Tag Archive | Šićardžija

Радикалној демократији (3/3)

(Претходни део)

VI

Ти људи који су упадали у Радикалну странку увек најактивније, најжешће само онда кад је то требало лично њиховим циљевима, кад се то рентирало само њиховој кеси, класи или положају и који су се вешто повлачили и прикривали чим је било и најмање сумње да ће им радикализам донети ма и најмање штете. То су људи који се увек пре одричу и убеђења, и начела, и морала, и поштења, него шестог јела на њиховој трпези. То су они нездрави елементи који су највећа опасност у једној странци. И што је, готово рећи, по правилу бивало у Радикалној странци да људи те врсте најчешће бивају најјачи, најчешће они неким подземним, неким волшебним и невидљивим путовима уносе забуну и стварају пометње у странци. А сви они поштени, који увиђају, који осећају сву незгоду, не знају откуда зло долази, откуда је застој и пометња. Наши политичари обично врљају и обрћу се на сто страна, премишљају од сваке руке, траже узроке застоју рада по целоме свету „од истока паке до запада“ и не виде оно што је баш међу њима, пред њима и око њих. Они гледају лица која одобравају, људе који вичу: живела демократија, удружују се и пријатеље с њима као с најбољим и личним пријатељима, а ни у сну не сањају да баш зло отуда долази, да су ти људи криви за свако зло и пометњу која се деси у политици.

Тих елемената навукло се врло много и у једно и у друго крило поцепане радикалне странке, и због њих, којих је и у врховима и у позадини, не може никако бити правилна рада, јер они, хтели не хтели, ради себе, ради својих личних планова, не смеју седети скрштених руку и мирно гледати заједнички рад спојене и уједињење Радикалне странке, којим би се једино и могло учинити нешто. Они и сами знају, они нису глупи да не виде да би тај и такав удружен рад донео велике користи земљи и народу, али њима није ни до земље ни до народа, они одиста и искључиво и живе само себе ради и интереса својих ради. Они су од оне врсте људи који веле: Где је мени добро, ту ми је и отаџбина. Све остало може се претурити, све може пропасти, све изгинути, шта се то саможивца тиче. Зар радикална странка није имала и нема непрестано људи који никад нису ни једну длаку с главе изгубили за ту странку, људи који су се само умели улагивати добричинама првацима, додворити ручковима, гозбама и вечерама, који су цела века увек у добро доба радикалне странке умели систематски експлоатисати само за се и своју кућу пријатељство првака, а који су у доба сваке реакције „гледали свој посао“, јер „нема с ким да се ради“. Или зар нема много ћифтара који су на каквој радикалној забави, и то онда кад је радикална странка бивала на влади, приложили за партијски орган пет динара или банку, за њу се зеленашки наплатили у својој околини, и онда гледају преко рамена искреног ваљаног човека који је дао или цело имање, или толике године службе, или сахранио целу своју будућност за странку и за њена начела. И они се још цинички смеју баш тима који све жртвоваше, који су остали без ичега, који због поштених убеђења изгубише средства за живот.

Зар се не дешава у Радикалној странци да за једну ноћ никну радикали? Као што се дешавају чуда у фантастичним источним причама: да се за дан посади лоза, да одрасте, да узри, да се обере плод, да се измуља вино и да се донесе цару да пије, тако исто је бивало волшебија да се накалеми заклети непријатељ радикализма или да се у политичко земљиште посади прва непозната политичка личност и да та личност за ноћ буде политички редов, каплар, и редом брзо пређе све политичке чинове и у зору је политички генерал и првак у странци.

Зар није било да је у Радикалној странци неко за врло мало услуга што је учинио некад странци, грешио врло много, и кад год греши, држао да има права да греши?

Зар Радикална странка не пати од родбинских веза, зар се ретко дешава да каква тетка или стрина, или овај и онај да положај заклетом непријатељу радикала, који их исто тако гони и дави као што је то и раније радио, те се тиме деморалише све што је поштено у странци?

