Краљ Александар по други пут међу Србима (4/23)
На улици се чује граја.
— Слушај, Саша, народ се побунио што су нас убили. Зар не чујеш како се цео Београд тресе.
Ове две душе се ућуташе и стадоше ослушкивати узвике што долазе с улице:
— Живела слобода!
— Живела!
— Живела наша војска!
— Смрт тиранији!
— Живео народ!
То су прво чули, ти усклици потресли су ваздух престонице српске.
— Саша, да ли се то на нас односи: живела слобода?
— Слобода не може да живи. Ја сам добро научио српски језик, и знам добро да та реч слобода означава мртву ствар. Устав, на пример, може да живи, али не дуго, његов је век најдужи неколико месеци, а најчешће се догађа да Устав који се данас роди, премине после неколико сати — објашњава Александар.
— Живела слобода!
— Живела! — опет одјекнуше громки гласови.
— Чудновато, тако што нисам чуо никад у животу! — прошапта Александар.
— Знаш шта, Саша, то сад сигурно прави народ нама изненађења. Ми смо измишљали непрестано изненађење за изненађењем, чудо за чудом, па се и народ одао на тај шпорт. Али сад видим да је и народ духовит! — вели Драга.
— Живела слобода!
— Живела!
— Будибокснама, откуд сад да се тако што измисли. Све до сада разумем, али то ми никако не иде у главу. Кад с балкона кажем:
— Драги народе, ја као носилац таковске идеје…
— Живео! — проломи се кроз ваздух.
— И краљица која ми донела спокојство…
— Живела краљица Српкиња! — опет проламају ваздух бурни усклици…
— А то спокојство — продужујем ја с балкона — ујемчено ми је највише и тиме што могу моме драгом народу јавити да ће ускоро добити престолонаследника, јер је милошћу Божијом, а по вољи народа, Њено Величанство у благословеном стању.
— Живео престолонаследник!
— Живео!
— Живело благословено стање!
— Живело стање!
— Ето, то разумем — продужује Александар, али откуд сад измислише:
— Живела слобода!
Да је народ умео и имао обичај да пише прокламације, он би без сумње ово изненађење, које даје као уздарје краљу за многа и многа изненађења која је од њега свакодневно добијао, овако објавио:
„Ја, Српски Народ, носилац великосрпске идеје, објављујем свом драгом Краљу Александру да ми је милошћу Божијом а вољом својом, осигуран мир и спокојство, те могу убудуће све своје старање употребити на добро Србије. Премилостиви Бог учинио је да сам од пре неколико месеца у благословеном стању и да ћу родити нашој Отаџбини давно очекивану ћерку што се зове Слобода. Ја ћу тада, драги Александре, укинути сва права твоја, јер ми то налаже љубав према Отаџбини.“
Ето, дакле, у чему је била ствар. Краљ је пpиређивао изненађења, а народ је спремао изненађења краљу. Краљ је измислио „благословено стање“ краљичино и објавио „своме драгом народу“ да ће добити наследиика престола, али драги народ, чекајући да га и то изненађење снађе, породи се пре краљице. Само, добричина народ није причао да је и он у благословеном стању и да ће на радост свог „драгог краља“ родити Слободу.
— Живела Слобода!
— Живела! — грме гласови.
— Живео народ!
— Живео!
— Чујеш ли? — упита краљица.
— Чујем.
— Цео Београд се весели, песма бруји на све стране, опет ће краљица.
— И то ме чуди — рече скрушено душа Александрова. — Зар и то није једно изненађење? Зар баш нема никога од толиких мојих пријатеља да дође и да пролије сузу над мртвим мојим телом? Ко је год дошао да види мртво тело моје и краљичино, гледао је презриво, с гнушањем, па чак и с радошћу што сам мртав. Нико ме не сажали, нико и не уздахну, а камоли да пролије сузу. Како је све оно било само притворство, лаж и обмана. Како је страшна и горка истина коју тек сад видим.
И Александар се стаде сећати свога рада у прошлости, сећао се свега до најмањих ситница. Сећао се и људи који су га окружавали, који су га храбрили на свако зло, који га умедоше обманути како је све мудро, добро и племенито што чини.
Ако укине Устав, Београд прекриле силне депутације, које му у име народа честитају на тако мудром и спасоносном кораку по земљу и народ.
Кад врати Устав, опет то исто, над се жени, тако исто, кад ствара преки суд, тако исто.
