Tag Archive | Srbin

Краљ Александар по други пут међу Србима (15/23)

(Претходни део)

III
АЛЕКСАНДАР ОПЕТ НА ЗЕМЉИ
Неколико речи читаоцима

Е сада, драги читаоци, можемо мало данути душом и ви и ја.

Драгу, нашу дичну Српкињу, удадосмо за владара пакла. А тек шта мислите, шта нам само то вреди. Ми Срби, шта ко ради, ми само грешимо, и ваљда је у паклу сразмерно наjвећи проценат Срба од свију других народности. И онда ћемо, кад већ будемо тамо имали Драгу, која ће нам и у паклу бити анђео милосрђа, баш исто тако као што нам и на земљи, у оном земаљском паклу режима Александрова беше жена тога владара земаљског пакла и ми је из неке необјашњиве захвалности назвасмо због тих врлина анђелом милосрђа.

Судбина је судбина, и њој је Усуд тако усудио да помаже демонску власт. Мефистофело са свима легионима црних паклених демона имаће много и много да приме и науче у свом послу од дичне краљице Српкиње, од тога нашега анђела милосрђа.

Шта, драги читаоци, има вас који црвените, да вас почем није стид од свога прошлог подлаштва?

О немојте, забога, што се стидите, а и откуда се Срби још могу и застидети. То мене само очи варају, то ја само ласкам вама, драги моји читаоци, измишљам на зор бар коју добру страну нашем jавном мњењу.

Поодавно је како смо ми Срби почели губити и стид и образ; докле га сасвим не изгубисмо, почесмо се још цинички церекати свакој врлини која се међу нама јави. Врлине се повукле, крију се, слабо смеју и да се појаве у нашем друштву, јер и кад се која појави, ми на њу дижемо одмах хајку, одмах је прогонимо и дивљачки злостављамо. Не дамо ми да нам нико ремети наше појмове, да квари хармонију полутрулог друштва.

Ја сам, право да вам кажем, веома задовољан Драгином удајом, а видим и вама то годи. Па ја сам се и трудио да тиме, драги читаоци, учиним вама по вољи, јер ће бити даљих ствари које вам ни мало неће бити по вољи.

Александар се по наредби вишњега већ кренуо с небесних висина и долази међу нас.

Ја сам га нешто и жељан, а и ви сте га се зажелели.

Он ће свуда проћи прерушен на разне начине, обићи ће све слојеве нашег друштва, и ми ћемо се и случајно одати какви смо.

Само, драги читаоци, да се не љутимо.

Ја лично нећу поштедити ни самога себе, па ни своје најближе пријатеље, истине ради, а сад ви, остали, мили моји, немате нимало права да се дурите.

За сада, драги читаоци, да се у љубави растанемо.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (10/23)

(Претходни део)

И ти си, као син тога Румуна, наследио престо, па си и ти као Румун исто онако као и твој отац говорио како ћеш очувати традицију дома свога, како ћеш под срећном звездом Обреновића водити Србију путем среће, ти као носилац таковске идеје.

И та твоја такосвска идеја, којом си лажно парадирао, била ти је као страшни Дамаклов мач, који је висио над главама твојих поданика! — чу се неки небески глас.

— Молим вас, лепо, ја сам, знате, за живота често употребљавао тај израз „носилац таковске идеје“, али, ако је то грех због кога Бог неће да ме рехабилитира, ја свечано изјављујем и дајем своју краљевску реч да ни појма немам о тој фрази. Мене су научили да ја треба тако да кажем и ја сам тако говорио. Ја бих молио да ми се та идеја објасни, шта то значи таковска идеја. Ја сам био у Такову по традицији предака, али ја нисам о традицији ни размишљао… Шта ви, господине анђеле, мислите о мојој традицији и моме праву као „носиоца таковске идеје“? — проговори Александар.

Анђео га погледа с болом, с изразом дубоког жаљења: чиста, анђелска душа ни овде не устрепта гњевом, већ се благо осмехну на ову грешну душу и рече:

— Александре, по наредби мојих претпостављених имам да те спроведем у румунско одељење.

— Али, молим, ви ми нисте објаснили ни традицију ни таковску идеју, а велите да сам ја Румун — промуца Александар.

