Страдија (7/12)

(Претходни део)

Кад сам изишао на улицу, опет улица препуна силна света што се таласа на све стране, а граја да уши заглуну.

„Куда ће овај оволики свет? Шта је сад опет?… Сигурно депутација каква?“ – мислио сам у себи, гледајући с чуђењем у ту небројену шарену масу разноврсна света, и приђем првом што беше до мене, те га запитам:

– Куда жури овај оволики свет?

Онај се осети дубоко увређен од тог мог глупог питања, погледа ме љутито и с презрењем, па се окрете леђима мени и пође за масом.

Запитам другог, трећег, и сваки ме с презрењем погледа и не одговори. Најзад се намерих на једног с којим сам се познао приликом покретања једног патриотског листа, а већ у тој земљи, да се не чудите, сваки дан се покреће по неколико листова, те упитах и њега:

– Куда жури оволики свет? – а стрепим да ли ћу и с овим познатим патриотом још горе проћи него са осталима.

И он ме погледа презриво, па згушеним гласом, пуним срџбе и гнева, изговори:

– Срамота!

Ја се застидех и једва промуцам:

– Извините, нисам имао намеру да вас вређам, само сам хтео да запитам…

– Но, то је лепо питање! Где ти живиш, зар те није срамота да питаш за једну ствар коју и стока може знати? Наша земља страда, и ми сви журимо да јој притекнемо у помоћ као њени ваљани синови, а ти се ишчуђаваш, и не знаш за тако важан догађај! – изговори мој познаник гласом што дрхти патриотским болом.

Ја сам се дуго извињавао и правдао за тако крупну погрешку, коју сам неразмишљено учинио, и замолим га за опроштај.

Он се одобровољи и исприча ми како Анути, једно ратоборно племе, упада с југа у њихову земљу и чини грдне зулуме.

– Данас је стигла вест – продужи он говор – да су ноћас потукли многе породице, попалили многе домове и запленили многу стоку!

– То је страшно! – рекох и стресем се од ужаса, и дође ми да јурнем на југ земље и да се побијем са Анутима, јер ме тако заболе страдање невиних, мирних грађана од њихова варварства, па чисто заборавих да сам стар, изнурен и немоћан и осетих у том тренутку младићку снагу.

– Па зар смемо ми остати глуви према тим поколима и том зверском поступању наших суседа?

– Никако! – узвикнух одушевљен његовим ватреним речима – и од Бога би била грехота!

– Зато и журимо на збор. Ниједнога свеснога грађанина нема који на овај збор неће доћи; само ће сваки сталеж за себе држати збор на засебном месту.

– Што то?

– Тхе, што?… Наша вечита неслога! Али ипак сваки збор ће донети једнодушну одлуку, патриотску. Уосталом, и боље је што више, а главно је да смо сви у осећању и мислима сложни, дишемо једном душом кад је питање о нашој милој отаџбини.

И заиста свет се почео одвајати у разне групе и ићи разним правцима; свака група жури на своје одређено место где ће држати збор.

Како, разуме се, нисам могао стићи на све зборове, то се са својим познаником упутим тамо куда иђаше он и његова група. То су били чиновници судске и полицијске струке.

Зађосмо у пространу салу једног хотела, у којој већ беху спремљена седишта и сто са зеленом чохом за сазиваче збора. Родољубиви грађани поседаше на столице, а сазивачи заузеше своја места за столом.

– Браћо! – поче један од сазивача. – Ви већ знате што смо се овде окупили. Све је вас овде скупило племенито осећање и жеља да се нађе лека и стане на пут дрским упадима анутских чета у јужне крајеве наше драге отаџбине, да се помогне несрећноме народу који страда. Него, пре свега, господо, као што знате, при оваквим приликама ред је да се изабере председник, потпредседник и секретар збора.

После дуге граје, изабраше тога што отвори збор за председника, а оне друге сазиваче за остало зборско часништво. Пошто се, по утврђеном реду и обичају, часници одборски захвалише родољубивом скупу на тој реткој почасти, председник лупи у звоно, и објави да је збор отворен.

– Жели ли ко да говори? – упита.

Јави се један из првог реда седишта и рече да је ред да се са збора поздрави влада и велики мудри државник, који ће самом владару протумачити изразе њихове верности и оданости.