VII

У Радикалној странци било је људи који су се вештим глумовањем, лепом косом, слатким манирима и поглавито популарношћу код лепог пола, који најчешће земљом и влада, умели, могли и успели да постану идоли јавног нашег мњења. А код нас у Србији то је лако, јер код нас у Србији и сулуди и глупаци са неколико суманутих испада постају славни, постају предметом општег разговора, опште пажње, па често и витези дана.

И такви људи били су врло важан елеменат који су сметали напретку поштеног покрета радикалне демократије, управо то су били најопаснији људи. Они су били само за то да за своју популарност експлоатишу најсимпатичније моменте, да целокупну трагедију народног страдања изигравају пред масом, да масу уза се придобију и да масу, да народ после употребе против исте те масе, против истог тог народа.

Радикална демократијо, ваљда си добила једва једном искуство, ваљда си колико-толико сазрела да видиш суштину ствари. Доста је било и лутања и лакомислености, доста је земља пљескала политичким глумцима.

Је л’ ти ово није јасно? … Видим да није! Чекај да ти боље објасним!

Имамо скромна, поштена и искрена човека. Њега нико не зна, он се не рекламира, он не тражи ни помпе, ни славе, ни параде, нема ни ситиих ни крупних амбиција, не распињу га жеље за влашћу, већ живи животом обична поштена човека. Али дође моменат да се неко дрзне, па ма ко то био те удари на уређења политичка, на честитости и поштење тога човека који је далеко од славе политичке и он забачен негде у свом скривеном куту врлине, у доба кад се на све стране размећу само политички пајаци, погине, распне се на крст за мисли и убеђења своја и племенитом крвљу својом започети свој поштен рад.

И шта мислиш, радакална демократијо, да ли он, примером и страдањем својим импонује маси? Зар се не сећаш, зар ниси демократијо, очи ти испале, гледала хиљаде примера да такве случајеве, да те поштене борце, да та идеална страдања екоплоатишу политички глумци?

На гроб палог витеза, на гроб човека који животом плаћа политичка убеђења долази политички глумац, долази да масу завара, и маса се редовно пуштала да буде заварана.

Политички глумац уме да над самим мртвим телом тог симпатичног, омиљеног човека, који на тако идеалан начин гине, експлоатише све у своју корист. Он се први ту нађе, вешто се учини да плаче, да рида, да жали великог покојника, грува се у груди, чупа косе, представља, игра улогу очајника; излази пред масу и над мртвачким одром почиње главну улогу. Ту држи говор. Свет га гледа. Он разбарушио косу, удесио позу као на позорници, вежбао се да му глас трепери болом (кога он у ствари и не осећа) и почиње:

„Тужни зборе!

„Ево још једне жртве, ево племенита човека, ево борца за идеале где мртав лежи. Ова уста из којих је истина, из којих су излазиле само речи поштених убеђења, та уста из којих је сваки невољник могао чути само утеху, непријатељима слободе та уста беху јерихонска труба, која је наговештавала смрт тиранији.“

Ту глумац забаци косу, уздрхти јаче гласом, начини се да га је бол свладао, обори главу, тужно уздахне, погледа лепи пол, па рекне:

— Народе, ја с тобом плачем…

А народ?

О, јадни народе, ти заборавиш пред том вештом глумачком игром оног племенитог човека, па место да озбиљно заплачеш за правим браниоцем твојих права, а теби се допадне представа и сумануто викнеш лажљивом политичком глумцу:

— Живео! — и то над мртвачким одром палог витеза за поштена начела.

Представе си ти волео, јадни народе, али сутра ћу ти тек рећи куд воде људи са тим политичким пајацлуком.