— Е, видите, величанство, проговори Ранко с презривим осмехом — ви ћете то туденака по паклу размишљати о тој вашој традицији и таковској идеји, као што је овај овде поштени радник, живомученик и живопаћеник, са мном заједно размишљао цијела свог вијека ко је отац краљу Милану, а ко је твој деда. Е, вала, овде ти не вриједи господару увијати. Ја молим, ево, овога овдје свијеца да саслуша и нас каљогаже, нас који једемо коприве ка’ ћурад, нас, брате, који спавамо под колима, којима је цијела вијека жљичкала вода из поцијепаних опанака, којима је ова овдје Драга још тражила да јој мимо кулук доносимо још и колијевке. Еве, тај брат сељак је тамновао и робовао зато што је хтео дознати ко су наши нраљеви. Е, је л’ тако, браћо гуњаши, а ако и ође на небу не дочекамо правду, онда ћемо опет у опозицију. Бићемо, вала, свече, и овде ка’ радикали.

— Ранко — рече светац благо, блажије много него што са Александром разговара — умири се, све ће се то видети, ко је прав а ко је крив. Моја дужност овде није да одвајам праведнике од грешника, већ је мени једино стављено у дужност да Александра одведем у румунско одељење и ништа више.

— Вала, светитељу, ми потпомажемо Ранка! — викну онај Шумадинац што је био у’апшен због разабирања ко је био отац краљу Милану.

— Сви ми гуњаши помажемо! — викнуше сви сељаци.

— Та не лајте, небо вам сервијанско! — цикну један Лала — слушајте шта овде свети говори.

— Ћути, Лало, ми морамо овдјенака рећи нашу муку и невољу, кад се то никада на земљи није смело.

— Та да, право велиду, рече оном првом Лали један друти — ко ће на земљи све смети и касти. Код нас што оно пева Чика-Јова били Мађари, а код њих џандари. Та зар не видиш да то није био никакав Пијемонт.

— Ћутите ви тамо, Чвабе, шта ви причате, ми помажемо Ранка. Ми смо сви с њим! — викну један српски сељак.

— Е, сунце им паорско, сервијанско, што ти лажеду. Та зар сад се нађосте да браните Ранка. Њега и ’апсиду и протеруједу и окиваду и гониду и претресаду, а ви ћутите к’о кере… Виш ти њи’, сад они говориду, а сви сте за живота радили друго. Ми се наслушасмо чуда из Сервије: паори идеду у депутације. Паори честитаду, паори одобраваду, касти, једно непоштено венчање, једнога, рећи, краља, паори. Та све ви…

— Е, јесу и многи наши сељаци били, што вели овај брат из прека, како не треба — поче опет Ранко — али ево то свијетац зна. Сељака су лагали сви. Лагао га, брате, краљ, лагао га митрополит, лагао га министер, лагали га сви, па су многи и попустили, па куда ће јадни сељак по неки, но кад га слети мука, да и он удари у лаж.

— Е, погађа, вала Ранко, баш ’нако како је, нема ту да кажеш ово ни оно, додаде један од сељака. — Оно има, знаш, и од наши’ па се тако одмету у те политике, па трче око капетана и око начелника да добију за председника, ал’ то је друго, то ми и не рачуњамо. Боже, шта не чине ти људи, и то све за тај пусти кметски штап. Напусте и кућу и жену и децу, напусте и батале свој посао, па кад погледаш, они само трче ки бесомучни час капетану, час начелнику. Па ти тако заврзу и цело село, те и ми после од све муке и невоље једни уз једног, други уз другог.

Ето, баш у нашем селу Дишко и Панта изгибоше због тог несрећног кметства. Добар газда један, добар газда други, а капетану добро дошло, па и’ лаже обојицу. Тек само погледаш, а из Дишкове авлије крећу сабајле пуна кола овса, тера капетану на поклон, ал’ се не да ни Панта, тера он одма’ двоја, чим овај једна. А капетан и’ лага, лага тако из дана у дан док не дадоше по једну летину и један и други. Кукају њине жене као кукавице. Ја сам баш био код Панте кад му једног дана подвикну жена. Оно знаш, жена је жена, женска памет, што веле, ал’ она њему очита жестоко и паметно, говори ки неки мушкарац.

