Mrtvo morje (1/5)
Prav v trenutku, ko sem sédel, da bi napisal to povest, se mi je pokazala pred očmi podoba moje rajnke strine. Natančno taka kakor tedaj, ko je revica še živela. Na sebi ima rumenkast jopič iz kalmuka, ki ji ne stoji prav, kakor da je za drugo ukrojen, kratko kalmukovo kikljo in moder predpasnik, prav tako z rumenimi cvetovi; na nogah ima vezene copate, seveda z rumeno vezenino in za celo ped daljše kakor je potrebno. Okrog brade ima zavezano ruto zamolklo-rumene barve. Obraz ji je otožen, poln gub, rumenkast, oči prav enake barve kakor obraz, njen pogled izraža neko večno obupno skrb; ustnice tanke, malo modrikaste, zmerom pripravljene na jok, čeprav rajnice nisem videl nikdar jokati. Pač pa je neprenehoma vzdihovala, hukala in godrnjala neke slutnje, bojazen za vse in vsako stvar. Hrbet je imela malo upognjen, prsi so ji bile ozke, slabotne, upale; z rokami se je držala pod pasom in tavala taka po hiši in dvorišču, opazujoč vsako stvar in v vsem videč nekaj hudega. Naletela je na kak navaden kamen na dvorišču in že je videla nevarnost pred seboj.
»Huuu!… Otrok se bo spotaknil, udaril z glavo ob ta kamen in si razbil glavo!« je zagodrnjala z obupnim obrazom, pobrala kamen in ga odnesla z dvorišča.
Sedli smo h kosilu in že me je svarila:
»Počasi jej, lahko pogoltneš kost in raztrgala ti bo črevo.«
Kdo iz hiše je hotel odjezditi kam in že ga je spremila in zahukala, z rokami pod pasom:
»Huuu! Dobro pazi! Konj je vrag, lahko se splaši in ti treščiš na ledino, da ti bo trebuh počil!«
Če se je hotel kdo z vozom kam odpeljati, je spet videla na stotine nevarnosti pred seboj, in vse to je naštevala, godrnjaje sama zase, jezna, vsa v strahu in skrbi: »Huuu, šine konj malo v stran, pa se zvrne voz v jamo!… Prav nič ne pazijo, še oči se lahko iztaknejo kje v kaki jami.« Vzel je otrok poleno v roko in revica že zagodrnja: »Padel boš s tem polenom in si oči iztaknil — ko je tako šilasto!« Če se je hotel iti kdo kopat, že je pri odhodu godrnjala ves čas po kotih: »Voda koplje tolmune! Potegne te s seboj v globočino, potem pa bo joj in gorje, toda prepozno! Hunu!… Voda je hujša od ognja. Potegne te v tolmun in pri priči bo po tebi!« Spominjam se, kako sem kot otrok večkrat stal pred hišo, ko je pričela strina hukati in godrnjati svoje zlogolko brundanje, z rokami pod pasom: »Huuu… Glej ga no, kje stoji, lahko se odtrga opeka s strehe, pa tlesk na glavo in na mestu te ubije.« Pošljejo me v našo vaško štacuno, ki je bila tik pred našo hišo, po soli ali za pet par popra, in že me je jela modro in previdno svariti: »Pazi na tiste stopnice, in ko boš bodil, ne zijaj okrog sebe, marveč glej pod noge. Lahko se spotakneš in padeš, pa boš na mestu mrtev!… Pri tistemu Turku (tako je pravila štacunarju, ki je bil sicer kaj dober človek, samo zaradi tega, ker je z motiko izganjal naše svinje s svojega dvorišča, ker so mu rile po vrtu) pa pazi, da ne boš vzel kaj jesti. Lahko ti zmeša kak strup v to, pa izdihneš kakor purče.« V vsem, kar je človek napravil ali česar ni napravil, je morala najti moja dobra, rajnka strina neko nevarnost. Če greš spat — hu! Če piješ vodo — huuu!… Če sediš — huuu, če kam greš spet tisti nesrečni in zlogolki huuu!
Neko nedeljo se je odpravljal stric v cerkev.
»Huuu!« je huknila strina, z rokami pod pasom.
»Kaj pa ti je?« vpraša stric.
»Huuuuu!« je bil njen odgovor.
»Menda cerkev ni vojna, da mi tako hukaš in me gledaš, kakor bi se odpravljal na vešala, ne pa v hram božji!«
Strina je nekaj po svoje zagodrnjala, z rokami pod pasom, in gledala strica s pogledom polnim zlovešče slutnje, čisto obupano in namesto odgovora je bridko in globoko zavzdihnila.
»Kaj pa ti je, si znorela, žena?«
»Lahko plane kak razbojnik iz gozda, pa te kar na lepem kresne z nožem!« je dejala strina, z vso silo zadržujoč svoj glas, a vendar šepetaje. Zmerom je govorila tako čudno. Bog daj pokoj njeni duši!
»Kakšen razbojnik neki sredi belega dne, ko pri nas še ponoči ni bilo razbojnikov, odkar se spominjam?!«
»Ni vsak dan božič… Zgrabijo te, odvlečejo v gozd in zakoljejo kakor koštruna… Huuuu!«
Siromak stric se je — spominjam se tega, kakor da je bilo včeraj — z levico prekrižal in jezno odšel, strina pa si je dela roke pod pas, obupano gledala za njim, s pogledom polnim slutnje in zapiskala na svoj posebni način:
»Zakoljejo kakor backa!… Huuuu!«
Res, taka je bila moja rajnka, dobra in pametna strina. Zdajle, ko to pišem, kakor da jo z očmi gledam in kakor da slišim njeno zlovešče brundanje.
Če bi bila še živa, bi sirota na vsaik način z iskreno obupanostjo našla na tisoče nevarnosti v tejle moji zgodbi: v vsaki frazi, vsaki besedici, vsaki črki. Kar slišim jo, kako duha nekaj hudega in brunda s tistim svojim posebnim glasom:
»Huuuuu!… Prišli bodo žandarji, pa pri priči hajd z njimi!…«
»Huuuu!… pri priči v luknjo!« kakor bi rekla moja rajnka strina. Spominjati se svojih rajnikov, milih in dragih, je lepa stvar in v tem pogledu jaz resnično zaslužim vso pohvalo, toda konec koncev — kakor je nekdo dejal — v kakšni zvezi pa je moja rajnka strina s to zgodbo?
— Če hočem biti odkritosrčen, se sam čudim, v kakšni zvezi bi za vraga mogla biti moja strina z vso to zadevo? V taki zvezi pač kakor je Narodna skupščina s senatom. Toda, vidiš, taka je stvar: kar moraš, pač moraš; pa kdo te bo spraševal, kaj ima sploh kako zvezo in kak smisel? Vsaj pri nas, če nikjer drugod na svetu, je hvala bogu pametna navada, da delamo vse narobe, tako, kakor se ne sme, brez smisla in pameti, kako bi potemtakem smel jaz samo pomisliti, da bi imela v tej deželi, kjer je vse brez smisla, edino tale moja zgodba tako rekoč nekakšen smisel? Tje, če nam je že tako čudovito usojeno — pa naj gre vse, kakor pač gre.
»Huuuu!« bi rekla moja strina.
—
Če pa človek malo natančneje premisli (to je, če je pri nas sploh kaj ljudi, ki se ukvarjajo s takim nevarnim športom), mora dati moji rajnki strini malo globlji pomen.
Pomislite vendar, kakšna traparija se mi je spleteničila v glavi!
V marsičem se mi vsa ta »naša mila in izmučena dežela« zdi podobna moji rajnki strini.
V otroških letih, preden sem začel hoditi v šolo, me je vzgajala moja uboga strina in, kakor se že po sebi razume, kot pametna ženska brez palice, nato pa sem začel hoditi v šolo, kjer so bili od ljudske pa do najvišje šole učni sporedi tako čudoviti, da sem še danes ta dan prepričan, da je sirota strina sedela v Prosvetnem svetu in imela tam kar največji vpliv. Šola je nadaljevala torej vzgojo na isti, način kakor strina, le malo bolj dognano, s šibo.
Šola, priznati moram, mi je bila veliko hujša in težja kakor strina. Nemudoma, že od abecednika dalje, se je začel pouk o tem, kako se je treba obnašati.
»Priden učenec gre iz šole naravnost domov, stopa lepo mirno z nogo pred nogo, gleda predse in ne zija na levo in desno. Ko pride domov, skrbno odloži svoje knjige, poljubi starejšim roko in sede na svoj prostor.«
»Ko gre z doma v šolo, spet prav tako: stopa mirno z nogo pred nogo, gleda predse in ko pride v šolo, odloži svoje knjige, sede mirno na svoje mesto in položi roke na klop.«
Glejte ga učenčka: mirno in šibko drži v desnici svoje knjižice, levico ima prilepljeno k stegnu, obraz zbran, glavo pobešeno k tlom (znanja polni klasek), gleda s tako pozornostjo predse, da mu je lice že malce smešno videti; tako stopa, to se pravi, se premika z nožicami ped za pedjo, se ne ozira ne na levo ne na desno, čeprav vrvi svet na vse strani okrog njega. Noben predmet ne sme in ne more vzbuditi njegovega zanimanja. Tako hodijo tudi drugi otroci, vsa ulica jih je polna, vendar pa niti drug drugega ne vidijo. Tako prihajajo, pravzaprav neslišno husknejo v šolo, sedajo vsak na svoje mesto, polože ročice na klop in sede tako mirno in s takim izrazom na licu, kakor da jih je pripravil fotograf za slikanje. V šoli si zapomnijo vsako učiteljevo besedico ter spet na isti način izginejo iz šole. Glejte, taki bi bili mi, če bi bili popolnoma pridni otroci. Moji strini je bil ta način pouka silno všeč, vendar se nismo mogli docela ravnati po nji. Vsakdo od nas se je pregrešil, ta huje ih ta manj, in zaradi tega je kaznoval učitelj, ki je bil v bistvu dober človek, tega manj in tega huje.
»Prosim, gospod učitelj, ta je tekel na cesti!«
»Klečat!« je razsodil učitelj.
»Prosim, gospod učitelj, ta je gledal skozi okno!«
»Klečat!«
»Prosim, gospod učitelj, ta je klepetal!«
Pljusk po licu.
»Prosim, gospod učitelj, ta je skakal!«
»Brez kosila!«
»Prosim, gospod učitelj, ta je prepeval!«
Spet zaušnica.