(Крај)

Радикалној демократији (2/3)

(Претходни део)

III

Кад се добро проуче мотиви који су кретали кроз векове толике ускоке да губе главе за слободе, кад се види и зна да је и онај страховити први устанак године 1804. био само продужење те борбе у ширем и јачем облику, онда данашње прилике политичке и најскорија политичка борба могу се оценити тачно и правилно. Тада се, кад се све то има на уму, може разумети што је одмах у почетку свога покрета радикална демократија придобила уз своју заставу толико бораца, готових да гину за убеђење, да гину за поштена права потиштена народа. Та борба није нова, том борбом није наш народ тражио ништа друго него исто оно што је вековима тражио, а излагао се истим опасностима, готов на све жртве, како је кроз векове научио. Деца су се рађала нроз дуге векове робовања и сисала млеко мајчино, отхрањивала се тим светим пићем српске мајке, те мајке коју је задахнула сва свежина народних идеала, која је и сама однијана уз звуке гусала, однегована песмом народне свете туге, народног бола и жудње за слободом.

То су биле мајке и млеко тих матера заиста је било рајско пиће, свето и узвишено. Док су Српчад дојила такво млеко, Срби су имали људе, имали су кроз векове борце који су могли увек за добро народа, за слободе земље погледати смрти у очи. О, када би само данашње мајке могле појмити и разумети значај мајке, кад би оне само могле и назрети шта мушко чедо њихово посиса с млеком материним, колико значаја по срећу земље има материна песма којом се успављивали и будили сви витези слободе народне, онда би много и много другојачије изгледале данашње прилике у земљи. Али данас тога немамо, данас пре имамо свега него што мајке имамо. Њих нарочито немамо овде у Београду, у овој лудници од чаршије, која на жалост намеће сулуде моде целој земљи Србији. Ми сада у ово доба шарлатански врљамо и лутамо, ми сви осећамо да нам није добро, осећамо тежину прилика, па се вечно кавжимо, бијемо и свађамо око тога да пронађемо кривице, да видимо где је извор зла. Крив је био Милан, крив нам за недаће Александар, крива нам јаловица Драга, криви нам завереници, кад већ увек нама радикалима због наше лудости и назаренства мора неко бити крив. Ми у том врљању и тражењу узрока зла дођосмо и до топова, и цела земља, опојена заблудом, дође до убеђења да нам само још топови фале, па да земља буде срећна. Топови, топови! Кад видимо и осећамо да нам није добро, а не знамо откуда нас зло бије, ми онда мислимо да ћемо пуцањем из топова решити питање, да ће се зло наше домаће поплашити од наше пуцњаве па побећи некуд далеко, далеко од нас главом без обзира. У овом случају ми заиста личимо на мало дете, које ништа не зна, које не уме да се помогне, које уме само да плаче и да дреком, која му, да није око њега свесних, ништа не би помогла да од себе отклони незгоду која га мучи.

Добро је имати и топове, али пре него што имамо добре топове, нама су потребне добре мајке. И свима онима који мисле да су све и свја учинили кад викну:

— Топове дајте, топови нам требају! — ја бих одговорио:

— Мајке нам дајте, а не топове! Прво мајке, па топове, јер су нам залуду топови ако мајке не одоје синове да гину на топу, као што је гинуо Рајић у устанку.

Београд, та суманута варош која Србији даје мигове за политичко зло и добро, најчешће зло чини, јер Београд може имати и пушке и топове и прангије, али, на жалост, мајке нема. Београд има даме, има каћиперке, има, што се вели, „начитане женске“, има патронесе и добротворке, има жена што иду у клубове и воде политику, има их што воде литерарне препирке, има госпођа и журова где се гадно и одвратно оговара или се гледа судбина с асталчићима помоћу духова. Београд има сујетне жене што мужеве гурају на зло ради свилених хаљина и помодних шешира; има сплетки високих дама које кабинете министарске обаљују, али јадни наш Београд нема мајке.

Место млека материна, место да Српчад одајају српским мајчиним млеком, којим су одојени Обилићи и Југовићи, у Београду се одајају крављим млеком; место сисе материне имамо цуцле, или Српчад задоје Маџарице и последње блуднице! Место песме материне која витезе ствара, Српче слуша развратна ашиковања својих дадиља; и то је основ домаћег васпитања овог бедног колена што на жалост Србије ниче у лудом Београду, а та ће деца доцније владати и управљати с пуно виших државних разлога још јаднијом нашом Србијом.