— Шта ти, бога ти, узео ук, ки луди човек. Срећни људи куће кућу, а ти раскућаваш и оно што ти отац оставио. Целу летину с имања даде оној капетанчини, па сад му и паре носиш. Једну њиву си продао, па ћеш и ово друго. И тебе и оног лудог Дишка ја бих везала па отерала у луду кућу.

И истина је жива. Тај наш капетан, како се зуцкало, био је жандар, ал’, веле краљ га овај исти наместио ту. Кад је дошао у наш срез, није имао пас за шта да га уједе, а за годину дана он газда, па још каки. Купио и вијакер и два коња ки виле, па кад прође кроз срез, грми, боже ме прости, ки свети Илија. Шта ћеш, сила бога не моли. Ко само зуцне, а капетан одма викне како је то противу краља, па човека још у окове. Окује понеког који је добар газда па и да не каже ништа, само да му дигне сто, двеста банки, бајаги да забашури ствар.

И тако Дишко и Панта док се тераше код капетана, тераше, па окупише после код начелника. Јао, мајко, кад се онај поче да мешка. Онај ти не зна на ситно, но им за час оде по једна њива к’о на златан крс’, па их после начелник, кад напуни џакове, посла код министра. Оно, ти знаш, ми смо сељаци прости људи, ал’ по својој памети видели смо све како је то везано. Кад капетан диже, начелник ћути, зна он да онај њему мора да преда већи тал. Па онда диже начелник, а министер ћути, зна и он да начелник не сме њега да остави без исета. Свет к’о свет, зуцкало се и шапутало да се и овај исти краљ био с њима везао, па и он трпи министера, зна да и његово исе не вали. И онда ког у’вате да черупају, томе нема лека. Тужи се коме ’оћеш, терај од пандура до краља, па ти не помаже. Све се то везало једно с другим, па једно друго брани и не сме се дирнути ки у очи…

— И добро је, светитељу, што га водиш у Влахе, овог нашег Александра, но те молимо и кумимо да некако завлаињи Бог и ову Драгу његову, па нека иду обоје да бар на овом свету данемо од њих душом.

— Али ви ми ништа не говорите о мојој „таковској идеји“ — пресече говор сељаков краљ.

Анђео се довољно наслушао српске галаме, није га то више занимало, а он сам је знао унеколико шта се ради у чудној земљи Србији. Прекиде даљи разговор, јер се Срби не би умели зауставити, узе строго хладно и одлучно држање и нареди:

— Доста је разговора. Александре, излази!

Александар погледа Драгу сузним очима, видећи да је дошао час растанку. Заборавио је и традицију и идеју, па болно, затушеним гласом викну:

— Драга!

— Ах, Сашо! — одазва се она.

— Да се пољубимо, мила моја!

— Е, виш’ ти њи’. Сад ћете се ту на небесима и цмакати пред једним, касти, светим! — изговори јетко душа једног Лале.

У том тренутку ишчезе и анђео, а нестаде одмах и Александра у српском одељењу.

Сви су очекивали да краљица заплаче од туге, а она се окрете Ранку и рече кокетно:

— Добро се ми Срби, брат-Ранко, опростисмо ове будале Саше. Чисто ми нешто лакну на души.

На те речи краљичине Ранко се мало подругљиво насмеши, груну мало лактом једног Шумадинца до себе, па одговори:

— Е, вјере ми, што веле оне новине „Ловац“, баш је Александар био најбољи ловац у Србији кад је, могао такав лов да улови, такву слатку грличицу као што си ти.

— Ох, што сам ја несрећна цела века. Мени је судбина доделила да у цвету своје младости проведем последње дане с тим гадом као што је Саша! — опет ће Драга плачним гласом, а погледа Ранка да код њега освоји срце.

— Ниси имала више од четерес’ и пешес’ година, а то је, вјере ми, цвијет младости, јакако — додаде Ранко лукаво.

— Но, како да није младос’ мој брате, то је, што веле, девојчица! — умеша се у разговор један Шумадинац, и околина прсну у смех.

Драга се уједе за усну од љутине, али јој је било потребно да се уздржи, и она не рече ништа.