Кад објављује „благословено стање“ краљичино, опет депутације. Па оне силне колевке и разни поклони „краљици Српкињи“, томе анђелу милосрђа, и будућем наследнику престола српског. Изгледало је да се народ свију крајева Србије просто граби и утркује ко ће пре стићи на честитање краљу за сваки његов поступак и ко ће пре послати колевку будућем краљевићу.
„Народ (тога и тога) краја, прожет најдубљим осећањем неисказане радости што је премилостиви Вог излио своју милост на нашу земљу Србију, те је наша племенита и узвишена краљица Српкиња у благословеном стању, и што ће ускоро наш љубљени витешки краљ добити сина а наша земља наследника престола…“
Тако су отприлике почињали кад шаљу колевке.
Сада тек види да је све то било лажно удешено.
Он је лагао, народ исто тако. Само што је он лагао народ зато што је био такве природе и што су га на то соколили људи који су били око њега, а народ није лагао што је то хтео, што је у томе налазио задовољства, већ се то лагало по наредби полицијској.
Увек има доста људи слаба карактера и полиција је вешто употребљавала тај елеменат и њиме комендијашки одигравала улогу воље, одушевљења и одобравања народног.
Да је Александар објавио народу како је из виших државних разлога продао ћесару Београд, престоницу српску, и то за неколико гроша, полиција Александрова опет би послала тај елеменат у виду депутација из свију крајева Србије да се и на томе честита мудром владару.
Сад је тек душа Александрова почела назирати страшну горчину истине да је само онда било искрене речи кад се говорило:
— Не ваља управа земље. Србија пропада, народ стење под теретом реакционарних власти и под теретом дуга.
И душа Александрова се стресе.
— Саша, шта ли ће они чинити с оноликим колевкама? — упита краљица.
Краљ је ћутао занет у мислима које су му душу мучиле.
— Можда се варам? — рече за се — без сумње ће моји пријатељи изгинути због мене.
*
Дошло је било време да народ проговори, дошло је било време, што вели Иго, да из црних облака неправде и насиља, што су се били навукли над земљом Србијом, пукне гром правде божије. И тај гром је пукао и погодио Александра.
Народ је трпио, сносио и невољу, и муку, и тамницу, и прогонства, па је ћутком све то сносио и надао се да једном буде боље.
Али бољег није било, и народ је морао проговорити, морао је да гласом моћним и снажним, гласом грома, гласом правде вечне дâ израза своме дубоком болу.
Над рушевинама скрхана престола кривоклетног и блудног краља одјекнула је песма слободе, весеље целокупног народа.
*
Дошао је час поласка. Две ове душе које су задавале страх и трепет целој својој земљи и целом свом народу морају поћи на суд вечно праведног Бога.
Из оног густог црног облака што је окружио ове две душе, зашушта прво страшан глас:
— Александре и Драга, сад полазите пред вечног судију.
— Саша, Саша, ја се бојим, ја тамо не смем!
— Душо, не бој се, ти мене знаш. Ја сам посумњао у своје пријатеље, али су они сигурно сви изгинули бранећи нас, нас који смо их целог века обасипали частима, достојанствима, изгинули су без сумње сви они који су уживали с нама заједно кад је цео народ патио. Ако нас Бог не помилује, онда ћемо горе на небу образовати колонију и ја ћу, ма и у паклу, бити краљ наших Срба који су наши били. И тамо ћу имати јаку опозицију свију изгинулих и оних који пропатише под мојим ћирицама, али ја сам, душо, и навикао на опозицију. Ја ни на земљи нисам имао већину, па сам ипак могао владати. Тамо ће нас дочекати стари сват, „честита старина“. Он ће предводити депутацију свију наших присталица, и ја ћу и тамо бити краљ. А на земљи, у Србији, има их још којима не остаје ништа друго до да буду поданици моји на оном свету.
Кроз густи облак што је обмотао ове две душе просија пламени мач архистратига Архангела. Он стаде пред њих, пламени мач осветли мрачан простор светлошћу страшне вечне правде, и он очима, оним страшним очима што вечност гледају, проговори:
— Напред на суд вечног Бога!
Утом се појавише четири ђавола и четири анђела.
— Шта ћете ви? — упита анђеле небесне Архистратиг неба.
— Па ако смо потребни. Ову жену овде звали су анђео милосрђа! — рекоше они и показаше на Драгино тело.
Шуштање оног тамног облака као да се претвори у подругљив смех, а Архангел им рече:
— Ви нисте потребни.
— Мефистофело, они су твоји — рече он једном од четири демона који их предвођаше.