IV

Борба радикалне демократије, а то значи борба потиштеног народа коме су одузета права човека, а на њега сваљен сав терет, сва мука народа који је морао чак и знојем, крвавим и мучним знојем, плаћати угњетаче своје није нова борба; та борба добила је само ново име, а име те исте борбе за права и слободе народне мењало се вековима. Исти мотиви који су кретали на борбу радикалну демократију, кретали су и борце нашег првог устанка, кретали и оне ускоке, који нису умели покретањем листова да траже слободе већ су то тражили мачем и пушком. Што вели Његош:

Пâс свакоји своје бреме носи,
Нове нужде рађу нове силе,
Дјеиствија напрежу духове,
Стјесненија сламају громове…
Удар нађе искру у камену
Без њега би у кам очајала.

И заиста свако време, сваки појас имао је своје муке, своју невољу, своје људе, своју борбу. Онако како се бори данас, није се могло борити пре пет стотина година, јер тај начин није био за то време.

Цар Лазар је морао да иде у бој, ту се морало да гине, Косово је морало постати крваво разбојиште, морало је постати велика гробница у коју Србија сахрани најбоље, најплеменитије синове своје, које уплакана Слобода народна и виле, српске посестриме племенитих витезова, отпратише до вечне куће. Тада, у то доба, није могло бити говора о покретању листа у коме би се доказивала права потиштених Срба и варварство турско. Место какве редакције у којој би био главни уредник Милош Обилић, власник цар Лазар, а редакциони одбор девет Југовића, Мусић Стеван, Косанчић Иван и Топлица Милан, морао се бирати други пут. Место уводног чланка, којим ми данас водимо борбу после толико година, Милош је морао да ради друго нешто. И он је написао уводни чланак, ал’ не пером и не мастилом, његов уводни чланак је написан мачем и тиранском крвљу, он је место уводног чланка распорио Мурата усред турског табора, усред његове свеколике војске. Стари Југ-Богдан са својих девет Јутовића нису могли бити репортери, нису могли доносити извештаје из Прес-бироа о страној политици, нити су могли писати преглед стране штампе, већ су оставили господство дома свога и пошли на Косово.

На граду се отвори капија,
И изиђе војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу,
На алату, вас у чисту злату.
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златпе ките висе,
Те куцкају Бошка по плећима.
Примиче се царица Милица
Руке склопи брату око врата,
А ухвати за узду алата.
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклонио…“

Не враћа се Бошко, то је била искрена и поштена борба тога доба, где се за убеђење гинуло. Како је велико, свето и узвишено све што се из племенитих поштених идеала чини, па макар ту борбу водио племић са златним токама, или доцније у устанку „голи синови“ и сиротиња раја.

Југовић Бошко, и као он и сви Југовићи, одговара сестри:

„Иди, сестро, на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руку крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац,
Да ми рече дружина остала:
„Гле страшљивца Бошка Југовића,
Он не смједе на Косово поћи,
За крст часни крвцу прољевати,
За крст часни и слободу златну,
И за вјеру с браћом умријети.“

V

Радикална странка је, иако, дакле, имађаше, као што смо раније напоменули, крвав, страшан и језовит пут, и могла тако брзо ухватити дубока корена у народу, што је народ српски вековима навикнут већ на борбу којом је тражио од угњетача потиштена права и слободе своје, те тако је радикална странка са својим начелима и својим захтевима дошла као продужење борбе.