— Баш се сав свијет чудио и крстио шта ти би да пођеш за Александра. Просили те, чујем, седам краљева и седам царева, а већ за кнежеве и да не говоримо. И ти одби руку силнијех царева, па пође за нашег Александра. Мора да те је вјешто некако преварио. Куд би ти тако млада и лијепа, а кажу од соја…

Драга се учини као да су је ове речи дубоко потресле, па уздахну и прошапута:

— Ах, сад је доцкан!

— Сој је то, брате, није шала, а то много вриједи, то и ми вако сељаци, живопаћеници божији, па гледамо на сој…

— Ама ја те нешто и не питах: кога оно цара, вјере ти, бјеше ти ћерка. Ето, опрости, ама ја од своје муке и невоље, па нешто то и заборавио.

Драга обори поглед и осети истински стид и срамоту пред тим сељаком, јучерашњим њеним подаником.

— Ама неће бит’, газда Ранко, гријешиш. Она је ћерка оног Панте Луњевице. Каки цар, пио сам с њиме ракију сто пута по ме’анама — уплете се у разговор један Драгачевац.

— О, шта ми каза човек, а ја то нијесам знао! — рече Ранко правећи се зачуђен.

— Царска ћерка к’о и ја. Заједно смо носили воду с Тоскине чесме — рече заједљиво душа једне сиромашне Београђанке.

Лакше би ми било и у паклу него да слушам овакве разговоре и да трпим овај подругљив сељачки смех — мишљаше Драга у себи. — Ако останемо још дуже овде, мораћу употребити све силе и све своје лукавство да придобијем Ранка уза се и онда ће престати сви са овим неиздржљивим заједањем.

Сад се свете за све оно што су ми за живота морали викати: — Живела краљица Српкиња!

Сад искрено и слободно говоре оно што су за живота мислили и осећали.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (9/23)

(Претходни део)

Праведну жељу народну да и даље води борбу са Кара-Ђорћем пресекао је Милош. И он је у сујети својој и амбицији за власт лукавством успео да се у његов конак донесе глава Вождова. И тај Вожд, био је кум кнезу Милошу. Ваш српски народ зна добро шта је кум, како се кумство поштује, и Љубица, чиста душа непокварене српске сељанке, коју су однеговале муке и невоље поштеног српског народа и оне дивне песме Србинове, цикнула је престрављена кад је видела у конаку крваву главу свога кума и кроз плач и кукање викнула Милошу:

— Зар тако, Милоше, да видим кумову главу у нашој кући? Знај добро да ће та крв поштена, крв кумова, пасти на наш пород као клетва божија. Шта уради, Милоше! Затреће се племе твоје и име дома твога. Тешко је носити на души крв праведну.

И оно што је тада Љубица рекла, стекло се.

Михаило је погинуо, а после себе није оставио законитог порода, није оставио наследника престола од лозе Обреновића.

Ондашњим влаcницима било је, ради њихових личних добитака, потребно да пошто-пото измисле продужење лозе Обреновића, да измисле неког који ће бити немоћна фигура на престолу Србије, а да они управљају земљом на штету њену, а на корист своју. Гладан људски ум у стању је све измислити, јавно мњење лако је за извесно време обманути, и они су то успели, они су донекле обманули наивно јавно мњење. Ако се и нашао ко на земљи да је тој лажи ушао у траг, њега је или нестало, или је провео век свој у муци. Пред неправедним земаљским судовима у Србији, ту је истину смела само шапатом да збори сиротиња, а госпоштина да се каткад насмеши.

Ти, Александре, син си Милана Обреновића, Румуна, и Наталије Кешко, Рускиње. То си знао и ти ко ти је отац, ко ти је мајка, то је знала и цела земља, али цела земља, твоји поданици, нити су знали, нити су питали, нити су смели питати о пореклу твога оца Милана.

За њега су рекли да је потомак Обреновића, да су му преци Милош, Михаило и Милан, да је он веран традицији предака, а уствари, ничега од тога у истини нема.

Ево порекла твога оца Милана:

Он је син влашкога бојара Разнована и Влахиње Марије.

После смрти Разнованове, тадашњи румунски кнез Куза узео је Марију за дворску даму, која је у исто време била и метреса његова. То је познато целом румунском народу а утврђено и доказано оне историјске ноћи кад је буном народном кнез Куза морао потписати оставку на престо.

