Tag Archive | Kosovo i Metohija

Наставник и ученик

Шта је војник?

Збиља, то нисмо ни мислили, нити смо се о томе питали ни размишљали. Војник носи блузу, цокуле, тесак, пушку, ето то је војник. Шта има даље да се мисли о томе!

Е, али кад се озбиљније о томе мисли, војник је ученик који има да се обучи ратној вештини, рату, одбрани земље.

Дакле, војник је ђак своје врсте. Ђак је и оно дете у основној школи, ђак је гимназиста, ђак је и на В. школи, ђак је богослов, ђак је у учитељској школи, па ђак је и инштитутка. Сви они уче, сви се спремају за неки позив, сви имају по струкама своје наставнике. Војнику су наставници официри.

Официри имају своје посилне, сеизе итд.

Шта то значи? То значи одвоје од посла по једног ученика, те место да учи оно што треба, а он ради као покућар. Осветник Косова, под оружјем светлим, љушти кромпире, сецка лук, пере шерпе и чиније, цепа дрва, чисти госпођи официрки ципеле, негде пере и пелене. Ту проводи време, прима наредбе од куварице и слушкиње, и ако није с њима лепо, ту су грдње, псовке, ту су лепи епитети: „стока, животиња, свиња“, па и гори. Тако се диже понос, ту се вуку канте и шамари, ту се негује дух српског витеза.

Па кад је то тако у касарни, што то не би могло бити и у школи?! Сваки наставник, према томе, по свом рангу и достојанству, узме по неког ученика и употреби га за домаће послове. Предаје, рецимо, физику. Једног ученика прогласи за спремног, не требају њему Торичелијеве цеви, већ га одведе кући да туца каву, па ради домаће послове. На крају године, по одслуженом року, преведе га у старији разред; па мирна крајина!

Ректор Велике школе има право на неколико великошколаца. Једни чисте ципеле, једни стружу дрва, једни пире ватру, и, по одслуженом року, иду у старији разред, добијају заједно као и остали њихови другови сведоџбе да су свршили школу, а с тим, разуме се, и право на државну службу, на месту где треба стручно образовање. Зашто не! Кад војник, који место ратне вештине, после шамара, псовке, прања порција и пелена, има исту квалификацију косовског осветника, као и онај који је пуцао, ишао на учење, знојио се у маршевима, зашто онда не би ђак који пере професору порције имао иста права као и онај који је учио језике, римско право, хемију, литературу и друге науке.

Професори, учитељи, сви би имали своје посилне.

Професори Више женске школе имају права да по једну, две, управитељ неколико својих ученица одреде за своје домаће послове. Једна је куварица, једна собарица, једна чува децу, остале су послуга. Кад одслуже свој рок, онда добију сведоџбу као и остале њине другарице, и Просветни савет их квалификује да имају права да буду учитељице.

Ја никако не могу да разумем зашто се чини та подвојеност. Официри имају права да њихови ученици буду бесплатне њихове слуге, а остали наставници немају тих права.

Даће бог те ће се и у Србији ваљда правда зацарити, те ће и остали наставници дођи до својих права.

„Страдија“
23. јануар 1905. године

Почасни хоџа

После оне здравице господина архимандрита Иларијона Весића (због чијег ћемо силног рекламирања морати напустити милу нам отаџбину), у турском јавном мњењу, а нарочито у турској штампи осетио се јак покрет. Сви турски листови, како нам неки из Цариграда причају, оштро протестују што г. Иларијон није одликован због онолике оданости падишаху, бар веле да му је ма чиме указана пажња. Ти праведни захтеви дотле су дошли да је, како бар причају људи, раздражена маса напала на шеик-ул-ислама и најодлучније од њега захтевала да тај заслужни каурски архимандрит добије и титулу бар почасног хоџе, ако ништа друго.

Грешни прости Турци нису ваљда ни знали да то не море бит’ по Корану и да би их Алах казнио за такав предлог.

„Одјек“
4. новембар 1902. године

Страдија (8/12)

(Претходни део)

Иако сам мислио да прво идем министру просвете, ипак, због ових последњих немилих догађаја, зажелим да чујем шта о томе мисли министар војни, те се још истог дана упутим њему.

Министар војни, мали, журав човечић, с упалим грудима и танким ручицама тек беше свршио молитву мало пре него што мене прими.

У његовој канцеларији се осећаше мирис измирне и тамјана као год у каквом храму, а на столу његовом вазда побожних, старих и већ пожутелих књига.

Ја у прво време помислих да сам погрешио и дошао другом коме, али ме униформа вишег официра, што је господин министар имаше на себи, ипак противноме увераваше.

– Извините, господине, – рече благо нежним танким гласом – сад сам баш свршио своју редовну молитву. Ја то чиним увек кад год седам за посао, а нарочито сада молитва има много више смисла због ових последњих немилих догађаја на југу наше миле земље.

– Ако они продуже своје упаде, то још може доћи до рата? – упитам.

– А не, нема никакве опасности.

– Али ја држим, господине министре, да је то већ опасност када они убијају људе и пљачкају свакодневно по читавом једном крају ваше земље.

– Убијају, то јесте; али ми не можемо бити тако некултурни, тако дивљачки као… Овде је хладно, као да однекуд има промаје. Кажем тим несрећним момцима да у мојој соби температура буде увек шеснаест и по степени, па ипак ништа… – скрену господин министар свој започети говор и зазвони у звонце за момка.

Момак уђе и поклони се, а звекнуше му ордени на грудима.

– Па јесам ли ја вама, за име бога, говорио да у мом кабинету буде стална темпаратура од шеснаест и по степени, а ето сад опет хладно; па нека промаја; просто да се смрзне човек!

– Ето, господине министре, справа за мерење топлоте показује осамнаест! – рече момак учтиво и поклони се.

– Онда добро – рећи ће министар, задовољан одговором. – Можете сад ићи, ако је по вољи.

Момак се опет дубоко поклони и изиђе.

