Tag Archive | Kafana

Абер дође госпођи Ружици…

Абер дође госпођи Ружици
Кара абер, а у кара доба:
Жље га шјела, госпођо Ружице,
Жље га шјела и каву попила;
И попила каву и ракију,
Што госпама мамурлук разбија!
Милорад[1] ти шједи у ме’ани,
Из леђена мрко пије вино
А служе га крчмарице младе,
Лијепе су к’о Ранковић Павле
Кад се зором из ме’ане крене.
Умиљате ко Пашић Никола;
Танане су ко Пачу Лазаре,
Што министар у фузију бјаше,
А високе к’о дрогерист Миџа,
Она љута под каменом гуја,
Што продаје прашак и сапуне,
Калодонте и воде колоњске,
И што с бечким тргује ћесаром.
Пије вино три бијела данка.
По три данка и трн ноћи тавне,
Пије јунак и расипа благо,
Какво благо – све меке дукате,
За талире јунак и не мисли!
Њима јунак дјевојке дарива
А динаре келнерима дава,
А за гроше ни хабера нема,
Гроше јунак баца по сокацих,
Тер их купе дјеца креветари.
Кад је тако расточио благо,
Тад се јунак бјеше раздертио,
Мрке брке ниско објесио,
Уз образ је сјетно невесело,
у лицу је као земља доша’
Готово му сузе ударити,
Примиче се ме’ани на пенџер
Не би л’ кога знана припазио,
Не би ли се муке избавио!
Док припази шегрта Кибица,[2]
Некаквога Павла Штампарина,
Па привикну грлом бијелијем:
„Бре, Кибиче, мој брате рођени,
Нерођени кајно и рођени
Честита ћу тебе учинити
Код мог побре Штампарина Павла
Приђи њему мудро и опрезно,
Пољуби га у скут и у руку,
Капу д’јете мети под пазухо,
Измакни се, двори старијега.
Може бити, да је срдит Павле,
Може бити, да је пијан Павле,
Пак те море [Павле] ударити[3]
И три здрава померити зуба.
Кажи њему од мене поздравље
И подај му ову књигу б’јелу,
Коју ево рујним вином пишем:
„‘Ја сам јунак грдно пострадао
У ад ми се крчма претворила,
Сви келнери паклени духови.
Нека побра брже дође амо
И понесе неколико блага,
Да се мени у индата нађе.’“
Скочи Кибиц као хитра муња,
Па он трчи господару своме.
Пред њиме се смерно поклонио.
Љуби њега у скут и у руку,
На кољено књигу оставио,
Измиче се, двори старијега.
Проговара Штампарина Павле:
„Ој Кибиче, моја вјерна слуго,
Окле књига, од кога ли града?“
Кибиц је се смјерно поклонио,
Па говори господару своме:
„Господару, силни од силнијих.
Зазор ми је у те погледати,
А камоли еглен бесједити.
Ова књига из п’јане ме’ане,
А од твога […] побратима,[4]
Побратима Петровића Мила
(несвршено)

Написано 1905. године
Објављено у „Звону“, 7. августа 1908. године

 

[1] Песма је посвећена Милораду Петровићу, учитељу из Младеновца, који је ујесен 1905. године дошао послом у Београд, а онда се задржао „мало дуже, проводећи време у весељу и пијанкама“, а када је потрошио сав новац, морао се зајмити код пријатеља, Павла Ранковића („Павла Штампарина“ у песми), уредника Звона. Песму је Домановић написао за кафанским столом, у друштву Милорада Митровића и других блиских пријатеља, писана је у жару тренутка и остала је незавршена. Штампана је у Звону као део некролога Радоју, а Жарко Рошуљ ју је објавио у зборнику радова „Глишић и Домановић 1908–2008“ 2009. године, у издању САНУ.

[2] Овде покојни Домановић мисли на једног шегрта, који је био у штампарији Дневног листа и који је целој старој редакцији Одјека и Дневног листа пре 29. [маја 1903.] носио и регулисао менице по заводима. Њиме се је много пута послужио и сам пок. Домановић. (Примедба редакције Звона.)

[3] У штампаном тексту недостају два слога да би био потпун десетерац, што је свакако грешка која се Домановићу не би могла догодити, па смо овде унели реч која би се могла адекватно уклопити  у стих. Прим. ур.

[4] И овде у тексту недостају два слога, али будући да би овде било неопходно унети неки придев, или другу реч која би носила одређену емоционалну или другу обојеност, оставили смо стих онако како је штампан. Прим. ур.

Краљ Александар по други пут међу Србима (23/23)

(Претходни део)

Наједном грунуше врата треском. Сви погледаше на ту страну. У ме’ану уђоше њих неколико. Два грађанина, Београђана, један наредник и четири комите. Одмах при уласку запева један од оне двојице Београђана:

— Хеј, главу дајем, Крајину не дајем!

— Јаој! — одјекнуше сви те изгледа да су ту песму раније певали па је сада само продужили.

— Вина! — викну један од комита. Мрка лица, препаљен сунцем и непогодама времена, витак, крепак, завидног здравља, а очи му блистају као лучеви.

— Полако де — виче келнер.

— Шта полако, одма’…

— Сааааад! — отеже келнер своју стару песму.

И келнер и гости напустише Александра, па сви обратише пажњу на нове госте што са треском врата и снажном, силном песмом упадоше унутра.

Један од комита с белом капицом на глави, беле чакшире, опанци на ногама, дугачак револвер за пасом. Млад, око тридесет и неку годину, страшна погледа как’и се не виђа међу нама који по вазда чепамо београдску калдрму, мало је на’рамљивао на једну ногу, али то му ништа није сметало да буде активнији и бешњи него и један други.

Седоше за сто.

Београђани, који су за столом играли карте, одмах намрачише лица, није им се допало ново друштво. Они су били вољни да батале и игру карата, али да сеире у оном јединственом објашњењу између Александра и келнера. Али овај упад, управо бујица, која изненадно наиђе беше им непријатнија него ишта.

