Tag Archive | Politikanstvo

Одговори уредништва

Г. Б…ском — Крагујевац. Дакле, ви имате тамо неког господина кога сте из милоште прозвали у Крагујевцу Бубац. То је све лепо и красно, јер носе, можда, бољи људи од њега гора имена. Звати се Бубац није тако страшно, и ви Крагујевчани на сваки начин немате ништа против тот његовог надимка, али вас буни друго нешто. Велите да је тај дивни господин Бубац био пре 29. маја у Тополи неким инжињерским послом, и да је као добар родољуб нашао за потребно да се звоно из тополске цркве, које је поклон кнеза Александра Карађорђевића, однесе у крагујевачку фабрику и да се прелије у неке друге полезније предмете. Добро, то је, велите, радио пре, а сада се труди да некаквим својим предавањима просвећује јадну публику. Није он сам такав, то мене не буни, има их таквих па и горих на сваком кораку, а наш Београд је у томе најплоднији.

Шта да му радите, нека га носи ђаво, а за све смо ми криви, јер смо по нашој назаренској ћуди некима од таквих дали чак и посланичке мандате, одликовали смо их поверењем да се старају о „милој отаџбини. Па кад то видите, што вас буни тај некакав Господин Бубац.

Какви смо, неће ме ништа зачудити ако тај Бубац буде ускоро седео на посланичкој клупи.

Ми смо, радикали, назарени, господине, запамтите и посматрајте. Чисти, овејани, назарени!

Жалим само што је Русија уплетена у овај луди рат са Јапаном, па да нас гони као јерес, која иде против православља.

Данас треба гонити, као што је Немања гонио богумиле.

Ето, то ја мислим: Немања је за нас нове назарене. Нека Бупца! Види Бог!

„Страдија“
17. март 1905. године

Отправник послова у Румунији

Борили смо се, патили се, мучили, гладовали, невољисали, и све то зашто је било? Чему је служило све то? Зар је за то да данас благују они који су и пре благовали, зар за то да кретени узвикују: „Ми смо творци новог стања после 29. маја“. И какво ми је то ново, то јадно стање? Не осећам, додуше, да ми је омча око врата, али осећам нешто горе, осећам бол, бол тежак. Пре 29. маја ишао сам широким путем, ишао сам празним друмом на коме смо се нас неколицина сретали. А данас? Данас је друго, данас је на тај друм поврвила маса полтрона, маса шићарџија. И они вичу, они се деру, они су сада први! Јаој, како је то страшно гледати, гледати ниткова како се шепури, гледати одрода, и бити тих, миран, чак расположен. Мени је тешко, ја осећам страхоту у души кад видим ко се истакао и за што се истакао, кад видим ко ме води. Ко треба да ме води? Треба да ме воде људи, људи, људи! А ја људе не видим. Треба да ме воде они који презиру ситне интересе, који презиру оно што ми смртни чинимо. Треба, треба, и по сто пута треба, али се не може. Не може се, јер смо Срби, не може јер смо чудан, одвратан сој. Не може се, јер смо гадови, не може се, јер ми поштени не умемо да лажемо. Лажи, народе, лажите, лажите много, и лаж је срећа. Тешко ономе ко не лаже. Лажи, лажи данас у овом глупом времену што више. Лажи, лажи народе, лажи! Ко те води, ко за тебе брине? Глупаци, ви који ништа не мислите, ко за вас брине, ко о вама води рачуна? Ви мислите да министри мисле! Ништа они не мисле, ништа они не раде, ништа они не брину. Не брину они, они гледају само своју кућу. Мудро они то пазе. Везе, везе, драги мој, везе неке чудне, везе неке непојмљиве, али видим да су везе. Радикалски министри, лепо и красно, али помажу ипак шљам, помажу оно што је до јуче сметало напретку. То они дижу, то они проглашавају за спас ове луде и чудне земље! Па шта на то може човек, али човек, прави човек, да каже? Може само да се згади, да окрене главу и да ћути. И ко то ради? Раде ђубрета, раде те ситне, пакосне душе! Ситне, ситне; ситнији су од макова зрна, па ипак чине своје,они разлажу и располажу. Како располажу, како и шта раде ти изабраници? Мени се крв леди кад помислим шта и како раде! Јадна је ово земља, мали су људи у њој, ту нема људи, него су само играчке. Подлаци, улизице, кује, а они вреде; а прави људи који су у стању рећи министру: „Ти грешиш“, то су одроди у очима министара, у очима оних људи који разговарају и гледају у сат и прекину најзанимљивији разговор, ако је пет минута до пола осам.