– Баш ми та проклета температура, верујте, задаје много бриге; а температура је за војску главна ствар. Ако температура није као што треба, војска нам неће ваљати ништа… Цело јутро сам спремао распис свима командама… Ево, баш ћу вам га прочитати:

„Како су у последње време учестали упади Анута у јужне крајеве наше земље, то наређујем да се војници сваког дана заједнички, под командом, моле свевишњем Богу за спас наше драге нам и миле отаџбине, натопљене крвљу наших врлих предака. Молитву ће за тај случај, ону коју треба, одредити војни свештеник; али, на крају молитве, да дође и ово: ‘Нека добрим, мирним и праведним грађанима што падоше као жртве зверског насиља дивљачких Анута, милостиви Бог да рајско насеље! Бог да им прости праведну родољубиву душу; лака им била земља Страдија, коју су искрено и жарко љубили! Слава им!’ Ово имају изговорити сви војници и старешине одједном; али ће се изговарати побожним, скрушеним гласом. Затим ће се сви исправити, дићи гордо и поносно главе, као што доликује храбрим синовима наше земље, и три пута громогласно узвикнути, уз јек труба и лупу добоша: ‘Живела Страдија, доле с Анутима!’ Треба пазити да се све ово лепо и пажљиво изведе, јер од тога зависи добро наше отаџбине. Кад се све то без опасности изведе, онда ће неколико чета, са заставом, промарширати победоносно кроз улице, уз громке ратоборне звуке музике, а војници морају корачати оштро, тако да им се при сваком кораку љушне мозак у глави. Како је ствар хитна, то ћете све ово одмах тачно извршити и о свему поднети исцрпан извештај… У исто време, најстрожије наређујем да обратите нарочиту пажњу на температуру у касарнама, како би био задовољен тај најбитнији услов за развијање војске.“

– То ће на сваки начин имати успеха, ако распис стигне на време? – рекох.

– Морао сам журити, те је, хвала богу, благовремено откуцан телеграфом цео распис на читав час пре вашега доласка. Да нисам журио да ствар овако на време паметно упутим, могло би се десити вазда непријатних рђавих случајева.

– Имате право! – рекох колико тек да нешто рекнем, иако нисам могао имати појма шта би се то рђаво могло десити.

– Да, господине мој, тако је. Да ја нисам као министар војни тако урадио, могао би који од команданата на југу земље употребити војску да оружјем притекне у помоћ нашим грађанима и да пролију крв анутску. Сви наши официри и мисле да би то најбољи начин био, али они неће да о стварима мало дубље и свестраније размисле. Прво и прво, ми, данашња влада, хоћемо мирољубиву, побожну спољну политику, ми нећемо према непријатељима да будемо нељуди; а што они тако зверски поступају према нама, то ће им Бог платити вечном муком и шкргутом зуба у паклу огњеноме. Друга ствар, господине мој драги, која је такође важна, то је што наша данашња влада нема присталица у народу, те нам војска поглавито треба за наше унутрашње политичке ствари. На пример, ако је која општина у рукама опозиционара, онда треба употребити оружану војску да се такви издајници ове напаћене отаџбине казне и да се власт преда у руке коме нашем човеку…

Господин министар се закашља, те ја уграбим реч.

– То све јесте, али ако упади анутских чета узму јаче размере?

– Е, онда бисмо и ми предузели оштрије кораке.

– Шта мислите, ако смем запитати, господине министре, у таквом случају?

– Предузеле би се оштрије мере, али опет тактично, мудро, смишљено. У први мах бисмо наредили да се по целој земљи опет донесу оштрије резолуције, па, богами, ако и то не помогне, онда бисмо, разуме се, морали брзо, не губећи ни часа, покренути родољубиви лист са искључиво патриотском тенденцијом, и у таквом једном листу осули бисмо читав низ оштрих, па чак и заједљивих чланака против Анута. Али, не дај боже да већ, по несрећи, и дотле дође! – рече министар, па обори главу скрушено и узе се крстити, шапћући својим бледим испијеним уснама топле молитве.

Мене, додуше, не обузе нимало то блажено, религиозно осећање, али сам се, тек друштва ради, и сам почео крстити, а неке чудне мисли ме обузеше:

„Чудна земља!” – мислио сам. – „Тамо гину људи, а министар војни саставља молитве и мисли на покретање родољубивог листа! Војска им је послушна и храбра, то се доказало у толиким ратовима; и нашто, онда, не извести једно одељење на границу и спречити опасност од тих анутских чета?“

– Вас, можда, чуди овакав мој план, господине? – прекиде ме министар у мислима.

– Па и чуди ме! – рекох нехотично, иако се одмах покајах због те неразмишљености.

– Нисте ви, драги мој, посвећени довољно у ствари. Није овде главно одржати земљу, већ што дуже одржати кабинет. Прошли кабинет се држао месец дана, а ми тек дветри недеље, па да тако срамно паднемо! Положај нам је непрестано уздрман, и ми, разуме се, морамо употребљавати све мере да се што више одржимо.

– Шта радите?

– Радимо што су и досада чинили! Правимо изненађења сваког дана, чинимо свечаности; а сад ћемо, како нам ствари рђаво стоје, морати измислити какву заверу. А то је бар лако у нашој земљи. И, што је главно, свет се на то толико навикао да чак, иако је све ропски послушно, са чуђењем распитују: „Шта? Зар још нема никакве завере?“ – само ако се задржи неколико дана више с тим најсигурнијим средством за сузбијање опозиције. И тако, дакле, због тих изненађења, свечаности, завера, нама је војска увек потребна за наше унутрашње ствари. То је споредна ствар, господине мој, што тамо луди гину; али мени је главно да свршим прече ствари, корисније за земљу него што би била тако очита будалаштина тући се са Анутима. Ваше, како ми изгледа по свему, мишљење о овим стварима није оригинално; тако, на жалост, мисле и наши официри и наша војска; али ми, чланови данашњег кабинета, гледамо на ствар много дубље, трезвеније!

– Па зар је војска чему год потребнија него да буде одбрана земље, одбрана оних породица тамо на југу које страдају од туђинског зулума? Јер тај исти крај, господине министре, шаље у војску своје синове, шаље их радо, пошто у њима, у војсци, гледа потпору своју – рекох господину министру доста љутито, иако то нисам требао рећи; е, али дође тако човеку те рекне и учини штошта, као да је стао на луди камен.

– Мислите ли да војска нема прече дужности, господине? – рече ми господин министар тихим, али прекорним гласом климајући главом прекорно, тужно, и с нешто презрења; а притом ме је с омаловажавањем мерио од главе до пете.

– Мислите ли? – понови он с болним уздахом.

– Али, молим вас… – почех нешто; а ко зна шта сам хтео, јер ја и сам не знам; док ме министар прекиде јачим гласом, изговарајући значајно своје важно и убедљиво питање.

– А параде?

– Какве параде?

– Та зар се још и то може питати? А то је бар тако важна ствар у земљи! – наљути се мало смирени и побожни господин министар.

