Неки мудар капетан бацио је око на прасад једног председника општине из његовог среза. Божије заповести нигде не кажу: „Не пожелај прасе ближњега својега“.

Једном приликом кад беше дошао тај председник у среско место на пијац, рећи ће му капетан:

— Ама чујем да имаш добре прасце?

— Имам неколико, али нису најбољи. Сељачка посла, знаш за вас господу треба бољих!

— Не увијај, море, добри су они, видео сам ја. Таман су сад за клање. Па, к’о велим, ти знаш шта је ред.

— Па да ти донесем једно! — вели председник.

— Да донесеш, јакако!

Идуће суботе заиста донесе сељак прасе. Али досетљиви капетан раније наговори жену да, кад се прасе донесе, никако не прими, и објасни жени свој план.

— Јеси ли донео, а?

— Донео, Господине, знаш јe да је пуно као јабука.

— Баш ти хвала, однеси га, вере ти, мојој кући, предај жени, па дођи до мене у канцеларију да пијемо по једну каву.

Председник однесе прасе и зовне госпођу.

— Ево, донео сам једно прасе, па господин рече да га вама предам! — рече сељак.

— Таман посла! Какво прасе! Треба ми и то да ми само ђубри, да дречи и да ми смрди туда. Носи ти то куда знаш!

— Ама лепо је, госпа!

— Нећу ја да чујем за прасе, нити ми тај гад треба у кућу. Носи господину, па нека ради с њим шта хоће.

Сељак молио, али не помаже, капетаница неће да чује. Шта је знао друго, већ да запрти прасе, па натраг. Јави се капетану.

— Шта је то? — рече капетан као зачуђено кад угледа да председник носи опет прасе — што ниси однео то кући?!

— Носио сам, па госпођа неће никако да прими!

— О, брате, баш је мука с тим женама! — рече капетан и као замисли се нешто, па додаде:

— Кад је тако, шта му могу сад?! … Него знаш шта? … Мени засад још није нужда да га кољем, па пошто га немам где, то га ти врати кући и при’рани га докле ми не затреба. А што утрошиш хране за то моје прасе, ја ћу ти лепо платити.

— Лако ћемо, наредићемо се к’о људи, а и шта може оно појести? То је ситница, зар ћемо још то да гледамо.

— Е, лепо, дакле, носи ти њега и храни га докле мени затреба.

Тако и би. Сељак врати капетаново прасе.

Прође неко време и сељак запита капетана:

— Треба ли да ти дотерам оно твоје прасе?

— Нека га, још није нужда.

Прође месец, прође два, прође пола године, а с времена на време сељак припита:

— Хоћу ли да дотерам оно твоје прасе?

— Па нека, бога ти, још мало доцније тамо. А ти га храни добро, па ћемо после видети рачун шта кошта храна.

— Лако ћемо већ, људи смо! — вели понизно сељак. Шта ће: власт је власт!

Прође више од године дана. Опет ће једног дана сељак:

— Ама, господине капетане, оно твоје прасе већ вепар. Угојио се, једва иде, па треба да га дотерам, не вреди више да је на храни.

— О, брате, видиш, ја и заборавио за то моје прасе. Да си ми богдице јавио то бар пре неколико дана, а ја купио свињу те заклао и истопио маст! — вајка се као капетан.

— Па шта да чинимо?

Капетан се као размишља, па ће тек одједном:

— Па колико може да изнесе то моје прасе?

— Па шацовали смо га ономад ја и комшија, може да изнесе близу 200 кила.

— О, хо! — рече капетан и осмехну се.

— Угојило се, мани га.

— Па пошто може да се прода по пијачној цени? — пита капетан.

— Па, оно вреди преко петнаест банки брат брату, а може да истури и јачу цену.

— Е па знаш како да наредимо?

— Како рекнеш, људи смо!

— Вреди велиш толико?

— Толико вреди.

— Лепо, дај ти мени сад десет банки, а ти га продај и узми оних пет банки за храну. Није појело ни четири, али к’о велим трудио си се око њега, те оно ресто узми ти.

Шта ће председник? Некако му се не оставља председништво. Шта му зна друго, већ извади десет банки, изброји капетану, дигне „вeс“ и вели:

— Е, ’вала, господине!

— Немаш на чему. К’о велим узми оно ресто преко хране, па купи нешто домаћици и деци, трудили су се и они.

— Јес’, трудила се деца, она то раде, ја, знаш, у послу.

— Е, па ето, тако, купи им што и кажи: ето то ви дао господин капетан што сте хранили његово прасе!

— Е, баш ти ’вала, господине!

Заиста ретка мудрост!

„Страдија“
24. март 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.