»Prosim, gospod učitelj, ta se je žogal!«
»Stat v kot!«
Ne le da je bil naš stari, dobri učitelj tako skrben in je z budnim očesom pazil, da se je preprečilo vsako nesrečna naključje, ki bi se utegnilo pripetiti z našo nepazljivostjo, marveč je tudi za njegovimi ustnimi klofutami takoj prišlo na vrsto pismeno, pametno berilo za mladino. Imeli smo jih na kupe: kakšen »Venček« — izbral ta in ta, pa kakšna »Kitica cvetja« zbral za milo deco ta in ta. Sami lepi naslovi z lepo poučno vsebino.
»Bil je nekoč razposajen otrok, ki je splezal na drevo, pa mu je zdrsnilo, da je padel z drevesa in si zlomil nogo ter ostal tako vse življenje pohabljen.«
»Bil je poreden otrok, ki ni poslušal dobrih naukov, ampak se je podil po cesti in se pri tem močno spotil, pa ga je prepihal mrzli veter, da se je prehladil in ga je huda bolezen vrgla na posteljo. Njegova uboga mamica je mnogo noči prebedela nad njim in jokala. Po dolgotrajni bolezni je otrok umrl in globoko razžalostil svoje dobre roditelje. Tako ne delajo pridni otroci.«
»Drug razposajen deček se je spet potepal po cestah, pa ga je zgrabila divja zver in ga vsega razmrcvarila.«
Po vsaki prebrani poučni zgodbici nam je učitelj pojasnil in razložil njen nauk.
»Kaj ste prebrali zdaj?« je vprašal.
»Sedaj smo prebrali, kako je bil neki malopriden otrok, ki se je samo po cestah potepal in ga je napadla divja zver ter ga razmrcvarila.«
»Česa nas uči ta zgodba?«
»Ta zgodba nas uči, da se ne smemo potepati.«
»Tako je. A kakšen je bil ta otrok, ki se je potepal?«
»To je bil malopriden in slab otrok.«
» A kal delajo pridni otroci?«
»Pridni otroci se ne potepajo, zato jih imajo starši in učitelj radi.«
»Zelo dobro.«
»Bil je spet drug otrok, ki je sedel v sobi poleg okna in je drug otrok s svojo fračo meril na goloba s kamenjem, a ga ni zadel. Golob je veselo odfrčal, kamen pa je udaril v okno, razbil šipo in zadel prvega otroka v oko, da mu je izteklo in je ostal za vse čase brez očesa!«
»Kakšen je ta otrok, ki je sedel v sobi pri oknu?«
»To je malopriden in slab otrok!«
»Česa nas uči ta zgodba?«
»Zgodba nas uči, da ne smemo sedeti pri oknu, ker počno to samo slabi in poredni otroci.«
»A kaj počno dobri otroci?«
»Dobri otroci ne sede v sobi, kjer so okna!«
Vsako zgodbico smo tako lepo razložili in izvedli iz nje koristen nauk, kako se morajo obnašati pridni in ubogljivi otroci.
Dobri otroci ne hodijo, ne dirjajo, ne klepetajo, ne plezajo po drevju, ne jedo sadja, ne pijejo mrzle vode, se ne potikajo po gozdovih, se ne kopljejo in — kdo neki bi mogel našteti vse to. Na kratko povedano, bili smo čisto preplavljeni s takimi modrimi in koristnimi nauki in smo vsi kar tekmovali med seboj, kdo bo bolj lesen in nepremičen. Bolj ali manj smo bili vsi pridni in ubogljivi otroci in smo poslušali in si dobro zapomnili nasvete svojih starejših.
Kraljevič Marko drugič med Srbi (2/5)
Zložno jaha Marko in se čudi sam pri sebi, da ibeže Srbi pred njim, ko so ga vendar tolikanj klicali in ga tako opevali. Ne more se načuditi in prečuditi. Nazadnje mu pride na misel, da pač ne vedo še, kdo pravzaprav je, ko pa bodo zvedeli to, misli zadovoljno sam pri sebi, kako prekrasno ga bodo pozdravili, kako bo zbral vse Srbe in krenil na sultana. Ko tako jezdi, zagleda kraj ceste prekrasno senco pod velikim hrastom, razjaha Šarca, ga priveže, sname vinski meh in prične piti. Pil je tako in premišljeval, pa se je pri tem lotil junaka spanec. In Marko je naslonil glavo na tla brez vsakega zglavja in se zleknil, da bi zaspal. Komaj pa mu začne legati spanec na oči, že prične Šarec, ki je zapazil neke ljudi, ki obkoljujejo Marka, biti z nogami ob tla. To je bil okrajni pisar z desetorico žandarjev. Marko skoči kakor omamljen na noge, ogrne kožuh z narobe obrnjeno stranjo (zaradi vročine ga je bil slekel), zajaha Šarca, vzame v eno roko sabljo, v drugo bat, stisne vajeti z zobmi ter plane tako v naskok na žandarje. Ti so se prepadeni zbegali in Marko jim je ves divji od spanja začel deliti svoje darove drugemu za drugim: temu s sabljo, drugemu z batom. Niti trikrat se ni obrnil in že je vsej desetorici odpihnil duše iz teles. Ko je pisar videl, kaj se godi, je pozabil na preiskavo in paragrafe, pokazal brž hrbet in jo ucvrl v beg. Marko se vrže za njim in klikne:
»Stoj, ti, mrha, ti, junak neznani,
da te švrkne Marko s svojim batom!«
To rekši zavihti bat in ga zaluči za »neznanim junakom«. Vendar pa ga je zadel samo z batovim robom in »junak« se je zvrnil kakor prazna vreča. Zazvenčala so prazna stremena. Marko plane k njemu, vendar ga ne mara pogubiti, marveč mu samo zveže roke na hrbtu; nato ga obesi svojemu Šarcu h glavi na sedlu, sam pa se vrne k svojemu vinskemu mehu. Ko napravi požirek, reče onemu revežu:
»Ajd sèm, mrha, pijva skupaj vino!«
Ta pa samo stoka od bolečine, se zvija in cepeta tako obešen ob sedlo, in Marka prične grabiti smeh in pričel se je krohotati, ko oni tako javka in cvili. »Kakor mačka!« pomisli Marko in buši spet v smeh; kar za trebuh se je moral grabiti in solze so mu prišle v oči, debele kakor orehi.
Oni pa ga začne s solzami prositi, naj ga izpusti, in obljublja, da ne bo napravil kazenske preiskave.
Marko še huje buši v krohot in toliko da ne poči od smeha; ko pa se tako krohoče, se mu ne dá, da bi govoril v desetercu, marveč se zmoti in reče v prozi:
»Pa kakšen vrag, sirota božja, te je prignal sem?«
In vendar se stori Marku inako. Sočutje ga prevzame in že stopi, da bi osvobodil jetnika, kar pogleda in vidi, da ga je znova obkolilo drugih deset z enajstim poglavarjem na čelu, vsi prav tako oblečeni kakor prvi. Marko plane k Šarcu, vrže jetnika v travo (ta se je skotalil v jarek kraj ceste in zastokal), sede na konja in se vrže v enak naskok kakor prej. In ko se spet dvakrat-trikrat obrne, je odpihnil vsem desetim žandarjem duše iz života, in pisar je pričel bežati in tudi njega je zadel Marko z batovim koncem. Zvezal ga je in ga obesil ob sedlo, nato pa je še prvega potegnil iz jarka. Ta je bil ves blaten in premočen, da je kar curelo od njega. Zaradi silnega krohota ga je Marko komaj odnesel do Šarca in obesil nato še njega na drugo stran sedla. In oba capljata in stokata, se cmerita brez moči in poskušata, da bi se izmotala, Marka pa popada vse hujši in hujši smeh, da samo za hip vzklikne:
»E, šmenta, že zaradi tega, da sem se lahko tako nasmejal, mi ni žal, da sem prišel z drugega sveta.«
Toda tam, kjer je sreča, je zmerom že tudi nesreča. Tako tudi zdaj. Komaj se je vrnil Marko zadovoljno k svojemu mehu, da bi polokal, kakor pravi, še tisti ostanek vina, že so se iz daljave začule trobente in bobni. Čedalje bliže in bliže. Šarec je pričel vznemirjeno frkati z nosom in streljati z ušesi.
»Na po-moooč!« sta zacvilila ona dva jetnika.
Že je prihajalo vse bliže in bliže, trobente in bobni so se zaslišali vse razločneje, zemlja je bobnela pod težkimi topovi, oglasili so se streli pušk. Šarec je izbuljil oči in pričel skakati kakor omamljen; ona dva jetnika sta zavreščala in se pričela zvijati. Šarec je bil čedalje bolj vznemirjen. Marka je to čudo precej zmedlo, toda prekrižal se je, nastavil skledo z vinom, ga posrkal in stopil k Šarcu, rekoč:
»Čuj me, Šarec, čuj, moj drug me dobri,
tri sto šestdeset je let prešló že
od takrat, ko prvič sva se našla,
pa se nisi nikdar še preplašil!
Bog bo dal, da vse se dobro steče.«
Butnili so kanoni, da se je še sam Marko zdrznil, Šarec je poskočil, kakor da je pobesnel; ona dva sta sfrčala z njega in se z javkanjem odkotalila v jarek. Marko se je zasmejal ob vsej tej nadlogi in komaj se mu je posrečilo, da je zlezel na Šarca. Ko pa so se puške in topovi začuli že čisto blizu, se je Šarec kakor besen pognal čez oni jarek in zdirjal preko njiv in setev, čez trnje in globače. Marko ga ni mogel zaustaviti. Legel je na konja, si z roko zakrival obraz, da ga ne bi trnje opraskalo, sablja mu odskakuje od bedra, sobolja kučma mu je zletela z glave, Šarec pa mandra pod seboj vse ter drevi kakor pobesnel. Komaj pa prideta na odprto plan, že zagleda, da je obkoljen od cele vojske. Piskajo trobente, bobni bijejo, puške pokajo, po vseh okoliških višinah pa grme topovi. Pred njim je vojska, za njim vojska, levo, desno, povsod. Šarec se vzpne in se zadrevi kar naravnost; Marko izvleče svoj bat in udriha v množico, ki se je čedalje bolj zgoščala okrog njega. Prerivali so se več kakor dve uri, dokler ni začel Šarec metati krvavo peno iz gobca, pa tudi Marko se je že utrudil, udarjajoč s svojim težkim batom. Puške mu niso mogle dosti prizadeti, ker je imel železen oklep na sebi, pod njim pa iz jekla spleteno oklepno srajco in vrh nje še tri vrste obleke, pa še kožuh od volčje kože. Toda nekaj puške, nekaj topovi, nekaj velika množina udarcev, so ga vendarle nadvladali. Iztrgali so mu konja, iztrgali mu orožje, zvezali so ga in ga s stražo odvlekli na okraj na zasliševanje.