– Извините, то нисам знао рекох.

– Нисте знали?!… Којешта! А непрестано вам говорим да, због разних важних изненађења у земљи, мора бити и свечаности и парада; а куд би све то могло бити без војске? То је, бар за данас, главни њен задатак. Нека упадају непријатељске чете, то нису тако важне ствари; али, главно је да ми парадирамо по улицама уз јеку труба; а већ ако би опасности по земљу увелико наступиле споља, онда би се ваљда и министар спољних односа земаљских почео нешто о томе бринути, ако не би био случајно заузет својим домаћим пословима. Он, сиромах, има доста деце, али се ипак држава стара о својим заслужним људима. Његова се мушка деца, знате, врло рђаво уче; и шта се могло друго урадити, већ да се изберу за државне питомце? То је и право; а за женску децу ће се држава постарати, јер ће им се спремити мираз о државном трошку, или ће се младожењи који би узео министрову ћерку дати велики положај, који иначе, разуме се већ, не би никад могао добити.

– То је лепо кад се цене заслуге! – рекох.

– Код нас је то јединствено! У томе нам нема равна. Ма ко био министар, па чак добар или рђав, увек се благодарна држава стара о његовој породици. Ја немам деце, али ће држава послати моју свастику да учи сликарство.

– Госпођица свастика има дара?

– Та она досад није сликала ништа; али, ко зна, може се очекивати успеха. С њом ће ићи и њен муж, мој пашеног; и он је изабрат за државног питомца. То је врло озбиљан и вредан човек; од њега се можемо много надати.

– То је млад пар?

– Млади, још држећи; паши је шесет, а мојој сваји око педесет и четири године.

– Ваш господин пашеног се бави на сваки начин науком?

– О, још како! Он је иначе пиљар, али радо чита романе, а новине гута, што се каже. Чита сваке наше новине, а већ разних подлистака и романа прочитао је више од двадесет. Њега смо послали да студира геологију.

Господин министар ућута, замисли се нешто и узе сукати своје бројанице, које му вишаху о мачу.

– Поменусте изненађења, господине министре?

Подсетим га на започети разговор, јер ме није много интересовао ни његов паша, ни његова свастика.

– Јест, јест, имате право, ја сам мало скренуо разговор на споредне ствари. Имате право. Приредили смо крупно изненађење, које мора имати велики политички значај.

– То ће, заиста, бити врло значајна ствар. А о томе се не сме знати ништа пре него што се догоди? – упитам радознало.

– Зашто не, молим вас? То је већ објављено народу и цео народ припрема весела и очекује свакога часа важан догађај.

– То ће бити нека срећа по вашу земљу?

– Ретка срећа. Цео народ се радује и с усхићењем поздравља владу на мудрој, родољубивој управи. Ни о чему се сад више не говори и не пише у нашој земљи, већ само о том срећном случају који ће ускоро наступити.

– А ви сте на сваки начин спремили све што треба да такав срећан случај неминовно наступи?

– Ми о томе нисмо још ништа темељније размишљали, али није искључена могућност да баш заиста наступи какав срећан случај. Ви, можда, знате ону стару, прастару причу како је у једној земљи власт објавила незадовољном народу да ће се у земљи појавити велики Гениј, управ Месија, који ће отаџбину спасти од дугова, рђаве управе и сваког зла и беде, па ће народ повести болим путем, срећнијој будућности. И заиста, раздражени и незадовољни народ на рђаве земаљске власти и управу умири се, и настаде веселе по целој земљи… Нисте никад, зар, слушали ту стару причу?

– Нисам, али је врло занимљива. Молим вас шта је даље било?

– Наступила, као што вам кажем, радост и весеље у целој земљи. Народ је, чак, скупљен на великом општенародном збору, решио да се богатим прилозима купе велика имања и подигну многе палате, на којима ће бити записано: „Народ свом великом Генију и избавитељу“. За кратко време све је то урађено, све припремљено, само се очекиваше Месија. Чак је народ општим, јавним гласањем изабрао и име своме избавитељу.

Господин министар застаде и узе опет своје бројанице, на којима поче лагано одбрајати зрна.

– И појави се Месија? – упитам.

– Не.

– Никако?

– Ваљда никако! – рече министар равнодушно и изгледаше као да без воље прича ту причу.

– Зашто?

– Ко то зна!

– Па ништа се чак ни важно није догодило?

– Ништа.

– Чудновато! – рекох.

– Место Месије, пао је те године велики град и упропастио све усеве у земљи! – рече министар гледајући смирено у своје ћилибарске бројанице.

– А народ? – питам.

– Који?

– Па народ у тој земљи о којој говори та занимљива прича?

– Ништа! – рече министар.

– Баш ништа?

– Шта би!… Народ као народ!

– То је дивно чудо! – рекох.

– Тхе, оно, ако хоћете право, народ је ипак у ћару!

– У ћару?

– Разуме се!

– Не разумем!

– Проста ствар… Народ је бар неколико месеци живео у радости и срећи!

– То је истина! – рекох постиђен што тако просту ствар нисам могао одмах протумачити.

После тога смо још прилично говорили о разним стварима, а, између осталога, господин министар ми напомену како ће баш поводом тог срећног случаја о коме беше реч, тог истог дана произвести још осамдесет генерала.

– Колико их имате сада? – упитам.

– Имамо их доста, богу хвала, али ово се мора учинити ради угледа земље. Замислите само како то звучи: осамдесет генерала за дан!

– То импонује! – рекох.

– Разуме се. Главно је да је што више помпе и галаме.

(Даље)

Страдија (7/12)

(Претходни део)

Кад сам изишао на улицу, опет улица препуна силна света што се таласа на све стране, а граја да уши заглуну.

„Куда ће овај оволики свет? Шта је сад опет?… Сигурно депутација каква?“ – мислио сам у себи, гледајући с чуђењем у ту небројену шарену масу разноврсна света, и приђем првом што беше до мене, те га запитам:

– Куда жури овај оволики свет?

Онај се осети дубоко увређен од тог мог глупог питања, погледа ме љутито и с презрењем, па се окрете леђима мени и пође за масом.

Запитам другог, трећег, и сваки ме с презрењем погледа и не одговори. Најзад се намерих на једног с којим сам се познао приликом покретања једног патриотског листа, а већ у тој земљи, да се не чудите, сваки дан се покреће по неколико листова, те упитах и њега:

– Куда жури оволики свет? – а стрепим да ли ћу и с овим познатим патриотом још горе проћи него са осталима.