Добро! Ко је тај што ме води, ко је тај што је на врху?

— Је ли Пашић?

— Је ли Стојан?

Ко је, питам, ко је тај?

Све гад и олош! Све; ја се грозим. Погледам полицијски указ и видим да Стојан [Протић], Стојан, и нико мање, меће за чуваре јавне безбедности оне који су до јуче и њему и његовој породици задавали страх. Видим, а боље да не видим, да у самосталцима, међу тим људима који хоће да странка буде чиста, има људи који су раније у изјавама грдили целу Радикалну странку. И тим људима добро је и данас! Па где је онда поштење, где је добро, где је оно што још куражи овај свет да буде као што треба. Буде реакција, подлацима добро, дође некаква вајна слобода, опет подлацима добро. Па шта да радимо онда ми, бестрага нам глава, шта да радимо, шта чекамо? Ја ћу добро да мотрим шта раде ове наше добричине, шта раде ови којима је и данас теткина реч јача него квалификација, шта чине ови бедници који губе мозак чим седну на министарску столицу! Они ће да мисле да је ово шала, али ово шала није, ово је само увод, ово је предигра, а јаком ћемо имати разговора. Јаком, чујте ви који вајно државом управљате, јаком, разумете ли?

Постављен је чиновник нижи да буде отправник послова у Букурешту, и то чиновник војне шиваре.

Јаој, пуста мотко!

„Страдија“
17. март 1905. године

Ко је гладан?

Како за све невоље народне људи — прваци воде рачуна, то су и овде узели на се тешко бреме народни оци: да се „народ из’рани — јер отаџбини треба синова који ће је од зла бранити“. Писма црвене боје, упућивана народу од њихних пријатеља, чинила су своје, и, наједанпут, створи се гладна година како се нигде не памти, а то ли у Србији. Закон се створи. Поче решавање. Одбори општински заседали су ваљда и по десет пута — решавали и решавали; час је оскудних 15; час 45; некад 80, а богме последње решење нађе и „стотину оскудних“ — који ће поскапати ако им се не притече у помоћ. А што ли се ова решења мењају кад је закон све тачно определио?!! Сигурно ради тачнијег и правилнијег распореда. Звати су и попови и учитељи, и економи и капетани — и би решавања. Резултат је био овакав: гласањем се показало да општина неће никакво задужење, јер је за задужење гласало од 350 п. глава једва 35! Али после подуже бриге, резултат је сасвим промењен, јер је кукуруз добило 90 људи по 100 килограма!! Питате се — читаоци наше Страдије — откуда то? И као чудите се. Немојте, но се сетите да ми имамо све уређено, све исправно, тачно; сетите се да смо ми житељи Србије! Гладан је и онај ко је нашао педесет џакова чисте пшенице, 6 кола кукуруза, 20 казана ракије, 3 сена, и који има две добре краве и 12 брава оваца! Тако су решили, прогласили и њега за гладног, па квит.

И он је огладнео кад је вид’о „онак[в]о тачно разумевање закона“ и онак[в]о помагање гладних, па још ако је он зет председников, или одборников!

Гладан је и онај који има две краве, једног коња, седам оваца, пет казана ракије, једно сено, а порез држави није платио за пуних пет година.