Pred njim stopa deset vojakov, za njim deset in prav tako na obeh straneh po deset z nabitimi puškami in z nasajenimi bajoneti. Roke ima zvezane na hrbtu in v lisice uklenjene; noge so mu vkovali v šestdeset ok[1] težke okove. Kot glavna straža koraka na čelu bataljon vojakov, polk pritiska zadaj; za polkom bobni divizija, ki jo zaključuje divizionar z generalnim štabom, z vseh strani od tod in od ondod pa grme artilerijske brigade po vseh višinah. Vse v polni pripravljenosti, kakor v vojnem času. Šarca vodi dvanajst vojakov, po šest na vsaki strani, in tudi njemu so dali spone na noge in mrežo na gobec, da ne bi koga ugriznil. Marko se je namršil, lica so mu postala turobna, nevesela, brki so se mu pobesili in mu padali na ramena. Vsak njegov brk je bil kakor pol leta staro jagnje, brada pa mu je padala do pasa kakor celoletno jagnje. Med potjo se je vzpenjala množica ljudi, koder so ga gnali, na rante, na plotove in na drevje, da bi ga videli, on sam pa je že tako za celo glavo in več presegal vse druge okrog sebe.
Privedli so ga na okrajno glavarstvo. V svoji pisarni sedi okrajni glavar, majcen, drobcen človeček, z upadlimi prsmi, s topim pogledom, ki pokašljuje pri govorjenju, roke pa so mu kakor dve palčici. Z leve in desne strani njegove mize stoji po šest biričev z napetimi pištolami.
Privedli so okovanega Marka predenj.
Kapetan se je prestrašil okovanega Marka in se ves stresel kakor v mrzlici; izbuljil je oči, a ni mogel spregovoriti. S težavo se je zbral in začel pokašljuje s pridušenim glasom izpraševati:
»Kako se pišete?«
»Marko Kraljevič!« je zaoril glas, da se je kapetan kar stresel in mu je padlo pero iz rok; biriči so odskočili, gruča ljudi pa je zajezila vrata.
»Prosim vas, govorite tiše, ker stojite pred gosposko! Jaz nisem gluh. Kdaj ste rojeni?«
»1321. leta.«
»Od kod ste?«
»Iz Prilepa, grada belega.«
»S čim se pečate?«
Marko ves začuden osupne, ko ga je to vprašal.
»Vprašam: ali ste uradnik, trgovec, ali obdelujete zemljo?«
»Niti oče moj oral ni zemlje,
pa me vendar s kruhom je nahranil!«
»Po kakšnem opravku ste torej prišli sem?«
»Kako, s kakšnim opravkom? Saj me vendar kličete dan za dnem, več kakor pet sto let že. Venomer me opevate v pesmih in javkate: »Kje si, Marko?« »Pridi, Marko!« »Gorje, Kosovo!« pa mi je že v grobu jelo presedati in sem poprosil boga, naj me spustil sem dol.«
»O, brate mili, bedasto si ukrenil. Larifari, to se samo tako prepeva. Če bi bil pameten, se ne bi menil za pesem, niti ne bi imeli mi zdaj takšne nadloge s teboj in ne ti z nami. Če bi bil uradno, s pozivom poklican, e, to bi bilo kaj drugega. Tako pa nimaš olajšujočih okolnosti. Prazne marnje, kakšne opravke moreš imeti ti tukaj?…« je zaključil kapetan nervozno, pri sebi pa je pomislil: »Nosi vrag tebe s pesmijo vred! Ljudje si izmišljajo nekaj, pa prepevajo prazne marnje, mene pa naj zdaj tukaj stresa mrzlica!«
»Joj, prejoj mi, Kosovo ti ravno,
kaj dočakalo si, polje tožno,
da po našem zdaj presvetlem knezu
turški sultan sodi tu in vlada!…«
je spregovoril Marko kakor sam zase, nato pa se je obrnil k okrajnemu glavarju:
»Jaz pa pojdem, če nihče ne pojde,
pojdem, pa če níkdar se ne vrnem,
pojdem tja do mesta Carigrada,
da ubijem stambulskega carja…«
Kapetan je poskočil s stola.
»Dovolj, to je nov zločin. Kakšno grdo nesrečo nam prizadevate s tem, zakaj naša dežela je zdaj v prijateljskih odnošajih s turškim cesarstvom.«
Marko je zazijal od začudenja. Ko je slišal to, toliko da se ni onesvestil. »V prijateljstvu s Turki, pa kaj za vraga me kličejo potem?« je pomislil sam pri sebi in se ni mogel zavedeti od začudenja.
»Poslušajte torej: zagrešili ste velikanske zločine, katerih ste obtoženi:
- Dne 20. tega meseca ste izvršili grozovit umor, ko ste ubili Petra Tomića, trgovca, ki se je vozil s kolesom po cesti. Umor ste izvršili s preudarkom, kar potrjujejo v obtožnici navedene priče: Milan Kostić, Sima Simić, Avram Srećković in drugi. Po točnem izvidu in zdravniškem pregledu ste ubili pokojnega Petra z nekim težkim, topim orodjem, nato pa ste mrliču odsekali glavo. Želite, da vam preberem obtožnico?
- Istega dne ste napadli Marka Đorđevića, krčmarja v V… z namenom, da bi ga po svoji okrutni narjavi ubili, vendar se je ta srečno otel. Temu častivrednemu državljanu, ki je bil tudi narodni poslanec, ste izbili tri zdrave zobe. Kot je razvidno iz zdravniškega spričevala, je to težka telesna poškodba. Vložil je tožbo in zahteva, da se po zakonu kaznujete in da mu plačate odškodnino, izgubo časa in vse sodne stroške.
- Izvršili ste umor dvajsetih orožnikov in težko ste ranili dva okrajna pisarja.
- Vloženih je nad petdeset tožb zaradi poskusanega umora.«
Marko od samega začudenja ni mogel odpreti ust.
»Preiskali bomo vso zadevo, dotlej pa ostanete v priporu, nato pa se bo izročila zadeva sodišču. Tedaj ši lahko najamete odvetnika, da vas bo branil.«
Marko se je spomnil pobratima Obilića in pomislil: kako šele bi ga ta branil! Malo inako se mu je storilo, solze so mu navrele na oči in jeknil je:
»Aj, pobratim Obilić Miloše,
me ne vidiš, se ne brigaš zame?
V kakšno revo in gorje sem padel,
svojo ruso glavo bom izgubil,
a tako mi boga, da po krivem!…«
»Odvedite ga zdaj v zapor!« je rekel kapetan boječe in se pridušeno odkašljal.
[1] Kilogram in pol. – Prev.
Краљ Александар по други пут међу Србима (21/23)
Александар, препун разноврсних и чудних утисака, збуњен и запрепашћен, остаде сам на улици не знајући куда ће и на коју страну.
Најзад, њега је тешило једно, био је задовољан што чује да противници новога стања уживају слободе веће него ико, да су им дата чак права да чине све и мимо устав, и мимо обичаје, и мимо све законе земаљске, докле се радикали, за то време, између себе кољу. А он њих мрзи смртно. Ах, колико ли је пута само он за живота зажелео да сви радикали имају само једну главу, па да је он једним ударом мача одсече.
— Али како се радикали, како се та гадна демократија не боји својих противника, како она има куражи да пусти њима и свакоме најшире слободе? — мишљаше Александар даље и опет његов ум не могаше се наћи у тој ситуацији. Он опет осети клонулост, опет је био обузет неразговетним, сметеним осећањем страха и неразумевања свега што се око њега дешава.
Остави масу и зажеле да се склони некуда даље, негде где нема људи, и хте ићи једном споредном улицом. Ишао је, а и сам није знао ни куда иде, ни зашто иде туда, тек главно је да је душа његова осећала потребу за тишином.
Врљао је дуго споредним улицама, по крајевима Београда, без циља и без смисла. Занет у необичне мисли, препун чудних првих утисака, он није ни примећивао ни куда управо иде, ни ко поред њега пролази.
Кад је осетио умор, он приђе једној малој крчми и седе, и не мислећи, за један празан сто. Погледа око себе. За једним столом су двојица играли „џандара“, а њих неколико је „кибицовало“. Пред њима по чашица ракије. Ту је и псовка, и пошалица, и свађа, и смех, све се измешало.
Неки пут настане тако страшна свађа да би мислио човек да се ту за тим столом решава најкрупније балканско питање, а мало после раздраганост и смех у толикој мери да би човек мислио бог зна шта се пријатно догодило тим дивним Србима, као да им је јављено да добијамо Босну и Херцеговину. За другим столом седе два таљигаша. Мршава њихова кљусад и олупане тарнице стоје пред механом, а они сели да мало дану душом. Они разговарају о неком њиховом другу, који је неискрен, и уверавају један другога о узајамном пријатељству. Ме’анџија се свађа с неким унутра у ме’ани и већ је дошло до крупних речи. Суседни бакалин, фурунџија, залудан свет, већ се почео окупљати.
Оставише и они што играју „џандара“ свој посао и сви уђоше у меану да виде шта је и зашто толика вика. Све се више и више света поче тискати унутра и најзад и Александар, љубопитљив, уђе да види шта се то тамо догађа.
Близу до келнераја, код једног стола, објашњава се газда од радње са порезником. Управо то није више објашњење, већ је прешло у најжешћу свађу.
— Ја вршим своју дужност по закону! — виче порезник.
— Ти вршиш дужност! Јадна је твоја дужност кад ти тако радиш; сутра ћу ја тебе министру тужити, и хоћу да га питам шта је ово по овој земљи, какви су сад ово зулуми.
— Ти мораш да платиш, ја ћу извршити наплату путем који ја знам.
— Да избијеш ти очи, господине! Ти мени овде пред мојим муштеријама убијаш углед.
— Плати, па да… — поче порезник.
