Гадне су жеље! Бранко пева да су му жеље да има крила. Враг би га знао шта ће му крила. Ја сам желео да будем жандарм.

Није то шала.

Жандарм, и то пре него министар. Желим да ’апсим.

Кога?

— Кога, кога. Сваког! Само је ли Србин!

Бити Србин, то је отежавајућа околност.

Ах, што немам власти!

Што?

Прође ми живот, а немам права никог да у’апсим. И да имам власти, ја бих све по’апсио.

Питаш га:

— Ко си?

— Тај и тај!

— Јеси Србин?

— Јесам.

— А, е то је већ основ подозрења.

— Колико ти је година?

— 50.

— 50. То је страшно, Србин, а 50 година. То је знак да је на све готов.

— Е, кад је тако, ’ајд’ пријатељу у ’апс.

— Што?

— Зато што си Србин.

— Немам кривице.

— Како да немаш, кривица ти је што си Србин, а чим си то, имаш диспозиције за сва зла.

Уби[j] Србина чим напуни 30 година, јер кад свет позна, постаће нитков.

Ово је тачније него оно Гетеово:

— Распни сањалицу… (итд.)

„Страдија“
5. мај 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.