И он ме погледа презриво, па згушеним гласом, пуним срџбе и гнева, изговори:

– Срамота!

Ја се застидех и једва промуцам:

– Извините, нисам имао намеру да вас вређам, само сам хтео да запитам…

– Но, то је лепо питање! Где ти живиш, зар те није срамота да питаш за једну ствар коју и стока може знати? Наша земља страда, и ми сви журимо да јој притекнемо у помоћ као њени ваљани синови, а ти се ишчуђаваш, и не знаш за тако важан догађај! – изговори мој познаник гласом што дрхти патриотским болом.

Ја сам се дуго извињавао и правдао за тако крупну погрешку, коју сам неразмишљено учинио, и замолим га за опроштај.

Он се одобровољи и исприча ми како Анути, једно ратоборно племе, упада с југа у њихову земљу и чини грдне зулуме.

– Данас је стигла вест – продужи он говор – да су ноћас потукли многе породице, попалили многе домове и запленили многу стоку!

– То је страшно! – рекох и стресем се од ужаса, и дође ми да јурнем на југ земље и да се побијем са Анутима, јер ме тако заболе страдање невиних, мирних грађана од њихова варварства, па чисто заборавих да сам стар, изнурен и немоћан и осетих у том тренутку младићку снагу.

– Па зар смемо ми остати глуви према тим поколима и том зверском поступању наших суседа?

– Никако! – узвикнух одушевљен његовим ватреним речима – и од Бога би била грехота!

– Зато и журимо на збор. Ниједнога свеснога грађанина нема који на овај збор неће доћи; само ће сваки сталеж за себе држати збор на засебном месту.

– Што то?

– Тхе, што?… Наша вечита неслога! Али ипак сваки збор ће донети једнодушну одлуку, патриотску. Уосталом, и боље је што више, а главно је да смо сви у осећању и мислима сложни, дишемо једном душом кад је питање о нашој милој отаџбини.

И заиста свет се почео одвајати у разне групе и ићи разним правцима; свака група жури на своје одређено место где ће држати збор.

Како, разуме се, нисам могао стићи на све зборове, то се са својим познаником упутим тамо куда иђаше он и његова група. То су били чиновници судске и полицијске струке.

Зађосмо у пространу салу једног хотела, у којој већ беху спремљена седишта и сто са зеленом чохом за сазиваче збора. Родољубиви грађани поседаше на столице, а сазивачи заузеше своја места за столом.

– Браћо! – поче један од сазивача. – Ви већ знате што смо се овде окупили. Све је вас овде скупило племенито осећање и жеља да се нађе лека и стане на пут дрским упадима анутских чета у јужне крајеве наше драге отаџбине, да се помогне несрећноме народу који страда. Него, пре свега, господо, као што знате, при оваквим приликама ред је да се изабере председник, потпредседник и секретар збора.

После дуге граје, изабраше тога што отвори збор за председника, а оне друге сазиваче за остало зборско часништво. Пошто се, по утврђеном реду и обичају, часници одборски захвалише родољубивом скупу на тој реткој почасти, председник лупи у звоно, и објави да је збор отворен.

– Жели ли ко да говори? – упита.

Јави се један из првог реда седишта и рече да је ред да се са збора поздрави влада и велики мудри државник, који ће самом владару протумачити изразе њихове верности и оданости.

Збор прими тај предлог и одмах се спремише написмени поздрави, који беху акламацијом усвојени, али да се само на неким местима удеси ред речи правилно, по синтакси.

Стадоше се јављати говорници све јачи и јачи. Сваки говор беше пун родољубља, пун бола и пун гнева према Анутима. Сваки је од говорника био сагласан с предлогом првог говорника: да се без икаква одлагања, јер је ствар и иначе хитне природе, донесе одмах ту, на збору, оштра резолуција, којом ће се најенергичније осудити варварски поступци Анута.

И ту одмах изабраше тројицу који су добро владали језиком да саставе резолуцију у поменутом смислу и да је прочитају збору ради одобрења.

У исти мах јави се један с готовом резолуцијом и замоли збор за дозволу да је прочита, па, ако се збор слаже с њом, да се прими.

Одобрише му, и онај узе читати:

Чиновници судске и полицијске струке окупљени на данашњем збору, дубоко потресени немилим догађајима који се свакодневно, на жалост, одигравају у јужним крајевима наше земље, због варварског понашања анутских чета, налазе се побуђени да донесу следећу резолуцију:

1. Дубоко сажаљевамо што је наш народ у тим крајевима снашла таква беда и несрећа;

2. Најоштрије осуђујемо дивље поступке Анута узвикујући: Доле с њима!

3. С гнушањем и презрењем констатујемо да су Анути некултуран народ, недостојан и пажње својих просвећених суседа.

Ова резолуција би једногласно примљена у начелу, али при бурној дебати у појединостима би још усвојено да се код 2. тачке дода код „дивље“ још и реч „одвратне“.

Затим овластише управу да у име збора потпише резолуцију, и збор се разиђе у највећем реду.

На улици опет граја и маса света што се враћаше са многих патриотских зборова.

На лицима се њиховим сад примећаваше душевни мир, као оно кад човек осети задовољство после извршене тешке, али племените, узвишене дужности.

На многим местима чуо сам разговор овакве природе:

– Није требало, ипак, да буде онако оштра – доказује један.

– Шта није требало? Добро је оно. Није него шта мислиш? Према таквим животињама треба бити груб и оштар – љути се други.

– Знам, молим те, али не иде, није тактично! – опет ће први.

– Какав такт према њима још хоћеш? Да се, ваљда, не замеримо тако ваљаним људима, шта ли? Овако ти њима, па кад чита, да се стресе – опет ће други, а глас му дрхти од љутине.

– Па ми баш и треба, као просвећени, да будемо узвишенији од њих; а, после тога, треба бити опрезан да се не замеримо суседној земљи разлаже онај мирољубиви и тактични.

Пред вече тога истог дана већ су се у новинама могле читати многобројне резолуције донете тога дана на родољубивим зборовима. Нико није изостао а да не похита земљи у помоћ. Препуне новине: резолуција професора поводом немилих догађаја на југу Страдије, резолуција омладине, резолуција учитеља, резолуција официра, резолуција радника, трговаца, лекара, преписача. Једним словом, нико није изостао. Све су резолуције у једном духу, све оштре и одлучне, у свакој има оно „дубоко потресени“, „најоштрије осуђујемо“ и тако даље.