Нови гости заседоше за један округао сто и келнер, који се од ових снажних гласова раздрема, однесе им одмах вина.

— Деде викни ону! — наређује онај што мало на’рамљује на једну ногу једном младићу, коме нема више од двадесет и две три године.

У башти ми зумбул цвета,
Ја га не берем,
На зумбулу булбул поје,
Ја га не слушам!
Драга драгом поручује,
Дођ’ ми довече,
Не могу ти, драга, доћи
Ни за годину!
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их затворио
Хоће да роби!
Паша роби, куга мори,
Авај туго голема!

Јекну у загушљивом простору та свежа, здрава и силна песма из здравих младих груди млада идеална човека и онај што ’рамље мало, шчепа пун литар вина кад наиђоше стихови: „Не могу ти драга, доћи ни за годину“ — и тресну литар по лампи која је висила одмах до стола где сеђаху они Београђани што су играли карте.

— Какав је то безобразлук?! —дрекну један од играча и подиже столшцу,

— Седи — рече му онај што нарамљује на једну ногу (јер тек је изишао из болнице) — ја нисам дошао овамо да се крвим и кољем с браћом нашом; мени је тешко, није ми лако, ја сам кућу своју разорио, све сам жртвовао, све сам дао, до голе душе, до живота, па и њега носим за то да мојим животом угасим бар неколико живота крвника наших, а после… Хе, после… — Ту му речи застадоше и он запева гласом пуним туге и бола, али гласом у коме кроза сву ту болну туту јечи страовита освета, мушка снага и одважност. И опет одјекну загушљив простор силном песмом.

Моја је мајка Козјак планина
Усташи бре!

— То је изазивање, то је дивљаштво, ми хоћемо овде мира, ми нећемо да трпиму ту ларму… Келнер, зови жандарма! — почеше викати играчи.

Устадоше и једни и други, настаде свађа и објашњење, док војвода, који ’рамаше још на ону болесну, рањену ногу, стаде пред њих и уздрхталим гласом поче:

— Је ли ово Србија, је ли ово уздање наше? Ако је, пустите моје срце, нека пропева, нека се зарадује, под сунцем и небом српског краља. Моје је срце било кукавица тужна што кука на зидинама и рушевинама Душанова града у Призрену. Ја сам жељан да слободно идем, ја сам жељан да певам српски. Наша су поља тамо опустела, јер не смеш изићи да их радиш, тамо се не чује ништа што је слободно и српско и ја сам се борио, ја сам крв своју просуо у две-три битке. Имао сам и много говеда, и много оваца, имао сам и блага другог, имао највеће благо, породицу своју и сада, сада ко зна…

Војвода одмахну нервозно руком и продужи.

— Па зар сам заслужио да ме тако примате, да ми не дате у српској земљи да мало разбијем дерте, да мало живот заварам, да заборавим тугу и бригу за својима, да ми бар овде срцу лакне, доклe ми арнаутска пушка, или турска не олакша све?

Војвода ућута, ал’ брзо додаде:

— Хе, хе, како сте ви чудни, вама је сада једина, несрећа што не можете да играте карте. Срамота је то, срамота од вас ако имало српског образа имате. Ви хоћете да ми и овде не дате да слободно српски запевам, да и усред Србије доведете жандарме да ме по вашој наредби даве, као што тамо даве Турци.

(Крај)

После 90. броја Новог покрета од 19. маја 1906. године, наставци сатире „Краљ Александар међу Србима“ више нису објављивани у часопису. Уколико је у рукопису било још наставака приповетке, они нису сачувани.

Краљ Александар по други пут међу Србима (22/23)

(Претходни део)

Александар и нехотично чим изиђе у главну улицу окрете лево и сврати у једну ме’ану средњег реда. Било је већ доста доцкан. Столице дигнуте на столове, ме’ана поквашена па се осећа мирис земље, задах нечистоће. За једним столом, близу келнераја, седе двојица, пију вино и нешто поверљиво, шапатом разговарају. За једним округлим столом у средини ме’ане седе њих десетак начичкани један до другог, а њих су опколили још два реда гостију што стоје. Док се близу не приђе и не завири боље они што седе и не виде се од ових што стоје около. Играју „конгена“. Час дубоко ћутање, само се чује како пада карта, док тек неко прекине:

— Плати пуба.

— Ух, свеца ти картиног, и четврту даму туче.

— Чији је пуб?

— Мој.

— Извините! — умеша се још један.

— Шта извините?

— Ја сам метнуо на пуба, а ви сте на деветку.

— Није истина, ево људи.

И кибицери се поделе на разна мишљена и настаде свађа.

— Тако сте ви и мало пре наплатили моју паролу!

— Знају вас сви како ви непоштено играте карте, а знају и мене.

— Море, баталите се људи свађе.

— Хајде окрећи, а они нек се свађају до зоре.

— Не може то, ја сам изгубио.

— А шта сам ја радио, ето ово овде мало ситнине кошта ме шесет динара, и ја хоћу да играм.

После дуге свађе, дугог и бурног објашњења, једва се расправи то крупно питање и ствар срећно пође даље. Опет ћутање и чести прекиди:

— Носи паролу, чија је.

— Та шта си се најмио те даме, коме је још сукња помогла. Иди на другу карту, молим те, видиш да ћеш с том дамом проћи горе но Александар с Драгом. И он сецовао на сукњу, па и главу изгуби.

Ту многи, којима не иде карта рђаво, ударише у смех.

— Стани, брате, не дирај новац, ја плаћам.

— Плива седмица.

— Динар масти.

— Шта чекаш, окрећи!

За келнерајом момак дрема, управо спава стојећи и само се на већу грају тргне, отвори сањиве, полукрваве очи, погледа тупо, па опет му глава стане климати лево, десно, напред, натраг.