Власницима и угњетачима није никако ишло у рачун да се начела Радикалне странке шире у народ, те је између власника и људи прикупљених око заставе народних права и слобода настала страшна и очајна борба. И гоњење и глобљење и прогонства и влажне тамнице са оковима и лисицама, и мучење глађу и жеђу, па чак пушкарање и убијање од стране тиранских власти, све то није могло успети да идеје и начела Радикалне странке не бујају све јаче и јаче. И та убеђења, преливена крвљу најбољих својих заступника, постадоше страшило ондашњим опасним власницима; пред Радикалном странком задрхта и сам краљ Милан.

Ако је у тој борби бивало да се борац и смори, ако стукне мало натраг, ако се каткада у љутоме окршају и занија застава радикалних начела, пристизали су одмах одморнији, свежи борци, млађи, које није дуга борба заморила, или су чак и први пут ступали у тај страшни бојни ланац.

Дакле, никакав притисак, нијаква сила није могла застрашити масу храбрих бораца за слободе; сва гоњења су само више и више челичила борце.

*

Радикална странка на крају крајева је победила и једва једном се дочека да се дахне душом, дочека се први пут да радикална демократија одрешених руку, несметана ничим, изводи своје теорије, остварује своје идеале, да усрећи земљу и да створи благостање у народу.

Али Радикална странка, која се опростила и Милана и Александра и Драге и Луњевица и свију крвних њених непријатеља, који су је гонили и који су јој и могли сметати и сметали јој, има сада кад највише и може и треба да ради највећег и најопаснијег непријатеља, а тај је опаки и страшни непријатељ њен у самој странци.

То је онај разорни елеменат који се стварао у странци овда-онда, то су они људи који су са идејама Радикалне странке трговали као с јарећом кожом. Ти су људи упадали у доба кад се Радикалној странци мало срећа осме’не и с највише дреке и галаме гурали се мимо боље, тражили да им се чини, кукали да уши пробију како су они највише гоњени и упропаштени за радикална убеђења. И напредовали су и чињено им, али су они увек умели да осете опасност, увек су, чим се над Радикалном странком навуче ма и најмањи облак, одмах умели да се лагано, постепено повуку и то мотивишу слабим здрављем, домаћим неприликама и већ уобичајеним разним правдањима. И они тако повучени, сигурни за своју главу и за своја леђа, гледају поиздаље из скровитог кутка, меркају прилику, посматрају и чекају овоје време. Чим се развијала ратна застава Радикалне странке, кад труба радикалне демократије одјекне широм земље позивљући све борце да се купе под ратну заставу и кад се започне бој променљиве ратне среће, онда ту нема ниједног шићарџије, из бојног строја они беже, они ће прићи победитељу.

И чим се деси да се у радикалном табору захори радостан усклик, после силних страшних јуриша и ратних мука:

— Ура, победа је наша! Живела слобода!

Тада одједном као да из земље поникну ти одвратни људи и одмах се стану суманутом енергијом тискати међу прве редове, а њихови се гласови највише чују, они најватреније, најсилније вичу да већ и промукну:

— Ми смо победили, доле са тиранијом, живела слобода!

Тада они јуре бесомучно по зборовима, држе ватрене говоре, пишу дописе, пишу чланке пуне слободоумља…

Тај елеменат био је и у последњим данима страшне Александрове реакције притуљен, прикривен, изгледало је да и не постоји, али он је био жив и чекао је згоду гледајући са стране из сигурног положаја шта ће бити с радикалном демократијом. Ради боље сигурности ту је било и изјава и усменог и писменог одрицања од Радикалне странке било тајним било јавним путем.

(Даље)

Радикалној демократији (1/3)

I

Криза је свршена, место самосталне демократије долазе стари радикали.

Сви могући полтрони обрћу фронт. Многи од оних који су до јуче на сва уста хвалили млађе радикале сада имају обрнуту улогу: да се деру док не промукну хвалећи старије радикале. Посматрајте само људе на улици, посматрајте господу у отменој ме’ани, посматрајте је у најзабаченијој крчми, па ћете видети једну страхоту. Видећете оне који су до јуче били у централи самосталаца како најјаче протестују кад их ко тим именом назове, јер они су дошли ту само ради ћара, а у искреној и чистој политици ћара нити има нити га може бити.

