Убио му полет – цртица из Београда

Млад један уметник, који мисли да га је само провиђење створило за бину, те тврдо верује да има много дара, иако још није избио на површину, али још јаче верује у страшно прозаичан факат да је са врло мало новца. Али није клонуо духом, он има и трећу веру и наду: да ће његов таленат победити и донети му много добра. И, дакле, као човек који се нада, који верује у своју победу, није имао разлога да очајава за своју судбину.

Разуме се да је према тако сјајном изгледу на будућност, увек кицошки одевен. Откуд то, како и на који начин, није лако ни њему одмах рећи, тек главно је да тако мора бити.

Али сем одела, сем госпоцког [sic!] прсника што покрива стомак, мора се имати чега и у стомаку. Живети се мора, па како тако.

Елем, он изабере ме’ану где долазе и већ признати уметници. Поред њих он је сматрао за прву дужност да се допадне ме’анџији и да утре пут кредиту.

Кад је утрошио оно мало парица, прешао је на кредит.

И тада дође отмено, деликатно, с важним и поносним изразом на лицу. Седа за постављен сто, погледа свуд око себе с ретким достојанством, јави се како коме по рангу треба, умотри где ће наслонити руку да не би упрљао рукав, и ако се деси каква трунка од дувана, ’леба или некад чак ничег и нема, он достојанствено мрдне прстом и зовне:

— Келнер! — изговори ту реч тромо, отегнуто, као да би тим тоном рекао: баш сам уморан од крупних, виших уметничких идеја.

Келнер дође.

— Ушчистите мало овде, па ми дајте „шпајскарту“.

Келнер донесе.

Он је узима тромо, немарно као од беде, као да хоће да руча тек обичаја ради, а не што је гладан. Гледа, мршти се, одмахује руком елегантно, као да тиме вели како је тешко изабрати јело за овако нежан стомак.

Најзад процеди кроза зубе као с неком досадом:

— Тхе, најзад… та шта се може… најзад, знате шта? Дајте ми једну порцију пилећег печења!

Тад направи меланхоличан израз лица, притисне десну руку на срце и као болно одахне.

— Супе не? — пита келнер.

— Не.

— Говеђине?

— Не, нипошто! — и опет одахне и уздахне.

Тако је то трајало три-четири дана и млади уметник увек поручује или шницлу телећу или печење од живине, разуме се на кредит.

Ме’анџија већ други дан почео са сумњом да га мерка, ма’не главом кад овај поручи печење, шмркне мало на нос и нешто нечујно прогунђа. Шта ће, човек гледа своју радњу, а не бави се уметничким идеалима.

Али четвртог дана ме’анџији се већ разумевало шта гунђа.

Дошао и сео за сто уметник, са истом оном важном позом, још управо и важнијом него дотле.

— Келнер!

— Молим.

— Рашчистите мало овде и дајте „шпајскарту“.

Келнер баци карту љутито, па се одмах обрте на другу страну и разлеже се његов глас:

— Одма’, молим!

Лупа уметник још два-три пута док се једва келнер обрати њему кисела лица, с неком врстом досаде што му се обраћа.

Уметник бира исто као и пре, па ће тек опет:

— Пилеће печење! — и одма’ мете руку десну на срце и уздахне.

— Хм, пилеће печење! — прогунђа ме’анџија, погледа га, па кад се наново окрете и пође кроз ме’ану додаде:

— На шта ће ово да му испадне, овај брат само печење крка.

Млади уметник поједе једну порцију печења, уздахну опет болно, својски, па ће опет келнеру:

— Молим вас још једну порцију!

— Печења?

— Да.

— Бре, опет печење! — прогунђа газда иза његових леђа, погледа обрнув се неке своје госте за другим столом, слеже раменима и отресе рукама, па додаде:

— Да бог сачува, овај брат само печење, па то ти је!

Затим приђе младом уметнику, који се још нешто тихо објашњавао с келнером, па се умеша и сам:

— Изволите, ако је по вољи један чушпајз.

— Ох — уздахну уметник — не могу, знате, због стомака.

— Има кромпир добар.

Глумац опет болно уздахне и изговори меланхолично:

— Само могу још порцију пилећег печења.

— Хе, печење, печење, само печење да ти дајем. Мислиш ти ја пилиће фаћам на лајм, ја л’ сас мрежу. Ил’ мислиш замке наместим на багрем, па сутра пуно. Нема то тако, него то треба отићи на пијац, па се ту подигне пар по пар, па се проба да л’ су тешки, па се погађа, па се то плати, мој брате, па се то после донесе у кујну, па се пари, па се чупа, па то жена спреми. Ти шта велиш — пилетину. Не фата се то, молим, на лајм! Нестало више, вели ме’анџија с нарочитом иронијом и гледа по осталим гостима.

Млади уметник опет уздахне с руком на срцу и још тужније процеди:

— Онда ћу молити једну телећу шницлу.

— Хм, шницлу? — прогунђа ме’анџија, ману сумњиво главом, окрете се да пође, па се наново обрте уметнику и додаде жучно:

— Телећа шницла! … Па јес’, шницла! … А мени знаш расту шницле у саксији к’о мушкатле, па ги свако јутро пуно наберем.

Затим се обрте, пође келнерају и за свој рачун изговори:

— Не једе кромпир, но пиле и шницлу, к’о да ја пилићи фатам на лајм, а шницле ничу по авлији.

Ето како овај прозаични човек разочарава у животу овог идеалисту и убија му полет и вољу на рад.

„Нови покрет“
18. фебруар 1906. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.