Увече је, опет, настало весеље у граду, а затим миран, тих и спокојан сан мирољубивих и куражних синова срећне земље Страдије.

Сутрадан су стизале вести из осталих крајева Страдије. Ниједног јединог места нема где не бејаше донета оштра резолуција поводом „последњих немилих догађаја“, како су то Страђани назвали.

А, већ, по себи се разуме да је сваки грађанин за ове велике услуге отаџбини, ко мање ко више, обасут одликовањима за грађанску кураж и врлине.

И мене одушеви тај бујни народ пун грађаске свести и самопрегоревања за општу ствар, па ми се из груди оте узвик:

„Страдијо, ти нећеш никад пропасти, па ма сви народи пропали!“

„Ха, ха, ха, ха!“ – у том тренутку као да ми зазвони у ушима опет онај сатански, подругљив смех неког злог духа ове срећне и блажене земље.

Нехотице уздахнем.

(Даље)

Краљевић Марко по други пут међу Србима (5/5)

(Претходни део)

Околина утиче на човека, па и Марко мораде унеколико подлећи том утицају те поче и он заједно са својим врлим потомцима шеткати, пљуцкати и гурати се пред министарским вратима с молбом у руци, чекајући да изиђе пред министра и да моли мало државне службице – колико тек да се храни хлебом, наравно белим.

Разуме се да то џоњање пред вратима није трајало кратко време, и после неколико дана му рекоше да молбу преда у архиву да се заведе.

Маркова молба задала је министру велике муке.

– О, брате, шта да радим с овим човеком? Поштујемо га, рецимо; све, све, али није требало да долази. Није човек за ово време.

Најпосле му да, имајући у виду његов велики глас и раније заслуге, за практиканта у једном забаченом срезу у унутрашњости.

Сад Марко једва измоли да му поврате оружје и даду у министарству једну целу плату, те оде да искупи Шарца.

Шарац поред добре хране ипак није ни издалека изгледао као пре, оронуо много. Али и Марко је био лакши бар тридесет ока.

И тако Марко обуче одело, припаса оружје, опреми Шарца, напуни тулумину вином, обеси је о ункаш, узјаши Шарца, прекрсти се и пође на дужност друмом куда му рекоше. Многи су га саветовали да иде железницом, али он не хте ни за живу главу.

Куд год Марко скита, све пита за тај срез и казује име среског начелника.

После дан и по хода стиже. Уђе у авлију среске канцеларије, одјаха, привеза Шарца за један дуд, скиде тулумину и седе под оружјем да у хладу пије вино.

Пандури, практиканти, писари извирују кроз прозоре с чуђењем; а свет далеко обилази јунака.

Долази капетан, коме је јављено да Марко долази у његов срез.

– Помоз’ Бог! – рече.

– Бог помого, незнани јуначе! – одговори Марко. Чим се он докопа оружја, коња и вина, заборави све муке и одмах се поче по старински понашати и говорити стихом.

– Јеси ли ти нови практикант?

Марко се каза, а затим капетан рече:

– Е, па не можеш ти бити у канцеларији с тим тулумом и оружјем.

Овакав је адет у Србаља,
прек’ оружја мрко пију вино,
под оружјем и санак бораве!

Капетан му стаде објашњавати да мора скинути оружје ако мисли остати у служби и примати плату.

Виде Марко да му нема друге, јер шта ће човек, мора живети, а блага му понестало; али се досети те запита:

– Има ли нека служба где се носи оружје да бих ја могао у њој бити?

– Има пандурска служба.

– Шта ради пандур?

– Па прати чиновнике на путу с оружјем, ако би их ко напао, да их брани; пази на ред, пази да ко не нанесе коме штете, и такве ствари – рече капетан.

– Е, тако! То је лепа служба! – одушеви се Марко.

И тако Марко постане пандур. Ово је опет утицај околине, утицај врлих потомака са врелом крвљу и одушевљењем да послуже својој отаџбини. Али Марко ни у овој служби не могаше бити тако прилагођен и ваљан ни изблиза какав би могао бити и најгори његов потомак, а камоли други бољи.

Идући са капетаном по срезу виде Марко многу невољу, а кад му се учини једног дана да ни његов капетан не ради баш право, удари га дланом те му избије три зуба.

Због тога Марка ухвате после дугог бојног окршаја и спроведу у лудницу на преглед.

Тај удар Марко не могаше поднети и пресвисне, потпуно разочаран и намучен.

Кад изиђе пред Бога, а Бог се смеје, све се тресу небеса.

– Освети ли, Марко, Косово? – пита кроза смеј.

– Намучих се, а јадно ми Косово, нисам га ни видео! Бише ме, апсише ме, пандурисах, и најзад ме спроведоше међу луде! – жали се Марко.

– Знао сам ја да нећеш боље проћи… – вели Господ благо.

– Хвала ти, Боже, те ме опрости мука; а више ни сам нећу веровати кукању мојих потомака и плачу за Косовом! А ако им треба пандура, бар за ту службу имају доста на избор, све бољег од бољег. Боже ми опрости, али ми се чини да и нису моји потомци, иако мене певају, него да су потомци онога нашег Суље Циганина.

– Њега сам ја и хтео послати да ме ниси ти онако молио да идеш. А знао сам да им ти не требаш! – вели Господ.

– И Суља би данас међу Србима био најгори пандур! Сви су га у томе претекли! – вели Марко, и заплака се.

Бог уздахну тешко и слеже раменима.

Краљевић Марко по други пут међу Србима (4/5)

(Претходни део)

Марко уђе, умеша се у гомилу и седе у крај на једну столицу да не пада у очи његов велики раст.

Људи дупке пуно, а сви раздражени ватреним говором и дебатом, те Марка нико и није приметио.

На почасном месту трибина, и на њој сто за председништво и један сто за секретара.

Циљ је збора био да се донесе резолуција којом ће се осудити варварско понашање Арнаута на Косову, па и у целој Старој Србији и Македонији, и зулуми које Срби трпе од њих на свом рођеном огњишту.

Код ових речи, кад је председник говорио објашњавајући циљ збора, Марко се преобрази. Очи му синуше страшним жаром, уздрхта цело тело, песнице се, готове за бој, почеше стезати, а зуби шкргућу.

– Једва једном нађох праве Србе које сам тражио. Ови су мене звали! – помисли Марко весео и уживаше како ће их обрадовати кад им се јави. Вртио се на столици од нестрпљења да се умало није сва изломила. Али не хтеде одмах, чекао је најзгоднији тренутак.

