутала и тврђава, тај вековни споменик крвавих прозора, зала и добра, Александрова душа је разумела, осећала страх, осећала како му тамнина оне воде неким тајанственим шумом говори:

— Знам ја све, овде су твоје жртве.

Александар окрете главу од Србије и погледа дуж банатских и сремских равница.

Равни банатске и сремске, те српске равни, кроз које се хоре српске песме, у којима живе подјармљени Срби — ћуте ове ноћи као и Дунав, и Александар опет устрепта. Он та поља никад није гледао, никад није осетио тајну ноћну, никад није могао разумети како нéма широка поља, обасјана, посребрена месечином, прошарана сенкама овде онде, како неке нејасне контуре и нема тишина говоре, говоре много одређеније, много силније него најјачи говорници. И Александар навикнут да слуша само кретенске вицеве своје околине, навикнут на подла ласкања бивших људи, навикнут на пљескање глупе масе, која одобрава још глупље ствари његове, навикнут да му двоножна створења што се људима зову одобравају све суманутости његове, први пут је осетио, како нéма, пространа и широка природа, као пукло звездано небо над њим, и широка поља пред њим, и тишина Дунава, и оне зидине градске, суморне и поносне, како све то говори другим језиком. Небо и пространство бесконачно не лажу, не лаже Дунав, не лаже ноћ, није лажно ни оно осећање што га ноћ тајанственошћу улива у душу; лажни су људи, они су дволични, они једино кваре природу, кваре вечну истину.

И морало је бити страшно осећање у души Александровој, у души тога човека, који је само људе, само рђаве људе, само лаж имао пред очима целог свог века.

Погледај биљку, и ти одмах знаш и како је никла, и како се развијала, и одмах унапред знаш кад ће да цвета, кад ће и тачно у које доба да плодом уроди, и, што је главно, знаш и каквим плодом. Биљка не прави изненађења, она је доследна, откад никне, па док не увене, својој природи. Камен је вечно камен, па и животиња, и ако је животиња, бар је целог свог века животиња. Свему се зна шта је, свему се може ухватити крсна имена, али човеку никако. Крушка неће никад покушавати да игра улогу камена, нити ће се камен хвалити како на њему рађају јагоде, нити ће скромна јагода икад зажелети да представља кедар ливански, нити ће кедар ливански хтети, нити може, бити татула. Магарац се не прави лавом, нити је лав кадгод у свету играо улогу миша, нити се миш пријављивао као конкурент волу, да он вуче кола.

Али, човек, грешни и неосвешћени човек, он је све; то биће природно, природа је изгубила.

(Даље)