— Прошло је старо време, а ти си научио под Александром да чиниш безакоње, па мислиш и сад југовине. Е нема, синко, опаметио се данас свет. Спремао си Драги колевке, па ти опет дали и данас за порезника! Место да ћутиш, срам те било, а ти упадаш мени овде у радњу, да ми бламираш радњу. Ја ћу такве силеџије за јаку, па напоље из радње.
— Кога? Ја долазим у име закона!
— Ако шта имаш, ти ме зови у канцеларију, а не да ми ти овде узнемираваш моје госте и да ми ометаш пазар.
— Ја сам тебе три пута звао и онда сам морао да дођем овако.
Ме’анџија, омален, крут, буцмаст човек, удари се руком у груди, па иронично додаде:
— Причај ти то! Ја сам, бре, пропао за радикалну странку. Мене су онда гониле власти и кажњавали ме једнако, све због партије, а сад га, вала, више неће. Чекај док одем само код твог министра, па ћеш ти часком напипати чак негде тамо око Ужица. Потковаћу ја теби опанке. Нема више то што је било, сад наша сабља сече!
— Џукело једна, а шта си радио за време Цинцар-Марковића, ко се скупљао овде код тебе? Ти мислиш не зна свет тебе. Сад и ти неки радикал ватрен, а ја толико пута премештан и губио службу.
*
Александру су и ове сцене биле досадне, узнемиривале га још више и он изиђе из ме’ане и упути се опет ка Теразијама. Како је био толико времена на небу, где не треба ни стана, ни преноћишта, ни хране, он је заборавио на све то. Чудновата појава. Кад је Александар са овога света, као краљ, отишао на онај свет, он се на сваки начин морао и бунити, и препаднути, јер заиста није лако „свијетом променити“, али кад се враћао с онога света на овај, он је мислио да ће доћи у стари познати свет, да ће се осећати исто онако, као што је то и раније бивало. Он се ничему другом није надао, није очекивао ни најмању измену и наједанпут толико се грдно разочарао, јер он се враћао из земље којој је био краљ, као обичан човек. И Александар је одмах у почетку видео да је њему свет овај, да су њему прилике, жеље и мисли у Србији, људи и све што сада наново види, све је то њему много непознатије, много интересантније, него све оно што је видео на другом свету.
Али сада није он ни краљ, нити је душа, којој ништа не треба, јер он је повраћен с неба да на земљи издржи неко време као обичан човек, да се сам брине за свој опстанак, да сам себи заради насушни хлеб, да се осећа исто тако као сваки други човек, који осећа глад, осећа бол, осећа, једним словом, све потребе жива човека.
Он осети и глад и умор. Требало је да се негде одмори и требало је да чиме глад утоли.
Стао је насред улице и бленуо у свет који мимо њега пролази. На њему је било цивилно одело исто онако одлично, као што га је као краљ носио, али није било сада средстава, која је он као краљ имао. Он види да сви који мимо њега пролазе знају куда иду, имају свога циља, располажу са бедним средствима, али они нису на боље ни научили. Ту их има љутих невољника, који су се у беди родили и у беди ће умрети. За људе вреди оно: „Како га колевка однија, тако га и мотика закопа“.
Он је опет ишао даље удубљен у своје чудне мисли, а и забринут шта ће предузети, и тако, тискајући се кроз гомилу, кроз улице, нађе се одједном на Теразијама.
Било је вече. Шетња у највећем јеку. Тротоари препуни господе старе и младе и госпођа и старих и младих, ту су и госпођице младе, управо ту је тај свет неудатих дама од шипарица, па до неудатих баба, ако се с опроштењем, неудата госпођица кад много претури година сме назвати бабом. Ту су у тој гуреми, том хаосу, у тој вајној шетњи измешани сви могући сталежи.
Ту се дражесно затежу сукње и подижу уз ногу колико старовремски морал не би никад дозволио. То се зове шетња, то се мотљање у тој тишми, где човека заболи глава од разних мириса, који се најчешће употребе да заклоне нечистоћу и смрад, најобичније зове „проћи се ради апетита“, „ваља шетња ради здравља“. Све као из неких игијенских, здравствених разлога, ради апетита, ради чиста ваздуха, ради здравља. А све лажно, то све што се туда тим главним улицама слегне и чепа, што се тиска и гура једно мимо друго, долази из сасвим других разлога. Ту су беспосличари, чијем јадном, а иначе вечно доконом мозгу и нема места да шта друго ради у овој земљи. Очи таквих људи шта ће друго, већ да блену у какав женски струк или груди, па и ако су на тим грудима свилом покривеним често налазили насладу и покућари београдски. Ту се иде ради кокетовања, ради курисања, ради свега другог само не здравља ради. Коме је до озбиљне шетње, тај оставља смрдљиви Београд, и све глупости његове, тај се не вуче по прашини и не мирише парфиме, већ иде на свежину, иде ван Београда.
Александар се загледа у тај свет што се тако сјајно обучен тиска тамо-амо тротоарима и с једне и друге стране. Ту су осмејци, ту су ватрени погледи, кокетно климање главом и отмено, дубоко скидање шешира. Ту се беспослени београдски свет бесплатно продуцира на разне начине. Александру и нехотично падоше на ум они препланули, подрпани радници, који онако тешким, упорним радом у исто то доба, мучним знојем зарађују вечеру својој деци. Он и сам, да би га ко питао, не би знао зашто је при тој помисли, при том случајном поређењу уздахнуо, али он је дубоко уздахнуо.
Па ипак и једни и други били су срећнији од Александра. Онима је била слатка њихова мука, слатко је оно парче хлеба, кога радник поштеним знојем натопи, а овима је опет слатко њихово глупо и често одвратно ачење по улицама. Али шта Александар да предузме, шта ће он? Он је далеко и од једног и од другог сталежа, он нити је тамо ни овамо, а осећа да мора некуд, да се мора одлучити на једну страну.
Прво што је онако изнурен и уморан учинио, то је да потражи стан, да се прибере, да се одмори, да колико толико среди утиске и да размисли шта све он треба да предузме у Србији, да види куда да иде, кога да тражи, с ким да се разговори и договори.
— Куда ћу? — чисто гласно запита самог себе.
И заиста он није умео да на то да себи одговора.
Разне мисли падаху му на ум, ал’ он је некако осећао да све то нема смисла, да све то што би он желео не може бити. Најзад паде му на ум Драга и душу му обузе чежња и бол, а сузе се скотрљаше низ његове бледе образе.
— Морам тамо ићи! — изговори опет полугласно за се и јурну ка Крунској улици, како је обично Београђани зову и сада и онда, а иначе улици Краљице Драге. То тамо, то место куда је он нагао била је кућа његове миле Драге, кућа тог његовог и „српског“ Анђела милосрђа.
Стигао је тамо, стао пред кућу и гледао тако као да гледа у затворен рај, гледао и сећао се љубавних часова своје младости.
Улица мирна. Тек гдеко промакне мимо њега и иде даље својим послом, или жури кући. И жандарм је на својој линији, шетка тамо амо и загледне овде, онде на покоји прозор сутерена.
Крај једнога је баш нарочито шеткао, нарочито лупао при ходу цокулама, нарочито се искашљавао, док се најзад не појави на прозору румено свеже лице младе Тотице и један део њених облих груди. Ту настаде шушорење, смех, мењају се чежњиви погледи, и чим се чују улицом нечији кораци, жандар се склони мало у страну, направи лице озбиљно и важно, као што и доликује његовом чину и достојанству, а Тотица се одмах нађе у кујни у послу. Па и пролазник често иако није заинтересована личност, није баш с раскида да погледа у крепко тело, у обли го врат и у пуне засукане руке до рукава. И чим опет нико на улици не смета, опет се двоје мило и драго нађу заједно на прозору и продуже свој разговор, који је, ценећи по изразу њихова лица, веома сладак и интересантан.
— И он је срећнији од мене! — уздахну Александар, мислећи на жандара. Он своје злато има крај себе, а ја сада немам никога.
Стојећи у присенку, посматрао је то срећно двоје што се тако слатко забављају и туга све јача и јача обузимаше његову разорену и растројену душу.
Наједном он виде како се жандар наже ближе лицу младе Тотице, она га ђаволасто пљесну руком по образу, трже се натраг и њен звонак весео смех разлеже се улицом.
Жандар још једном погледа на своју драгану, па онда пође улицом напред идући Александру. Александар се није мицао с места. Опет се загледа у прозоре Драгине куће и слатка прошлост се обнављаше у живим сликама пред очима његовим.
Жандар наиђе поред њега, погледа га подозриво, прође даље и застаде на другом ћошку да одатле посматра Александра. Александар је дуго и дуго гледао у прозоре, па опхрван тешком тугом клону, обори главу и сузе га наново облише. Жандарму, који га пажљиво посматраше, учини се још сумњивије његово понашање, и пође опет к њему.
Александар се трже и погледа у жандарма, који се примицаше све ближе, гледајући га право у очи.
— Војниче, — рече му Александар — кад неко овде у Београду не зна где ће да се одмори и да преноћи, шта он онда ради?!
— Тхе, шта ради?! Одакле сте ви?
— Ја сам… — поче Александар, али се некако на брзу руку није могао сетити како да се каже.
Жандарм га погледа строго.
— Ја сам странац — додаде живо Александар — па не знам како то иде у Београду. Треба умети наћи стан.
— Иде се у хотел, а ако не, онда полиција понеком нађе места.
— Иде се у хотел?
— То сваки зна.
— Врло је интересантно спавати у хотелу у Београду, дакле то и ја могу?
— Сваки, брате, иди па спавај! — рече му жандарм, видећи да је заиста збуњен и необавештен, а једва је и иначе чекао да се врати оном прозору и Тотици.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (18/23)
Пред Београдом
Заиста као да је природа изгубила човека. То двоножно створење труди се да буде све, а најчешће се човек труди да буде животиња, животиња сваке врсте, а најмање их је који жуде, који осећају потребу да буду оно што треба да буду, да буду људи.
Око Александрова престола, око Александра баш су најчешће и бивали они „људи“ који су били све и свја пре само не људи. Они су играли улогу и мајмуна, и хијена, и курјака, и лисица, и волова, али се само тим људима није допадала улога људи. За понеког од њих могло се рећи исто онако, као што се прича да је рекао један паланчанин за једног окружног начелника министру Радивоју:
— Јесте ли чули, господине министре, и во је колико-толико човек, ал’ он баш никако.
И кад је Александар био окружен, с мало изузетака, таквим створењима, од којих је и природа са свима својим законима дигла руке, онда није чудо што први пут усамљен у ноћи, сред природе, осети страх у души.