За једним столом, баш до самих врата на која се с поља улази, седе два амалина. Пију ракију, већ су добро повукли, те почињу да гунђају, псују и грде господу, вичу на богаташе, па тек одједном прекидбше и један поче певушити рапавим, промуклим гласом:

— Да сам газда к’о што немам пара!

— Деде, побратиме!

— Здрав си!

Александар је, седећи сам за једним столом, посматрао све ово прилично дуго иако беше уморан, а нарочито га она напомена о сукњи збуни и узнемири.

Александар изгуби вољу на све то што се у тој ме’ани дешавало, диже се и приђе келнеру, који је као што смо рекли, спавао стојећи. А спавао је тако слатко, као да је у царској постељи. Ништа се њега није тицало што се они због „конгена“ свађају, што он стоји, што су изврнуте столице метуте на столове, што је погашена сва друга светлост по меани, сем сијалице више стола за којим су играли карата. Александар је сада добио једну једину мисао која га је једино мучила, која га је управо раздремала, али у ствари убила, а то је она реченица коју је онај играч изговорио: „И краљ Александар је сецовао на сукњу, па је и главу изгубио.“ Та једна једина реченица учинила је читав преврат у његовом расположењу и осећању, и он је тек сада имао стоструку потребу да буде сам, да се удаљи из друштва, да се прибере.

— Добро вече! — назва он келнеру.

Келнер у тај мах клону главом на груди и хркну као да се опростио неког великог терета.

— Добро вече! — понови Александар.

Келнер проговори дубљим хркањем.

Александру дође да се раздере, да викне бесно и трупне ногом исто онако како је издавао наредбе да се пуца у месо, исто онако како је толико викао на радикале, на најоштрије опозиционаре њему драге реакције:

— На Карабурму ћу ја те псе!

Хтео је то, хтео је и да почне псовати исто онако као што је као краљ земље псовао таљигашким језиком и он би то и урадио, да није видео да се у Србији учиниле грдне измене, да се десила велика разлика од онога доба од када је он престао бити краљ у Србији, јер он је видео да је чак и маса улична постала под новим демократским режимом нека врста величанства, и да се тој маси не сме више по старински треснути ногом и викнути:

— Ја ћу тебе да пушкарам, фукаро једна, или кушуј и слушај што ја наређујем!

Александар је видео, на његову жалост, да се сада мора другојачије разговарати с масом, мора се разговарати онако како он никада није ни сањао да се с њом разговара. То јест, једини је ваљда он и схватио целу ствар на тај начин, јер је био препаднут и збуњен догађајима које је одма при повратку на земљу видео у Београду.

Чудовата психолошка промена у овом човеку. Александар, тај човек који је наређивао да се усијаним гвожђем прље очи његових поданика, које је као најбоље у својој земљи потрпао у влажне тамнице, бојећи се да не сметају његовој оргијској и суманутој политици, његовим страстима и манама, које је он пошто-пото морао задовољити, па земља и пропала; тај човек сада, кад се у ово доба враћа у Србију после тако кратког времена, осетио се збуњен не само пред масом, него и пред једним делићем те масе — пред келнером који безбрижно и ревносно дрема.

Кад се келнер не трже, не пробуди на два његова поздрава са „Добро вече“ овај бивши краљ осети се као неки поданик пред тим делићем масе, и он се стаде смишљати како да га ослови.

— Да му кажем величанство! — мишљаше, али то није величанство, он је тај појам добио о целој маси и онда у својој памети закључи како је најправилније и поче говорити келнеру:

— Ваше височанство!

Келнер ревносно дрема.

— Ваше височанство, — понови он гласније, али никаква одговора, јер је келнера сан дубок савладао.

У том један од оних што играју „конгена“ узвикну једном кибицеру:

— Шта се наслањаш на мене, животињо? … Видиш ли да све изгубих. Баксушчино једна.

— Височанство! — опет ће Александар.

— Парола пуб! — опет ће један играч.

— Атанде! — викну други.

— Ама шта се ова будала млати с некаквим височанством келнерским, која је то сумлата, те ми само малерише крату! — викну један коме не пође за руком да погоди шест пута на седмици, а затим се раздра нервозно, као што и мора човек који губи:

— Голубе, животињо, шта си ту задрљио те клањаш као Турчин, види, стоко једна шта хоће овај лудак, што те зове височанство.

Голуб прену и погледа Александра дремљиво, управо безсловесно.

Александар је тако исто, још много збуњеније, гледао у келнера, и тек сада није могао разумети ситуацију, која је и иначе за њега врло неразумљива. Гледали су један другог, а ни један ништа не говори. Александар први покуша да нешто каже, али га спречи онај нервозни играч који се раздра колико га грло доноси:

— Голубе, стоко брљива, шта блејиш?!

Голуб погледа на ту страну откуда дође глас и одговори тромо:

— Гледам посао!

— Какав посао, зар ти је посао да дремаш ту као каква џукела, пгго не питаш ту будалу шта хоће? … Како је ушао у ме’ану среће немам, пође ми карта наопако.

— Остави се, бога ти, што сад правиш ларму џабе, нека њих двојице, па нека се објасне! — умирују остали оног нервозног играча.

— Ама како да се објасне, побогу брате, како да се објасне кад видиш ли да је Голуб брљив, а овај други луцкан, па га још однекуд зове височанство.

— Е деде, височанство, скувај мени једну каву да и ја будем те среће да ме височанство служи! — заповеди келнеру један од играча.

— Дај и нама пола литра вина, кад си постао височанство! — наручи један од оних двојице што су седели за столом засебно.

Сви ударише у грохотан смех.

Александар се још горе збуни, а келнер се наљути, па поче да се обрецује:

— Шта ви, молим вас, терате комендију са мном? Ја нисам ничија спрдња, ја овде служим поштено.

— Па ко брате, тера комендију?

— Ви терате комендију. Ја ћу да затворим ме’ану, па квит, ја нисам овде за спрдњу.

— Па тај ту пред тобом тера комендију. Ти тамо дремаш, спаваш, шта ли радиш, а он окупио једнако: Височанство, височанство!