Али кнез Куза није знао да његова дворска дама Марија има дете, нити је она то кнезу, а своме милоснику, о томе шта причала. Њој је изгледало да ће љубав Кузина према њој бити јача и силнија ако он не зна да она има дете. Њен је рачун био погрешан. Куза је волео децу, а није их имао.

Једног дана, враћајући се у двор из подуже шетње, сврати се кући своје милоснице Марије. На тај корак нагнала га је љубав према тој жени.

Марију затекне са једним дечком од седам година и при изненадном, намерном уласку чује њен глас, који је са пуно страсне љубави мајчине, љубећи лепог мушкарчића, изговарао:

— Слатко чедо моје!

Куза је био изненађен, а Марија, не надајући се тој неочекиваној посети, збунила се. Место поздрава наступило је ћутање и немио разговор погледима.

Дечко је такође збуњен овим призором, гледао час мајку, час непозната човека, који им поремети срећан мир домаћи.

Ми овде на небу — продужи анђео даље — не морамо да детаљно описујемо те сцене љубавне као што то ви на земљи у романима радите.

Дете је после објашњења Кузина и његове матере пришло руци кнезу Кузи.

Куза га је тада помиловао по коси и запитао ко му је мама.

Дете погледа у матер, а Марија одговори уместо њега.

Дете је удаљено у другу одају, и тада је настало објашњење између кнеза и њетове метресе Марије. Кнез, који по природи необично вољаше децу, најоштрије је осудио Марију што му никада није казала да је са Разнованом имала сина. Леп дечко, са правим именом Емил (доцније Милан), необично интелигентна израза, веома је повољан утисак учинио на кнеза Кузу и он одлучи да Емила, сина своје милоснице, узме у двор код себе.

Одмах ускоро пошаље га као свога питомца у један париски колеж да се тамо школује и образује. Ту је млади Румун и био у први мах уписан под својим правим именом Емил Разнован. Ево ту, у француском одељењу, има и својих школских другова, који су малочас причали како су свога школског друга дирали и говорили му: Le pot de chambre cassée.

Али Куза, који је и иначе због своје владавине стајао рђаво у народу, морао је како тако да забашури своје односе љубавне са својом дворском дамом Маријом, удовицом Разновановом, а мајком Емиловом.

Сви су Срби слушали с напрегнутом пажњом ове за њих нове ствари.

— Чисто ми је сад нешто лакше за све оне муке што сам поднео у затвору због тога што сам хтео да разаберем који је отац краља Милана. Сад ја тек, јадан, видим што је он онако гонио нас Србе, и како смо дочули, рекао је једанпут, кад је полазио из Србије: „Ох, хвала богу, чим оставим ову погану свињску земљу Србију па пређем у другу земљу, одма’ ми лакше на души.“

— А оно виш’ ти, мој брате, он био Вла’, па зато је нас тако и гонио, зато ми и претрпесмо онолика зла и покоре под владавином његовом и владом његова сина, овога овде Александра. Слушали смо ми то тако нешто где се зуцка по селу, свет к’о свет говори и разабира се за свашта, али ко је, брате, смео то поменути и рећи. Ко само припита, тог скр’ају на робију, к’о, прибогу, мене. Морао си да ћутиш и да трпиш, да се крстиш и камениш од чуда шта се ради по земљи, па то ти је — мислила је за се душа оног шумадијског сељака кад је анђео почео објашњавати порекло Миланово и Александрово.

— Та тај нам је звани наш Пијемонт, био, касти, к’о нека влашка земља. Ми овамо робовали Чваби и Мађару, а они тамо Власима. Но тек сада видим шта се то све радило — мисли се за се душа оног Лале у истом том тренутку.

Тужна Босна и Херцеговина погледала је сузним очима на плаву Авалу, на Пијемонт Српства, да нас отуда сунце огреје, па с плаве Авале заруди зора слободе и озари и нас у пустој и тешкој тами туђинскога притиска.