– Има реч Марко Марковић! – обрати се председник и лупи о звоно.

Сви се утишаше да чују најбољег говорника.

– Господо и другови! – поче овај. – Непријатно је за нас, али ме саме прилике, само осећање нагони да почнем свој говор Јакшићевим стиховима:

Ми Срби несмо, ми људи несмо!
– – – – – – – – – – – – – – – – – –
Та да смо Срби, та да смо људи,
та да смо браћа, ох боже мој!
Та зар би тако с Авале плаве
гледали ледно у огњен час?
та зар би тако, ох браћо драга,
та зар би тако презрели вас?!

Настаде тајац. Нико не дисаше. Тишину само за тренутак прекиде шкргут Маркових зуба и шкрипа оне столице на којој је седео, те га многи около погледаше са гневом и презрењем што квари ту свету, патриотску тишину. Говорник продужи:

– Јест, другови, страшан прекор великог песника на ово наше меко колено. Изгледа, збиља, као да нисмо ни Срби ни људи. Ми мирно гледамо како пада сваког дана по неколико српских жртава од крвавог ханџара арнаутског, гледамо како се пале српске куће у престоници Душановој, како се бешчасте српске кћери и народ трпи муке највеће ту, у крајевима где беше стара српска слава и господство! Да, браћо, из тих крајева, па и из Прилепа, постојбине нашег највећег јунака Краљевића, чујте ропске уздахе и звук ланаца које бедни потомак Марков још вуче; а Косово тужно још се и сад сваким даном залива српском крвљу, још чека освету, још жедни за крвљу непријатељском, коју тражи праведна крв Лазарева и Обилићева! И ми и данас, над тим тужним разбојиштем, над тим светим гробљем наших див-витезова, над тим поприштем славе бесмртнога Обилића, можемо јекнути уз онај тужни јек гусала што га народ попрати песмом, у којој наш велики јунак Краљевић, као представник туге народне, пролива сузе од очију и говори:

Давор, здраво, ти Косово равно,
што ли си ми дочекало тужно!

Марку се код тих речи скотрљаше сузе као ораси, али се не хте јављати. Чекао је шта ће се даље урадити. А у души му дође тако мило да је заборавио и опростио све муке што их досад поднесе. Би за овакав тренутак дао и своју русу главу са рамена. Беше чак готов поћи на Косово, па ма опет допао робије.

– За срце уједају ове речи сваког Србина, ту с Марком плаче цео народ наш; али сем тих племенитих суза великог витеза нашег треба нам још и мишица Краљевића и Обилића! – продужује све ватреније говорник.

Марко, крвав до очију, страшна погледа, ђипи и са стегнутим песницама дигнутим више главе јурну ка говорнику као разјарени лав. Многе обали и погази ногама, те наста кукњава. Председник и секретари покрише лице рукама и у страху се забише под сто, одушевљени Срби позаглављиваше врата са страшном, очајном дреком.

– Пооомоооћ!

Говорник пребледео, клецају му ноге, дршће као у грозници, поглед се укочио, усне модре. Упиње се да прогута пљувачку те пружа вратом и пожмурује. Марко стиже до њега и замлатара рукама више његове главе а викну страховитим гласом:

– Ево Марка, не бојте се, браћо!

Говорника обли зној, дође у лицу као чивит, занија се и паде као свећа.

Марко стуче натраг, загледа се у оног онесвешћеног бедника, спусти руке и с изразом необична чуђења обазре се око себе. Сад се тек скамени од чуда кад виде како су Срби заглавили врата и прозоре и вичу очајно:

– Помоћ! Полиција! … Зликовац!

Марко се, малаксао од чуда, спусти на једну столицу и зарони главу међу своје космате, крупне руке.

Сад му бејаше најтеже, јер после тако силне наде у сигуран успех и толиког одушевљења настаде нагли обрт ситуације.

Дуго је Марко седео тако, у истом положају, не мичући се, као окамењен.

Мало-помало поче се кукњава утишавати, те место оне малопређашње страшне дреке настаде мртва тишина, у којој се лепо могло чути доста тешко дисање оног онесвеслог говорника који се почео мало повраћати. Та чудна, неочекивана тишина учини да председник збора, потпредседник и секретари почеше бојажљиво, опрезно подизати мало-помало главу. Гледају престрављено један другог с чудним изразом питања на лицима: „Шта је све ово, ако ко бога зна?“ Затим почеше с већим чудом разгледати око себе. Сала готово испражњена, само сад споља вире многе родољубиве главе кроз отворена врата и прозоре. У сали Марко, као камен, седи на столици, с лактовима на коленима и главом наслоњеном на руке. Не миче се, не чује се ни дисање. Они се изгажени одвукли побауљке за осталима напоље, а онесвесли говорник се повраћа, гледа и он бојажљиво око себе, пита се, гледа у председника и секретара, па и он њих и они њега, као да са чуђењем, у страху питају једно друго: „Шта би ово с нама? Јесмо ли заиста остали живи?“ С највећим чуђењем им се свима заустављају погледи на Марку, а после опет између себе измењују погледе који са изразима лица као да питају и одговарају: „Ко је ово страшило!? … Шта да се ради?! – Не знам!“

И на Марка ова неочекивана тишина утицаше да подигне главу. И на његовом лицу беше готово исти израз чуђења: „Шта би ово одједном, ако ко бога зна, браћо моја!?“

Најзад Марко нежно, меко, колико је он то могао, ослови онога говорника с погледом пуним милоште:

– Што ти би, брате слатки, те паде?

– Ударио си ме песницом! – рече овај прекорно и пипну се руком по темену.

– Та нисам те се ни дотакао, тако ми вишњега бога и светог Јована! Ти си лепо говорио, и велиш да Србима треба Маркова десница, а ја сам главом Краљевић Марко па ти се само јавих; но ти си се препануо.

Сви се присутни још горе збунише и почеше узмицати од Марка.

Марко сад проприча шта га је нагнало да умоли бога да га пусти да дође међу Србе, и шта је све с њим било, и какве је муке поднео, и како су му оружје и одело и тулумину одузели, и како је Шарац пропао вукући трамваје и окрећући долап баштованџијски.

Сад се говорник мало поврну те рече:

– Еј, брате, баш си лудо урадио!

– Досади ми ваша кукњава и непрестано зивкање. Претурах се у гробу, претурах се више од пет векова, па баш се не могаше више трпети!

– Ама, то песме певају, брате слатки! То се само тако пева. Ти не знаш за поетику!