Јест и он је гладан, јер му је један демагог казао, на његову жалбу, ово: „Морате сви добити по колико се има, ми морамо настати, јер нама ви требате.“

Гладан је и један што има седам ланаца најбоље земље, а цело лето спава у хладу свога дворишта, где га двори домаћица са крчагом хладне воде са „врела“. Овога узимају ђаци за пример кад прочитају пословицу: „Бог даје тежаку, а не лежаку.“ Први и други имају још десет ланаца земље, е али они су гладни. Последњи и не мисле на плаћање порезе. Гладни су и њих тројица што немају ни корена нити плаћају порез — ресићени су, иако су у пуној снази. Према овоме, глад је тако распрострањена да сумњам те неће опити цео свет. Сад се чуде ђаци у школи; чуде се учитељи и попови, чуде се добри и радни људи, па се чак чуде и нерадници — безјаци, најгоре лењштине сеоске, шта би и шта се ради.

Многи говоре да ће се добити и сланина, те да се и она дâ гладнима да се не затре нација. Чак је негде и један учитељ коме је и жена учитељица тражио 300 кила кукуруза. Кмет му је таст.

Ето тако се ради у Србији, тако се дели храна изгладнелом народу.

Безмало па да зажели човек да имамо каквог Мојсија, који би нас водио по пустињи докле год не изумре овај покварени нараштај.

Да ако би млађи бољи били, јер овако ћемо и на њих рђаво утицати.

„Страдија“
10. фебруар 1905. године

Илија, удри!

…Занет дубоким, тешким и грдним сном, спаваше на једној дрвеној клупи, са сламним узглавником добри, вредни, и правични Бог. Спавао је мирно, спокојно… Било је подне! А преко чистога и безоблачнога неба лагано један за другим почеше да се купе црни као мрак облаци. Муње, грмљавина, и намах сложи град, тако крупан, тако велики. — Преко широких поља, доле на засејаној, обрађеној земљи, намах се навуче дебео плашт леда; све поломи, све покрха! … Разбуђен праском и хуком устаде стари и добри Бог, и убрисав руком знојно чело, хукну тако дубоко, тако жалосно: „Докле ћеш тако још увек, о ти громовни Илија“… Намах се створи Илија преда њ. „Ево ме“ — рече — „Господе, ево! Но не мисли да је Илија више стари Илија, не бије он више твој верни народ, он туче само врага и пустош“, — и изговорив то такну се руком за џеп на зубуну, извади једну карту — карту земаља и показав прстом рече: „Ево, Господе, добри Илија ову пустош туче! …“ Загледа стари и добри Бог карту, а то је била наша Србија. Благе црте лица његовог развукоше се тужно, тако жалосно! Он виде, истина, празнину на карти Илијиној, али авај! То беше лажна карта, то беше подвала!

„Ко ти је даде, Илија?“ — запита Бог. — „Андреја, мој добри Господе“, — рече Илија. „Иди га зови“ — рече му Бог. Илија оде… И није дуго прошло, а ето Андреје, поклони се и стаде… „А је ли болан, Андреја, што уради, тако ти Господа твога, зашто избаци народ овај.“ И ту му Господ показа прстом на карти. „Чуј ме, вели, Господе, истину ћу ти казати па ма ме одмах посекао! Чувао сам ја тај народ, бранио сам га, али зашто?! Дао сам му најлепше место, одвојио сам га светлом бојом на карти од осталих земаља, опет му није помогло! Гложио је се, крвио је се, изрод је био! … Брат на брата, син на оца, отимали су и пљачкали један од другог, никада слоге није било! То их је увек убило, то их је упропастило! … А што да их други туче кад већ пропасти мора, нека их туче Илија, он је бар жешћи, а што пре, то боље!“

Мисли се Бог дуго, мисли, па ће рећи:

— Превуци, Илија, то место златном бојом, превуци и чувај, па да ако се одсада и они једном опамете! …

Стадоше громови, стаде пуцњава, стадоше муње…

Одједном граја, свађа, псовка и ларма проломише ваздух.