Окрете се опет Београду. У том са Саборне цркве београдске поче избијати сат поноћно време. Потмуло одјекује кроз ноћ тај звук и буди осећање страха када откуцава то глуво доба ноћи.
Одједном, кад и дванаести час откуца и звук се изгуби у њиховој ноћи, над мрким и поносним градом појавише се духови палих бораца приликом освајања Београда у нашем устанку. Тихо и поносно круже около и ваздухом иду нечујно. Око крвавих глава њихових вију се венци славе, а месечеви зраци као да се труде да што више обасјају небесним сребром витешке ране њихове.
И као да ноћ, као да цела природа зашушта с тајанственим гласом тих витезова:
— Поооотооомциии! Чувајте слободе, јер ће вас клети крв наша.
Александар је чуо и разумео тај шум што проструја кроз тишину ноћи, осетио је како ти духови с презирањем указују прстом на њега и он даље није могао издржати, већ паде на колена и процвиле:
— Милост, не гледајте ме тако!
На то опет као да кроз ноћ прође подругљив смех и духови се изгубише.
У Београду
После тог ноћног потреса он и сам није знао како се обрео у Београду.
Прво је хтео отићи у стари двор, тамо где је погинуо оне за њега ужасне, а онако величанствене и радосне ноћи за цео српски народ, али је осећао страх и стао се сећати свих појединости, и не смеде одмах тамо.
Било је рано изјутра. Крцкају товарна кола у којима сељаци терају дрва, сено или ма шта од своје робе на пијац, пролазе радници, поздрављају се, журе на посао.
Прође и једна чета војника и Александар помисли да ће га поздравити. Чета оде даље и лупа добоша се изгуби.
Са чудним новим осећањем обична човека који се налази на улици међу људима који су некада били његови поданици, пође он даље. Пријатељ пријатеља, друг друга, једномишљеник једномишљеника среће на улици, разговарају, шале се, рукују се а он усамљен без игде икога, он који је мислио да све то што туда гмиже, да су сва та двоножна створења, која се називају људима и живе у Србији, створена само њега ради. Истим тим улицама куда сада иде, пролазио је и као краљ, у колима, с десне стране му његова мила Драга, тај анђео милосрђа, а кола опколила бесна гарда. Пред колима и пред гардом јуре два гардиста као весници. Жандарми као да ничу у таквој прилици на сваком кораку, те ревносно гурају и мувају свет да бајаги предупреде какву опасност. Стаје цео саобраћај и кола, и коњаници, и пешаци, све то бежи у крај, трамваји престају, а цела улица трешти од коњског топота краљевске пратње. Све се клања, све скида дубоко капу, па и коме се неће, јер многобројни шпијуни нису имали друга посла, већ да лове такве ’тице, а ако их и не би уловили, они би их зачас измислили.
Улица и онај свет што се креће улицом за њега је било сад сасвим нешто ново, сад је он био на улици обичан човек, сад је могао гледати људе онакве какви су.
Њему се допаде да се мало поразговара са својим бившим поданицима и приђе једном раднику што је оправљао калдрму.
— Добро јутро! — рече му Александар.
Радник му одговори на поздрав и спусти алат, па га онако чучећи погледа и учини му се као да га је негде виђао. Александар је посматрао сухо препаљено лице, на коме се тако јасно оцртава сва невоља, сва беда и горчина његовог сталежа, а тај израз лица био је у пуној хармонији са његовим бедним, искрпљеним и подрпаним хаљинама.
— А шта ви то радите? — упита Александар.
— Мучим муку! — одговори му онај суво, више љутито, што му стаје на јаде и продужи посао.
— Је л’те молим вас, а да л’ вам је жао краља Александра?
Радник га погледа зачуђено и преко његовог мрачног лица пређе горак, подругљив осмејак, па ће рећи:
— Ја жалим пријатељу што се он и родио. Камо наше лепе среће да га никада није ни било.
— То је чудно а интересантно мишљење! Али он је био краљ.
— Немој ми, молим те, зановетати ту вазда; краљ, не краљ ја бринем да ми деца не помањкају од глади, а ти ми причаш о краљу Александру. Па да сад кажем немају права анархисте! — заврши радник последњом реченицом, махну главом, уздах једва чујан оте му се од груди и он продужи посао. Александар је стојао подуго код њега, гледао како ради, посматрао његове грубе и жилаве руке, па се сам замисли и мишљаше о томе што му радник рече. Али он није могао схватити сву горчину бола овог поштеног и јадног човека. Он је владао земљом, био је краљ, то су били његови поданици, али он те поданике није знао, он није ни разбирао за њих. Кад би он, окружен сјајном краљевском свитом, видео на њиви, или ма где, радника мучна и невољна, можда би само узгред помислио како је то једна нарочита врста животиња. Он нити је познавао, нити је осећао душу народну. Уз звуке музике у богатим салонима, окружен поквареном околином, која му је помагала да тим невољницима одузме и оно мало дроњака с тела, он није изблиза могао и сањати да се под тим дроњцима крије чиста душа, да куца кудикамо племенитије срце него под лентама његових министара. Он није завирио у сељачку колибу у којој је зими шћућурена читава породица око мало димљиве ватрице, на којој пиште сирова дрва, а ветар наноси снег унутра.
Он није знао шта се дешава у забаченим, смрдљивим и јадним крајевима Београда, где је читава породица у мрачној, влажној соби где вода пишти из дувара. Па се и у тој бедној собици ни хлеба нема. Деца пиште, мајка очајно превијена седи негде у углу на каквим дроњцима, метила изнемоглу главу на колена, а сузе јој квасе мршаве образе. А отац, тај јадник, нема посла, нема зараде. И кад дође први, онда зеленаш одузме тој јадној породици и оно мало дроњака и избаци их на улицу.
И онда би он тек видео да се и у тој беди и невољи у тим бедним колибама и влажним избама често пута много паметније мисли него, у светлим салонима београдским.
Зато Александар није ни могао схватити што се радник онако разговара, он је у себи закључио да је он неки напрасит човек, неки намћор, који нема светске углађености.
Пролазио је улицом, тамо-амо не знајући ни сам шта да предузме. Некако му исувише и непознат и незгодан нов положај. Он би се умео дивно наћи у својој старој улози, ту би он знао шта ће, ту би одмах око себе имао све своје старе улизице, али шта да ради сада. Нити да укине устав, нити може да прима луде депутације, нити да објављује преке судове, једним словом ничега што се њему допада, ничега од свега онога што је испуњавало цео његов живот. Како је то за њега да гледа оног подрпаног, суморног радника, да слуша његов уздах, кад је он научио да се после каквог државног удара, од кога зајечи болом цела земља, забавља блазираним вицевима, одвратним оргијама, или слушањем најмрснијих причица и анегдота.
За столовима, у хладовима, пред кафанама седе људи, пију каву, разговарају, смеју се, ћаскају, а на многим местима овде-онде воде се политички разговори. Покаткад је полемика толико заоштрена да дође до свађе. Александра заинтересоваше ови разговори те приђе и он једном празном столу до кога су седели њих неколико и препирали се. Управи сву своју пажњу на ту препирку.
— Шта ти говориш?! — цикну један за столом — хоћеш ти да ми се правиш самосталац, а честитао си Александру женидбу, срам те било.
— Ја потписао?! — брани се други — пази ти шта говориш овде пред људима. А ти имаш најмање права да икоме пребацујеш. Зна цео свет да си ти потписао Александру честитку за укидање устава. Шта се ти сад као правиш важан?
— Ја ћу ти донети број новина у којима си ти штампао твоју честитку о женидби; ако ти мени покажеш новине у којима је моја честитка, ја пристајем да ме стрељају.
— Море, оставите се људи — умирује трећи — што сада потрзати те прошле ствари. Шта је било, било. Такве су, брате, биле прилике, па се тако и морало радити. Ако баш тако започнемо, онда нико неће прав ни остати. Онај честитао укидање устава, онај женидбу, онај преки суд, један се одрекао странке, један ово, један оно, кад погледаш, није ни било лако.
— Е, то је оно што ја кажем — опет ће први — ја знам да није било лако, да је било тешко и претешко, а има људи, има још доста људи који су се кроз све те невоље, кроз сву ту пустоловину, политичку буру и вратоломну бујицу, ипак одржали усправљене главе и светла образа. Па зашто сад да се пушта олош, да се пуштају они политички прсташи, да се они размећу? Зар се може мирно гледати да се данас, у доба нових слобода, у ово доба парламентаризма, гурају међу честите они шпијуни и улизице Александрове. Они се и не увлаче у напредне елементе да што користе општој ствари, већ се увлаче да што ћаре, или, што је најопасније, да сметају слободама; они раде на томе да обнове александровштину, без које они не могу да живе.
— Какви су ови разговори? — помисли Александар за себе и није могао од чуда да се прибере. Чак му изгледаше неверица да он то мора све сам својим рођеним ушима слушати.
— Гле, туда пролазе и жандарми и полицијски чиновници, па још никог нису отерали у затвор! — промрмља Александар за себе, диже се и пође, не могући да слуша даље тако одвратне разговоре.
Најзад њему паде на ум да потражи оне којима је он чинио, да га утеше и да он њих и утеши и обрадује.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (6/23)
И молио сам, и кумио, и преклињао, ал’ што ја више молим, они све више бију. Кад ја видо’ шта је и како је, што рекли наши стари: Сила Бога не моли, ја стего’ срце, па трпи. Шта знаш друго: шта буде, буде, из ове се, реко’, коже не може у другу.
Држаше ме неко време у среској ’апсани, па ме после спроведоше суду.
Отуд, одовуд, те мене лепо осуде пет година тамнице.
— Заиста је то било занимљиво! — прекиде га краљ.
— Вала, ја сам то занимљиво желео да снађе тебе и твога оца — продужи сељак — сад шта му би, би, — кад ми изрекоше пресуду, а ја кажем судијама:
„Хвала суду! Ви ме, господо судије, осудисте, и видим већ да ћу на правди бога лежати у ’апсу и да ће ми кућа пропасти, али, ето, бар ми сад кажите ко су отац и мајка нашег краља. Ви сте чколовани људи, учили сте многе науке, па рачуњам да то ви знате. Кад знамо за сваког нашег цара и краља из старих времена, што да не знамо за данашњег нашег гослодара. Ето, ја ве молим да ми ви то бар сад кажете пошто сам осуђен; да бар то сазнам кад због тога лежим у ’апсу.“
Преседник ме гледа, мери ме од главе до пете, па ми тек рече:
— Е, пријатељу, сад имаш доста времена, па ти то сам у ‘апсу мисли, и сетићеш се.
