Tag Archive | Medalja

Сваком своје

Отаџбина је у опасности. Морало се ратовати.

У рат се није морало ићи већ је ишао који је хтео, ишао је онај који је осећао да му је дужност да брани отаџбину. Они који нису хтели ићи остали су, за време тог ратног треска и лома на граници отаџбине, у миру и тишини. Њима је изгледало паметније да се за време рата баве трговином, да буду неки државни лиферанти за ратне потребе, него да гину и просипају крв за одбрану земље.

Ко има права, ко има разлога да се љути? Ако би ко погрдама напао оне који су остали у земљи не бранећи отаџбину, знам добро да ће маса сва скочити и лупити пред тога што ставља тако дрска питања, овакав одговор:

— А што су они ишли? Ко их је терао да гину?! Били су луди, па ишли!

Тако, добре душе! Ко их је терао? Терала их на ту невољу, терала их је у смрт љубав према земљи.

— Е па, онда шта се љуте? — рећи ћете на то. Они су то радили зато што су тако хтели, зато што друкше нису могли, а тако исто и они су остали те трговали код својих кућа зато што су тако хтели и што ни они нису другојачије могли. Ако оно прво доноси част, славу, понос, ловор-венце и добро име, ово је друго донело новац, куће, имање, мир, здравље.

Има ли права онај што је за време рата трговао да тражи име витеза и да рече:

— Дајте и мени ловоров венац!

Витези ће да га погледају и да му одговоре:

— Натраг, фукаро, одступи кукавицо, зар имаш образа и на очи да нам изиђеш, а камоли још ти да тражиш ловоров венац! …

Имају ли право да му тако одговоре.

Потпуно право.

Сад да обрнемо и с друге стране.

Један ратник, услед дугог рата, материјално иосрнуо. Пропало му имање, живи бедно, у немаштини и, што вели Петефи:

Са издртог руха сија му колајна!

Има ли он права да оде сад онима што су за време рата стекли куће и злато лиферујући држави ратне потребе и да рече:

— Дајте ми хиљаду златника, јер сам пропао борећи се за отаџбину!

— Натраг! Ти си текао ловоров венац, понос и славу, ти си стекао колајну, и шта тражиш сад, хоћеш оно што ниси заслужио. Твој рад донео је теби славу, тако си сам хтео! Ти имаш славу и ловоров венац, а ми то немамо. Наш рад донео је нама куће и злато, а тако смо, опет, ми хтели. Шта је ко текао, то је и стекао. Ти имаш славу, ми имамо паре! Сваком своје! — тако ће му рећи ћифте.

А имају ли сад они право да тако кажу.

Потпуно право.

Те разлоге потпуно примам, али пођимо даље да узмем јачи пример.

Славан ратник. Њему припада заслуга за спас отаџбине, он је спаситељ свога народа, али он је спасавајући отаџбину изгубио једну ногу. Враћа се поносно натраг, спремљене тријумфалне капије, хиљадама грла кличе из захвалности: „Живео!“ На грудима му трепере ордени, а на глави ловор-венац.

Прође доба помпе и параде. Све је мирно, свак се у слободи, крвљу његовом и његових другова стеченој, предао послу. Ратника обузима туга, срце му хладно, он ноге нема; нашто му име и слава?! Има ли права сад тај човек да се љути? На кога ће се љутити ако, рецимо, баш то право има?!

Замислите да он ово чини. Мисли гледајући кроз отворен прозор на шеталиште:

— Ето, ове кукавице, ове ћифтаре, овај олош ког сам ја слободним учинио, ови гадови од људи имају ноге, шетају пакосно поред мене на обе своје здраве ноге, а ја, ја са толиким заслугама, са толиким врлинама, ја без ноге! Па зар је то право, зар да ја то равнодушно и мирно гледам. То нећу. Чекајте, подлаци и нељуди, кад немам ногу ја што ваљам, ја који сам отаџбину спасао, нећете, бели мајци, имати ни ви што вредите, ни ви што је ова земља имала штете од вас!

Тако, рецимо, размишља славни ратник, букти праведним гњевом и једнога дана, у раздражењу, узима пушку, стане крај отворена прозора, па пуца на сваког који туда прошета са здравим ногама. И, разуме се, гађа у десну ногу, јер њему је та нога одсечена.

Трешти пушка, човек се претури и закука.

— Шта то би? — пита маса.

— Шта то би? — грми осорно витез. — Сад ћу ја вама показати, подлаци једни; кад ја немам ноге, нећете је ни ви имати!

Опет трешти други метак, опет један падне погођен у десну ногу и закука.

И тако витез пробави дан. Ко год том улицом прође, пуца на њега и рани га у десну ногу. Сутрадан порани, као на неку канцеларијску дужност, и продужује свој посао.

Има ли он права да тако ради! — Нема, он то и не сме и не треба, нити права има.

Може ли држава њему дати ногу. Не може никада. Треба ли да држава донесе закон да сви људи те земље буду без десне ноге да би се задовољила правда и да се дâ сатисфакција славном витезу, да му се на тај начин дâ признање што је земљу ослободио. То држава не сме да чини. Али, у исто време, да ли држава има права, да ли сме и да ли треба овако да чини:

Да избере неколико ниткова и кукавица, па да их награди са по хиљаду златника, рецимо баш зато што су били мудри и опрезни да сачувају здраве ноге, јер најзад, резонује држава, што ће држави богаљи. За углед другима држава награђује ове мудре и опрезне што умедоше да не иду на рат и да своје ноге сачувају. И још да нареди тим кукавицама да шетају редовно поред витеза, да се пакосно плазе хромости витезовој и да му сиромашном пркосно показују своје кесе пуне злата.

