Tag Archive | Kafana

Слава Шуматовчанима

Слава свима, народ српски жали
Све јунаке негда што су пали.
Своју крвцу они за род лише,
Они неће вратити се више.
Двапут слава великим и малим,
Јунацима живим и осталим,
Говор Савин што су редом чули
И ипак су живи останули.
Човек њима треба да се диви
Да су кући вратили се живи.
Ја се њима и чудим и дивим,
И очима не верујем живим.

 

Милорад Павловић „Крпа“ (1865–1957) записао је ову Домановићеву песмицу у својим забелешкама, уз следећи коментар:

У ракијџиници Добросава Атанацковића код Кнежева споменика, где су се посведневно састајали сарадници Јанкове „Звезде“, пронела се једног дана вест да је на Шуматовцу изведена велика прослава у част јунака који су за време Првог српско-турског рата изгинули и да је том приликом одржао свечан говор њихов друг, адвокат Сава Маринковић, кога су сматрали за великог гњаватора.

Кад је Домановић чуо да је на прослави говорио Сава Маринковић, он је запитао:

„А колико их је погинуло том приликом?“

„Срећом, жртава није било!“ одговорио је један од присутних.

Радоје Домановић, који стихове није писао, приметио је да би и то јунаштво Шуматовчана требало обележити. Како нико није хтео да прихвати његов предлог, сео је да тај догађај сам опева. Нашао је парче хартије, и док су остали разговарали, написао је песму са насловом „Слава Шуматовчанима“.

О томе шта је Домановић мислио о „гњаваторима“ можете видети најбоље у његовом говору на Таушановићевом вечеру, као и у иступању на III конференцији за школску хигијену и народно просвећивање или Досадном човеку. Прим. В.Ж.

 

Извор: Лазаревић, Голуб, Радоје Домановић у сећању савременика и потомака, Светлост, година LXXIII, број 3248, Крагујевац 2007.

Абер дође госпођи Ружици…

Абер дође госпођи Ружици
Кара абер, а у кара доба:
Жље га шјела, госпођо Ружице,
Жље га шјела и каву попила;
И попила каву и ракију,
Што госпама мамурлук разбија!
Милорад[1] ти шједи у ме’ани,
Из леђена мрко пије вино
А служе га крчмарице младе,
Лијепе су к’о Ранковић Павле
Кад се зором из ме’ане крене.
Умиљате ко Пашић Никола;
Танане су ко Пачу Лазаре,
Што министар у фузију бјаше,
А високе к’о дрогерист Миџа,
Она љута под каменом гуја,
Што продаје прашак и сапуне,
Калодонте и воде колоњске,
И што с бечким тргује ћесаром.
Пије вино три бијела данка.
По три данка и трн ноћи тавне,
Пије јунак и расипа благо,
Какво благо – све меке дукате,
За талире јунак и не мисли!
Њима јунак дјевојке дарива
А динаре келнерима дава,
А за гроше ни хабера нема,
Гроше јунак баца по сокацих,
Тер их купе дјеца креветари.
Кад је тако расточио благо,
Тад се јунак бјеше раздертио,
Мрке брке ниско објесио,
Уз образ је сјетно невесело,
у лицу је као земља доша’
Готово му сузе ударити,
Примиче се ме’ани на пенџер
Не би л’ кога знана припазио,
Не би ли се муке избавио!
Док припази шегрта Кибица,[2]
Некаквога Павла Штампарина,
Па привикну грлом бијелијем:
„Бре, Кибиче, мој брате рођени,
Нерођени кајно и рођени
Честита ћу тебе учинити
Код мог побре Штампарина Павла
Приђи њему мудро и опрезно,
Пољуби га у скут и у руку,
Капу д’јете мети под пазухо,
Измакни се, двори старијега.
Може бити, да је срдит Павле,
Може бити, да је пијан Павле,
Пак те море [Павле] ударити[3]
И три здрава померити зуба.
Кажи њему од мене поздравље
И подај му ову књигу б’јелу,
Коју ево рујним вином пишем:
„‘Ја сам јунак грдно пострадао
У ад ми се крчма претворила,
Сви келнери паклени духови.
Нека побра брже дође амо
И понесе неколико блага,
Да се мени у индата нађе.’“
Скочи Кибиц као хитра муња,
Па он трчи господару своме.
Пред њиме се смерно поклонио.
Љуби њега у скут и у руку,
На кољено књигу оставио,
Измиче се, двори старијега.
Проговара Штампарина Павле:
„Ој Кибиче, моја вјерна слуго,
Окле књига, од кога ли града?“
Кибиц је се смјерно поклонио,
Па говори господару своме:
„Господару, силни од силнијих.
Зазор ми је у те погледати,
А камоли еглен бесједити.
Ова књига из п’јане ме’ане,
А од твога […] побратима,[4]
Побратима Петровића Мила
(несвршено)

Написано 1905. године
Објављено у „Звону“, 7. августа 1908. године

 

Извор: Рошуљ, Жарко, Једна заборављена Домановићева песма, Глишић и Домановић: 1908-2008; примљено на II скупу Одељења језика и књижевности од 24. II 2009. године, на основу реферата академика Светозара Кољевића и дописног члана Наде Милошевић-Ђорђевић, Београд 2009.

 

[1] Песма је посвећена Милораду Петровићу, учитељу из Младеновца, који је ујесен 1905. године дошао послом у Београд, а онда се задржао „мало дуже, проводећи време у весељу и пијанкама“, а када је потрошио сав новац, морао се зајмити код пријатеља, Павла Ранковића („Павла Штампарина“ у песми), уредника Звона. Песму је Домановић написао за кафанским столом, у друштву Милорада Митровића и других блиских пријатеља, писана је у жару тренутка и остала је незавршена. Штампана је у Звону као део некролога Радоју, а Жарко Рошуљ ју је објавио у зборнику радова „Глишић и Домановић 1908–2008“ 2009. године, у издању САНУ.

[2] Овде покојни Домановић мисли на једног шегрта, који је био у штампарији Дневног листа и који је целој старој редакцији Одјека и Дневног листа пре 29. [маја 1903.] носио и регулисао менице по заводима. Њиме се је много пута послужио и сам пок. Домановић. (Примедба редакције Звона.)

[3] У штампаном тексту недостају два слога да би био потпун десетерац, што је свакако грешка која се Домановићу не би могла догодити, па смо овде унели реч која би се могла адекватно уклопити  у стих. Уредништво Пројекта.

[4] И овде у тексту недостају два слога, али будући да би овде било неопходно унети неки придев, или другу реч која би носила одређену емоционалну или другу обојеност, оставили смо стих онако како је штампан. Уредништво Пројекта.

Краљ Александар по други пут међу Србима (23/23)

(Претходни део)

Наједном грунуше врата треском. Сви погледаше на ту страну. У ме’ану уђоше њих неколико. Два грађанина, Београђана, један наредник и четири комите. Одмах при уласку запева један од оне двојице Београђана:

— Хеј, главу дајем, Крајину не дајем!

— Јаој! — одјекнуше сви те изгледа да су ту песму раније певали па је сада само продужили.

— Вина! — викну један од комита. Мрка лица, препаљен сунцем и непогодама времена, витак, крепак, завидног здравља, а очи му блистају као лучеви.

— Полако де — виче келнер.

— Шта полако, одма’…

— Сааааад! — отеже келнер своју стару песму.

И келнер и гости напустише Александра, па сви обратише пажњу на нове госте што са треском врата и снажном, силном песмом упадоше унутра.

Један од комита с белом капицом на глави, беле чакшире, опанци на ногама, дугачак револвер за пасом. Млад, око тридесет и неку годину, страшна погледа как’и се не виђа међу нама који по вазда чепамо београдску калдрму, мало је на’рамљивао на једну ногу, али то му ништа није сметало да буде активнији и бешњи него и један други.

Седоше за сто.

Београђани, који су за столом играли карте, одмах намрачише лица, није им се допало ново друштво. Они су били вољни да батале и игру карата, али да сеире у оном јединственом објашњењу између Александра и келнера. Али овај упад, управо бујица, која изненадно наиђе беше им непријатнија него ишта.

Нови гости заседоше за један округао сто и келнер, који се од ових снажних гласова раздрема, однесе им одмах вина.

— Деде викни ону! — наређује онај што мало на’рамљује на једну ногу једном младићу, коме нема више од двадесет и две три године.

У башти ми зумбул цвета,
Ја га не берем,
На зумбулу булбул поје,
Ја га не слушам!
Драга драгом поручује,
Дођ’ ми довече,
Не могу ти, драга, доћи
Ни за годину!
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их затворио
Хоће да роби!
Паша роби, куга мори,
Авај туго голема!

Јекну у загушљивом простору та свежа, здрава и силна песма из здравих младих груди млада идеална човека и онај што ’рамље мало, шчепа пун литар вина кад наиђоше стихови: „Не могу ти драга, доћи ни за годину“ — и тресну литар по лампи која је висила одмах до стола где сеђаху они Београђани што су играли карте.

— Какав је то безобразлук?! —дрекну један од играча и подиже столшцу,

— Седи — рече му онај што нарамљује на једну ногу (јер тек је изишао из болнице) — ја нисам дошао овамо да се крвим и кољем с браћом нашом; мени је тешко, није ми лако, ја сам кућу своју разорио, све сам жртвовао, све сам дао, до голе душе, до живота, па и њега носим за то да мојим животом угасим бар неколико живота крвника наших, а после… Хе, после… — Ту му речи застадоше и он запева гласом пуним туге и бола, али гласом у коме кроза сву ту болну туту јечи страовита освета, мушка снага и одважност. И опет одјекну загушљив простор силном песмом.