Келнер погледа љутито Александра поткрвављеним, непроспаваним, а дремљивим очима, па га оштро запита:

— С киме ви терате комендију?

— Ја, ја… Ми… Ми мислимо.

— Који ви?

— Ми, ми Алек…

Настаде урнебесан смех, који прекиде Александра да изговори до краја своје име.

Прекидоше људи да играју карата, па се лепо похваташе за трбух од смеја.

— Е ово вреди пара, овако изненадна смејурија! — рећи ће један.

— Пази, молим те, у каквом друштву седимо ми. Голубу оде нумера далеко, постаде височанство, а овај почео говор као покојни Александар прокламације: „Ми Александар“.

— Кога ви зовете височанство?! — цикну још раздраженији келнер и унесе се Александру у очи.

— Па ја, ми, знате…

— Шта ја, шта ми, коме ви височанство? — цичи келнер, а сав се тресе од љутине.

Остали у ме’ани све у већи смех.

— О, људи божији, куд на ово наиђосмо!

— Знате маса, па је то сада интересантно, то ми знате, изгледа као величанство, а ви, ви сте онда височ…

— Шта маса, каква маса, зар сам ја, бре, твоја комендија, ја иако сам келнер, ја сам човек, ја имам свести и осећања, ја не дозвољавам… — И келнер јурну на Александра и ухвати га за груди левом руком, а десну измакну.

Скочише гости из ме’ане, којима не би ишло у рачун да им се поквари овако лепо задовољство.

Задржаше Голуба да не удари Александра.

— Пустите ме да убијем пса, коме он прича некако височанство?! — виче Голуб и отима се.

Људи га стегли за руке и не даду му маћи.

Александар се потпуно изгубио. Осећао је да у томе моменту треба нешто да каже, а није имао израза, није имао гласа, није могао речи проговорити. Он је увидео да оно како је он на брзу руку за један дан с’ватио, није тачно, а суштину ствари праве прилике; није тек он могао разумети не за дан, него никада, кад ни ми који смо повазда у маси не умемо, нити можемо схватити наше политичке прилике.

(Даље)

Сећање на Милована Глишића (2/3)

(Претходни део)

Ако је ико хтео да види како човек у годинама – чича проседе браде — живи безазленим животом мирне савести као дете у колевци, човек великих заслуга а без претензија, скроман и повучен, те изгледа пре да се боји казне, а већ нико и не сумња да би он имао право да се испрси пред многима, пред том великом гомилом која без разлога тражи за се и части и лака хлеба и достојанства; ко је хтео да види врлину и кроткост свесног човека о себи и својим заслугама, који гледао око себе поквареност и тискање горих пред њега, па да са анђелским осмехом узвикује:

— Ако, ако, е па ’оће човек, па лепо је то, треба човеку!

Е тај је требао да познаје лично Милована Глишића.

Живео је уредно и кретао се свакодневно као по каквом строго утврђеном правилу. Дуго година у последње време становао је код „Национала“. Устане рано и одмах иде да обиђе свога Перу. Хотелијер је држао кокошки и петла, кога је Глишић веома волео и назвао га Пером. Редовно понесе Пери жита и онда с њим разговара и тепа:

— Па како си ми спавао, Перо? Добра си ти нека птица! Па лепо певаш! Па како лело живиш, Перо, како те, море, слушају ове твоје жене? Не дај се ти, Петре, не дај се море, врагови су жене!

Петао кокоће, ћукне кокош, оне се искупе, петао по неку кљуцне, а Чича-Миловану то мило, тресе се од смеја и храбри свог Перу:

— Тако, Перо, тако ти њих, удри, Перо, која не слуша!

Кад се наразговара са својим Пером, онда одлази код Боторића на кафу.

Рано изјутра, увек на истом месту, за округлим столом до великог прозора с лица, могао се видети Чича-Милован. Чим дође, пре него што седне извади дуванску кутију, муштиклу, своју кутију машине. Док се кува кафа, завије пажљиво цигару, мете је у муштиклу, па тако незапаљену мете с муштиклом на кутију да је и она у приправности, и онда чека „да му се испече кафа“. Кад се донесе, сркне два-три пута, па онда узима цигару, упали ону одвојену шипчицу машине и припали цигару. То је редовно радио са неком свечаношћу, са неком озбиљношћу и пажњом да сам необично волео да то посматрам, и свако ме јутро занимало као нешто ново. Никад се није десио случај да се тај ред поремети. Кад попије две кафе, проћаска с друштвом, смејући се често на сав глас да звони цела сала, у тачно одређено време нагло устаје, плати и одмахне руком и изговори:

— Е, уздрављу, ви ко остаје.

И онда зна се куда иде: тачно на Велики пијац. Ако је време за печурке, он иде ради њих, а ако не, он онда прође свуда, посматра, допадне му се по каква сцена, разговор, и онда сутрадан прича са нарочитим задовољством.

После пијаце, у Библиотеку.

Од тих својих уличних посматрања веома је волео да прича како је посматрао једног шегрта што се побио са својим рођеним шеширом.

— Како то може да буде? — буни се неко.

— Тако, брате, свашта може да буде. Ја сам гледао својим очима како се дечко побио са својим шеширом. Иде дечко, носи повећу тестију воде с чесме, а шешир му мирно стоји на глави. Дечко се накривио на једну страну и иде тако некуд, ваљда кући иде. Наједанпут дечку утече шешир с главе. Додуше, био је ветар, ал’ сад ко зна да л’ је то баш због ветра. Па да видиш како је то неки безобразан шешир! Није утекао далеко, већ само неколико корака и изазивачки гледа с блатњаве калдрме у свог госу. Дечко потрч, потрч, онако накривљен с оном тестијом и таман стиже да га узме, ал’ шешир утече још дваестину корака, па опет стаде и гледа изазивачки. Опет јадан дечко потрч, потрч, па таман се саже да узме шешир, а он опет утекне неколико корака. То се понови три-четири пута. Дечку се досади, цикну као гуја љут:

— Е, стани, сад да видиш!

