Стара изрека вели: „Коме шушка, томе шумка.“ Кад је неко крив, он се и своје сенке плаши, у свему предвиђа опасност за себе. Прође улицом и неко га сасвим случајно погледа, а он и од тога презне, и прва му је мисао: „Овај сигурно зна све“, и од те се мисли стреса. Такво је осећање снашло и једну бедну групицу наших противника. Они су свесни свога зла и неваљалства, и баш зато се боје и у страху згледају очекујући казну, па ће одмах неко чим шта шушне у близини њиховој:

— Потера!

Та реч силно дејство има за људе тога кова и одмах одјекне дрека у целој дружини:

— А јаој, потера, бежи! — и даду се у дивље бекство.

Беже они као бесомучни, а нико их не тера. Прође се на томе и они се опет искупе, згледају се бојажљиво после минуле опасности, па се припитују:

— Нема потере?

— Нема.

И опет се охрабре, опет свесно чине зло, па се опет ишчуђују:

— Нема потере?

— Нема још.

И онда их опет обузима дивљи страх, чим шта шушне у близини раскрече се:

— А јаој, потера, бежи.

Ми нисмо ни мислили, као поштени људи, да има и таквих неваљалаца за којима чак и у потеру треба ићи, али се они сами јављају, својом дреком и кукњавом:

— Потера, то је за нама, потера!

Те од њих и потекоше необавештени гласови по новинама и међу светом да ће се наш лист звати „Потера“.

И ми смо се морали обрнути на то, те увидесмо да заиста треба за њима поћи у потеру.

То је био главни разлог да у лист одмах уведемо сталну рубрику „Потера“.

Сад они и не морају викати од стра’: „Потера, бежи!“, јер ћемо и сами за њима у потеру и викати: „Држите ниткова, утече!“

„Нови покрет“
16. фебруар 1906. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Рубрика „Потера“ осмишљена је као место на ком ће се раскринкавати лоповлук и преваранти, прим. ур.