Моја је мајка Козјак планина
Усташи бре!

— То је изазивање, то је дивљаштво, ми хоћемо овде мира, ми нећемо да трпиму ту ларму… Келнер, зови жандарма! — почеше викати играчи.

Устадоше и једни и други, настаде свађа и објашњење, док војвода, који ’рамаше још на ону болесну, рањену ногу, стаде пред њих и уздрхталим гласом поче:

— Је ли ово Србија, је ли ово уздање наше? Ако је, пустите моје срце, нека пропева, нека се зарадује, под сунцем и небом српског краља. Моје је срце било кукавица тужна што кука на зидинама и рушевинама Душанова града у Призрену. Ја сам жељан да слободно идем, ја сам жељан да певам српски. Наша су поља тамо опустела, јер не смеш изићи да их радиш, тамо се не чује ништа што је слободно и српско и ја сам се борио, ја сам крв своју просуо у две-три битке. Имао сам и много говеда, и много оваца, имао сам и блага другог, имао највеће благо, породицу своју и сада, сада ко зна…

Војвода одмахну нервозно руком и продужи.

— Па зар сам заслужио да ме тако примате, да ми не дате у српској земљи да мало разбијем дерте, да мало живот заварам, да заборавим тугу и бригу за својима, да ми бар овде срцу лакне, доклe ми арнаутска пушка, или турска не олакша све?

Војвода ућута, ал’ брзо додаде:

— Хе, хе, како сте ви чудни, вама је сада једина, несрећа што не можете да играте карте. Срамота је то, срамота од вас ако имало српског образа имате. Ви хоћете да ми и овде не дате да слободно српски запевам, да и усред Србије доведете жандарме да ме по вашој наредби даве, као што тамо даве Турци.

(Крај)

После 90. броја Новог покрета од 19. маја 1906. године, наставци сатире „Краљ Александар међу Србима“ више нису објављивани у часопису. Уколико је у рукопису било још наставака приповетке, они нису сачувани.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964. Исправка у првом поглављу урађена на основу: Нови Покрет – независан политички лист, година 1, број 2, Београд 1906.

Краљ Александар по други пут међу Србима (22/23)

(Претходни део)

Александар и нехотично чим изиђе у главну улицу окрете лево и сврати у једну ме’ану средњег реда. Било је већ доста доцкан. Столице дигнуте на столове, ме’ана поквашена па се осећа мирис земље, задах нечистоће. За једним столом, близу келнераја, седе двојица, пију вино и нешто поверљиво, шапатом разговарају. За једним округлим столом у средини ме’ане седе њих десетак начичкани један до другог, а њих су опколили још два реда гостију што стоје. Док се близу не приђе и не завири боље они што седе и не виде се од ових што стоје около. Играју „конгена“. Час дубоко ћутање, само се чује како пада карта, док тек неко прекине:

— Плати пуба.

— Ух, свеца ти картиног, и четврту даму туче.

— Чији је пуб?

— Мој.

— Извините! — умеша се још један.

— Шта извините?

— Ја сам метнуо на пуба, а ви сте на деветку.

— Није истина, ево људи.

И кибицери се поделе на разна мишљена и настаде свађа.

— Тако сте ви и мало пре наплатили моју паролу!

— Знају вас сви како ви непоштено играте карте, а знају и мене.

— Море, баталите се људи свађе.

— Хајде окрећи, а они нек се свађају до зоре.

— Не може то, ја сам изгубио.

— А шта сам ја радио, ето ово овде мало ситнине кошта ме шесет динара, и ја хоћу да играм.

После дуге свађе, дугог и бурног објашњења, једва се расправи то крупно питање и ствар срећно пође даље. Опет ћутање и чести прекиди:

— Носи паролу, чија је.

— Та шта си се најмио те даме, коме је још сукња помогла. Иди на другу карту, молим те, видиш да ћеш с том дамом проћи горе но Александар с Драгом. И он сецовао на сукњу, па и главу изгуби.

Ту многи, којима не иде карта рђаво, ударише у смех.

— Стани, брате, не дирај новац, ја плаћам.

— Плива седмица.

— Динар масти.

— Шта чекаш, окрећи!

За келнерајом момак дрема, управо спава стојећи и само се на већу грају тргне, отвори сањиве, полукрваве очи, погледа тупо, па опет му глава стане климати лево, десно, напред, натраг.

За једним столом, баш до самих врата на која се с поља улази, седе два амалина. Пију ракију, већ су добро повукли, те почињу да гунђају, псују и грде господу, вичу на богаташе, па тек одједном прекидбше и један поче певушити рапавим, промуклим гласом:

— Да сам газда к’о што немам пара!

— Деде, побратиме!

— Здрав си!

Александар је, седећи сам за једним столом, посматрао све ово прилично дуго иако беше уморан, а нарочито га она напомена о сукњи збуни и узнемири.

Александар изгуби вољу на све то што се у тој ме’ани дешавало, диже се и приђе келнеру, који је као што смо рекли, спавао стојећи. А спавао је тако слатко, као да је у царској постељи. Ништа се њега није тицало што се они због „конгена“ свађају, што он стоји, што су изврнуте столице метуте на столове, што је погашена сва друга светлост по меани, сем сијалице више стола за којим су играли карата. Александар је сада добио једну једину мисао која га је једино мучила, која га је управо раздремала, али у ствари убила, а то је она реченица коју је онај играч изговорио: „И краљ Александар је сецовао на сукњу, па је и главу изгубио.“ Та једна једина реченица учинила је читав преврат у његовом расположењу и осећању, и он је тек сада имао стоструку потребу да буде сам, да се удаљи из друштва, да се прибере.

— Добро вече! — назва он келнеру.

Келнер у тај мах клону главом на груди и хркну као да се опростио неког великог терета.

— Добро вече! — понови Александар.

Келнер проговори дубљим хркањем.

Александру дође да се раздере, да викне бесно и трупне ногом исто онако како је издавао наредбе да се пуца у месо, исто онако како је толико викао на радикале, на најоштрије опозиционаре њему драге реакције:

— На Карабурму ћу ја те псе!

Хтео је то, хтео је и да почне псовати исто онако као што је као краљ земље псовао таљигашким језиком и он би то и урадио, да није видео да се у Србији учиниле грдне измене, да се десила велика разлика од онога доба од када је он престао бити краљ у Србији, јер он је видео да је чак и маса улична постала под новим демократским режимом нека врста величанства, и да се тој маси не сме више по старински треснути ногом и викнути:

— Ја ћу тебе да пушкарам, фукаро једна, или кушуј и слушај што ја наређујем!

Александар је видео, на његову жалост, да се сада мора другојачије разговарати с масом, мора се разговарати онако како он никада није ни сањао да се с њом разговара. То јест, једини је ваљда он и схватио целу ствар на тај начин, јер је био препаднут и збуњен догађајима које је одма при повратку на земљу видео у Београду.

Чудовата психолошка промена у овом човеку. Александар, тај човек који је наређивао да се усијаним гвожђем прље очи његових поданика, које је као најбоље у својој земљи потрпао у влажне тамнице, бојећи се да не сметају његовој оргијској и суманутој политици, његовим страстима и манама, које је он пошто-пото морао задовољити, па земља и пропала; тај човек сада, кад се у ово доба враћа у Србију после тако кратког времена, осетио се збуњен не само пред масом, него и пред једним делићем те масе — пред келнером који безбрижно и ревносно дрема.

Кад се келнер не трже, не пробуди на два његова поздрава са „Добро вече“ овај бивши краљ осети се као неки поданик пред тим делићем масе, и он се стаде смишљати како да га ослови.

— Да му кажем величанство! — мишљаше, али то није величанство, он је тај појам добио о целој маси и онда у својој памети закључи како је најправилније и поче говорити келнеру:

— Ваше височанство!

Келнер ревносно дрема.

— Ваше височанство, — понови он гласније, али никаква одговора, јер је келнера сан дубок савладао.

У том један од оних што играју „конгена“ узвикну једном кибицеру:

— Шта се наслањаш на мене, животињо? … Видиш ли да све изгубих. Баксушчино једна.

— Височанство! — опет ће Александар.

— Парола пуб! — опет ће један играч.

— Атанде! — викну други.

— Ама шта се ова будала млати с некаквим височанством келнерским, која је то сумлата, те ми само малерише крату! — викну један коме не пође за руком да погоди шест пута на седмици, а затим се раздра нервозно, као што и мора човек који губи:

— Голубе, животињо, шта си ту задрљио те клањаш као Турчин, види, стоко једна шта хоће овај лудак, што те зове височанство.

Голуб прену и погледа Александра дремљиво, управо безсловесно.

Александар је тако исто, још много збуњеније, гледао у келнера, и тек сада није могао разумети ситуацију, која је и иначе за њега врло неразумљива. Гледали су један другог, а ни један ништа не говори. Александар први покуша да нешто каже, али га спречи онај нервозни играч који се раздра колико га грло доноси:

— Голубе, стоко брљива, шта блејиш?!

Голуб погледа на ту страну откуда дође глас и одговори тромо:

— Гледам посао!

— Какав посао, зар ти је посао да дремаш ту као каква џукела, пгго не питаш ту будалу шта хоће? … Како је ушао у ме’ану среће немам, пође ми карта наопако.

— Остави се, бога ти, што сад правиш ларму џабе, нека њих двојице, па нека се објасне! — умирују остали оног нервозног играча.

— Ама како да се објасне, побогу брате, како да се објасне кад видиш ли да је Голуб брљив, а овај други луцкан, па га још однекуд зове височанство.

— Е деде, височанство, скувај мени једну каву да и ја будем те среће да ме височанство служи! — заповеди келнеру један од играча.