Остави тестију, па потече за безобразним бегунцем. Кад га достиже, он га удари ногом и учини: „Аха!“ — држећи га тако ногом, обрте се око себе, стави један камен, па и оним каменом удари шешир и узвикну задовољан:

— Тааако!

Затим га узе и врати се тестији.

— Море, па ти га умало, болан, не уби! — велим му ја.

Дечко ме погледа љутито.

— Гадна нека капа — забашурујем ја и додадох брзо — а ’оћеш да ти купим бурека? — Он пристаде и тако се помирисмо.

— Јадан шешир, јадан шешир, како извуче батине!

Кадгод то прича, он отплаче од смеја.

Когод је познавао Глишића мора се живо сећати како се кад су лепи дани с пролећа и у лето поносито враћа из поља рано ујутру, кад други устају. Пуне му руке цвећа. Често би дао Митровићу у шали по китицу:

— ’Ајде, да дам овом мом синовцу што списује песме, нек види и он цвеће. Ево ти, синовче, то је изистинско цвеће из шуме. А знаш ли ти, болан, да има и шуме и поља и цвеће и птичице, све то има изистинско кад се изиђе из Београда. ’Оће стриц да те води, па све да ти покаже.

— Тек штогод! — љутну се Милорад.

— Пази, па оно се љути! А да л’ ти, на пример, знаш колики је славуј, та птица што се толико спомиње? … Не зна оно то — окрене се другима. — Оно мисли славуј је колико ћуран… Е, видиш, није тако, синовче. Ћуран је велика птица, а славуј мала птичица. Ћуран се једе, а славуј се не једе. Оно, и ћуран је певачица, али га несрећни критичари не признају за песника, а славуја хвале.

— Та оставите молим вас комендију, какве су опет то морске шале! — љути се Милорад.

— Куку, па љути се, а стриц га лепо поучава!

Сем цвећа што га је брао у својим дугим шетњама по пољу и шуми, необично је волео печурке. И то је имао вољу, поносио се тиме да их сам лично набере, да их сам лично спреми. Код „Национала“ је имао нарочиту тепсију само за печурке, а нико их није смео кад пошље дирати ни спремати док он лично не дође. Врло често он је још пре зоре на месту где су печурке, набере и са поносом, насмејан, свеж, задовољан, враћа се у Београд и онда прекорева нас што доцкан устајемо.

Једног празника поподне сретосмо се код трамвајске станице.

— Е, тако, сад ми нећеш умаћи! — ухвати ме за капут, и рече:

— ’Ајде овамо!

— Куда?

— Видиш како оно још сме и да пита старијега? Куда! Куда те старији води. — Уведе ме у отворен трамвај, показа прстом једно место и заповеди:

— Седи ту.

Ја наслутих да ће да ме води у поље и, знајући да су његове шетње дуге, мало се намрштих.

— Никак’о бурење не трпим. Е, сад чекај… Е, дуван је ту, папир је ту, муштикла је ту… Стој, још нешто треба — и извади пет пара. — Ево ти ова пара, па купи видиш онде за ту пару кутију машине, али не смеш да утекнеш. — Купим му машине и дам му.

Он је метну у џеп. Утом се трамвај крете.

— Е, сад ћу да ти купим и карту. А знаш ли ти куда те ја водам?

— Не знам.

— Не треба ни да знаш.

Кад дођосмо до Цареве Ћуприје, рече ми:

— Скидај се — скидосмо се обојица.

Пређосмо преко поља, пењући се шуми на обрешку.

— Видиш ово зелено по чему газимо?

— Видим.

— Е, то је, синовче, трава.

— А видиш оно тамо?

— Видим.

— Оно је шума, а ово је овуда што се шарени пољско цвеће, али ми ћемо наћи лепше.

Наједном стаде.

— Видиш шта сам заборавио. Требао сам да поведем и онога лирског синовца.

Кад смо били кроз шуму, застаде Чича-Милован, па ће у шали:

— Боже Господе, кад бисмо сад срели неког попа, овде у шуми, па да га убијемо! …

— Кога попа?

— Неког, ето, на пример, оног попа што пише песме, што ми љути синовца. — Ту се слатко засмеја и кроз смех додаде: — Јок да га убијемо, него да му вежемо мантију више главе преко руку, па да га оставимо и утекнемо. — Стаде он замишљати шта би све поп радио, па како би молио сељаке да га одреше, како би се сељаци крстили и бежали, па кад му све сузе ударе од смеха на очи и тресући се држи се за трбух и изговара:

— Јадан поп, јадан поп!

Кад бејасмо при изласку шуме, он ме заустави, стаде преда ме, рашири ноге, па ме узе мерити озбиљно од главе до пете, затим ме кажипрстом гурну у чело, и упита важно:

— А знаш ли ти где те ја водим?

— Не знам.

— А умеш ли ти да чуваш тајну?

— Умем.

Он извади из каније с бедара један ловачки нож са ногом од срне.

— Шта је ово?

— Нож.

— Е, ако кажеш коме једно место што ћу сад да ти кажем, заклаћу те као врапца. — Остави нож, ухвати ме за руку и поведе. Изиђосмо на једну рудиницу:

— Стој ту, сад ти видиш поверавам велику тајну: ту има највише печурака. Ево гле, а сутра изјутра ћу да их поберем и зваћу и тебе.

— Хвала, стриче.

— Рекох да те зовем, али чекај да те слишам. Ја ретко кога зовем на печурке, и то радим зато што то чиним кад неког хоћу нарочито да наградим, али ког ја зовем тај треба да уме јести печурке по сељачки. Је си ли ти пекао с чобанима печурке?

— Јесам.

— Како сте пекли?

Ја му кажем и на крају додам да ми је било најслађе кад се у чаурици горе ороси и накупи водице, па кад узмем печурку то прво сркнем.