То тек држава не сме да чини, то би било не неправда, него безумље.

Е, сад место рата хајде да замислимо политичку борбу и политичка страдања.

И та борба доноси тешких рана, тешког бола и горчине.

И, сад, шта мислите? Да ли се дешава да наша држава награди неког подлаца и кукавицу, који је умео да се очува и да не добије рану, јер је за време борбе срамно, али „мудро“, умео да утекне и да још шпијунира непријатељу за рачун.

Дешава се понекад, на жалост, да се и сада пакосно плазе праве кукавице хромом и храбром борцу.

Боли то горе него смртна рана, али тај бол може донети освету страшнију од пакла.

„Страдија“
3. април 1905. године

Одликовање

Оно мало неодликована света у Србији мисли да је богзна какво задовољство прикачити орден на груди, или се свакодневно прсити са каквом розетном и орденском значком.

Али није то баш тако дивно. Кад човек добије орден, тек тада се обзире око себе и гледа ко још носи тај орден тог истог степена. Гледа човек у каквом је друштву. И кад добро разгледа и размисли, онда се грдно разочара, озлоједи се, и место задовољства, изгуби вољу и на орден и на живот. Иде кући суморан, затвара орден у фиоку да га никако више не види очима.

Замислите, рецимо, овакву сцену.

Човек метнуо на груди орден за књижевне заслуге, шепури се и кокори мислећи у себи: „Е, вала, овај бар орден не добија сваки. Ово је бар стечено трудом и радом. Треба и бити поносит на овакво одликовање!“ Улазите гордо у ресторацију на чашу пива, а унапред уживате како ће се келнер збунити пред вашим отечественим лицем. Келнер равнодушан, није му нимало необично да виђа „важне и заслужне људе наше отаџбине.“ Њих је бар Србија пуна. Ваша се радост помути, а понос почиње малаксавати. Гледате по ме’ани, кад ал’ пуно „заслужних“. Још вас теши мисао да тог ордена нема, он је бар редак. Кад одједном се врата отворе, а улази непознат човек у црном оделу, на глави му цилиндер, на ногама лаковане ципеле, а груди краси, ни мање ни више, већ орден за књижевне заслуге.

— Но, како ја овога не знам — мисли јадни књижевник и прибира мисли да би се опоменуо свога непознатог колеге.

Онај седе надувено, гледа све око себе с висине, преко рамена.

Књижевник прилази и представља се као колега, наглашујући да обојица носе исте ордене и како треба да се изближе познаду.

— Мило ми је, господине, изволите сести! — вели онај надувено.

— Господин пише?! — пита књижевник.

— Да!

— Романе?

— Не!

— Песме?

— Боже сачувај, то ми тек треба!

— Бавите се науком?

— Немам за то времена.

— Па шта пишете?

— Извештаје, господине!

— За Академију?

— Не, за полицију.

— Чудновато!

— Мене чуде ваша питања, господине!

— Ја питам због ордена.

— А, због ордена, јест ја чиним услуге српској држави.

— Молим за ваше име!

Он каза име.

— Дакле, ви, велите, пишете извештаје за полицију?

— Јест, ја се цео дан бавим у Београду, а само преноћим у Земуну, па се рано изјутра враћам у Београд и подносим своје извештаје полицији из Аустро-Угарске.

— Ви шпијунирате другим речима?!

— Тако нешто.

— Па како ви знате ствари из Аустро-Угарске кад сте по цео дан у Београду.

— То ми је важније, господине, јер ја примам плату и тамо да њима доставим ствари из Београда. Могу да вршим обе дужности.

— А, па ви сте за тако дивне услуге одликовани орденом за књижевне заслуге?!

— Да, господине, тако је!

— Пардон, а ја сам мислио да ви пишете и радите на књижевности, или на науци. Збогом, господине, — вели разочарани књижевник.

— О молим, молим! — вели непознати и клања се љубазно.

Свршено и с поносом и са радошћу.

Али сад, после тога долази друга ствар, долази да се чаша горчине докраја попије.

Дошао први и сиромах књижевник иде да прими плату.

Дошли и други чиновници, неодликовани, „незаслужни“ за отаџбину.

Благајник сваком срачунао: „За порез, за Управу фонда, за редовни улог, обустава, за депешу, прилог манастиру…“ итд. Имате још толико и толико. Дође ред и на „одликовано лице“. И њему исти одбици као и другима, и сем тога „за орденску таксу“, рецимо, 32 динара.

— Но хвала лепо — мисли сиромах књижевник: Дакле, сад остајем без гроша, а пекару и млекаџији не могу платити.

— Да частиш, браво! — вичу остали.

— Ви имате рачуна да частите, јер имате 32 динара више у џепу.

Па реците сад да то није дивна почаст, зар је то мало задовољство бити на овако диван начин кажњен новчано.

Бежите, читаоци, од оваквих „отачествених заслуга“ и овакве почасти.

„Страдија“
3. март 1905. године