– Лепо, молим те, пева се, али тако сте и говорили! Ето, ти сад баш тако исто говораше!

– Немој бити простодушан, молим те, брате, није то све тако као што се говори. То се тако говори да је стил лепши, китњастији! Види се да ни реторику не знаш. Старински си ти човек, брате слатки, па не знаш многе ствари! Наука је, драги мој, далеко дотерала. Говорим, разуме се; али ти треба да знаш да по правилима реторике говорник треба да има леп, китњаст стил, да уме да одушеви слушаоце, да помене и крв и нож и ханџар и ропске ланце и борбу! Све је то само лепоте стила ради, и нико не мисли озбиљно као то ти да треба одмах засукати рукаве, па деде, удри се истински. Тако исто и у песми се баца фраза: „Устани, Марко…“ и тако даље, али је то лепоте ради… Не разумеш, брате, глупо си урадио, види се да си прост човек, старог кова! Примаш још речи у буквалном значењу, а не знаш да литерарни стил настаје тек појавом тропа и фигура.

– Па шта ћу сад? Нити ме бог позива натраг, нити овде могу опстати.

– Заиста незгодно! – умеша се председник као забринуто.

– Врло незгодно! – рекоше истим тоном и остали.

– Шарац ми је код једног сељака на исхрани, одела и оружја немам, а понестало ми и блага! – рече Марко у очајању.

– Врло незгодно! – понови сваки од присутних по једанпут.

– Кад бисте имали добре жиранте, па да некако узмете новаца на меницу! – рећи ће говорник.

Марко не разумеде.

– Имате ли добрих пријатеља овде у месту?

Немам овде никога до бога,
нема овде побратима мога,
побратима Обилић Милоша,
побратима Топлице Милана,
побратима…

Хтеде Марко још ређати, али га овај говорник прекиде:

– Доста би била двојица! Не треба више!

– Него мислим на нешто… – поче председник замишљено, важно и застаде трљајући чело руком а после краћег ћутања обрати се Марку с питањем:

– Јеси ли писмен?… Умеш ли читати и писати?

– Умем и читати и писати – вели Марко.

– Мислим се нешто, како би било да некако поднесеш молбу за неку службицу? Могао би негде молити да те поставе за практиканта.

Једва се Марко објасни с њима што је то практикант, и на крају крајева пристаде јер му рекоше да ће на годину имати по шесет-седамдесет дуката, а он јунак не имађаше ни динара.

Написаше му молбу, дадоше му пола динара за марку и пола динара да се њему нађе у невољи ако би му што било до невоље, и упутише га у министарство полиције да преда молбу.

(Даље)

Краљевић Марко по други пут међу Србима (3/5)

(Претходни део)

Ствар је, наравно, даље ишла својим правилним током. Пошто полиција учини увиђаје на лицу места, детаљно иследи кривице, спроведе сва акта на даљи рад.

Суд је одређивао претресе, позивао сведоке, чинио суочења. Државни тужилац, разуме се, тражио је да се Марко осуди на смрт; Марков адвокат, опет, ватрено доказује да је Марко невин и тражи да се пусти у слободу. Марка изводе на суђење, саслушавају, враћају опет натраг у затвор. И он се некако збунио од чуда што се све чини с њиме. Најгоре му бејаше што је морао пити воду, а он на њу није навикао. Све би он лако поднео, јунак је, али осећаше да му вода веома шкоди. Поче се сушити и венути. Ни онај Марко, ни дај боже; лепо дође човек као биљка, висе хаљине на њему као да нису његове, а кад иде, чисто се поводи. Често би у очајању јекнуо:

– Ах, боже, та ово је горе од проклете азачке тамнице!

Напослетку суд донесе пресуду у којој, имајући у виду заслуге Маркове за српство и многе олакшавајуће околности, осуди Марка на смрт и да плати одштете и све парничне трошкове.

Ствар оде апелацији, и она смртну казну замени вечитом робијом, јер узе Маркове кривице као дело политичке природе, а касација нађе неправилности и врати акта суду тражећи да се још неки сведоци испитају и закуну.

Две године је тако трајала та судска процедура, и напослетку и касација оснажи преиначену пресуду којом се Марко осуђује на десет година робије у тешком окову, а да плати све кривичне и судске трошкове, али не као политички кривац, јер је доказано да не припада ниједној политичкој партији.

Наравно да се за овакву пресуду имало на уму да је то велики народни јунак Краљевић Марко и да је ово суђење јединствен случај. Најзад, није ни била лака ствар. Нашли су се у забуни и највећи стручњаци. Како ћеш осудити на смрт неког који је и иначе пре толиког времена умро, па се наново појавио с оног света.

И тако Марко на правди бога допаде тамнице. Како се судски и кривични трошкови нису из чега другог имали наплатити, то се јавном лицитацијом одреди продаја Маркова Шарца, одела и оружја. Оружје и одело одмах откупи држава на вересију за музеј, а Шарца купи трамвајско друштво за готове паре.

Марка ошишају, обрију, окују у тешке окове, обуку у бело одело и спроведу у град београдски. Ту је Марко мучио муке какве никада није ни мислио да може подносити. Испочетка је викао, љутио се, претио, али се постепено свикне и мирно преда судбини. И, разуме се, да би га за то време издржавања казне научили чему и спремили за друштво у коме треба, по издржаној осуди, да дела као користан члан, почеше га мало-помало привикавати корисним пословима: носио је воду, заливао баште и плевио лук, а доцније поче учити да прави бритвице, четке, кудеље и вазда ствари.

А сиромах Шарац вуче трамвај јутром и вечером, без престанка. И он оронуо. Заводи се кад иде, а чим га уставе, задрема и сања можда срећно доба кад је пио из чабра румено вино, носио у гриви златне плетенице, на копитама сребрне потковице, на прсима златна силамбета, а узду позлаћену, – када је на себи носио у љутим бојевима и мегданима свога господара и под њим стизао виле. Сад је омршао: само кожа и кости, броје му се ребра, а о кукове можеш торбе обесити.

Марку је најтеже било кад се деси случај те га спроводе некуда на рад, и види свога Шарца тако пропала. Више га је то болело него сви његови јади. Често би, кад види Шарца тако бедна, пролио сузе и с уздахом почео:

Давор, Шаро, давор, добро моје!

Шарац се онда окрене и болно зарже, али у том зазвони кондуктер, и трамвај крене даље, а стражар учтиво опомене Марка да продужи пут, јер му импоноваше снага и раст Марков. Тако и не доврши реченицу.