— Дај и нама пола литра вина, кад си постао височанство! — наручи један од оних двојице што су седели за столом засебно.

Сви ударише у грохотан смех.

Александар се још горе збуни, а келнер се наљути, па поче да се обрецује:

— Шта ви, молим вас, терате комендију са мном? Ја нисам ничија спрдња, ја овде служим поштено.

— Па ко брате, тера комендију?

— Ви терате комендију. Ја ћу да затворим ме’ану, па квит, ја нисам овде за спрдњу.

— Па тај ту пред тобом тера комендију. Ти тамо дремаш, спаваш, шта ли радиш, а он окупио једнако: Височанство, височанство!

Келнер погледа љутито Александра поткрвављеним, непроспаваним, а дремљивим очима, па га оштро запита:

— С киме ви терате комендију?

— Ја, ја… Ми… Ми мислимо.

— Који ви?

— Ми, ми Алек…

Настаде урнебесан смех, који прекиде Александра да изговори до краја своје име.

Прекидоше људи да играју карата, па се лепо похваташе за трбух од смеја.

— Е ово вреди пара, овако изненадна смејурија! — рећи ће један.

— Пази, молим те, у каквом друштву седимо ми. Голубу оде нумера далеко, постаде височанство, а овај почео говор као покојни Александар прокламације: „Ми Александар“.

— Кога ви зовете височанство?! — цикну још раздраженији келнер и унесе се Александру у очи.

— Па ја, ми, знате…

— Шта ја, шта ми, коме ви височанство? — цичи келнер, а сав се тресе од љутине.

Остали у ме’ани све у већи смех.

— О, људи божији, куд на ово наиђосмо!

— Знате маса, па је то сада интересантно, то ми знате, изгледа као величанство, а ви, ви сте онда височ…

— Шта маса, каква маса, зар сам ја, бре, твоја комендија, ја иако сам келнер, ја сам човек, ја имам свести и осећања, ја не дозвољавам… — И келнер јурну на Александра и ухвати га за груди левом руком, а десну измакну.

Скочише гости из ме’ане, којима не би ишло у рачун да им се поквари овако лепо задовољство.

Задржаше Голуба да не удари Александра.

— Пустите ме да убијем пса, коме он прича некако височанство?! — виче Голуб и отима се.

Људи га стегли за руке и не даду му маћи.

Александар се потпуно изгубио. Осећао је да у томе моменту треба нешто да каже, а није имао израза, није имао гласа, није могао речи проговорити. Он је увидео да оно како је он на брзу руку за један дан с’ватио, није тачно, а суштину ствари праве прилике; није тек он могао разумети не за дан, него никада, кад ни ми који смо повазда у маси не умемо, нити можемо схватити наше политичке прилике.

(Даље)

Сећање на Милована Глишића (2/3)

(Претходни део)

Ако је ико хтео да види како човек у годинама – чича проседе браде — живи безазленим животом мирне савести као дете у колевци, човек великих заслуга а без претензија, скроман и повучен, те изгледа пре да се боји казне, а већ нико и не сумња да би он имао право да се испрси пред многима, пред том великом гомилом која без разлога тражи за се и части и лака хлеба и достојанства; ко је хтео да види врлину и кроткост свесног човека о себи и својим заслугама, који гледао око себе поквареност и тискање горих пред њега, па да са анђелским осмехом узвикује:

— Ако, ако, е па ’оће човек, па лепо је то, треба човеку!

Е тај је требао да познаје лично Милована Глишића.

Живео је уредно и кретао се свакодневно као по каквом строго утврђеном правилу. Дуго година у последње време становао је код „Национала“. Устане рано и одмах иде да обиђе свога Перу. Хотелијер је држао кокошки и петла, кога је Глишић веома волео и назвао га Пером. Редовно понесе Пери жита и онда с њим разговара и тепа:

— Па како си ми спавао, Перо? Добра си ти нека птица! Па лепо певаш! Па како лело живиш, Перо, како те, море, слушају ове твоје жене? Не дај се ти, Петре, не дај се море, врагови су жене!

Петао кокоће, ћукне кокош, оне се искупе, петао по неку кљуцне, а Чича-Миловану то мило, тресе се од смеја и храбри свог Перу:

— Тако, Перо, тако ти њих, удри, Перо, која не слуша!

Кад се наразговара са својим Пером, онда одлази код Боторића на кафу.

Рано изјутра, увек на истом месту, за округлим столом до великог прозора с лица, могао се видети Чича-Милован. Чим дође, пре него што седне извади дуванску кутију, муштиклу, своју кутију машине. Док се кува кафа, завије пажљиво цигару, мете је у муштиклу, па тако незапаљену мете с муштиклом на кутију да је и она у приправности, и онда чека „да му се испече кафа“. Кад се донесе, сркне два-три пута, па онда узима цигару, упали ону одвојену шипчицу машине и припали цигару. То је редовно радио са неком свечаношћу, са неком озбиљношћу и пажњом да сам необично волео да то посматрам, и свако ме јутро занимало као нешто ново. Никад се није десио случај да се тај ред поремети. Кад попије две кафе, проћаска с друштвом, смејући се често на сав глас да звони цела сала, у тачно одређено време нагло устаје, плати и одмахне руком и изговори:

— Е, уздрављу, ви ко остаје.

И онда зна се куда иде: тачно на Велики пијац. Ако је време за печурке, он иде ради њих, а ако не, он онда прође свуда, посматра, допадне му се по каква сцена, разговор, и онда сутрадан прича са нарочитим задовољством.

После пијаце, у Библиотеку.

Од тих својих уличних посматрања веома је волео да прича како је посматрао једног шегрта што се побио са својим рођеним шеширом.

— Како то може да буде? — буни се неко.

— Тако, брате, свашта може да буде. Ја сам гледао својим очима како се дечко побио са својим шеширом. Иде дечко, носи повећу тестију воде с чесме, а шешир му мирно стоји на глави. Дечко се накривио на једну страну и иде тако некуд, ваљда кући иде. Наједанпут дечку утече шешир с главе. Додуше, био је ветар, ал’ сад ко зна да л’ је то баш због ветра. Па да видиш како је то неки безобразан шешир! Није утекао далеко, већ само неколико корака и изазивачки гледа с блатњаве калдрме у свог госу. Дечко потрч, потрч, онако накривљен с оном тестијом и таман стиже да га узме, ал’ шешир утече још дваестину корака, па опет стаде и гледа изазивачки. Опет јадан дечко потрч, потрч, па таман се саже да узме шешир, а он опет утекне неколико корака. То се понови три-четири пута. Дечку се досади, цикну као гуја љут:

— Е, стани, сад да видиш!

Остави тестију, па потече за безобразним бегунцем. Кад га достиже, он га удари ногом и учини: „Аха!“ — држећи га тако ногом, обрте се око себе, стави један камен, па и оним каменом удари шешир и узвикну задовољан:

— Тааако!

Затим га узе и врати се тестији.

— Море, па ти га умало, болан, не уби! — велим му ја.

Дечко ме погледа љутито.

— Гадна нека капа — забашурујем ја и додадох брзо — а ’оћеш да ти купим бурека? — Он пристаде и тако се помирисмо.

— Јадан шешир, јадан шешир, како извуче батине!

Кадгод то прича, он отплаче од смеја.

Когод је познавао Глишића мора се живо сећати како се кад су лепи дани с пролећа и у лето поносито враћа из поља рано ујутру, кад други устају. Пуне му руке цвећа. Често би дао Митровићу у шали по китицу:

— ’Ајде, да дам овом мом синовцу што списује песме, нек види и он цвеће. Ево ти, синовче, то је изистинско цвеће из шуме. А знаш ли ти, болан, да има и шуме и поља и цвеће и птичице, све то има изистинско кад се изиђе из Београда. ’Оће стриц да те води, па све да ти покаже.

— Тек штогод! — љутну се Милорад.

— Пази, па оно се љути! А да л’ ти, на пример, знаш колики је славуј, та птица што се толико спомиње? … Не зна оно то — окрене се другима. — Оно мисли славуј је колико ћуран… Е, видиш, није тако, синовче. Ћуран је велика птица, а славуј мала птичица. Ћуран се једе, а славуј се не једе. Оно, и ћуран је певачица, али га несрећни критичари не признају за песника, а славуја хвале.

— Та оставите молим вас комендију, какве су опет то морске шале! — љути се Милорад.

— Куку, па љути се, а стриц га лепо поучава!

Сем цвећа што га је брао у својим дугим шетњама по пољу и шуми, необично је волео печурке. И то је имао вољу, поносио се тиме да их сам лично набере, да их сам лично спреми. Код „Национала“ је имао нарочиту тепсију само за печурке, а нико их није смео кад пошље дирати ни спремати док он лично не дође. Врло често он је још пре зоре на месту где су печурке, набере и са поносом, насмејан, свеж, задовољан, враћа се у Београд и онда прекорева нас што доцкан устајемо.

Једног празника поподне сретосмо се код трамвајске станице.

— Е, тако, сад ми нећеш умаћи! — ухвати ме за капут, и рече:

— ’Ајде овамо!

— Куда?

— Видиш како оно још сме и да пита старијега? Куда! Куда те старији води. — Уведе ме у отворен трамвај, показа прстом једно место и заповеди:

— Седи ту.

Ја наслутих да ће да ме води у поље и, знајући да су његове шетње дуге, мало се намрштих.

— Никак’о бурење не трпим. Е, сад чекај… Е, дуван је ту, папир је ту, муштикла је ту… Стој, још нешто треба — и извади пет пара. — Ево ти ова пара, па купи видиш онде за ту пару кутију машине, али не смеш да утекнеш. — Купим му машине и дам му.