Радикална странка радила је грчевито и ужурбано у добрим данима за се и за своја убеђења, за своја начела, и та начела била су светиња све донде докле Радикалној странци не дођоше бољи дани.

Оснивање Радикалне странке било је доба идеалног покрета. Ко је ту ушао, ко је ту ступио, само је могао очекивати зло за се и за целу своју породицу. Тада је било доба узвишене, идеалне и свете борбе, и та борба само је дала жртве, само је послала на губилиште најбоље синове своје земље. Тада, у то доба, око идеја и идеала демократије није се ни смео скупљати олош, нису се ни смели око онако страшне заставе Светозара Марковића искупљати шићарџије. Време је прошло, борба је била и крвава и страшна и та страховита борба која је заљуљала целокупан државни организам који је силином снаге после петвековног робовања избио из колосека ток друштвеног живота, малаксала је чим је главни мотор престао да дејствује. Светозар Марковић је умро, умро млад по годинама, али човек који је векове проживео по идејама и животу своме, а то значи да је његовом смрћу прскао моторни казан који целокупну машинерију креће. То се није дало заменити, такве се несреће не могу моментално исправити, јер се указима и наредбама не рађају генији. И ту борбу коју је почео див продужили су људи који нису могли ни изблиза ни схватити ни разумети сву ширину и сву дубину покрета Светозарева, покрета генија који вечност гледа. Онда није чудо што се десиле пометње у том идеалном покрету који је гледао остварење својих идеала у далеким поколењима у будућности, коју не би могла дочекати ни деца деце тих најискренијих бораца.

Постепено, мало-помало, место тих чврстих и идеалних бораца који су се кроз бајонете сејменске пробијали да даду право свога гласа за представника свога у Скупштини, почеше се у Радикалну странку увлачити људи који идејом тргују исто онако хладнокрвно, мирно, такозвано трговачки, као што се тргује јарећом кожом. Кад се први пут насмешила срећа на радикалну демократију, та прва срећа била је несрећа. Тај први осмејак био је велико зло, јер тај осмејак над демократијом створио је и политичке шпекуланте, политичке лиферанте, политички олош, политичке коцкаре; створио је политичаре који купују и продају политичке акције исто тако као што то раде са бившим „Укупним друштвом“, кога основа неки Дамљан пиљар. Што вели песма:

Где је среће, ту је и несреће,
Где несреће, ту и среће има.

Тачно је. Радикална странка, не идеје, него та несрећна и тужна девојка што се тим именом зове, никада среће није имала. Она је грешна дочекала ону судбину несрећне девојке из наших песама, те је сејала босиљак, а ницао јој пелен, место цвећа расло јој трње, место шећера добијала је отров, где је намислила певати, ту је у плач пала. То је наш велики песник Јакшић лепо казао у суморним стиховима својим, у којима се велика и суморна ојађена душа великог песника поклопила са осећањем, са суморношћу и јадом целог народа његовог.

И уместо оних старих бораца, који изгибоше у доба политичког мраза и невоље, дођоше ниткови, упадоше у политичкој југовини у Радикалну странку шићарџије, упадоше шпекуланти и лиферанти и створи се квантитет.

Квантитет, о јадни наш радикалски квантитет, каквим је плодом уродио, како је одмах у првој невољи обелоданио оне страшне, али вечно истините стихове нашег и светског великог песника Његоша:

Пучина је стока једна грдна,
Добра душа кад јој ребра пучу!
У фукаре очи од сплачине…

Не треба да идемо далеко, не треба се позивати на историјске документе и споменике у мрамору и камењу резане, јер смо ми још живи сведоци, још ми знамо и памтимо људе, још су нам пред очима све те одвратне шићарџије који раздробише снагу, који разбише веру и наду у онако велики и родољубиви покрет Радикалне странке.