Мачем пламеним удари крст по ваздуху и ишчезе светитељ.
Онај црни облак се стеже јаче око њихових душа и крете их небесима, из облака одјекну страшан смех:
— Ха, ха, ха, ха, како се вози „анђео милосрђа“.
(Даље)
Па за чију отаџбину?
Било је у овој земљи свакојаких чуда, па ипак је интересантно чудо да се пре кратког времена појавило и чудо од новина што се зове За Отаџбину.
Видели смо и то чудо, читали, али поред свих чуда најгоре је чудо што се не зна никако за чију отаџбину ради тај лист. Таман једног дана помислимо према садржини да је то лист за јапанску отаџбину, кад не лези враже, а оно му сутра личи као да заступа Кинезе.
— Тхе, сад шта је, ту је — велимо ми, и слегнемо раменима — па и Кинези су људи, док тек то чудо од листа сутрадан се разџапало: — Енглеска, Енглеска хоће. Ми и Енглеска… Србијо, тешко теби док ми и Енглеска гукнемо. Ми смо се с Енглеском договорили…
Будибокснама. Ми опет стојимо запањени пред тим чудом од новина и опет се јавно мњење пита:
— Ама за чију је ово отаџбину? Данас изгледа да је лист неких Енглеза.
— Сигурно су Енглези! — заврши се нагађање, ал’ тек идући број поред Енглеске гурне у неке аустријске воде.
— Ој, хој! Шта је сад?
— Па није бре само Енглеска, видиш ли сад? — пита неко.
— Па сигурно енглеско-аустријски! — одговара му пријатељ нервозно, као човек који жели да се отараси глупа нагађања.
И збиља два-три дана то чудо изгледа да је за енглеско-аустријску отаџбину, и јавно мњење се с тим помири, к’о вели погодисмо за чију отаџбину, док се тек у идућем првом броју то чудо прокриви да уши пробије:
— И куку мени, куку, Александре, добро моје, а јаој нама јаднима без тебе! И јаој!
— О, Господе боже, шта им би сад? — опет се упропасти јавно мњење од чуда? Па чија је ово сад отаџбина? Да није Турака? О, о, будибокснама, ове се новине предомећу од сваке руке.
И тако се и дан-дањи погађа за чију је отаџбину то чудо од новина За Отаџбину. Лакше је погодити на конгену него погодити за чију је то отаџбину.
„Нови покрет“
16. фебруар 1906. године
(Из рубрике „Потера“)
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Сваком своје
Отаџбина је у опасности. Морало се ратовати.
У рат се није морало ићи већ је ишао који је хтео, ишао је онај који је осећао да му је дужност да брани отаџбину. Они који нису хтели ићи остали су, за време тог ратног треска и лома на граници отаџбине, у миру и тишини. Њима је изгледало паметније да се за време рата баве трговином, да буду неки државни лиферанти за ратне потребе, него да гину и просипају крв за одбрану земље.
Ко има права, ко има разлога да се љути? Ако би ко погрдама напао оне који су остали у земљи не бранећи отаџбину, знам добро да ће маса сва скочити и лупити пред тога што ставља тако дрска питања, овакав одговор:
— А што су они ишли? Ко их је терао да гину?! Били су луди, па ишли!
Тако, добре душе! Ко их је терао? Терала их на ту невољу, терала их је у смрт љубав према земљи.
— Е па, онда шта се љуте? — рећи ћете на то. Они су то радили зато што су тако хтели, зато што друкше нису могли, а тако исто и они су остали те трговали код својих кућа зато што су тако хтели и што ни они нису другојачије могли. Ако оно прво доноси част, славу, понос, ловор-венце и добро име, ово је друго донело новац, куће, имање, мир, здравље.
Има ли права онај што је за време рата трговао да тражи име витеза и да рече:
— Дајте и мени ловоров венац!
Витези ће да га погледају и да му одговоре:
— Натраг, фукаро, одступи кукавицо, зар имаш образа и на очи да нам изиђеш, а камоли још ти да тражиш ловоров венац! …
Имају ли право да му тако одговоре.
Потпуно право.
Сад да обрнемо и с друге стране.
Један ратник, услед дугог рата, материјално иосрнуо. Пропало му имање, живи бедно, у немаштини и, што вели Петефи:
Са издртог руха сија му колајна!
Има ли он права да оде сад онима што су за време рата стекли куће и злато лиферујући држави ратне потребе и да рече:
— Дајте ми хиљаду златника, јер сам пропао борећи се за отаџбину!