— Шта је сад то!? — викну Бог љутито.

— Свађају се Срби; неке кризе, неки избори; самосталци, фузионаши, очи ће да поваде.

— Та то су неке будале! — викну Бог. — Илија, удри!

„Страдија“
6. фебруар 1905. године

Наш социјалиста

Ко се сећа летошње жеге. Погореше усеви, спржила се трава, пожутело лишће пре времена, извори пресушише.

На те вреле дане, кад жега хоће све да помори, смуца се кроз београдске улице једно чудовиште.

Разбарушена коса готово до рамена. На глави прљава шубара. Брада као у страшила стрчи у нереду, а почиње од самих очију. Не иде у дужину као у друга света, већ иде у ширину. На широким плећима прашљив капут са поврнутом јаком. Панталоне ужасне, чизметине гломазне не виде се од блата. Каљав човек до колена.

— Ко је ово чудо, ако ко Бога зна? — упитах једног.

— То је вођ наших социјалиста! — рече ми тај.

Ја се прекрстих.

— Па где нађе блата на овој жези?

— Кад нема блата, он га „замијеси“ у саксији, па се искаља и тек онда излази из куће, веран својим начелима.

Да га види Бебел и да чује шта је, би човека капља ударила!

О, Господ му судио!

„Страдија“
30. децембар 1904. године

Ча-Ђорђев ђогат (једна слика и прилика)

Ча-Ђорђе је био старешина једне велике задружне куће, од преко четрдесет чељади, у рудничком округу. Куд год би ча-Ђорђе ишао: било цркви, било општини, било суду, било где у госте добру пријатељу, увек је ишао на свом верном, старом ђогату. Другог коња за Христа бога не би узјашио, али и ђогат је дивно проучио природу Ча-Ђорђеву. Ча-Ђорђе није могао проћи ни поред једног човека а да не устави ђогата и не поразговара мало. Стари ђогат је из дугогодишњег искуства то знао, па није ни чекао да га госа уставља. Чим види човека, ђогат сам стане, а у истом тренутку ча-Ђорђе назове бога.

— Помози бог, пријатељу. Акобогда ти сабајле (или које је доба дана).

Ђогат зна ред и чека док се цео разговор сврши. То је најчешће неколико обичних питања, која ча-Ђорђе учини: Шта ради овај, како тај и тај. Јесу ли здраво на дому? Ређе ча-Ђорђе има шта важније потребно да коме каже. Разговор се заврши увек речима:

— У здрављу пријатељу, поздрави код куће.

— Дабогда у здрављу. Поздрави твоје.

Код тих речи ђогат сам креће, али пре него што чује оно у здрављу и поздрави, неће кренути за живу главу.

У кући од осталих чељади ђогата нико није јашио. По смрти ча-Ђорђевој, спреми унук ча-Ђорђев, Милан, старог ђогата да на њему иде важним послом у Милановац.

Није се тако рећи неколико корака одвојио од куће, па се сусрете с једним комшијом и назва му бога.

Ђогат стаде као укопан.

Милан га удари бакрачлијом и тргну узду, али ђогат ни маћи, већ се окрете Милану па као да му погледом вели, као да га прекорно пита: ,,А камо разговор. Камо: како су код куће, куда идеш, шта ћеш данас радити? Па на крају да дође у здрављу, поздрави! Не квари адет, зар толико реда не знаш.“

Милан љутит што коњ не полази, а жури му се, стаде га ударати и бакрачлијом и каишем од узде, али ђогат као да се укопао у земљу.

Гледа комшија, па ће рећи:

— Научио је њега ча-Ђорђе да поред сваког застане док се он поразговара, па зато не креће.