Он је метну у џеп. Утом се трамвај крете.

— Е, сад ћу да ти купим и карту. А знаш ли ти куда те ја водам?

— Не знам.

— Не треба ни да знаш.

Кад дођосмо до Цареве Ћуприје, рече ми:

— Скидај се — скидосмо се обојица.

Пређосмо преко поља, пењући се шуми на обрешку.

— Видиш ово зелено по чему газимо?

— Видим.

— Е, то је, синовче, трава.

— А видиш оно тамо?

— Видим.

— Оно је шума, а ово је овуда што се шарени пољско цвеће, али ми ћемо наћи лепше.

Наједном стаде.

— Видиш шта сам заборавио. Требао сам да поведем и онога лирског синовца.

Кад смо били кроз шуму, застаде Чича-Милован, па ће у шали:

— Боже Господе, кад бисмо сад срели неког попа, овде у шуми, па да га убијемо! …

— Кога попа?

— Неког, ето, на пример, оног попа што пише песме, што ми љути синовца. — Ту се слатко засмеја и кроз смех додаде: — Јок да га убијемо, него да му вежемо мантију више главе преко руку, па да га оставимо и утекнемо. — Стаде он замишљати шта би све поп радио, па како би молио сељаке да га одреше, како би се сељаци крстили и бежали, па кад му све сузе ударе од смеха на очи и тресући се држи се за трбух и изговара:

— Јадан поп, јадан поп!

Кад бејасмо при изласку шуме, он ме заустави, стаде преда ме, рашири ноге, па ме узе мерити озбиљно од главе до пете, затим ме кажипрстом гурну у чело, и упита важно:

— А знаш ли ти где те ја водим?

— Не знам.

— А умеш ли ти да чуваш тајну?

— Умем.

Он извади из каније с бедара један ловачки нож са ногом од срне.

— Шта је ово?

— Нож.

— Е, ако кажеш коме једно место што ћу сад да ти кажем, заклаћу те као врапца. — Остави нож, ухвати ме за руку и поведе. Изиђосмо на једну рудиницу:

— Стој ту, сад ти видиш поверавам велику тајну: ту има највише печурака. Ево гле, а сутра изјутра ћу да их поберем и зваћу и тебе.

— Хвала, стриче.

— Рекох да те зовем, али чекај да те слишам. Ја ретко кога зовем на печурке, и то радим зато што то чиним кад неког хоћу нарочито да наградим, али ког ја зовем тај треба да уме јести печурке по сељачки. Је си ли ти пекао с чобанима печурке?

— Јесам.

— Како сте пекли?

Ја му кажем и на крају додам да ми је било најслађе кад се у чаурици горе ороси и накупи водице, па кад узмем печурку то прво сркнем.

— Тачно! Да то ниси знао, не би добио печурака.

Кад смо се растали на Теразијама, попрети ми прстом, па показа на грло и превуче руком. Подсећа ме да ће ме заклати ако издам тајну.

(Даље)

Убио му полет – цртица из Београда

Млад један уметник, који мисли да га је само провиђење створило за бину, те тврдо верује да има много дара, иако још није избио на површину, али још јаче верује у страшно прозаичан факат да је са врло мало новца. Али није клонуо духом, он има и трећу веру и наду: да ће његов таленат победити и донети му много добра. И, дакле, као човек који се нада, који верује у своју победу, није имао разлога да очајава за своју судбину.

Разуме се да је према тако сјајном изгледу на будућност, увек кицошки одевен. Откуд то, како и на који начин, није лако ни њему одмах рећи, тек главно је да тако мора бити.

Али сем одела, сем госпоцког [sic!] прсника што покрива стомак, мора се имати чега и у стомаку. Живети се мора, па како тако.

Елем, он изабере ме’ану где долазе и већ признати уметници. Поред њих он је сматрао за прву дужност да се допадне ме’анџији и да утре пут кредиту.

Кад је утрошио оно мало парица, прешао је на кредит.

И тада дође отмено, деликатно, с важним и поносним изразом на лицу. Седа за постављен сто, погледа свуд око себе с ретким достојанством, јави се како коме по рангу треба, умотри где ће наслонити руку да не би упрљао рукав, и ако се деси каква трунка од дувана, ’леба или некад чак ничег и нема, он достојанствено мрдне прстом и зовне:

— Келнер! — изговори ту реч тромо, отегнуто, као да би тим тоном рекао: баш сам уморан од крупних, виших уметничких идеја.

Келнер дође.

— Ушчистите мало овде, па ми дајте „шпајскарту“.

Келнер донесе.

Он је узима тромо, немарно као од беде, као да хоће да руча тек обичаја ради, а не што је гладан. Гледа, мршти се, одмахује руком елегантно, као да тиме вели како је тешко изабрати јело за овако нежан стомак.

Најзад процеди кроза зубе као с неком досадом:

— Тхе, најзад… та шта се може… најзад, знате шта? Дајте ми једну порцију пилећег печења!

Тад направи меланхоличан израз лица, притисне десну руку на срце и као болно одахне.

— Супе не? — пита келнер.

— Не.

— Говеђине?

— Не, нипошто! — и опет одахне и уздахне.

Тако је то трајало три-четири дана и млади уметник увек поручује или шницлу телећу или печење од живине, разуме се на кредит.

Ме’анџија већ други дан почео са сумњом да га мерка, ма’не главом кад овај поручи печење, шмркне мало на нос и нешто нечујно прогунђа. Шта ће, човек гледа своју радњу, а не бави се уметничким идеалима.

Али четвртог дана ме’анџији се већ разумевало шта гунђа.

Дошао и сео за сто уметник, са истом оном важном позом, још управо и важнијом него дотле.

— Келнер!

— Молим.

— Рашчистите мало овде и дајте „шпајскарту“.

Келнер баци карту љутито, па се одмах обрте на другу страну и разлеже се његов глас:

— Одма’, молим!

Лупа уметник још два-три пута док се једва келнер обрати њему кисела лица, с неком врстом досаде што му се обраћа.

Уметник бира исто као и пре, па ће тек опет:

— Пилеће печење! — и одма’ мете руку десну на срце и уздахне.

— Хм, пилеће печење! — прогунђа ме’анџија, погледа га, па кад се наново окрете и пође кроз ме’ану додаде:

— На шта ће ово да му испадне, овај брат само печење крка.

Млади уметник поједе једну порцију печења, уздахну опет болно, својски, па ће опет келнеру:

— Молим вас још једну порцију!

— Печења?

— Да.

— Бре, опет печење! — прогунђа газда иза његових леђа, погледа обрнув се неке своје госте за другим столом, слеже раменима и отресе рукама, па додаде:

— Да бог сачува, овај брат само печење, па то ти је!

Затим приђе младом уметнику, који се још нешто тихо објашњавао с келнером, па се умеша и сам:

— Изволите, ако је по вољи један чушпајз.

— Ох — уздахну уметник — не могу, знате, због стомака.

— Има кромпир добар.

Глумац опет болно уздахне и изговори меланхолично:

— Само могу још порцију пилећег печења.

— Хе, печење, печење, само печење да ти дајем. Мислиш ти ја пилиће фаћам на лајм, ја л’ сас мрежу. Ил’ мислиш замке наместим на багрем, па сутра пуно. Нема то тако, него то треба отићи на пијац, па се ту подигне пар по пар, па се проба да л’ су тешки, па се погађа, па се то плати, мој брате, па се то после донесе у кујну, па се пари, па се чупа, па то жена спреми. Ти шта велиш — пилетину. Не фата се то, молим, на лајм! Нестало више, вели ме’анџија с нарочитом иронијом и гледа по осталим гостима.

Млади уметник опет уздахне с руком на срцу и још тужније процеди:

— Онда ћу молити једну телећу шницлу.

— Хм, шницлу? — прогунђа ме’анџија, ману сумњиво главом, окрете се да пође, па се наново обрте уметнику и додаде жучно:

— Телећа шницла! … Па јес’, шницла! … А мени знаш расту шницле у саксији к’о мушкатле, па ги свако јутро пуно наберем.

Затим се обрте, пође келнерају и за свој рачун изговори:

— Не једе кромпир, но пиле и шницлу, к’о да ја пилићи фатам на лајм, а шницле ничу по авлији.

Ето како овај прозаични човек разочарава у животу овог идеалисту и убија му полет и вољу на рад.

„Нови покрет“
18. фебруар 1906. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Крв је крв

Познао сам га у Дрезди. Млад, свеж, леп и стасит Рус са елегантним манирима. Има тек двадесет и неколико година, а већ емигрант. Наше познанство је било случајно.

У маси света, у силној граји од немачког шпицастог језика у једној ресторацији, где обично долазе сви што посећују дрезденске сликарске галерије, допре ми до ушију силан, енергичан глас руског језика:

— Пси немачки!

Обратим пажњу, а жељан Словена у том мору германштине, решим се да му се приближим. Симпатично, отмено и интелигентно лице, дрзак осмех на крајевима усана и покретљиве нервозне усне, задобише моје симпатије за тога човека. По кретању његовом, по погледу, који чисто презриво гледа масу око себе, одма’ сам закључио да је племић.

Његов узвик на руском и та његова љутња била је због руског новца. Није хтео да промени новац, бацио је руску банкноту, келнерица није хтела то примити, и он је протествовао. На крају објашњења на немачком, додао је на руском оно „пси немачки“.

Пришао сам му и ословио га руски, али веома погрешно, не знајући добро руски језик.

Он ме погледа са сумњом, предомишљајући се некако шта да ми каже.

— Ви сте Рус?! — упита ме с подозрењем и лак, презрив осмех задрхта му на уснама.

— Не, само Србин.