И место тога, ми дочекасмо да српски краљ Александар, краљ ослобођене Србије, краљ нашега Пијемонта награди највишим одликовањем, највишим орденом баш нашега угњетача, човека који зверски ради на уништењу српскога имена, награђује се Калај; Пијемонт му одаје захвалност што угњетава нас Србе, нас бедну рају, која је сву наду своју положила на Србију. Сада, кад чујем, јасно разумем све што је тако било. То је и морало тако бити када је на престолу ослобођене Србије, на престолу Пијемонта седео Милан, Румун, и седео његов син Александар, Румун по крви. Они нису ни могли осећати и искрено саосећати српски, нису ни могли осетити бол косовске погибије, ни осећати тугу за пропашћу царства српског. Они су били глуви према јауку поданика својих, слепи пред љутом невољом народа којим владају, а камоли да пусте сузу над невољом Македонаца, Старо-Србијанаца, Примораца, Босанаца или Херцеговаца; шта се њих тицали толики Срби преко Саве и Дунава. За њих је земља Србија, цео српски народ те краљевине био само средство за њихове личне потребе. Целу Србију, ту за њих туђу и одвратну земљу, сматрали су за свој спахилук, са кога збирају приходе да могу водити свој пустоловни живот, да се могу коцкати, проводити разблудне дане и давати крупне бакшише својим слугама, који су им помагали у послу. Сваки који се с тим није слагао, оглашен је одмах за издајника земље, за антидинастичара, и такав је свршио као изганик, или премлаћен кесама напуњеним песком у тамници, или је стрељан… Тако је у том истом тренутку размишљао за се један честити Херцеговац.

Анђео продужи даље:

— На двору кнеза Кузе био је ађутант капетан Милош Обреновић, рођак кнеза Михаила. То је био човек већ јако оболео од тешке бољетице јехтике и његови дани већ су у то време били, како се то вели, избројани.

Али баш такав човек, неотресит и иначе по природи болестан и једном ногом већ у гробу, слабе душе и повитљива карактера, а одан прекомерном пићу — и био је као наручен кнезу Кузи да своје односе са дворском дамом Маријом привидно прикрије пред народом, који и иначе негодује на његову управу земљом.

И Куза употреби свог ађутанта капетана Милоша Обреновића и учини да се за њега венча његова милосница Марија. И Кузина метреса донесе као неки мираз своме мужу и своје дете, које је родила као чиста Влахиња са пунокрвним Влахом, бојаром Разнованом.

— Кад је српским власницима ради њихових личних прљавих смерова требало пошто-пото измислити некога из лозе Обреновића, они нађоше Емила Разнована, сина Разнованова, па му име Емил претворише у Милан, а место правог презимена Разнован додадоше му преправљено име и презиме његова очуха: Обреновића.

И тако од чистог Влаха направише и измислише Србина, од Емила Милана, од Разнована Обреновића.

Све је то наметнуто српском јавном мњењу и кнезу Михаилу. Једног дана српски народ видео је једног дечка у Саборној цркви поред кнеза Михаила, а тај дечко био је млади Румун, Емил, доцније краљ Србије Милан Обреновић.

(Даље)

Основ подозрења

Гадне су жеље! Бранко пева да су му жеље да има крила. Враг би га знао шта ће му крила. Ја сам желео да будем жандарм.

Није то шала.

Жандарм, и то пре него министар. Желим да ’апсим.

Кога?

— Кога, кога. Сваког! Само је ли Србин!

Бити Србин, то је отежавајућа околност.

Ах, што немам власти!

Што?

Прође ми живот, а немам права никог да у’апсим. И да имам власти, ја бих све по’апсио.

Питаш га:

— Ко си?

— Тај и тај!

— Јеси Србин?

— Јесам.

— А, е то је већ основ подозрења.

— Колико ти је година?

— 50.

— 50. То је страшно, Србин, а 50 година. То је знак да је на све готов.

— Е, кад је тако, ’ајд’ пријатељу у ’апс.

— Што?

— Зато што си Србин.

— Немам кривице.

— Како да немаш, кривица ти је што си Србин, а чим си то, имаш диспозиције за сва зла.

Уби[j] Србина чим напуни 30 година, јер кад свет позна, постаће нитков.

Ово је тачније него оно Гетеово:

— Распни сањалицу… (итд.)

„Страдија“
5. мај 1905. године