— И ја, истина, мисли, размишља, обрта од сваке руке па…
— А јесте ли се сетили? — упаде му у реч радознало краљ.
— Јок, брате, каки се црни сетио, то се ни ђаво, мислим, не може сетити. Што се више сећам, све горе и горе не знам. И ево, умре’, и остаде ми жао што не дознадо’. Још док сам био доле на земљи, решавао сам се сто пута да се дигнем, па право код тебе у двор.
— А шта сте хтели да ми честитате? — упита нервозно Александар.
— Па венчање, Саша! — додаде краљица кокетно и као с прекором погледа краља, како и да се таког чега не сети.
— Море, како честитање, него да тебе баш лично питам ко је отац и мајка краљу Милану, па не смедо’, а и сви ми рекоше:
— Не шали се главом, несрећниче црни. Пре те под Миланом за то у’апсише, а как’и је Александар, главу ће ти откинути као врапцу. То ти је — веле ми — њему час посла, као попити чашу воде.
И ја не смедо’ да ти дођем, и тако, ево, и умре’, а не сазнадо’ ни ко је био отац краља Милана, нити ико сазнаде ко је деда твој. Ево, сад право да ти кажем, били смо задобили џаса од тебе, па ти нико није смео доћи ни да се пожали, ни да каже да што не ваља. Ако сељак рекне: капетан прима мито, он је свршио. Одмах га капетан окује као човека који ради против краља. Ако не поклоним писару бар једног вепрића, опет сам пропао, опет ме ’апсе као човека који је опасан по поредак у земљи.
Море, и практиканту мораш метанисати ка’ пред иконом, што веле. Па, богами, и њему треба што дати на пиво, иначе зло. А пандур, он кад дође у село, он ти је први. Чак ни Наум Цинцарин, што је држао нашу ме’ану, није смео пандуру да наплати трошак. Капетан куд иде по путу, обаљује људима пуна кола све у ’ендек, бије бичем ко се са товарним брзо не склони кад његов вијакер пролази друмом. А он је дош’о го, голцат. Знамо га и кад је био џандар, и шта није било, па се за годину огазди. Купио вијакер, па как’и коњи, ка’ виле, па брате мој, и кућу начини, купи неко имање. Начелнику већ не смеш ни очи да сагледаш, а камоли да му се пожалиш. Е, онда видиш како ти је било, и ко је смео доћи краљу да га пита ко му је деда, кад, брате, ни последњег пандура нисам смео ружно погледати. А бар пандуре смо знали. Они су крали пологе по селу па отишли у пандуре, и ми то све знамо, ал’ опет, сила бога не моли, те смо морали и њега да чествујемо. Лакше је и то, но страдати од те напасти. Ко ће, брате, онда пред краља, деде, је ли га мајка родила. Што рекли наши, теби смо смели доћи кад ни пандури нареде да ти честитамо оно што ти ’оћеш, ал’ ’нако ко сме да ти дође, ту је глава играла. А слушали смо за тебе много. Чује се тако по селу како краљ ’оће да покоље, како ’оће да окива пола земље, како и свог родитеља ’оће да убије чим га види да је ’вамо дошао, како си рекао да се радикалцима прже очи усијаним гвожђем, како ћеш на Карабурму бесне псе радикалске, како си спремио коље. Куда ћеш, брате, куд сам ти смео и доћи, ко ће на те муке ударити. Волео сам и не знати ко ти је деда, него да гинем на таквим мукама
Али, молим те, кад онога света пропати’ по ’апсама, а то не дознадо’, молим те да ми бар сад кажеш. Бар да знам то на овом свету, па нека су просте све муке онога земаљског света.
— А зар сте ви о томе размишљали? То је интересантно, врло интересантно. Је ли, Драга, да је то веома занимљиво кад је он и о томе мислио.
— Заиста чудна мисао! — одговори Драга, и као да се и сама нешто замисли.
— Деде, молим те, кажи ми то, ти то знаш насигурно. Кад ми нико у Србији то није протолковао, рачуњам, ти ћеш то знати опет ће радознало душа сељакова.
— Ја, видите, о томе нисам никад мислио! — одговори Александар, па се и сам замисли.
— Ама шта, брате, имаш ти бар да мислиш. Сваки човек, па чак и ми прости сељаци што нас зову геаци и каљогаже, па, што се каже, водимо тај ред, па и последњи надничар и биров, па чак и они што краду јаловице, знаду ко им је отац и ко им је деда. А то се наше порекло не пише у књиге, па, ко велимо, вама се краљевима води све то у књиге, списује и толкује сваком још од чукун-чукун деда! — опет ће сељак.
— То ми нису професори историје предавали, а папу (оца) нисам питао. Видите, и мене је цела ствар почела интересовати. Баш занимљиво. То је, видите, заиста чудновато, откуда да о томе мислите, а ја о томе, као што вам кажем и јамчим краљевском речју, нисам мислио. То ћу баш питати…
— Саша, ти се нећеш с њим састајати — цикну Драга и прекиде краљу реч. — Ти знаш да је твој отац заклети наш непријатељ!
— Па зар ни ти то не знаш? О, Господе боже, сад ја тек видим да сам на правди бога робијао — рече сељак с уздахом.
— Ја сам, као носилац таковске идеје, под срећном звездом мојих врлих предака поклонио сву своју бригу и старање око бољитка миле нам Србије, која ми је била преча од свега. Ја сам се старао да мој драги српски народ проживи бољим животом, да у земљи оснажим привредно и економско благостање.
— Хееј, што ме изеде нека мука и на овом свету — уздахну једна баба — јадна ти и несрећна наша привреда што ти за њу бринеш, а не знаш ни деда како ти се зове.
Неколико сељака ударише у гласан смех: — O, хо, хо, хо! Е, погађа, баба, тако ми бога! — чу се кроз смех да рече неко.
— Простаци! — изговори јетко Драга, али шапатом обрати се краљу.
— Врло је досадан овај наш драги народ — додаде нервозно краљ краљици.
На то ће му рећи један грађанин:
— Е, да си нешто, кад доле на земљи бејасмо, објавио своме драгом народу како си у интересу миле ти и напаћене отаџбине заборавио како ти се зове деда, или како то ниси никад ни знао, Боже господе, што би било лома од депутација, крша једног од честитања. Полиција би и за то слала депутације из разних крајева Србије. Предводници депутација које си извадио са робије осуђене за прљава дела, па их понамештао за председнике општине и одликовао за грађанске заслуге, држали би ти дугачке говоре и честитали у име срећног народа под мудром управом твојом.
А ти би с балкона одговарао на те поздраве и као и обично додавао:
„Однесите поздравље моме драгом и милом народу и нека и убудуће има тврдо и непоколебљиво уверење да ћу ја до краја свога живота остати веран традицијама дома мога и предака мојих. Ја, за сада, верни и врли поданици, не знам ко ми је деда, али ја вам дајем своју витешку краљевску реч да ћу своје незиање — чим то интереси земље буду налагали, а руковођен једино сталном својом мишљу о добру народа, то своје незнање које је уродило златним плодом за добро свих вас, за добро Србије, која ми је преча од свега — проширити. По симпатијама и одобравању целе земље увиђам јасно да сам погодио жељу мога драгог народа, видео сам да сви моји врли поданици желе да Србију и даље водим овим путем. Ја као краљ прихватам ту жељу и радећи у том правцу, који је једини спасоносан излаз из економских и привредних незгода у којима се налазимо, дајем поштену реч да нећу стати у овом зачетку, нека сваки мој поданик тврдо и непоколебљиво верује да ја нећу остати само на томе да не знам ко ми је деда, ја ћу енергично и брзо дотерати дотле да ћу вам скоро са овог места у интересу отаџбнпе моћи објавити да не знам ни ко сам ја, краљ ваш!“
— Саша, врло је досадно. Зашто не предложиш да се играмо венчања! — додаде краљица, и направи израз лица као да се мало застиде, како би то учинила каква наивна шипарица.
— Хајде најпре да свршимо ову депутацију — рећи ће један окачењак, обраћајући се краљу.
— А после ћемо учинити краљици по вољи, па да играмо венчања.
— Јес’, јес’, после ћемо се и то играти! — додадоше многи.
— Ајде, кажи ти оно што ти рече грађанин.
— Досадно је, Саша, немој све, него на брзу руку одиграј ту политичку ствар, ти знаш како то иде, понови само завршетак! — рече му Драга.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (5/23)
II
НА НЕБУ
Како је све то другојачије на оном свету. Нигде жандара, нема шпијуна, Бога не прати силна гарда по небесима. Нема трагања за антидинастичарима, нема прокламација, нема изненађења, нема депутација, нема укидања устава.
Једним словом, за Србина веома досадно. Други народи лако подносе ту монотонију, али Срби нису на то навикли.
Би наређено да се Александар и Драга воде у чекаоницу, где ће причекати док и свети Петар не изрекне свој суд над овим душама, а тај суд изриче по вољи самога Бога.
Чекаоница је огроман простор небесни који је подељен у одељења, тако да сваки народ има своју чекаоницу. Александра и Драгу, дакле, оставише у одељењу за Србе.
Ту су сви Срби који су отприлике у то време помрли као и овај краљевски пар. Ту су Срби из Краљевине Србије, Срби из осталих српских крајева, и праведни и грешни. Одатле ће се прво позвати праведни и упутити у рајско насеље, а грешнике ће предати демонској власти и упутити на вечне муке.
При уласку у то српско одељење Драга се исправи, диже гордо и охоло главу и очекиваше буран поздрав, јер она није обична жена већ краљица Србије. То исто, по угледу на краљицу, уради и краљ, али с много мање вештине.
Али и овде претрпеше грдно изненађење. Душе помрлих Срба дочекаше их ’ладно и гледаху на овај краљевски пар с презрењем. Нико ни речи да проговори.
— Срби, драги моји Срби — поче Александар — ја сам се за добро драге ми Отаџбине, за добро милог ми Српства, старао на земљи, а и овде ћу се старати свим силама…
Душа једне бабе гласно се насмеја.
— То ваше старање ме је и довело овде пре времена! — прекиде краља један познат му глас и он се окрете на ону страну одакле глас долажаше.