На његовом лицу нестаде сумње, усне се развукоше у пријатан осмех, пун љубазности. Скочи са столице, тапну ме пријатељски по рамену, понуди ме да седнем и рече:

— Хвала, сит сам ове немачке жгадије. Ви, видим, слабо знате руски, а ја никако српски, но не чини ништа. Говорићемо полако, па што не разумемо, допунићемо, по несрећи, немачки. Је ли по вољи да испијемо флашу вина?

Спријатељили смо се као да смо се годинама познавали, и он отвори преда мном, жељан разговора, а пун руског бола, своју широку, племениту словенску душу.

У један мах заћутасмо, заћутасмо што смо ћутањем најјаче могли под истоветним осећањем осећати нас два Словена у германштини, у туђини, опкољени леденим туђим елементима, под туђим небом. То наше ћутање био је говор. Ја сам отприлике нагађао шта он мисли, а у исти мах ја сам мислио о ономе што Толстој вели овако отприлике:

Немаштина је притисла генија нашег словенског ђубретом својим. И словенски геније се бори, напиње, пуцају му кости од напрезања да се дигне, да пробије кроз то ђубре германско, али то још није урадио, још он јадан прикупља снагу, још се спрема, ал’ ће једном морати да стресе то ђубре. Сећао сам се Андрије Болконског из Толстоја, кад пред битком на Бородину пред смрћу својом, лежи у шатору са оним страшним, са болним осећањем словенским.

Истим осећањем био је и он заузет. Наједаред прекине ћутање, нагло, нервозно.

— Ви сте Србин. Ја сам заволео тај народ, па нека цео свет осуђује крваво убиство краља Александра. Трпимо али се не да ни трпети. Ја сам прогнаник, ја морам да оставим земљу мојих дедова, да оставим мајку Русију. Боли то, боли душа мене за небом руским, за степама нашим, за оним добрим и јадним мужицима. А Русијом, што вели Горки, управљају свиње и будале. Сад су се заплели у овај суманути рат и послали магарце да командују добром и храбром руском војнику. Званична Русија, господине, то је легло зликоваца и ниткова. Дај боже да победе Јапанци, јер ће онда званична Русија изгубити; а народ и народне слободе морају добити.

Застаде, зарони главу у руке и ћутећи гледаше преда се. Наједном се исправи, тресну песницом по столу и узвикну:

— Ви сте Срби народ, а ми, ми још трпимо да православном Русијом управљају свиње и будале.

Опет настаде ћутање. Околни столови се заинтересоваше нашим разговором. Једни су шапутали, а једни су за повећим столом гласно говорили, пакосно, за инат овом плахом Русу, о поразу Русије и победи Јапана. Говорили су, како изгледа, баш с намером да Рус чује шта они говоре.

— Јест, радују се нашем страдању ове немачке стенице.

Уздахну и опет зарони главу међу руке.

Немци продужују разговор.

Све више и више настаје смех и најзад смех пакостан германски над поразом Словенства испуни цео локал.

Кроза смех се чује потмуло брујање клавира и лако певање двојице Хајнеовог Лорелаја.

Es dunkelt…
Und ruhig fließt der Rhein

Смркнуће се вама, ако бог да, а Рајна ће проносити мртва ваша тела

…fließt der Rhein

Ein Märchen…

Чује се непрекидно песма кроз урнебесан смех што га произведе неки шаљивчина представљајући како мали Јапанац бије гломазног Руса.

Рус скочи. Блед, разбарушене косе, играју му ноздрве. Искорачи пред онај сто и викну на немачком:

— Коме се смејете, пси германски. И Јапан и целу германштину тући ће православна Русија. И вас, и вас! Нека изиђе тај који се смеје да видим чему се смеје. Један козак је за двадесет Јапанаца. Нагајку ћемо ми за псе, и за вас и за њих, нагајку (ту реч руски изговара), кнуту, кнуту за псе.

— Нагајки! Ваљај, ваљај! Ваљај! — заврши руски показујући оштро руком како се бије.

Настаде тајац. Он се окрете, одгурну онога од клавира, који беше и иначе прекинуо песму, седе за клавир, удари бурно по диркама и зајеча руска химна силно и снажно потресајући ваздух у целом ресторану, а уз те звуке грмну силан глас, руски достојан заиста да репрезентира силну државу.

Боже, царја храни
силној держави

на страх врагам,
на страх врагам!

Грми глас Руса, глас изгнаника руског, а свом снагом удара прстима у дирке клавира, да му и он помогне у гњеву.

Цар православни
царствуј на страни.

Настала је тишина. Немци су с поштовањем посматрали овај увређени национални понос.

„Страдија“
22. мај 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Божићна прича

Где је среће ту је и несреће, где несреће ту и среће има. Тако је и са нама, драги моји читаоци. Ја штампару рекао да лист буде из цицера, а он, ко га зна шта му је било, потегне па сложи из гармонда. Долазим ја пред вече радостан у штампарију да прегледам цео број, а штампар ми рече да треба још рукописа.

— Колико, побогу брате?

— Нема ни за пола броја.

Ужасно.

Брзо докопам перо и хартију, па за сто. Али шта да пишем, о чему. Рад сам да се за овај благ дан не грдимо, а нежно нешто да пишем не иде ми тако од руке. Куд да грдим свет на Божић? Иако смо Срби, нисмо ваљда Цигани. Утом паде ми на ум срећна мисао. Обичај је да божићни број има и причу. То је управо саставни део божићног броја. Куд се може и замислити лист на Божић без приче. А ето, да не би овог несрећног случаја, ви бисте читаоци остали без тог задовољства.

Уосталом, потврдило би се оно старо правило: у шустера најгоре ципеле, те и ово у листу што га приповедач уређује нема приче. Овако ће лепо да се сврши.

Еле, да вам нешто испричам.

Име му Таса. Сећам га се још кад сам дететом био. Држао је и онда сеоску ме’ану баш до наше куће. Увек у потурама чакширама. Зими носи чо’ану памуклију, а лети ферменче шарано срмом. Рођен је ту у нашем селу, а говори као Македонац. Тако је почео од шале, из ачења, одмалена, па му то после прешло у навику, нарочито му се акценат разликује од нашег шумадијског акцента. Сећам се да је у његовој ме’ани увек галаме, свађе, боја. Сваки дан понеки гост испадне крвав из ме’ане, или остане Таса крвав. Да се бије, то му је посластица, а бије се ни за шта, онако из шпорта. Иначе добар човек, весељак.

Кад говори, сваки час помиче капу. Час је намакне на очи, час забаци на потиљак.

Сећам се да сам га још као дете питао:

— Пошто си, ча-Тасо, купио ову дуванкесу?

— А, пошто?! … Е, чичин душко, живота ме кошта.

Све њега „живота кошта“. Питај га за шубару, за јелек, за опанке, он ће само одма’нути као љутито руком, забаци капу на теме и узвикне:

— А, пошто!? … Живота ме кошта! — и набаци опет љутито капу на очи.

Сећам га се са једне сељачке свадбе. Окупио једног зидара да пије.

— Не могу више, газда Тасо!

— А, ’оћеш да пивкаш, сунце ти небеско?!

— Не могу.

— А, ’оћу те преврћем како свиња врећу. — Извади нож, па кидиса на човека.

— Не, привикаше, шта ћеш то!

— ’Оћу да га кољем, небо му његово!

Једва спасоше човека.

Сутрадан миран. Упаде у нашу кућу с череком меса.

— Клали смо пилиће — вели мајка — неће нам требати.

— Јади гу море! — рече и штуче. Не чека новац. Закоље брава, па разнесе по комшилуку. Обеси о врата, па и не пита да ли коме треба или не треба.

Каже му неко:

— Немам, Тасо, паре!

— А, немаш паре?! Куј те пита за паре? Даће бог крајцару, јади гу џанум!

Такав је и данас. Носи јанџик, у јанџику увек ситан никлен новац. Он другу монету не трпи. Опет галама и битка по ме’ани, опет крчми месо. Све по старом.

Видео сам га прошлог лета.

— Шта те кошта та шубара? — упитам га намерно.

— А, шта кошта?! Живота ме кошта! — одговори и тресну шубару о сто.

Као год што за све вели да га живота кошта, тако има и једно, свега једно једино поређење.

Уђе један сусед у ме’ану. Таса уточи литар ракије, донесе две чаше, па седе са суседом за један сто.

— Много ће да буде, ча-Тасо! — дирам га.

— Није много. Напојем се сас ћило, два, па се испавам, па сутра трезан к’о пцето.

Све код њега „к’о пцето“.

Пије к’о пцето, трезан к’о пцето, спава к’о пцето, иде к’о пцето, пуши к’о пцето. Једним словом, све. То је једино његово поређење.

— Море, чујеш, ноћас испевасте ту жестоку, ча-Тасо!

— А, певам к’о пцето!

Дође још један сусед.

— Седи овамо!

Онај седе и Таса донесе трећу чашу.

— Пивкај, бога ти љубим!

— Нисам понео паре!

— Не питам за крајцару. Пивкај, душко! — и сипа, куца се и пије.

Он не тражи ни од ког ништа. Ко год дође, он нуди пиће, пије и он с њим.

Прође тако неко време, док он баци око на неког да плати цех. И тај несрећник онда мора платити за све. Хоће, неће, мора! То је обично стран.

Дошао један из оближњег села цркви да му чита поп молитву. Таса лумпује. Пило се ту, јело се. По столу просута ракија, вино, каве, растурен дуван, а Таса с гостима пева, што вели он, „к’о пцето“. Онај болесник спава на клупи. Тако до пред зору. Хоће да се растурају. Таса пред оног болесног, дрмне га за гуњу, онај прене уплашен иза сна.

— Овам’ бре, бога ти милог!