— Тачно! Да то ниси знао, не би добио печурака.

Кад смо се растали на Теразијама, попрети ми прстом, па показа на грло и превуче руком. Подсећа ме да ће ме заклати ако издам тајну.

(Даље)

Убио му полет – цртица из Београда

Млад један уметник, који мисли да га је само провиђење створило за бину, те тврдо верује да има много дара, иако још није избио на површину, али још јаче верује у страшно прозаичан факат да је са врло мало новца. Али није клонуо духом, он има и трећу веру и наду: да ће његов таленат победити и донети му много добра. И, дакле, као човек који се нада, који верује у своју победу, није имао разлога да очајава за своју судбину.

Разуме се да је према тако сјајном изгледу на будућност, увек кицошки одевен. Откуд то, како и на који начин, није лако ни њему одмах рећи, тек главно је да тако мора бити.

Али сем одела, сем госпоцког [sic!] прсника што покрива стомак, мора се имати чега и у стомаку. Живети се мора, па како тако.

Елем, он изабере ме’ану где долазе и већ признати уметници. Поред њих он је сматрао за прву дужност да се допадне ме’анџији и да утре пут кредиту.

Кад је утрошио оно мало парица, прешао је на кредит.

И тада дође отмено, деликатно, с важним и поносним изразом на лицу. Седа за постављен сто, погледа свуд око себе с ретким достојанством, јави се како коме по рангу треба, умотри где ће наслонити руку да не би упрљао рукав, и ако се деси каква трунка од дувана, ’леба или некад чак ничег и нема, он достојанствено мрдне прстом и зовне:

— Келнер! — изговори ту реч тромо, отегнуто, као да би тим тоном рекао: баш сам уморан од крупних, виших уметничких идеја.

Келнер дође.

— Ушчистите мало овде, па ми дајте „шпајскарту“.

Келнер донесе.

Он је узима тромо, немарно као од беде, као да хоће да руча тек обичаја ради, а не што је гладан. Гледа, мршти се, одмахује руком елегантно, као да тиме вели како је тешко изабрати јело за овако нежан стомак.

Најзад процеди кроза зубе као с неком досадом:

— Тхе, најзад… та шта се може… најзад, знате шта? Дајте ми једну порцију пилећег печења!

Тад направи меланхоличан израз лица, притисне десну руку на срце и као болно одахне.

— Супе не? — пита келнер.

— Не.

— Говеђине?

— Не, нипошто! — и опет одахне и уздахне.

Тако је то трајало три-четири дана и млади уметник увек поручује или шницлу телећу или печење од живине, разуме се на кредит.

Ме’анџија већ други дан почео са сумњом да га мерка, ма’не главом кад овај поручи печење, шмркне мало на нос и нешто нечујно прогунђа. Шта ће, човек гледа своју радњу, а не бави се уметничким идеалима.

Али четвртог дана ме’анџији се већ разумевало шта гунђа.

Дошао и сео за сто уметник, са истом оном важном позом, још управо и важнијом него дотле.

— Келнер!

— Молим.

— Рашчистите мало овде и дајте „шпајскарту“.

Келнер баци карту љутито, па се одмах обрте на другу страну и разлеже се његов глас:

— Одма’, молим!

Лупа уметник још два-три пута док се једва келнер обрати њему кисела лица, с неком врстом досаде што му се обраћа.

Уметник бира исто као и пре, па ће тек опет:

— Пилеће печење! — и одма’ мете руку десну на срце и уздахне.

— Хм, пилеће печење! — прогунђа ме’анџија, погледа га, па кад се наново окрете и пође кроз ме’ану додаде:

— На шта ће ово да му испадне, овај брат само печење крка.

Млади уметник поједе једну порцију печења, уздахну опет болно, својски, па ће опет келнеру:

— Молим вас још једну порцију!

— Печења?

— Да.

— Бре, опет печење! — прогунђа газда иза његових леђа, погледа обрнув се неке своје госте за другим столом, слеже раменима и отресе рукама, па додаде:

— Да бог сачува, овај брат само печење, па то ти је!

Затим приђе младом уметнику, који се још нешто тихо објашњавао с келнером, па се умеша и сам:

— Изволите, ако је по вољи један чушпајз.

— Ох — уздахну уметник — не могу, знате, због стомака.

— Има кромпир добар.

Глумац опет болно уздахне и изговори меланхолично:

— Само могу још порцију пилећег печења.

— Хе, печење, печење, само печење да ти дајем. Мислиш ти ја пилиће фаћам на лајм, ја л’ сас мрежу. Ил’ мислиш замке наместим на багрем, па сутра пуно. Нема то тако, него то треба отићи на пијац, па се ту подигне пар по пар, па се проба да л’ су тешки, па се погађа, па се то плати, мој брате, па се то после донесе у кујну, па се пари, па се чупа, па то жена спреми. Ти шта велиш — пилетину. Не фата се то, молим, на лајм! Нестало више, вели ме’анџија с нарочитом иронијом и гледа по осталим гостима.

Млади уметник опет уздахне с руком на срцу и још тужније процеди:

— Онда ћу молити једну телећу шницлу.

— Хм, шницлу? — прогунђа ме’анџија, ману сумњиво главом, окрете се да пође, па се наново обрте уметнику и додаде жучно:

— Телећа шницла! … Па јес’, шницла! … А мени знаш расту шницле у саксији к’о мушкатле, па ги свако јутро пуно наберем.

Затим се обрте, пође келнерају и за свој рачун изговори:

— Не једе кромпир, но пиле и шницлу, к’о да ја пилићи фатам на лајм, а шницле ничу по авлији.

Ето како овај прозаични човек разочарава у животу овог идеалисту и убија му полет и вољу на рад.

„Нови покрет“
18.фебруар 1906. године

Крв је крв

Познао сам га у Дрезди. Млад, свеж, леп и стасит Рус са елегантним манирима. Има тек двадесет и неколико година, а већ емигрант. Наше познанство је било случајно.