Милан отпочне с комшијом разговор иако му се не говори. Кад помисли да је довољно, удари ђогата да би кренуо. Ђогат ни маћи и докле год се Милан не сети да на крају разговора и оно „поздрави код куће“, ђогат не хте кренути.

Тако Милан мораде до Милановца сваком називати бога, са сваким понешто проговорити и свакоме рећи: поздрави твоје код куће, па познавао човека, или не. При повратку тако исто.

Милан се враћао доцне увече и пролазио крај једног забрана, кога су почели крчити. Месечина пала на један огорео пањ близу пута, па се од њега ђогату причинио човек. Иако Милан није приметио, ђогат стаде. Чуди се Милан што сад стаде кад нема човека нигде, удари ђогата једном, два, аја, ђогат ни маћи. Једва Милан примети пањ, те мораде за љубав ђогату и њему назвати бога.

— Помози бог.

— Бог ти помогао — одговори сам.

Сад мораде запитати пањ како је, јесу ли му здраво на дому и заврши речима:

— У здрављу, поздрави твоје код куће — на шта ђогат одмах крете.

Навика је чудна ствар. Није се ђогата тицало ко га јаши. Носећи дуго година на себи ча-Ђорђа, он је добио ту своју навику и од тога га нико више није могао одвићи, нарочито њега старог, оронулог ђогата.

Такав је, ето, био стари ча-Ђорђев ђогат.

*

Има и људи са извесним навикама које добију радећи дуго година једно те једно, па се после од тога не могу одучити никако, а нарочито у старијим годинама.

Ето да узмемо за пример старог новинара Петра Тодоровића. Он, додуше, нема навику да застане поред сваког човека, то не можемо рећи, ту је навику имао ча-Ђорђев ђогат. Петар Тодоровић, разуме се, није коњ, те не може ни имати ту баш чисто коњску навику маторог ђогата, иако његово уређивање Малих Новина личи умногоме на коњски ђогатски посао.

Петар има другу навику, навику да кроз Мале Новине грди све што је поштено, да денунцира и клевета поштене људе, да брани рђаве владе, све редом. На то се он дугим низом година, за добре бакшише, толико навикао да се сада овако матор и излапео не може никако одвикнути.

Мале Новине често мењају газду: један сјаши, други узјаши, али Петар своју ћуд не мења.

Нови госа може и немати намере да се служи клеветом и ординарном денунцијацијом, али стари Петар држи своју дугогодишњу навику (као ча-Ђорђев ђогат своју), па ма ко узјашио Мале Новине. Сваки од његових госа мора, хтео не хтео, да саслуша прво у сваком броју Малих Новина Петрова трабуњања о „антидинастичарима“, „издајницима отаџбине“, „разузданом елементу за кога је апсолутизам“, па тек онда, кад све то изређа, матори Петар може кренути даље, куд би хтео нови госа.

Сутрадан Петар то исто, и тако свакодневно, редовно.

Ето какву навику он има.

Такав је излапели, матори Петар.

„Одјек“
29. новембар 1902. године

Не мешај се у туђ посао

У једном селу близу Крагујевца живео је пре двадесетину година неки Никола Ђорђевић. Умро је као сиромашни надничар, пошто је своје велико богатство упропастио на чудноват начин.

Отац Николин био је добар сеоски домаћин, најбогатији сељак у својој околини, а вредан и поштен. За живота његова Никола је радио у пољу: орао, копао, жњео, косио, радио све послове као и остали сељани.

Умре му отац, и, на две године по његовој смрти, Никола постане пунољетан и оде у Крагујевац да прими масу. Веле сељаци да је примио у готовини пуну шубару дуката и постао господар огромног имања, које му отац остави.

Кад виде Никола толике новце, изгуби вољу да ради земљу, као што је дотле радио, и доби однекуд вољу да постане пушкар. Покупује у Крагујевцу пуна кола различних пушака, пиштоља, кубураша, пиштољића, барута, олова, кременова, па и цео алат пушкарски. Отера то све кући у село, намести у једну одају свој алат и еспап, а објави сељацима да је отворио пушкарницу и да ће продавати врло јевтино ново оружје, а да ће оправљати старе пушке и пиштоље.