Доведе га до стола. Онај дрхти преплашен, а Таса се нија са забаченом капом и крвавим очима. Десну руку држи на ножу, а левом повлачи по столу и као рачуна шта да се плати:

— Имаш раћија 60 гроша, ајт!

— Имаш вино 70 гроша, ајт!

— Имаш ћурана 90 гроша, ајт!

— Имаш овам’, онам’ 30 гроша, ајт.

Сад као подвуче све и сабира:

— То све износи 80 гроша! — викну и исука иож. — Плаћај, бога ти милог!

Болесник дреши кесу, а Таса га мери крвавим очима и шкрипи зубима.

Иначе он новац не мари. На вересију узме, на вересију да; кад заради коју пару, плати дут, од дужника не тражи, а остатак попије у Крагујевцу са својим људима.

Сад ће и он о Божићу да се проведе.

Пева к’о пцето.

„Страдија“
25. децембар 1904. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Позориште у паланци (2/3)

(Претходни део)

У кафани код „Орача“ све је спремно. Направљена је бина од дасака уз врата читаоничка, на која ће глумци улазити и излазити пред публику.

Пред вратима каванским је г. Ивић, те причекује госте као управитељ.

— Нек ти је са срећом, Јово! — вели му једна тетка, улазећи унутра, врло озбиљно.

— Хвала! — одговара овај у басу још озбиљније.

— Почесмо, а? — говори г. Спира, здравећи се са управитељем.

— Трчи још за једну клупу — виче глумац чешљару.

— Па у име бога! — одговара Ивић Спири и окрете се унутра кафани, те рече да се иде код Стеве берберина за клупу.

Као што видите, ту шале нема. Дошла већ и публика.

Ушао и управитељ унутра, јер се не нада више посети. Чека се само на почетак. Један дечко носи вино у стаклету и по наредби управитељевој служи публици.

— Деде, служи г. Спири.

— Хвала; нека ти је дуговечно! — одговори овај, пошто испи чашу.

— Дај чича-Гаври једну.

— Нека, море, баш не могу нешто; тек дођох теби за љубав!

— Хвала ти, ал’ де попи једну: добро вино!

— Е ’ајде; срећно ви било и дуговечно! Дабогда на велики степен дошли! — благосиља Гавра.

— Дај боже! — одговара смирено Ивић сав срећан.

— Хајде, почињите, Васо! — викну кубеџијском калфици стриц, кад Васа извири на вратима читаонице.

Почела је и представа. Дечко служи и даље вино, а публика пије и смеје се, да већ мислиш све ће пући. Нарочито Јови што игра Пелу.

Срету шустера игра глумац, и да би га боље представио пијана, то се и сам опио.

— Како се овако направи пијан, па истина као пијан човек!? — чуди се чича-Гавра.

Остали глумци на бини прснуше у смех кад то чуше, а нарочито они што вире кроз ошкринута врата читаоничка.

Суфлер говори из рупе између дасака, која је томе и намењена, али глумци и запитају кад добро не дочују.

— Пела му полети у очи — говори суфлер.

— Не мувај се! — виче један у читаоници, јер хоће да га гурну они други, да боље види.

— Ћутите ви тамо, не чује човек! — саветује их суфлер, а Пела клима главом и чека да јој суфлер наново каже.

— Пела му полети у очи! — изговори Јово меланхоличним, тужним гласом, климајући главом.

Глумац севну очима од љутине и значајно одмахну главом док се тек Пела присети, цикну колико га грло доноси, и потрча на Срету.

Громогласан смех разлеже се у публици.

— Гле ти опаког Јове! — вичу неки.

Игра се даље.

— Пела кија! — виче суфлер.

— Пела кија — понавља Јова.

— Та кијај, мамлазе; чујеш што ти се каже! — гунђа глумац.

— Не кијам ја, ти треба да кијаш! — одговара му Јова љутито.

Глумац га крадом муну ногом испод стола и промрмља: — „Кијај, животињо!“

— Питај га ко кија? — брани се Јова.

— Пела, Пела — чује се суфлер.

Јова се сад намести, диже главу и кину.

Игра се настави даље.

— Готово да се иде — рече чича-Гавра и диже се. Глумци прекидоше часком игру и погледаше на ту страну.

— Седи још мало — задржава га г. Ивић.

Почеше да се дижу и остали, и опраштају се са онима што остају и са управитељем, па довикну и глумцима:

— Е, лаку ноћ! Баш се исмејасмо!

— Лаку ноћ! — одговоре они, да се не замере.

— Деде, попиј још једну, нуди управитељ понекога и на вратима да га придобије и за други пут.

И тако мало-помало одоше сви пре но што се представа свршила.

Даване су још две-три представе после тога, али посете све мање. Ко је био једанпут, тај не дође други пут, јер сваки држи да то треба једанпут видети, као год и чудовишта што приказују на вашарима.

Па ипак се одушевљење код младих људи не хлади. Раде они неуморно.

Прођете поред чешљара Саве, а тек иза тезге се чује глас, рецимо:

— Ја част своју морам крвљу опрати!

То Тоша, његов калфа, учи улогу, а шегрт стоји на вратима, па пази да газда не наиђе.

Чудите се и идете даље; тек пред кубеџиницом вас тргне дрека:

— Удри, неверо, у ове слабе груди!

Још се више чудите кад тек наиђете пред мумџијски дућан, а оно се слегао силан свет, па гледа и слуша што није чуо.

Газда-Цоне ошамарио калфу, а овај протестује и прети како ће се осветити.

— Тој ли те плаћам, свињо погана, да ми се дереш по дућану као луд! Све ће ми муштерије попудиш!

— Немој ти никог да грдиш и да бијеш! — вели калфа.

— „Да ви’ш како Милош туче!“ … Да ви’ш ти сад како газда-Цоне туче! — виче газда-Цоне што га грло доноси.

Мадо-помало распали се и калфа, изгрди газду што боље уме, па оде из дућана.

Могли сте опет једном слушати како се куварица у кавани код „Плуга“ завадила с газдарицом.

— Ако ви тако мислите, мени позориште не гине! — прети куварица.

И збиља, само да оде, дочекали би је раширених руку.

Једном речи, преобразио се цео град. Мало у којој кући да нема свађе и галаме. Газде вичу на калфе и шегрте, оцеви на децу. Млађи и старији свет је на ратној нози.

Управитељ Ивић покрпао се са својом женом, па брука једна — пуца цео град. Није жени ни лако, ако хоћемо право. Откако је позориште отпочело, нема она мира по вас дан; а по сву ноћ, као што се она жалила сусеткама, седи сама као скот, ,,па и скот то не би трпео“ — говорила је она.

Код ње се једном искупиле жене, а она се жали:

— Те хајде шиј одежду, те хајде туцај смесу, те ово те оно; па чак јуче каже да му правим неке перјанице за војводе. Баш, верујте, не можеш да данеш; ето, нисам, откако то позориште дође, протнула иглом.

— Баш се и ми чудимо како можеш да поднесеш тај „штрапац“ толики?! — говоре оне остале.

— Море, то ништа, него чим вече, он у позориште, па до неко доба чекај, чекај; па кад дође, устај, те отварај врата, па прозебох, ето кашљем једнако!

— Мука, богами — вели једна — то није никакав живот!

— Па што му не кажеш да се остави! —предлаже друга.

— Коме, је л’ њему?! … Воли он позориште и оног брљивог глумца него мене сто пута! — рече јетко Ивићка, а сузе јој заблисташе у очима.

— Е, е, шта се учини, ако ко Бога зна! — вичу друге и климају главом тужно и као с неким изразом саучешћа на лицу.

Ето, из тих су се разлога дешавале свађе између Ивића и његове жене, и једно вече дошло је до тога да је Ивић опалио жени шамар.

Играо се „Бој на Косову“. Ивић седео по подне код куће и учио улогу Милоша Обилића. Он шета по соби из краја у крај, застајкује, лупа се у груди, изговара поједине реченице тако јако да се прозори тресу. Жена седи у крају, плете и гледа шта се чини од човека, а љута као ђаво.

— Ја невера никад био нисам! — виче Ивић, и дигао једну руку увис.

— Што не гледаш ти, бога ти, да купиш дрва? — пита га жена оштро.

— Излази Вук — говори лагано Ивић даље — не, не, Милош опет излази.

— Што ти је, бога ти, те излуде! — рече жена јетко.

— Ухватићу Вука Бранковића! … — декламује Ивић даље и не осврћући се на женине речи.

Дошло вече, а он се спрема да иде. Мора ићи. Како ће бити косовски бој без Милоша?

Жена стаде викати и псовати, и запрети да неће врата отворити.

— Мораш! — цикну Ивић и полете на њу срцем Обилића.

— Нећу да отварам! Торњај се куд знаш као сваки луд човек!

— Ко луд?

— Ти!

— Зар ја луд! — цикну Ивић жаром Обилића, и шамар пуче.

Ко зна овакве прилике, тај само може замислити колико је злих последица било за Ивићеву кућу због тога шамара.

Главно је да знате да је Ивићева жена отишла оцу, а њега оставила.

Пошто је г. управитељ Ивић опалио шамар жени и отишао да игра Милоша, био је свестан свега што отуд може да изиђе. Нико није знао шта му је, јер су сви оценили, према игри, да је Милош незгодан.

Кад се врати с представе кући, затекне кућу празну; жене нема.

Да се ко од публике вратио за њим с представе, имао би шта гледати.

— Тако, будало! — дочекао га је прекорно отац још на вратима.

Онда га стаде грдити, а он оборио главу, па нити шта слуша нити шта уме да мисли, а осећа на себи терет, голем, преголем.