У маси света, у силној граји од немачког шпицастог језика у једној ресторацији, где обично долазе сви што посећују дрезденске сликарске галерије, допре ми до ушију силан, енергичан глас руског језика:

— Пси немачки!

Обратим пажњу, а жељан Словена у том мору германштине, решим се да му се приближим. Симпатично, отмено и интелигентно лице, дрзак осмех на крајевима усана и покретљиве нервозне усне, задобише моје симпатије за тога човека. По кретању његовом, по погледу, који чисто презриво гледа масу око себе, одма’ сам закључио да је племић.

Његов узвик на руском и та његова љутња била је због руског новца. Није хтео да промени новац, бацио је руску банкноту, келнерица није хтела то примити, и он је протествовао. На крају објашњења на немачком, додао је на руском оно „пси немачки“.

Пришао сам му и ословио га руски, али веома погрешно, не знајући добро руски језик.

Он ме погледа са сумњом, предомишљајући се некако шта да ми каже.

— Ви сте Рус?! — упита ме с подозрењем и лак, презрив осмех задрхта му на уснама.

— Не, само Србин.

На његовом лицу нестаде сумње, усне се развукоше у пријатан осмех, пун љубазности. Скочи са столице, тапну ме пријатељски по рамену, понуди ме да седнем и рече:

— Хвала, сит сам ове немачке жгадије. Ви, видим, слабо знате руски, а ја никако српски, но не чини ништа. Говорићемо полако, па што не разумемо, допунићемо, по несрећи, немачки. Је ли по вољи да испијемо флашу вина?

Спријатељили смо се као да смо се годинама познавали, и он отвори преда мном, жељан разговора, а пун руског бола, своју широку, племениту словенску душу.

У један мах заћутасмо, заћутасмо што смо ћутањем најјаче могли под истоветним осећањем осећати нас два Словена у германштини, у туђини, опкољени леденим туђим елементима, под туђим небом. То наше ћутање био је говор. Ја сам отприлике нагађао шта он мисли, а у исти мах ја сам мислио о ономе што Толстој вели овако отприлике:

Немаштина је притисла генија нашег словенског ђубретом својим. И словенски геније се бори, напиње, пуцају му кости од напрезања да се дигне, да пробије кроз то ђубре германско, али то још није урадио, још он јадан прикупља снагу, још се спрема, ал’ ће једном морати да стресе то ђубре. Сећао сам се Андрије Болконског из Толстоја, кад пред битком на Бородину пред смрћу својом, лежи у шатору са оним страшним, са болним осећањем словенским.

Истим осећањем био је и он заузет. Наједаред прекине ћутање, нагло, нервозно.

— Ви сте Србин. Ја сам заволео тај народ, па нека цео свет осуђује крваво убиство краља Александра. Трпимо али се не да ни трпети. Ја сам прогнаник, ја морам да оставим земљу мојих дедова, да оставим мајку Русију. Боли то, боли душа мене за небом руским, за степама нашим, за оним добрим и јадним мужицима. А Русијом, што вели Горки, управљају свиње и будале. Сад су се заплели у овај суманути рат и послали магарце да командују добром и храбром руском војнику. Званична Русија, господине, то је легло зликоваца и ниткова. Дај боже да победе Јапанци, јер ће онда званична Русија изгубити; а народ и народне слободе морају добити.

Застаде, зарони главу у руке и ћутећи гледаше преда се. Наједном се исправи, тресну песницом по столу и узвикну:

— Ви сте Срби народ, а ми, ми још трпимо да православном Русијом управљају свиње и будале.

Опет настаде ћутање. Околни столови се заинтересоваше нашим разговором. Једни су шапутали, а једни су за повећим столом гласно говорили, пакосно, за инат овом плахом Русу, о поразу Русије и победи Јапана. Говорили су, како изгледа, баш с намером да Рус чује шта они говоре.

— Јест, радују се нашем страдању ове немачке стенице.

Уздахну и опет зарони главу међу руке.

Немци продужују разговор.

Све више и више настаје смех и најзад смех пакостан германски над поразом Словенства испуни цео локал.

Кроза смех се чује потмуло брујање клавира и лако певање двојице Хајнеовог Лорелаја.

Es dunkelt…
Und ruhig fließt der Rhein

Смркнуће се вама, ако бог да, а Рајна ће проносити мртва ваша тела

…fließt der Rhein

Ein Märchen…

Чује се непрекидно песма кроз урнебесан смех што га произведе неки шаљивчина представљајући како мали Јапанац бије гломазног Руса.

Рус скочи. Блед, разбарушене косе, играју му ноздрве. Искорачи пред онај сто и викну на немачком:

— Коме се смејете, пси германски. И Јапан и целу германштину тући ће православна Русија. И вас, и вас! Нека изиђе тај који се смеје да видим чему се смеје. Један козак је за двадесет Јапанаца. Нагајку ћемо ми за псе, и за вас и за њих, нагајку (ту реч руски изговара), кнуту, кнуту за псе.

— Нагајки! Ваљај, ваљај! Ваљај! — заврши руски показујући оштро руком како се бије.

Настаде тајац. Он се окрете, одгурну онога од клавира, који беше и иначе прекинуо песму, седе за клавир, удари бурно по диркама и зајеча руска химна силно и снажно потресајући ваздух у целом ресторану, а уз те звуке грмну силан глас, руски достојан заиста да репрезентира силну државу.

Боже, царја храни
силној держави

на страх врагам,
на страх врагам!

Грми глас Руса, глас изгнаника руског, а свом снагом удара прстима у дирке клавира, да му и он помогне у гњеву.

Цар православни
царствуј на страни.

Настала је тишина. Немци су с поштовањем посматрали овај увређени национални понос.

„Страдија“
22. мај 1905. године

Божићна прича

Где је среће ту је и несреће, где несреће ту и среће има. Тако је и са нама, драги моји читаоци. Ја штампару рекао да лист буде из цицера, а он, ко га зна шта му је било, потегне па сложи из гармонда. Долазим ја пред вече радостан у штампарију да прегледам цео број, а штампар ми рече да треба још рукописа.