Тако је сирома Марко мучио муке за род свој десет година не напуштајући идеје о освети Косова. Трамвајско друштво је Шарца шкартирало, те га купи неки баштованџија да му окреће долап.

Прође и тих десет година мука. Пустише Марка.

Имао је нешто уштеђена новца што је зарадио продајући разне стварчице које је сам израђивао.

Прво оде у механу те зовну два бербера да га измију и обрију, затим наручи да му се испече ован од девет година и да му се примакне доста вина и ракије.

Хтео је најпре да се тако добром храном и пићем мало поначини и да се опорави од толиких мука. Поседи тако више од петнаест дана, док мало осети да се повратио, па онда почне смишљати шта да предузме.

Мислио, мислио, и најзад смислио једно. Преруши се да га нико не може познати и пође да прво потражи Шарца, да и њега избави невоље, па да онда стане ићи од Србина до Србина и да разабере који су то што су га толико звали, да ли су ово Србљи што га затворише, и како ће се најбоље осветити Косово.

Чује Марко да је његов Шарац код неког баштованџије и да тамо окреће долап, па се упути тамо где му рекоше да ће га наћи. Откупи га јефтино, јер га је онај и сам хтео дати Циганима, па га одведе једном сељаку и погоди се с њим да га храни детелином и да га негује не би ли се Шарац поврнуо. Заплакао Марко кад је видео јадног Шарца како чудно изгледа. Онај сељак беше неки добар човек те се смилује и прими Шарца на храну, а Марко пође даље пешице.

Наиђе идући тако на једног сиромашног сељака на њиви где ради и назове му Бога.

Марко ста с њиме разговарати о овоме, о ономе, док тек уз разговор рече:

– Како би било кад би сад устао Марко Краљевић па да дође к теби?

– То већ не може да буде – вели сељак.

– Ал’ баш кад би дошао, што би ти радио?

– Звао бих га да ми помогне да окопам овај кукуруз – нашали се сељак.

– Ал’ кад би те он позвао на Косово?

– Море, ћути, брате слатки, како те Косово снашло! Немам кад да одем у чаршију да купим соли и опанке деци. А, видиш, нема се чим ни купити.

– Добро, брате, али знаш ли ти да је на Косову пропало наше царство, па треба Косово осветити?

– Пропао сам и ја, мој брате, горе не може бити. Видиш да идем бос? … А док ме стегне плаћање пореза, нећу знати ни како ми је име, а јадно ти ми Косово!

Наиђе Марко на кућу једног имућног сељака.

– Помози Бог, брате!

– Бог ти добро дао! – одговори овај и гледа га сумњиво… – А откуд си ти, брате?

– Издалека сам, па бих рад да прођем овуда да видим како живе овдашњи људи.

И овоме Марко уз разговор помене како би било кад би се Марко Краљевић опет појавио и позвао Србе да освете Косово.

– Слушао сам да се неки лудак пре десетак година издавао за Марка Краљевића и учинио нека злочинства и крађе, те га осудили на робију.

– Јест, слушао сам и ја то; него што би ти радио се јави прави Марко па да те позове на Косово?

– Дочекао бих га, дао му доста вина да пије и испратио га лепо.

– А Косово?

– Какво Косово на ове оскудне године?! Кошта то много! Велики је то трошак, мој брате! …

Остави Марко њега и пође даље. По селу свуд тако. Неки се повили за мотиком па само приме бога и не говоре даље ништа. Не могу људи да дангубе; треба окопати и свршити послове на време, ако се хоће да добро уроди жито.

И тако се Марку досади у селу, па се реши да оде у Београд да тамо покуша неће ли моћи шта да учини за Косово и обавестити се откуда онолики силни позиви, искрени, од срца, а овакав дочек.

Дође у Београд. Кола, трамваји, људи, све то јури, жури, укршта се, сусреће се. Чиновници журе у канцеларију, трговци послом трговачким, радници за својим радом.

Сретне једног угледног, лепо обученог господина. Приђе му Марко и поздрави се. Онај, мало збуњен, стуче натраг, а и би га стид од Маркова лоша одела.

– Ја сам Марко Краљевић. Дошао сам амо да помогнем својој браћи! – рече Марко и исприча све, како је дошао, зашто је дошао, шта је све било с њим и шта мисли даље радити.

– Та-ко. Мило ми је што сам вас упознао, господине Краљевићу! Баш ми је мило! Кад мислите у Прилеп?… Мило ми је, верујте; али, извините ме, журим у канцеларију. Сервус, Марко! – рече онај и оде журно.

Марко сретне другог, трећег. Кога год сретне, тако се махом сврши разговор са оним: „Журим у канцеларију! Сервус, Марко!“

И тако Марко, разочаран, стаде очајавати. Иде улицама, ћути, намрштио се, бркови му пали на рамена; не зауставља никог, не пита никог ништа. А и ког ће више питати? Кога год види, жури у канцеларију. Косово баш нико и не помиње. Наравно, канцеларија је преча од Косова. Марко постаде поред све јачине својих живаца нервозан на ту проклету канцеларију која по његову мишљењу тако с успехом конкурише Косову. Најзад му поче постајати све досадније и досадније сред те гомиле људи, који као да ништа не раде, већ само журе у канцеларију. Сељаци се, опет, жале на неродне године и кметове, журе на њиве, раде ваздан и носе поцепане опанке и дроњаве чакшире. Изгуби Марко сваку наду у свој успех те нити више кога шта питаше, нити се с ким састајаше. Једва је чекао да га бог опет позове на онај свет да се више не мучи, јер сваки Србин бејаше заузет пречом својом бригом и послом, а Марко се осећаше савршено излишан.

Једног дана тако иђаше сетан, невесео, а и пуста блага му већ бејаше понестало те ни вина није су чим имао пити, а крчмарица Јања је давно и давно у гробу – а она би му још дала да пије вино вересијом. Иде тако улицом оборене главе, а готове му сузе удариле, кад се сети доброг доба и другова, а нарочито лепе ватрене Јање и њеног хладног вина.

Кад одједном примети пред једном великом механом много света и чу изнутра велику грају.

– Шта је ово овде? – упита једног, наравно прозом, јер је и он од муке баталио у стиховима разговарати.

– Ово је патриотски збор! – рече му онај и промери га од главе до пете, као сумњиву особу, и одмаче се мало од њега.

– А шта се чини тамо? – опет ће Марко.

– Иди, брате, па види! – рече онај љутито и окрете леђа Марку.

(Даље)