Сваком своје

Отаџбина је у опасности. Морало се ратовати.

У рат се није морало ићи већ је ишао који је хтео, ишао је онај који је осећао да му је дужност да брани отаџбину. Они који нису хтели ићи остали су, за време тог ратног треска и лома на граници отаџбине, у миру и тишини. Њима је изгледало паметније да се за време рата баве трговином, да буду неки државни лиферанти за ратне потребе, него да гину и просипају крв за одбрану земље.

Ко има права, ко има разлога да се љути? Ако би ко погрдама напао оне који су остали у земљи не бранећи отаџбину, знам добро да ће маса сва скочити и лупити пред тога што ставља тако дрска питања, овакав одговор:

— А што су они ишли? Ко их је терао да гину?! Били су луди, па ишли!

Тако, добре душе! Ко их је терао? Терала их на ту невољу, терала их је у смрт љубав према земљи.

— Е па, онда шта се љуте? — рећи ћете на то. Они су то радили зато што су тако хтели, зато што друкше нису могли, а тако исто и они су остали те трговали код својих кућа зато што су тако хтели и што ни они нису другојачије могли. Ако оно прво доноси част, славу, понос, ловор-венце и добро име, ово је друго донело новац, куће, имање, мир, здравље.

Има ли права онај што је за време рата трговао да тражи име витеза и да рече:

— Дајте и мени ловоров венац!

Витези ће да га погледају и да му одговоре:

— Натраг, фукаро, одступи кукавицо, зар имаш образа и на очи да нам изиђеш, а камоли још ти да тражиш ловоров венац! …

Имају ли право да му тако одговоре.

Потпуно право.

Сад да обрнемо и с друге стране.

Један ратник, услед дугог рата, материјално иосрнуо. Пропало му имање, живи бедно, у немаштини и, што вели Петефи:

Са издртог руха сија му колајна!

Има ли он права да оде сад онима што су за време рата стекли куће и злато лиферујући држави ратне потребе и да рече:

— Дајте ми хиљаду златника, јер сам пропао борећи се за отаџбину!

— Натраг! Ти си текао ловоров венац, понос и славу, ти си стекао колајну, и шта тражиш сад, хоћеш оно што ниси заслужио. Твој рад донео је теби славу, тако си сам хтео! Ти имаш славу и ловоров венац, а ми то немамо. Наш рад донео је нама куће и злато, а тако смо, опет, ми хтели. Шта је ко текао, то је и стекао. Ти имаш славу, ми имамо паре! Сваком своје! — тако ће му рећи ћифте.

А имају ли сад они право да тако кажу.

Потпуно право.

Те разлоге потпуно примам, али пођимо даље да узмем јачи пример.

Славан ратник. Њему припада заслуга за спас отаџбине, он је спаситељ свога народа, али он је спасавајући отаџбину изгубио једну ногу. Враћа се поносно натраг, спремљене тријумфалне капије, хиљадама грла кличе из захвалности: „Живео!“ На грудима му трепере ордени, а на глави ловор-венац.

Прође доба помпе и параде. Све је мирно, свак се у слободи, крвљу његовом и његових другова стеченој, предао послу. Ратника обузима туга, срце му хладно, он ноге нема; нашто му име и слава?! Има ли права сад тај човек да се љути? На кога ће се љутити ако, рецимо, баш то право има?!

Замислите да он ово чини. Мисли гледајући кроз отворен прозор на шеталиште:

— Ето, ове кукавице, ове ћифтаре, овај олош ког сам ја слободним учинио, ови гадови од људи имају ноге, шетају пакосно поред мене на обе своје здраве ноге, а ја, ја са толиким заслугама, са толиким врлинама, ја без ноге! Па зар је то право, зар да ја то равнодушно и мирно гледам. То нећу. Чекајте, подлаци и нељуди, кад немам ногу ја што ваљам, ја који сам отаџбину спасао, нећете, бели мајци, имати ни ви што вредите, ни ви што је ова земља имала штете од вас!

Тако, рецимо, размишља славни ратник, букти праведним гњевом и једнога дана, у раздражењу, узима пушку, стане крај отворена прозора, па пуца на сваког који туда прошета са здравим ногама. И, разуме се, гађа у десну ногу, јер њему је та нога одсечена.

Трешти пушка, човек се претури и закука.

— Шта то би? — пита маса.

— Шта то би? — грми осорно витез. — Сад ћу ја вама показати, подлаци једни; кад ја немам ноге, нећете је ни ви имати!

Опет трешти други метак, опет један падне погођен у десну ногу и закука.

И тако витез пробави дан. Ко год том улицом прође, пуца на њега и рани га у десну ногу. Сутрадан порани, као на неку канцеларијску дужност, и продужује свој посао.

Има ли он права да тако ради! — Нема, он то и не сме и не треба, нити права има.

Може ли држава њему дати ногу. Не може никада. Треба ли да држава донесе закон да сви људи те земље буду без десне ноге да би се задовољила правда и да се дâ сатисфакција славном витезу, да му се на тај начин дâ признање што је земљу ослободио. То држава не сме да чини. Али, у исто време, да ли држава има права, да ли сме и да ли треба овако да чини:

Да избере неколико ниткова и кукавица, па да их награди са по хиљаду златника, рецимо баш зато што су били мудри и опрезни да сачувају здраве ноге, јер најзад, резонује држава, што ће држави богаљи. За углед другима држава награђује ове мудре и опрезне што умедоше да не иду на рат и да своје ноге сачувају. И још да нареди тим кукавицама да шетају редовно поред витеза, да се пакосно плазе хромости витезовој и да му сиромашном пркосно показују своје кесе пуне злата.

То тек држава не сме да чини, то би било не неправда, него безумље.

Е, сад место рата хајде да замислимо политичку борбу и политичка страдања.

И та борба доноси тешких рана, тешког бола и горчине.

И, сад, шта мислите? Да ли се дешава да наша држава награди неког подлаца и кукавицу, који је умео да се очува и да не добије рану, јер је за време борбе срамно, али „мудро“, умео да утекне и да још шпијунира непријатељу за рачун.

Дешава се понекад, на жалост, да се и сада пакосно плазе праве кукавице хромом и храбром борцу.

Боли то горе него смртна рана, али тај бол може донети освету страшнију од пакла.

„Страдија“
3. април 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.