— Колико, побогу брате?

— Нема ни за пола броја.

Ужасно.

Брзо докопам перо и хартију, па за сто. Али шта да пишем, о чему. Рад сам да се за овај благ дан не грдимо, а нежно нешто да пишем не иде ми тако од руке. Куд да грдим свет на Божић? Иако смо Срби, нисмо ваљда Цигани. Утом паде ми на ум срећна мисао. Обичај је да божићни број има и причу. То је управо саставни део божићног броја. Куд се може и замислити лист на Божић без приче. А ето, да не би овог несрећног случаја, ви бисте читаоци остали без тог задовољства.

Уосталом, потврдило би се оно старо правило: у шустера најгоре ципеле, те и ово у листу што га приповедач уређује нема приче. Овако ће лепо да се сврши.

Еле, да вам нешто испричам.

Име му Таса. Сећам га се још кад сам дететом био. Држао је и онда сеоску ме’ану баш до наше куће. Увек у потурама чакширама. Зими носи чо’ану памуклију, а лети ферменче шарано срмом. Рођен је ту у нашем селу, а говори као Македонац. Тако је почео од шале, из ачења, одмалена, па му то после прешло у навику, нарочито му се акценат разликује од нашег шумадијског акцента. Сећам се да је у његовој ме’ани увек галаме, свађе, боја. Сваки дан понеки гост испадне крвав из ме’ане, или остане Таса крвав. Да се бије, то му је посластица, а бије се ни за шта, онако из шпорта. Иначе добар човек, весељак.

Кад говори, сваки час помиче капу. Час је намакне на очи, час забаци на потиљак.

Сећам се да сам га још као дете питао:

— Пошто си, ча-Тасо, купио ову дуванкесу?

— А, пошто?! … Е, чичин душко, живота ме кошта.

Све њега „живота кошта“. Питај га за шубару, за јелек, за опанке, он ће само одма’нути као љутито руком, забаци капу на теме и узвикне:

— А, пошто!? … Живота ме кошта! — и набаци опет љутито капу на очи.

Сећам га се са једне сељачке свадбе. Окупио једног зидара да пије.

— Не могу више, газда Тасо!

— А, ’оћеш да пивкаш, сунце ти небеско?!

— Не могу.

— А, ’оћу те преврћем како свиња врећу. — Извади нож, па кидиса на човека.

— Не, привикаше, шта ћеш то!

— ’Оћу да га кољем, небо му његово!

Једва спасоше човека.

Сутрадан миран. Упаде у нашу кућу с череком меса.

— Клали смо пилиће — вели мајка — неће нам требати.

— Јади гу море! — рече и штуче. Не чека новац. Закоље брава, па разнесе по комшилуку. Обеси о врата, па и не пита да ли коме треба или не треба.

Каже му неко:

— Немам, Тасо, паре!

— А, немаш паре?! Куј те пита за паре? Даће бог крајцару, јади гу џанум!

Такав је и данас. Носи јанџик, у јанџику увек ситан никлен новац. Он другу монету не трпи. Опет галама и битка по ме’ани, опет крчми месо. Све по старом.

Видео сам га прошлог лета.

— Шта те кошта та шубара? — упитам га намерно.

— А, шта кошта?! Живота ме кошта! — одговори и тресну шубару о сто.

Као год што за све вели да га живота кошта, тако има и једно, свега једно једино поређење.

Уђе један сусед у ме’ану. Таса уточи литар ракије, донесе две чаше, па седе са суседом за један сто.

— Много ће да буде, ча-Тасо! — дирам га.

— Није много. Напојем се сас ћило, два, па се испавам, па сутра трезан к’о пцето.

Све код њега „к’о пцето“.

Пије к’о пцето, трезан к’о пцето, спава к’о пцето, иде к’о пцето, пуши к’о пцето. Једним словом, све. То је једино његово поређење.

— Море, чујеш, ноћас испевасте ту жестоку, ча-Тасо!

— А, певам к’о пцето!

Дође још један сусед.

— Седи овамо!

Онај седе и Таса донесе трећу чашу.

— Пивкај, бога ти љубим!

— Нисам понео паре!

— Не питам за крајцару. Пивкај, душко! — и сипа, куца се и пије.

Он не тражи ни од ког ништа. Ко год дође, он нуди пиће, пије и он с њим.

Прође тако неко време, док он баци око на неког да плати цех. И тај несрећник онда мора платити за све. Хоће, неће, мора! То је обично стран.

Дошао један из оближњег села цркви да му чита поп молитву. Таса лумпује. Пило се ту, јело се. По столу просута ракија, вино, каве, растурен дуван, а Таса с гостима пева, што вели он, „к’о пцето“. Онај болесник спава на клупи. Тако до пред зору. Хоће да се растурају. Таса пред оног болесног, дрмне га за гуњу, онај прене уплашен иза сна.

— Овам’ бре, бога ти милог!

Доведе га до стола. Онај дрхти преплашен, а Таса се нија са забаченом капом и крвавим очима. Десну руку држи на ножу, а левом повлачи по столу и као рачуна шта да се плати:

— Имаш раћија 60 гроша, ајт!

— Имаш вино 70 гроша, ајт!

— Имаш ћурана 90 гроша, ајт!

— Имаш овам’, онам’ 30 гроша, ајт.

Сад као подвуче све и сабира:

— То све износи 80 гроша! — викну и исука иож. — Плаћај, бога ти милог!

Болесник дреши кесу, а Таса га мери крвавим очима и шкрипи зубима.

Иначе он новац не мари. На вересију узме, на вересију да; кад заради коју пару, плати дут, од дужника не тражи, а остатак попије у Крагујевцу са својим људима.

Сад ће и он о Божићу да се проведе.

Пева к’о пцето.

„Страдија“
25. децембар 1904. године