Збор прими тај предлог и одмах се спремише написмени поздрави, који беху акламацијом усвојени, али да се само на неким местима удеси ред речи правилно, по синтакси.

Стадоше се јављати говорници све јачи и јачи. Сваки говор беше пун родољубља, пун бола и пун гнева према Анутима. Сваки је од говорника био сагласан с предлогом првог говорника: да се без икаква одлагања, јер је ствар и иначе хитне природе, донесе одмах ту, на збору, оштра резолуција, којом ће се најенергичније осудити варварски поступци Анута.

И ту одмах изабраше тројицу који су добро владали језиком да саставе резолуцију у поменутом смислу и да је прочитају збору ради одобрења.

У исти мах јави се један с готовом резолуцијом и замоли збор за дозволу да је прочита, па, ако се збор слаже с њом, да се прими.

Одобрише му, и онај узе читати:

Чиновници судске и полицијске струке окупљени на данашњем збору, дубоко потресени немилим догађајима који се свакодневно, на жалост, одигравају у јужним крајевима наше земље, због варварског понашања анутских чета, налазе се побуђени да донесу следећу резолуцију:

1. Дубоко сажаљевамо што је наш народ у тим крајевима снашла таква беда и несрећа;

2. Најоштрије осуђујемо дивље поступке Анута узвикујући: Доле с њима!

3. С гнушањем и презрењем констатујемо да су Анути некултуран народ, недостојан и пажње својих просвећених суседа.

Ова резолуција би једногласно примљена у начелу, али при бурној дебати у појединостима би још усвојено да се код 2. тачке дода код „дивље“ још и реч „одвратне“.

Затим овластише управу да у име збора потпише резолуцију, и збор се разиђе у највећем реду.

На улици опет граја и маса света што се враћаше са многих патриотских зборова.

На лицима се њиховим сад примећаваше душевни мир, као оно кад човек осети задовољство после извршене тешке, али племените, узвишене дужности.

На многим местима чуо сам разговор овакве природе:

– Није требало, ипак, да буде онако оштра – доказује један.

– Шта није требало? Добро је оно. Није него шта мислиш? Према таквим животињама треба бити груб и оштар – љути се други.

– Знам, молим те, али не иде, није тактично! – опет ће први.

– Какав такт према њима још хоћеш? Да се, ваљда, не замеримо тако ваљаним људима, шта ли? Овако ти њима, па кад чита, да се стресе – опет ће други, а глас му дрхти од љутине.

– Па ми баш и треба, као просвећени, да будемо узвишенији од њих; а, после тога, треба бити опрезан да се не замеримо суседној земљи разлаже онај мирољубиви и тактични.

Пред вече тога истог дана већ су се у новинама могле читати многобројне резолуције донете тога дана на родољубивим зборовима. Нико није изостао а да не похита земљи у помоћ. Препуне новине: резолуција професора поводом немилих догађаја на југу Страдије, резолуција омладине, резолуција учитеља, резолуција официра, резолуција радника, трговаца, лекара, преписача. Једним словом, нико није изостао. Све су резолуције у једном духу, све оштре и одлучне, у свакој има оно „дубоко потресени“, „најоштрије осуђујемо“ и тако даље.

Увече је, опет, настало весеље у граду, а затим миран, тих и спокојан сан мирољубивих и куражних синова срећне земље Страдије.

Сутрадан су стизале вести из осталих крајева Страдије. Ниједног јединог места нема где не бејаше донета оштра резолуција поводом „последњих немилих догађаја“, како су то Страђани назвали.

А, већ, по себи се разуме да је сваки грађанин за ове велике услуге отаџбини, ко мање ко више, обасут одликовањима за грађанску кураж и врлине.

И мене одушеви тај бујни народ пун грађаске свести и самопрегоревања за општу ствар, па ми се из груди оте узвик:

„Страдијо, ти нећеш никад пропасти, па ма сви народи пропали!“

„Ха, ха, ха, ха!“ – у том тренутку као да ми зазвони у ушима опет онај сатански, подругљив смех неког злог духа ове срећне и блажене земље.

Нехотице уздахнем.

(Даље)