— Натраг! Ти си текао ловоров венац, понос и славу, ти си стекао колајну, и шта тражиш сад, хоћеш оно што ниси заслужио. Твој рад донео је теби славу, тако си сам хтео! Ти имаш славу и ловоров венац, а ми то немамо. Наш рад донео је нама куће и злато, а тако смо, опет, ми хтели. Шта је ко текао, то је и стекао. Ти имаш славу, ми имамо паре! Сваком своје! — тако ће му рећи ћифте.
А имају ли сад они право да тако кажу.
Потпуно право.
Те разлоге потпуно примам, али пођимо даље да узмем јачи пример.
Славан ратник. Њему припада заслуга за спас отаџбине, он је спаситељ свога народа, али он је спасавајући отаџбину изгубио једну ногу. Враћа се поносно натраг, спремљене тријумфалне капије, хиљадама грла кличе из захвалности: „Живео!“ На грудима му трепере ордени, а на глави ловор-венац.
Прође доба помпе и параде. Све је мирно, свак се у слободи, крвљу његовом и његових другова стеченој, предао послу. Ратника обузима туга, срце му хладно, он ноге нема; нашто му име и слава?! Има ли права сад тај човек да се љути? На кога ће се љутити ако, рецимо, баш то право има?!
Замислите да он ово чини. Мисли гледајући кроз отворен прозор на шеталиште:
— Ето, ове кукавице, ове ћифтаре, овај олош ког сам ја слободним учинио, ови гадови од људи имају ноге, шетају пакосно поред мене на обе своје здраве ноге, а ја, ја са толиким заслугама, са толиким врлинама, ја без ноге! Па зар је то право, зар да ја то равнодушно и мирно гледам. То нећу. Чекајте, подлаци и нељуди, кад немам ногу ја што ваљам, ја који сам отаџбину спасао, нећете, бели мајци, имати ни ви што вредите, ни ви што је ова земља имала штете од вас!
Тако, рецимо, размишља славни ратник, букти праведним гњевом и једнога дана, у раздражењу, узима пушку, стане крај отворена прозора, па пуца на сваког који туда прошета са здравим ногама. И, разуме се, гађа у десну ногу, јер њему је та нога одсечена.
Трешти пушка, човек се претури и закука.
— Шта то би? — пита маса.
— Шта то би? — грми осорно витез. — Сад ћу ја вама показати, подлаци једни; кад ја немам ноге, нећете је ни ви имати!
Опет трешти други метак, опет један падне погођен у десну ногу и закука.
И тако витез пробави дан. Ко год том улицом прође, пуца на њега и рани га у десну ногу. Сутрадан порани, као на неку канцеларијску дужност, и продужује свој посао.
Има ли он права да тако ради! — Нема, он то и не сме и не треба, нити права има.
Може ли држава њему дати ногу. Не може никада. Треба ли да држава донесе закон да сви људи те земље буду без десне ноге да би се задовољила правда и да се дâ сатисфакција славном витезу, да му се на тај начин дâ признање што је земљу ослободио. То држава не сме да чини. Али, у исто време, да ли држава има права, да ли сме и да ли треба овако да чини:
Да избере неколико ниткова и кукавица, па да их награди са по хиљаду златника, рецимо баш зато што су били мудри и опрезни да сачувају здраве ноге, јер најзад, резонује држава, што ће држави богаљи. За углед другима држава награђује ове мудре и опрезне што умедоше да не иду на рат и да своје ноге сачувају. И још да нареди тим кукавицама да шетају редовно поред витеза, да се пакосно плазе хромости витезовој и да му сиромашном пркосно показују своје кесе пуне злата.
То тек држава не сме да чини, то би било не неправда, него безумље.
Е, сад место рата хајде да замислимо политичку борбу и политичка страдања.
И та борба доноси тешких рана, тешког бола и горчине.
И, сад, шта мислите? Да ли се дешава да наша држава награди неког подлаца и кукавицу, који је умео да се очува и да не добије рану, јер је за време борбе срамно, али „мудро“, умео да утекне и да још шпијунира непријатељу за рачун.
Дешава се понекад, на жалост, да се и сада пакосно плазе праве кукавице хромом и храбром борцу.
Боли то горе него смртна рана, али тај бол може донети освету страшнију од пакла.
„Страдија“
3. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Опште право гласа
Гласало се за смрт краљева, гласало се за зечеве, гласало се да се страсти укину, гласало се за глуву и нему децу, гласало се за све на овоме свету, али се није гласало за што се данас гласа.