Доносе му сељаци на оправку старе, покварене пушке и пиштоље, колико тек смеја ради, и веле:

— Ево ово да оправиш, али ти то нећеш моћи.

— Како да не могу? Могу ја то да начиним као ново.

— Ама, знаш, велим, ниси никад то радио, ниси пушкар.

— Боље ћу ти ја то урадити од правог пушкара.

И Никола се да на посао да примљене покварене пушке и пиштоље пооправља. Мучио се и радио неколико дана упорно, али, место да оправи, он још горе исквари. Шта ће сад да ради. Кад виде сељаци да не уме, смејаће му се, и онда је пропала његова амбиција да га сви сматрају за пушкара. Оће човек да буде пушкар ил’ ништа друго. Досети се јаду, па побаца у подрум искварено оружје, а замени га новим. Ко је дао пушку на оправку, кад дође и пита:

— Јеси ли оправио?

— Јесам, вели Никола, радостан, па муштерији нову пушку у руке:

— Ето, дода, не можеш да је разликујеш од нове.

— Богами си жестоко оправио. Овако не би умео ниједан пушкар у Крагујевцу. Као нова, хвали га сељак, и прави се да не зна да је то уистини друга, нова пушка, а не његова стара, оправљена.

Тако се свима: ко је год донео на оправку пушку, Никола њему нову пушку; ко је донео пиштољ, Никола њему нов. Иде кроз село весео; поноси се Никола што га сви сматрају за одлична пушкара. Прочује се о том његовом начину оправљања по целој околини и све живо потрча њему са старим, исквареним оружјем. Негде треба оправити табан, негде ороз, негде обарачу, негде метути карику, негде изменити лук. Никола загледа важним лицем искварено оружје, као човек стручан, па тек каже:

— Добро, добро, оправићу ја то лепо, немај ти, пријатељу, бриге.

— Шта ће то да кошта?

— Даћеш два гроша (или колико већ треба према оправци).

— Лепо: два, два, само добро оправи.

— Немај бриге.

И Никола по свом начину старо оружје баци у подрум, а муштеријама да ново.

Гледа његова жена шта ради човек, па ће му једнога дана рећи:

— Море, Никола, шта то радиш, Господ те убио. Што си полудео те покупова целом свету ново оружје, а теби оста пун подрум неких крнтија? Видиш да то није за тебе? Целог си века орао и копао, а сад ти се завртеле неке бубе у глави: ’оћеш да будеш пушкар на силу бога. Батали ти то што не знаш; видиш да ћеш утрошити и паре и имање?

— Гледај ти твој женски посао, па не лај више! Знам ја шта радим. Ја ћу да будем пушкар, па ти ради шта год знаш.

— Ама какав пушкар, убио те бог, јеси ли при себи, човече?

— Марш из куће, дрекну љутито Никола — па се не мешај више у мој занат. Цео свет вели да сам пушкар, а ти ми ту кљоцаш.

Жена се прекрсти, слегне раменима и склони му се с очију.

Никола продужи даље „свој занат“ догод не упропасти цело имање и готовину, и тек тад увиди да заиста није пушкар.

*

Тако је Никола прошао кад хтеде од обичног сељака постати пушкар.

Кад човек на њега помисли, мора се сетити и господина генерала Цинцар-Марковића и његовог колеге Антонића.

Никола је хтео да буде пушкар од сељака, а ова господа хоће да буду политичари од војника.

Никола је упропастио цело своје имање док се освестио и разазнао да се без знања и заната не може постати пушкаром, а ова два војника, дај боже, да се сете за времена да нису за тај посао, много раније него што се Никола сетио да није за пушкара.

„Одјек“
19. новембар 1902. године