— А, ви сте, мој председник министар. Откуд ви?
— Што ме питате? — одговори љутито душа председника министра.
— Особито ми је мило што сте опет уз мене.
— Мени није нимало мило. Мене је овде довела служба вама као краљу, а та служба била је грех према земљи и народу. Сад се то јасно види, али, на жалост, сад је доцкан. Још и на земљи сам све то почео увиђати, али ме изненадна смрт препречи да се покајем и да са своје душе скинем грехове које починих служећи таквом краљу! — рече гњевно и срдито душа министра председника.
— Ако израдим помиловање код Бога и ако успем да поништи указ који ме је из оног света преместио у овај, ја ћу то исто тражити и за вас, и ја вам јамчим да ћете ви опет бити мој председник министар.
Председник се презриво насмеја и додаде:
— Та ваљда нисам толики грешник да ме Бог удари на тако страшну муку. Ја радије пристајем да ме Бог метне у пакао него да се поново вратим у Србију под таквим условом.
— Томе се од вас нисам надао, зар сам, генерале, ја, носилац таковске идеје, краљ Србије дочекао да ми ви тако кажете?
— Да сте се надали, као што сте требали да се надате свему што се догодило, ви бисте били бољи краљ и још би владали Србијом! — одврати прекорно и жучно председник, па се иронично, пакосно насмеја и обрати се краљици Драги:
— Како се величанство осећа у благословеном стању?
— Ви сте неучтиви.
— Ама требаше да понесеш неку колевку, знаш за сваки случај, злу не требала! — уплете се у разговор душа једног сиромашног сељака.
Душа једне бабе сељанке удари у смех и рече:
— О, ’натема га била, да се човек и овда од све муке насмеје.
Настаде општи смех.
— Та да, куд би, ваше величанство, брез колевке, може вам, касти, очас затребати! — добаци један Србин из Баната и опет душе ударише у смех.
— Што се смејемо, смејемо, али мени је лакше што видим овде Александра и Драгу — рече један из неослобођеног Српства — то двоје су били убили у нама наду на ослобођење и уједињење васцелог Српства.
— Ујединили би они нас све заједно под Чвабом! — додаде на то сељак из Шумадије. — Ми смо се сељаци овамо код нас то посигурно надали и само чекали час, ал’ оно ви’ш ’де му испаде нешто друго.
— А где су толики моји пријатељи? — рече љутито краљ и погледа оштро генерала.
— Ха, ха, ха, пријатељи! То је врло наивно питање вашег величанства. Где су?! — та на земљи, забога, чекају да постану министри новог режима. Они ће сада аминовати народу и грдити Александра са истом енергијом као што су до ономад грдили народ, а викали: Живео Александар, па ма шта Александар учинио! — рече генерал и опет се насмеја.
— То ваше мишљење веома је интересантно! — опет ће краљ замишљен.
— Нимало интересантно — одговори генерал.
Краљ се окрете од генерала. Разговор који се започе није му се допао, па се обрати једном сељаку из Шумадије и упита:
— А што сте ви умрли?
— Јел’ ја?
— Да, ви.
— Од муке, мој брате. Ти си ми вајно био краљ па се још чудиш што сам умро. Ја се опет чудим како нисам давно и давно умро, још под владом твога оца. Ти мене не познајеш, а ја сам био у депутацији два пута: и кад си објавио преки суд и кад си испросио ту, туна, исту Драгу.
— Драга, ово је наш пријатељ.
— Море, какво те пријатељство снашло — продужи душа сељакова — од муке и невоље сам био и самог себе готово омрзао, него знаш, нареди власт, па се мора. Лакше ми је, ко велим, отићи у Београд да ти викнем: „Живео“ него да лежим у ’апсу, да ме глобе, да ми продаду и волове из јарма. А патио сам ја много, па сам ’тео да све идем на правду, па ми умало кућа не пропаде. И навикаше на мене укућани: „Ћути, видиш какво је време дошло.“ А три пут сам лежао у ’апсу.
— А како је у ’апсу, то мора бити врло занимљиво?
— Јадно ти занимљиво, дабогда ти то занимљиво било теби и твојима. Ево, да ти баш испричам како сам први пут допао ’апсе.
Били смо на жетви, а то је било још за владе твога оца. После ужине одмарамо се. Неки прилегли те заспаше мало, а нас неколико разговарамо. Знаш како је: живи људи, па разговор наиђе о свачему. Слушао ја често кад деца уче из књига, па у књигама ти има триста чуда. Уче деца и неку историју. О, Господе боже, шта ту све нема.
Толкују тамо све по реду како је било од старине, па се помињу сви владари од најстаријих земана, море, од пре хиљаду, каки хиљаду, од памтивека па све до краља Милана. Е, то сам се грдно чудио. Сваком се, брате, зна, који је год био краљ јал’ цар, јал’ жупан — и то, веле, било — ко је, чији син. Ко му је био отац, ко мајка, колико је владао, колико је имао деце, све то редом толкује се у тим књигама и знају боље но ја првог комшију. Зна се чак за Немању, за Душана, за цара Лазара, све то знају за сваког, и за сваког исписали, докле не дође до краља Милана. Једино код њега нема да се толкује ни ко му је отац, ни која му је мајка. А ја то нешто, знаш ки човек, сâм ’нако шацујем у својој памети, па сам се чудио што ли то. Зна се онима од пре ’иљаду година а, велим, овом садашњем краљу то не помињу нити пишу, нити то ко зна. Па јȁ, шта знамо ми прости људи, кад и’ наке књиге то не толкују, што истолковаше све од памтивека.
Ето како сам то ја сам ’нако мислио, а ја ту на жетви на ужини то и рекао.
— Море ћути, рече ми један комшија, да ми мученици гледамо своја посла — кад га ни у књигама нико није истолковао, то онда не помињи.
— Ама, знаш, криво ми, реко’ ја — краљ је наш, брате, па кад знамо ко је отац оног Шула што краде јаловице, треба да знамо, на прилику, рачуњам, и родитеље нашег господара! Велим ја, а чудим се једнако како да то нико не зна.
Поразговарасмо тако на одмору, па опет на посао. Нисам ја, брате, ни сањао да ме због тога снађе неки белај. Ја сам то рачунао у разговор као сваки други разговор.
Кад, не лези враже, а наш ти је Србин несрећан створ, докаже то неко баш онамо где не треба. И сад не знам ко је, ал’ све жалим на оног мог комшију; с њим сам се, знаш, био нешто здрпио око неког превата.
Најзад, ко је, да је, тек мени начини пакост. Једног дана, баш се лепо сећам, секао сам дрва у забрану, дотерао једна кола кући и таман сео крај ватре да се мало огрејем, док тек упаде у кућу баш главом наш капетан и с њим четири џандара.
— Јаој, дабогда их Бог убио, од њи’ сам се баш настра’овала. Нису дали људима ни ону поштену корицу ’леба што је с муком зараде да је бар с миром поједу! — упаде сељаку у реч једна сељанка и уздахну, сетивши се прошлих дана.
— Гле, триста му мука, па то код вас горе било од џандара, него код нас од Маџара! — додаде један пречанин.
— Море, каки Маџари, ако бога знаш, наши капетани и џандари су били гори од Турака.
— То је врло интересантно гледиште! А мени су џандари били врло симпатични. Кад видим џавдара, мени милије него оца да видим! — рече краљ и додаде обрнув се краљици:
— А ти, Драга?
— Имаш право, Саша.
— Еле, где оно стадо’, шта ти поче’ причати — продужи онај сељак из Шумадије — упадоше у кућу капетан и четири џандара, па само док викну капетан:
„А, ту си, издајниче, ти ли се нађе да кујеш завере против нашег краља! Везујте!“
Џандари скочише на мене те везаше, и то крвнички везаше, па онда почеше мувати кундацима. Кукам ја, молим, деца се преплашила те вриште, жена ударила у кукњаву. Море, више ме ожалише него сада кад сам умро. Тако ти они мене дотераше везана до среза, па ту бацише у хапс.
(Даље)
Основ подозрења
Гадне су жеље! Бранко пева да су му жеље да има крила. Враг би га знао шта ће му крила. Ја сам желео да будем жандарм.
Није то шала.
Жандарм, и то пре него министар. Желим да ’апсим.
Кога?
— Кога, кога. Сваког! Само је ли Србин!
Бити Србин, то је отежавајућа околност.
Ах, што немам власти!
Што?
Прође ми живот, а немам права никог да у’апсим. И да имам власти, ја бих све по’апсио.
Питаш га:
— Ко си?
— Тај и тај!
— Јеси Србин?
— Јесам.
— А, е то је већ основ подозрења.
— Колико ти је година?
— 50.
— 50. То је страшно, Србин, а 50 година. То је знак да је на све готов.
— Е, кад је тако, ’ајд’ пријатељу у ’апс.
— Што?
— Зато што си Србин.
— Немам кривице.
— Како да немаш, кривица ти је што си Србин, а чим си то, имаш диспозиције за сва зла.
Уби[j] Србина чим напуни 30 година, јер кад свет позна, постаће нитков.
Ово је тачније него оно Гетеово:
— Распни сањалицу… (итд.)
„Страдија“
5. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наш Београд — мoдерна Абдера
Нешто о чиновништву
Сујета и полутанство, шарлатани и шићарџије, саставни су делови „беспрекорне“ државне службе.
Састав комплетан, једно без другог не бива.
Као и свака друга општина, и модерна Абдера Страдије има свог чиновништва и оно де факто стоји према државном чиновништву, тзв. чиновништву општинама „претпостављене власти“, у односу као пандур према бирову. У том односу испољава се безгранична сујета државног чиновништва тако да оно у раскалашном свом несташлуку не зна ни за какве границе.
Али то је увек само израз беса и голог незнања. — Може се погдегде прозрети и котеријска шпекулативна тактика извесних државних службеника, којом су се они до сада веома успешно препоручивали за разне општинске одборе и комисије, или са добрим дијурнама, или из „почасти“, како би иза такве бусије адвоцирали за приватне интересе. Ова техника је веома проста (има ослонца чак и у Закону о општинама) — јер ништа лакше од тога: генијалним главешинама представити општинско чиновништво као неспособно, а котеријско државно као неопходно потребно у радовима општинским. Просвета тактике ове заснива се и на томе што општинско чиновништво стоји још нераздрешено, бутум у једној гужви, без протекција и зато без уважења, по некима чак као нека врста општинске сиротиње, која ужива милостињу; међутим, државном чиновништву, у ствари често веома неугледном, добро је дошло такво схватање и оно, у својој сопственој беди и невољи, налази регреса у томе да и оно може некоме да прописује „меродавне“ захтеве. Што од тих „меродавних“ захтева у ствари постаје башибозучко командовање, од тога имају само штете радови модерне Абдере; — дакле, незнатна штета!