Радикали, разуме се Срби, а по нарави задушне бабе, као што је суђено нашој нацији, примали су у доба добра свога сваког ко се умео додворити, ко се умео улàгати. И чак ти су имали јаче право пред првацима, пред онима којима је суђено да воде кроз кршно стење брод Србије, него искрени пријатељи који су с тим истим првацима делили зло и добро. И кад је та погрешка, то зло ударило по глави прво оне који су водили странку и закачило, или тако исто ударило то зло искрене пријатеље њихове, који се радикалној демократији јављају само онда кад је она у невољи: да се њојзи на невољу нађу, онда су сви они шпекуланти, који су на брзу руку створили пријатељство с демократама ручковима, осмејцима, печењем, удварањем и одобравањем и онога што не ваља, нашли за паметно, за мудро, за тактично да се повуку, да као паметни људи чекају боље ттрилике, а дотле да купују нове политичке акције, чији курс је у изгледу да боље скаче.

II

Радикална странка, као ретко која, имала је одмах од почетка свога тежак, мучан и опасан пут, пут трновит, крвав и језовит, пут који одмах чим путник ступи ногом на њега наговештава страшне муке, наговештава путнику да се ту, кроз ту стазу, тешко у животу пролази, да и онај који прође, прође измрцварен и осакаћен, рањен и крвав. Али крај свију тих језивих опасности што га одмах тај пут наговештава још у почетку, чим путник на њега ногом ступи, исто тако даје и наду, пуну наду да се једино тим путем, кроз такве крваве муке и невоље долази до добра које се вековима тражило а није се нашло. Најјачи људи, људи од идеала, људи с правим поносом човека, ступали су дрско на ту опасну трновиту стазу, па или да на том мучном путу пропадну, или да допру до идеала својих, да једном дану душом, да бар самртно рањени издишући виде правду, да угледају бога. То су били људи који би с нашим песником Јакшићем рекли:

Ја остављам цвећа стазе
Оном ком је нога мека —
Нек по цвећу жене газе,
А трње је за човека! …

Ти људи који су ступали на тај пут били су искрени радикални борци који су слободе народу тражили, а нису питали по коју цену жртава се купују слободе.

И ми данас заиста гледамо у једну страшну истину. Тај најопаснији пут постаде најмилији пут поштеном народу српском, и народ поврве на ту страну где се пред уласком лепршала истакнута застава народне слободе и народних права.

Изгледа невероватно да се одмах око те страшне заставе окупи толики свет, да наш мирни сељачки народ, који по природи воли мир и спокојство, пође тако нагло у тако грдним масама, са толико одушевљења на тај крвави пут, којим га воде начела радикалне демократије.

Заиста чудновато и непојмљиво, али само за онога који не зна сву вековну муку и невољу нашег народа, а ко то зна, томе је тако природно и тако јасно да би се чак чудио кад не би тако било.

Српски народ откад је изгубио царство, народ наш још од Косова зна само за невољу и за муку. Вековима он се сродио с болом и патњом, а туга је постала његова највернија друга. И сва поезија, она велика и силна поезија што се изли из душе нашег народа, само је израз туге и бола, па и онда кад се роб весели и онда кад бедни, потиштени роб пева љубав, и та љубав је пребојена тугом и болом, и читалац осећа сву грозоту трагедије народа велике душе и силна ума, народа коме и љубав уздише повређеним поносом, а јаче од љубавне страсти веје кроз песму туга и плач за слободама, за правима човека коме насиља и зулуми угњетача и тирана не даду да буде човек, већ од људи праве стоку. Ево песме која карактерише силно и јако љубав потиштеног и угњетаног роба:

У башти ми зумбул цвета,
Ја га не берем.
На зумбулу булбул поје,
Ја га не слушам.
Драга драгом поручује:
„Дођ’ ми довече!“
„Не могу ти, драга, доћи
Ни за годину:
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их заточио
Хоће да роби,
Куга мори, паша роби,
Туго голема!”

Наш народ, ето, кроз векове није могао данути душом, није могао заборавити да је роб, није се могао отрести туге ни у најслађем заносу љубави.