— Ето, шта учини с твоју млатњаву, шашавко! — грди га отац.

Ивић се у том тренутку осећао као у неком страшном сну, а презирао је и себе и позориште и глумца и цео свет.

— Ах, Јово, будало над будалама! — рече очајно кад му отац оде из собе, па паде на постељу. Ко зна шта је мислио, али тек сву ноћ није спавао.

Сутрадан се у граду говорило само о том догађају. Знао је он то, и то је чинило његов положај још тежим.

Није излазио никуд из куће, а позоришту је послао оставку, у којој вели да због слабог здравља и породичних ствари не може и даље остати управитељ. Интересантно је што и у таквим околностима стил његов гласи: „Много жалим што не могу да и даље будем на важној услузи својом спремом том позоришту.“

Настала је пометња у позоришту. Лаза и Стева су говорили, износећи разлоге, како треба да престану, јер нису ништа ћарили. Глумцу, Миливоју, Сими и кубеџији није ишло то у рачун, и они су зато да и даље раде, јер:

— Почетак је тежак! — вели глумац, пун поноса и поуздања.

У ствари, сви су они једино ту положили своје наде да се имају чиме хранити, а у ствари и Лаза и Стева су хтели да им то доноси личне користи, као каква трговина, па зато се и љуте што споро иде.

После дужег већања реше да позориште остане, али да сада позову у одбор неке од професора, учитеља, свештеника и имућнијих трговаца, који ће се заузети да одрже тако лепу установу.

И искупи се славни одбор од петнаест лица. Један млади професор, Воја, држи говор и запенио доказујући како је то дивна установа и школа за грађанство, како ће ту да се шири образовање, јачају карактери, свеже духови, јер, вели, и иначе је материјализам све и сва за наше грађане.

Ђакон Таса вели да се избере управа и изберу два лица да направе статуте, јер се њему не чека много. Говори то и слуша шта други говоре, а једнако погледа у сахат да не одоцни на опело.

— Нема овде за мене ћара — мисли Стева, председник читаонице, мезетећи леблебију, пијући комову и мотрећи на свој дућан да не наиђе ко да се брије или шиша!

Настаде жагор и разговор о томе шта ће и како ће. Мало-помало, па пређоше на сасвим друге ствари, и разговор се вођаше као обично у ме’ани, као да су и заборавили што су дошли.

Ђакон оде; Стеви уђе муштерија у дућан, па отрча и он.

— Чека те Томча за оне даске да видите! — јави шегрт једном трговцу из одбора, те оде и он.

Одоше многи, и сваки кад пође вели да ће пристати како се год реши.

Па што се могло и решити друго до да се за управитеља избере г. Воја професор, за потпредседника један учитељ, за благајника један трговац, за драматурга опет један млад учитељ, и четири трговца за надзорни одбор.

(Даље)

Позориште у паланци (1/3)

Веле неки људи: „Многи се таленти губе у паланкама и остају непримећени“! Уосталом, сваки сме говорити што хоће, само ако не дира у власт; али мени се чини да немају право. Да не почнем одмах са уметницима које сам ја пронашао; треба да знате, драги читаоци, да се тек у паланци води о свему рачуна и цени свачији таленат више но у престоници.

Сви ми овде знамо како Љуба књиговођа уме направити мезе од ротака са зејтином и сирћетом и, верујте, да га необично ценимо и поштујемо, па чак му дајемо редовно прилике да свој дар усаврши! Шта мислите тек о Васиљку „ћевабџији“? Мислите што год хоћете, али ми њега и његов дар више ценимо но Београђани дар каквог свог лирског песника!

Ја сам пре неки дан дуго размишљао чак и о томе: што ли не прелеће више у моје двориште шарени петао Лазе шустера? Лупао сам главу можда више но какав историк док објасни неки догађај; и напослетку дознам од момка да је петао заклан кад је Лази долазила у госте тетка Цака. Мени то момак прича, а моја сусетка стоји на прозору, јави се, па одмах додаде: „Штета за онаквог петла, ја баш јуче говорим с Митом. Навикли смо, знате, на њега — је л’те да је вама необично?!“

Много смо о томе разговарали; а ето, то је петао и ништа више.

Јавно мњење будним оком прати свачији покрет. И најситнија ствар подлежи оштрој критици. — У Београду напише какав новинар најбољи уводни чланак, па о томе нико ни речи: учини, рецимо, неки државник погрешку, од које пати цео народ, па ипак му нико не вели ни потамо се, и још му скидају капу.

А у паланци: седну тројица да играју санса, и већ се остали столови у кафани празне и скупљају сви око играча. Сваки одмах узима своју столицу у једну, а пиће које је почео пити, у другу руку, па прилази играчима. Ако не буде довољно места за седење, ревносни „кибицери“ стоје около, и будним оком прате свачији покрет и пропраћују играње најбурнијом дебатом, која је често много оштрија но кад се у Народној скупштини решавају најважнија питања!

Миша писар је једанпут одбацио десетку „трефа“, а чувао даму „ерца“, и изгубио четврти штик Пери апотекару, који га „звао за рачун“. „Уплаткао“ човека, и јавно мњење га тако грозно избруси и изгрди, да човек, тако ми бога, није цео дан излазио у кафану. Стиди се своје погрешке.

Ето, како се људи брину о свему и прате свачији рад; па да ли бих ја смео пропустити ову ретку и значајну појаву у нашој паланци.

Кафана код „Орача“ је обична кафана у нашем месту, где обично одседавају сељаци кад долазе у град. Дрвени столови без чаршава, велике незграпне столице око њих; у средини ме’ане велика блехана пећ, око које зими седе сељаци, греју се, пуше, пљуцкају и пију ракију; свуд по зиду повешане некакве објаве и општинске наредбе; под је од цигле, прозоре упљувале мухе. По простору је велика, и пуна је само суботом, кад је пазарни дан, а иначе тек по троје-четворо прекодан седи за „чокањем комове“ и зева ревносно, а понеки у подне једе купус или паприкаш и пљеска устима тако да се разлеже по целој ме’ани. Ништа, дакле, не би била важна ова ме’ана да нисам приметио на вратима што стоје лево од келнераја, кредом написано, мало накриво и ружним рукописом: „Занатлијска читаоница“. Испод тога стоји: „Који није члан забрањено да улази без дозволу“, а испод тога пише другим рукописом: „Јанча Ђ. из Златокоп остаде од суботу 5 гроша и 30 пара“.

Унутра, у читаоници, није боље намештено него у ме’ани. На средини је велики сто и око њега неколико столица; уза зид стоји дрвена полица и у њој неколико књига и листова, које је давно попала прашина; уз књиге, у једном крају полице, стоје два „шпила“ карата и таблице за бележење.

Читаоница има око двадесет чланова, махом самих занатлија. Председник читаонице је неки Стева берберин, а благајник и нека врста књижничара Лаза обућар. Радним даном слабије долазе, а празником готово редовно.

Данас је празник, и ето их на окупу. Хладан фебруарски дан, те су сто примакли ближе пећи. За столом седи Јова молер и Васа кубеџија, те играју „жандара“. Стева председник сео уз пећ, те разгрће жар да пече месо за доручак. Лаза час чита новине, час гледа како она двојица играју карте.

— Калино џубе зелено! — певуши Јова и мисли се шта да баци.

— Калино џубе… — поче и Васа певушити, па тек прекиде речима: — Не може седмица са осмицом.

Месо у пећи цврчи и почиње мирисати. Стева га преврну, олиза прсте и рече: „Ох, ал’ је мераклијски испечено!“

— Ух, шта је жандара, веру им њину! — говори Јова, и баца карту.

— Што ми пљусну вода на уста за месом — каже Васа, па погледа на Стеву.

— Видиш, свиње поскупеле — рече Лаза прекинув читање.

— Дај, ме’анџија, малко хлеба — иште председник.

— Калино џубе зелено! — пева опет Јова играјући карте.

Тако су се отприлике проводили дани у читаоници мирно и тихо, и ко би се још надао да ће то друштво основати позориште, али ваљда је само провиђење тако хтело.

Дође у наше место некакво путујуће позоришно друштво и објави да ће давати само три представе. Улазна цена доста мала, те једно зато, а друго, бог би га сам знао зашто, тек позориште дупке пуно света.

Ту су били и наш Лаза и Стева и многи из читаонице, и одмах по првој представи Стева и Лаза су водили у читаоници овакав разговор:

— Пало је синоћ на пе-шес’ банке! — рећи ће Лаза замишљен, и изгледа као да нешто рачуна сам за се.

Стева такође нешто мисли, врти главом, рачуна на прсте, па после дужег ћутања рече:

— Ви’ш како се они проводе!

Опет настаде дуго ћутање, које прекиде Лаза потмулим уздахом, а затим додаде:

— Тако то: протуве из бели свет, па ћаре; а ја се мучим и радим, па ништа!

— Џиб-џаба толике паре дигоше! — прихвати и Стева злобно.

Тај њихов разговор би био и прошао, као и толики безначајни разговори у свету, да се није друго нешто десило неколико дана после тога.

Једаред предвече дођу Стева и Лаза код „Орача“ на ракију. Кад тамо, а за једним се столом шћушкало неколико калфица, и међу њима један од оних истих глумаца што су давали представе.

Глумац је млад човек од двадесет и неколико година, висок и снажан, а лица врло пријатна. Забацио шешир на затиљак, велика црна, накудрана коса пала му по челу, млатара живо рукама, и говори ватрено и с декламацијом. Окреће се свима редом и сваком гледа јасно у очи. Сви за столом ћуте, слушају га са отвореним устима и гледају нетренимице у њега, и гутају сваку његову реч. У глави сваког од њих развијају се чудни планови услед његових речи, и сваки, према својим мислима, ставља покадшто тек питање, очекујући одговор с још већом пажњом.