Парламентаризам. Земља уређена, али на ’артији, а оци отаџбине забринути. Цела земља упрла очи у њих, гледа шта ће они рећи, а оци отаџбине неми. Гласају, гласају, праве законе, благо овој земљи. Гласају за буџет, за зајам, за порез, за прирез од 40 од сто и најзад, кад већ немају шта да гласају, гласају за неке чудне ствари. Прешло им гласање у крв, па то ти је.
Земља мисли: они богзна како крупне послове свршавају, а они запели па гласају да ли је боље написати хрђав или рђав!
— Којешта! — рећи ће неко.
— Којешта, и ја мислим, али је министар полиције за хрђав, и довео је у питање свој опстанак. Ако скупштина не изгласа мимо сва граматичка правила хрђав, министар полиције пада. И сад настаде очајна, страшна борба. Нема ту више сељака и грађана, филолога и педагога. Сад је на реду прописна дисциплина, сад мора гласати уједно и филолог и сељак, нема сад ту граматике и њених правила. Промозга филолог по богу и души и прохесапи да је правилно хрђав, али кад је хрђав, бестрага му глава! Како хоћеш, брате мили, само нека је једанпут мир и ред.
Елем, хрђав! Ко сме сада мимо народно пре[д]ставништво писати рђав?! Деде да га видимо који је тај.
Наше скупштине све могу. Једним решењем донеше одлуку да се једна историјска личност зове Велики, и цео народ на то грмну „Велики“! Дижу се споменици, приређују концерти, скупља одбор дама, све за тог „Великог“, заслужног Србина. Е, али да наша скупштина решава сем зоолошких и историјских питања и граматичка, томе се нико није надао.
Не ваља ово, не ваља оно, не ваља нигде ништа сви смо очи упрли у Скупштину, а народно представништво прави кризе и гласа да ли је правилније хрђав или рђав.
— Тааа-ко! Е, то вам вреди! Дакле, ви другог посла немате, само још то да изгласате, и Србија је срећна.
Ништа ме неће зачудити ако једног дана прочитам овакву интерпелацију:
Господину Министру просвете.
Ми доле потписани народни посланици питамо господина Министра просвете следеће:
- У нашем народу је глад и невоља, а у том времену кад је гладна година, именица коњ мења се још једнако по првој врсти.
- Питамо господина Министра: зна ли он да се та именица још једнако мења по првој врсти на штету ове наше напаћене отаџбине?
- Мисли ли Министар укидати ту именицу у интересу штедње?
- Зашто та именица није досад за толике векове преведена у какву другу врсту, или што најзад није, ако је заслужна, аванзовала у глаголе, а ако није заслужна, зашто уопште није отпуштена из државне службе.
Народни посланици
„Страдија“
6. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
То је народ
— Ко је тај што вели да у овој земљи није добро? Који год каже да у овој земљи није добро, да ми не радимо као што треба, тај није пријатељ народа, тај је издајник Отаџбине! — развика се једног дана љутито данашња влада Цинцар-Марковићева.
— Ја! — одговори неки силан глас, који личаше на грмљавину.
— Ко си ти, безумниче, зар то смеш рећи?! Ти ниси пријатељ народа, ти си издајник Отаџбине, ти заслужујеш презрење и клетву народну. Ти си сплеткаш! Ти си један од оних смутљивих елемената који жели да се вода замути, па да у мутној води рибу ловиш! Ти због гадних амбиција сметаш поштеном нашем народу, сметаш срећи народној. Зар цео народ слави бога што ми дођосмо да га усрећимо, зар цео народ задовољан нашим честитим радом, а ти се нађе да то поричеш. Знамо те, смутљивче, ти хоћеш преврат, хоћеш министарски положај, али то народ неће. Сметаш поштеном Брзаку, Пери Тодоровићу и другим искреним пријатељима народа, који раде на томе да се прилике у нашој Отаџбини среде. Народу су добре власти, мали порез, добар устав, одлични закони, а теби то не ваља. Народ жели само да слуша, њему су и ћефови закон, народ неће изборе, народ неће слободу збора и договора, народ хоће једном мира од таквих опасних елемената и смутљиваца! Ко си ти! Говори: ко си ти, плаћена ситна душице! Сит је народ таквих. Говори: ко си ти!
— Ја сам НАРОД! — беше одговор и глас одјекну као страховита грмљавина и проломи се одјек у даљини.
И Одјек понови:
— Нааарооод!
„Одјек“
19. јануар 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 