Из великог броја примера, као доказ горе наведеном, доносимо следеће:
1) Плочник око споменика кнеза Михаила
Општина је имала намеру да начини плочник око споменика скромно, али према нашим приликама уљудно, за суму од 3.174 динара.
Министарство грађевина замера тој скромности и тражи да овај плочник кошта најмање 7.500 динара.
Општина задовољи ту жељу Министарства, али оно у року од два месеца промени сасвим своје мишљење и донесе друго по коме би било и сувише раскошно толику суму издати за ту цељ; стога тражи „да се исти (плочник) замени са парком од траве и ониског дрвећа, као нпр. шимшира, који би се у виду геометријских фигура поређао…“
Пошто општина није умела да направи парк на тротоарској ширини од 3 метра око споменика, нити има поњатија о томе како ће помоћу шимшира, траве и ониског дрвећа — „који би се у виду геометријских фигура поређао“ — начинити парк, то и данас плочник око споменика стоји мурдарски недовршен.
2) Калемегданске степенице
Општински баштован Франц Копта, десна рука украситеља модерне Адбере покреће ово питање овим словом: „Да се не би и убудуће дала прилика да овдашњи журналисте преко јавних листова пишу противу општине…“ итд.
Општински инжињер саставља потом план за степенице, по коме би општина имала издатка од непуних осам хиљада динара. Министарству грађевина, по обичају, није се тај план допадао и наређује други начин. Општина правда свој начин наводећи како би из поднесеног плана поступно могле да се изведу те степенице у доста богатом облику а како би оне чиниле одговарајући завршетак главној калемегданској шосеји. Општини је главно било да се тај посао поступно изводи како не би за ту, доста потчињену потребу у једној години одједном издала велику суму новаца. Међутим, Министарство грађевина било је противног мишљења и зато је општина морала за те недовршене степенице одмах да изда суму од 20.000 динара.
План за ове степенице израдили су г. г. инжињери из Министарства грађевина после огромног натезања и тумарања. То натезање огледа се у следећа четири датума: 13/III 1900. г. када је г. баштован Франц Копта покренуо ово питање; 4/XII 1901. г. када је Управа града Београда у нестрпљењу питала: „… Шта је до сада урађено односно грађења калемегданских степеница…“ 9/VIII 1902. г. када је одбор општински решио да се уступи израда степеница фирми Голумховског за суму од 20.030 динара и 78 пара — и најзад априла 1903. г. када је отпочето грађење ових степеница.
Али тиме није све натезање исцрпљено, јер ће још и 1904. г. а можда и пете и шесте да се прича о спору између општине и предузимача ових степеница.
Када је за ове богате трице, назване Калемегданским степеницама, требало толико новаца и времена, нека чаршија сама суди колико ће проћи још годиница до извршења тзв. великих општинских радова?! — Чаршијо — мотку…!!!
3) Регулација Кнез-Михаиловог венца од „Национала“ до Савске улице, терасирање Косанчићевог венца и друге абдеритске регулације
Модерна Абдера има и свој некакав регулациони план и то утврђен законом и снабдевен са тридесет и шест потписа одборника из 1891. г. Али ни закон, ни одборски потписи нису сметали да се утврђени план сваки час не мења по захтеву Петра, Павла, Јанка и Марка. Штавише, пре кратког је времена установљена једна комисија од одборника општинских, са звучним именом „Комисија за ревизију регулационог плана“, којој је искључиво стављено у дужност да такве чаршилијске захтеве достојно узима у поступак.
Дакле, тзв. „утврђеном“ регулационом плану, који је постао у игрању, без иоле озбиљније помисли на његову остварљивост, потенцира се његова неостварљивост још и тиме што се сваки час мења.
Људство ће пре дочекати да се скине месец са неба но што ће модерна Абдера условити догледан рок за остварење свог, колико толико одговарајућег регулационог плана!
Кнез-Михаилов венац од „Национала“ до Савске улице још је у таквом стању као што беше у времену мазги и сепета; истина, по њему шкрипе и трескају, циче и праскају електрични трамваји, али је стварнија истина да га засипа од времена на време брег калемегдански и да се из дана у дан ломе кола, сатире стока.
Општина београдска хтела је ову другу стварну истину да радикално победи, али најенергичније томе је стало на пут Министарство грађевина у естетској својој бојазни да се не би „унаказио цео овај крај вароши“.
Да ли ће још за дуго красити ломњава Кнез-Михаилов венац, или ће неке „папрене“ наказе — по мустри калемегданских степеница — у скорој будућности искрснути на том месту, то ће знати одвећ осетљиви естетичари из Министарства грађевина, а по томе тим жешће и — кеса општине…
4) Инжињерство се утркује
Тако са терасирањем Косанчићевог венца, најновији план из општине конкурисао је са планом једног пензионисаног инспектора, и када је ту ствар већ била решена у корист плана општинског, долази она фамозна комисија за ревизију регулационог плана и тражи још „да се узме у оцену пројекат који је за то израђен у 1891. години“ и који нема апсолутно никакве везе са терасирањем Косанчићевог венца.
Један члан „ревизионе“ комисије успео је тиме да изнесе на утакмицу и свој неки план кога је израдио пре пуних дванаест година као општински инжињер, па ето после тог дугог времена даде му се прилика као одборнику општине да из прашине изнесе на светлост и видело виспрену своју умотворину.
Дне 16-ог, месеца децембра, године 1903. навршило се равних годину дана како је овај некадашњи општински инжињер, а доскорашњи одборник протоколарно дао завести ту своју сујету, па све до данас општини није познат исход ове жалосне утакмице! Косанчићев венац је тзв. „тераса за лепи изглед“. Међутим, још и данас служи као сметиште.
Горња три-четири примера указују јасно на активан званичан рад само у пометњама. У минулом периоду разврата, уосталом, тако је и морало бити, и мило нам је, што насупорт тому, можемо констатовати да огромна већина истинских стручњака није подлегла владајућем шарлатанству.
*
…Ово су само бледе слике из саме инжињерске кућице. Кад се томе дода и љубазно баратање полиције по том лому — оне полиције чија је била најсветија дужност да помаже фалсификате, да штити разбојнике и лопуже — тада ће се добити кулор-слика у свима дугиним бојама.
Далеко би нас одвело колорисање ове слике и зато наводимо оно од чега највише пати наша модерна Абдера.
Г. Министар грађевина се спрема за пут; дозива свог начелника па му наређује: „Чујеш, сутра одлазим за Ниш у Скупштину; спремићеш ми закон грађевински за варош Београд, да га Скупштина благослови.“ Сиромах начелник нађе се у чуду: „Ама, господине Министре, такав закон не саставља се преконоћ!“ — Господин Министар цикну: „Сутра хоћу да буде закон готов да га поднесем Скупштини! Јеси разумео?! Налево круг, — марш!“ — И: „…разумем…!“ Тако доби модерна Адбера свој грађевински закон.
После две године формалног опстанка ове ноћне ’тице, тај грађевински закон добија своје измене и допуне. Те измене и допуне веома су карактеристичне; наиме, оне ни у један члан закона не уносе одредбе које би ишле у корист лепоте престоничких грађевина и у прилог здравствености станова, већ се занимају искључиво голим формалностима.
„Дупло голо“, самохрано, јадно и жалосно, то нешто звано Закон грађевински, штавише, овим изменама и допунама призива у помоћ целу интелигентну војску престоничке жандармерије. Једним словом: сва власт Министарства грађевина пренета је на Управу града Београда.
Празнине законске, баш са тог формалног гледишта, пуне џепове г. г. жандармима и полицијском чиновништву тако да на крају крајева данас после дугогодишњег практиковања по овом закону стојимо пред следећим сликама и приликама:
1) Ван реона престонице зидају се куће без дозволе, а искључиво је полиција надлежна да то предупреди. „Селиште“, „Чубура“, „Розентовац“, „Булбулдере“, „Седам кућа“, „Ђурђево“, све су то нове колоније око Београда и у њима свако по цену највише од једне банке г. жандарму зида како где, и ко хоће.
2) Г. Министар унутрашњих дела је надлежан да даје месно ме’анско право. Кроз то право прошверцовало се укупно насељење београдске колоније „Ђурђево“.
3) У реону зидају се куће опет без грађевинско-правне дозволе, Јер када грађевински одбор и Управа града Београда — ускрате ту дозволу, а министар грађевина ипак изда дозволу за зидање — без икаквих скрупула и обзира на претходна стручна решења, то се — најблаже речено — зида без дозволе. — Али ово су веома ретки случајеви, јер грађанство врло добра зна да се лакше свршава пазар са Управом града Београда но са тако великим господином, као што је министар грађевина.
Члан 8. грађевинског закона одређује: Грађевински одбор подноси предлог Управи града Београда на решење; Управа решава, против тога има места жалби министру грађевина, чије је решење извршно.
Дакле, грађевински одбор је једно велико ништа; Управа града Београда првостепени суд и апелација, а Министарство грађевина обично касирана касација.
И тако инжињерство је и најновијим својим законом документовало своју слабост давши полицији неограничено право да у име његово уцењује грађанство и врши сва могућа незакоња и насиља.
4) Члан 16. грађевинског закона гласи: „Изглед зграде (фасада) са лица улице мора бити укусан. Управа града Београда може, према важности улица, наредити како ће се пројектовани изглед полепшати.“
„De gustibus non est disputandum“, али за велеважну полицију модерне Адбере, а по саизвољењу српског инжињерства, ова древна пословица губи сваку важност.
„Бре, мора бити изглед укусан!” — издере се жандарица.
Sapienti sat!
Античка Абдера била је далеко поштенија, па богме паметнија и питомија од модерне Абдере!
—
„Што ма[x]нити свежу, сто мудријех не развежу.“
Већ од дужег времена дигла се ужасна граја и повика на Грађевинско одељење општинско.
Чаршија, новине, кметови, одборници општине — све се то сложило у тој повици. За све недаће модерне Абдере оно је криво!
Грађевинско одељење општине, пак, може бити задовољно — у том свом изузетном положају.
„Страдија“
17. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 