— Колико може да се заради? — упита један.

— Живи се славно — ето колико; али ми не тежимо за богатством — издекламова глумац одговор.

— Ал’ кад би штедео човек? — пита један чешљарски калфица.

Таман њему да одговори и потпуно заузме прописну позитуру, а запитаће сапунџијски калфа:

— Грди ли вас понекад старешина?

— Ја да трпим грдњу? — викну громко глумац, показујући прстом на себе.

Настаде ћутање, а он гледа у сваког редом; диже се са столице, па још важније понови: — Ја да трпим грдњу? … — а затим се устури мало назад, климну неколико пута главом и иронично додаде: — Ха, ха, ха, глумац сме да трпи грдњу?! Којешта!

Затим се насмеја тако као кад би се човек насмејао детету које не зна оно што изговара.

Док се сав тај разговор водио, Стева и Лаза су стајали уз пећ и пажљиво су слушали.

Ућуташе сви.

— Ал’ старији мора да има чес’! — уплете се Стева.

— Ја моје шегрте грдим, па ако не слушају, изјурим! — рече готово у исти мах и Лаза.

— Ја ћу за правду да гинем и не трпим никог! — осече се глумац љутито, па, поћутавши мало, додаде тише, развлачећи сваку реч у реченици:

— Моја је држава на даскама; са овом вештином ја могу обићи цео свет и да живим боље него иједан овдашњи газда. Ја сам напустио дружину због неправде, јер управитељ хоће да утрапи мени комичног јунака, а ја сам трагичар.

Лаза се преклони неколико пута, правећи се да је врло лепо разумео све што овај вели, вичући:

— Да, да, да, разуме се, разуме се — а у ствари муче га речи комичар и трагичар.

— Нећу ја да ми он утрапи комичну ролу! — опет ће глумац јачим и важнијим гласом.

— Разуме се, разуме се, то је безобразлук, то баш није лепо — прихвата Лаза и мисли у себи: „Шта ли је то хтео да му утрапи?“ — замишљајући речи „комична рола“ као нешто врло гадно.

— Па, наравно — процеди кроз зубе Стева председник више нехотично, а после кратког ћутања додаде живље:

— Колико велиш може да падне од представе?

— Па, овај, поче глумац, може, може, како да кажем… — Ово изговори, жмурећи на једно око, главу затурио мало, а стопалом десне ноге лупка по поду.

У главама младих калфица развијају се чудни планови.

Свака реч младога глумца развија пред њиховим очима нове светове, пуне неке дражи, а досадашњи посао њихов све им више и више изгледаше одвратан. Нарочито бејаше жива машта у Миливоја и Симе, који беху без рада. Миливоје зна занат тишлерски, а Сима кројачки.

Миливоје се зажарио и поручује ракију за ракијом, испијајући наискап; а Сима изгледа нешто зловољан, и све се некако врти на столици, као да једва чека да остане с глумцем насамо. Сркуће и он помало ракију и пљуцка непрестано.

— Може да се заради много, али треба право делити! — изговори глумац своју почету реченицу.

Лаза и Стева се нешто замислише, али с лица им се чита као да и сами не верују у оно што мисле.

— А има ли лепих глумица? — пита Миливоје зажарен, намигну на Симу, а чешљарског калфу удари по рамену и узвикну:

— Јао, Томо, шта велиш!? — Затим прсну у смех, устаде са столице и поручи опет ракију.

— Да је она што беше царица Милица! — каже му Спира механџија.

— Боља је Вукосава, море! — додаје Тома, а и он се зажарио.

— Кисело грожђе, децо! — вели Стева и протеже се.

— Зато су образоване даме! — рече глумац басом, с неке висине.

— Наравно, разуме се, да, да, разуме се! — одобрава Лаза, клања се и клима главом…

Разговор се тако водио још неко кратко време. Разиђоше се сви, само осташе глумац, Миливоје и Сима.

Разговарали су се живо и ватрено преко пола ноћи, и Миливоје се од одушевљења тако напио да га је једва Сима одвео кући.

На улици мрачно, хладан ветар дува и наноси ситан снег у очи. Миливоје се поводи и штуца, а Сима га придржава да не падне.

— Да свратимо код „Круне“! — виче Миливоје, а овај му не даде.

— Да ви’ш, Вуче, како Милош туче! — викну Миливоје и гурну Симу од себе.

— Хајде, море, да спавамо, не млати се ноћас — виче Сима.

— На-а-атраг, Вуче, или ћу те расећи! — виче Миливоје и подиже десну руку у одбрану, као кад држи сабљу, леву ногу опружио натраг, а десном искорачио напред, савивши је у колену.

Од овога вечера није прошло ни три-четири дана, па истераше из службе неког Јову Ивића, практиканта. Ко зна зашто. Неки веле да је посланик наш хтео ту да намести свога сестрића, неког истераног ученика из VII разреда гимназије, па, да се начини место, буде истеран сиромах Ивић.

Сада се Ивић поче најчешће виђати с глумцем, одметником од своје дружине, која је још пре неколико дана отпутовала из нашег места.

Ивићу има око 30 година. Носи дугачку косу и капу затурену натраг. Причали су да је он још пре неколико година био статиста у неком путујућем позоришту, а свршио је шест разреда гимназије. Проводио је љубав и с неком глумицом, те га отац примора да тај посао напусти, и одведе га кући. Отац му је прилично имућан, а онда су били његови људи на влади, те он помоћу пријатеља изради Јови за практиканта, на ком је месту био до пре 3–4 дана.

Сад свима изгледа као да се у њему појавила стара љубав ка позоришној уметности.

И глумац (збиља заборавио сам да кажем да се зове Гаврило Михајловић) и Јова одлазили су у читаоницу и тамо врло често водили дуге разговоре са Стевом, Лазом и осталим члановима. У кафани су се опет увек предвече састајали са оним калфама, а поглавито са Симом и Миливојем.

Из тог њихова разговора поникоше једног дана објаве по нашем месту са оваквом садржином:

„Чланови Л…чке читаонице одлучили су да се старањем истих образује грађанско позориште под управитељством г. Ј. Ивића, бив. овд. писара, а под сталним редитељством публици добро познатог, извежбаног глумца г. Гаврила Михајловића, а уз суделовање чланова читаонице; а приход од истог ставља се на руковање управи поменуте читаонице за набавку новина и књига, а нарочито шаљивих престава за нашу публику, као и патриотских комада.

„Јављамо ово поштованом грађанству и молимо да нас обилато потпомогне, како би се ова племенита установа на дику нашег места могла одржати.

„Прва престава ће се давати код ,Орача’, за коју ће грађанство добити за сада аутографисане плакате са именима лица, а доцније ће се и штампати у овд. штампарији.

„Позориште ће се звати ,Грађанско позориште Југ-Богдан’.

Управа

Испод тога је додато:

„Како оскудевамо у глумицама, то ко жели нека се обрати управи ради пробе и пријема са добром наградом, а може прекодан радити и своје послове.

Горња управа

И постаде позориште. Кавана код „Орача“ ностаде славна и чувена, а улица у којој је она, живља него обично. Сваки из радозналости прође туда, и тек завири у ме’ану да види шта се тамо чини. У самој ствари у ме’ани бејаше као и обично; а за прво време припреме су вршене у читаоници. Управитељ прави од хартије калпаке, Јова молер засукао рукаве у једном ћошку па молује шуму на неким даскама обложеним хартијом; Прока шнајдер у другом крају шије одежду за светог Саву од неких старих постава; Миливоје тишлер прави сабље и мачеве од чамовине; глумац туца неку смесу, те прави бенгалску ватру. Једни трче по вароши, те траже старо одело, пиштоље, црногорске капе, турске сабље. Кад погледате, а оно се само ради, и то са журбом.

Пуно је деце на прозорима и радозналих грађана унутра у читаоници: једни оду, други дођу. Сваки кад пође, тек слегне раменима, насмеши се, па рекне: „Е, ’ајде, ’ајде, видећемо!“

Радило се ту не само дању него и ноћу, нарочито кад, после дугих преговора, друштво издејствова код Косте бакалина да добије петролеума на вересију.

— Гадни ћифта! — љути се глумац — као да ће позориште утећи због његове киле гаса! — а затим поче грдити механџију што му тражи новац за храну унапред.

— Свиње једне, и за њих вреди радити! — викну и тресну ногом о под с таквом жестином како само доликује ономе што игра „трагичне јунаке“.

Како-тако прекршише све препоне и отпочеше пробе.

Једна је од највећих тешкоћа била док се погодише ко ће играти Пелу у Стеријиној „Злој жени“, јер се није ниједна женска јавила. Сваки се осећа мушко, па неће да игра жену. Умало није било и боја, али, богу хвала, глумац надвика све, и запрети да ће он посао баталити ако га не слушају, и тако се та улога даде Јови молеру, јер су пронашли да он личи на Пелу.

— Пело, седи до мене! — дирну га Миливоје кад он, после поделе улога, љут, као ватра, довршаваше моловање неких прозора.

— Марш, џукело! Не лај! — одсече се овај оштро, и замахну четком.

Сви су се напели од смеха, а нико не сме да се насмеје, јер се боји свађе. Понеки се тек дочепа врата, па викне:

— Пело, не љути се!

Псује Јова све што му на ум дође; а чешљара гађа четком и скочи да поцепа у љутини све што је радио.

Опет нова врева и галама. Једва се споразумеше да је то шала и да се не љути, после дугих глумчевих објашњења.

— Свака улога мора са љубављу да се игра — декламује глумац, завршујући своје поуке о уметности!

(Даље)