Па ипак у то страшно доба витешке муке и невоље наш народ није био сломљен, туга његова била је мушка, поносна, није било очајања, и народ се српски кроз пет векова борио и проливао крв за права своја. Често, врло често, тражио је та права и онда кад их је најмање могао извојевати, тражио је или поштен гроб или права и слободе своје, иако је тај јадни народ, како песма пева на зло научио да живи:

По три дана о лули дувана
А четврти о букову листу.

Па ипак тражи права, тражи слободе своје од угњетача Турака, који су се, што вели песма, научили добру, научили на свилу и кадифу, научили рахат „на шиљтету ноге прекрстити.“ Ето, тај се напаћени народ ни у најтежој невољи није понизио, није заборавио да војује за своје идеале, поручујући Турцима:

Да сабљама царство дијелимо,
А главама међе постављамо…

Уколико је кроз векове растао притисак, расла тиранија и зулуми, утолико се више у души народној гомилало бола и туге, утолико више се челичио понос, бујао гњев и жудња за осветом и жеља за слободом, за правима човечанским, и једног дана то је експлодирало страшним громовитим треском, и то је био први устанак. Тада се сви уздаси, плач и кукњава, вековно шапутање „сиротиње раје“ претвори у громове који су грмели свом страхотом вековима понижаваног и вређаног тарода.

(Даље)

„Одјеку“

Најслађи дани, дани оне наше борбе противу несреће наше земље, против тираније Александрове, против безакоња, прошли су ми у теби, Одјече. Ту сам ја сахранио најјаче сокове своје живота свога, ја сам са људима који су ту били патио са задовољством које само могу имати честити људи што земљи и народу добро желе. Ја се нисам из бојне линије извлачио, ја се никако нисам заклањао за бусију, ја сам и мимо тебе, Одјече, излетао и налетао дрскије него што сам смео чинити као отац породице у Страдији, и то не са плаћеним одговорним уредником, већ са пуним потписом. Ја се за то не кајем нити се икада мислим кајати. Ако хоћеш, Одјече, да ти искрено, без икакве крајње намере признам, а то ме данас није срамота да ти се исповедам, јер си у опозицији, ја сам једна врста контраћа, ја жалим, ја лично жалим Александра, себе ради, јер он је мени давао најјаче мотиве за рад мој, он је стварао оно што је мени годило да дрско нападам. После његове смрти ја сам осетио у души, у духу своме празнину, јер је нестало Александра, збрисаше се одједном мотиви моји, немаде више ко да прави политичке будалаштине, и, само због тога, Одјече, ја изгубих циљ живота, а то је да нападнем онде где је најопасније, и да се насмејем, да се церекам гласно крунисаној будали којој се клања толики подлачки свет.

После света тога, Одјече, мени је тешко, и жао ми је што морам да те укорим и да ти пребацим. Давно је то било, после 29. маја, откако си ти постао кућа, управо нека врста склоништа за свакога, само ако ти ласка.

Мене лично то боли! На то могу хладно да гледају сви уљези и политичке шићарџије, али ја не могу.

Кад си ти, Одјече, у доба најсудбоноснијих питања у земљи нашој, у најопасније доба по наше демократске слободе којима је грозило и наше назаренство и многи плаћени одроди, нашао за најпотребније да браниш у уводним чланцима г. Васу Антонића, који је био министар за нас крвавог и страшног Драгиног режима, с каквим правом смеш и имаш образа да се тако цинички плазиш на г. Дамјана Поповића, јер ако ништа друго, он је био међу онима који су, мећући главу у торбу, жртвама својим спасли па првом месту главе наше.

То теби, Одјече, не личи. Ја лично никаквих веза ни пријатељства немам ни са г. Антонићем ни г. Дамјаном, јер моје личне везе и најдубља пријатељства и била су и остаће с људима који су били баш у Одјеку у најгоре доба, и који ће се сви скупа опет и састати заједно само у случају реакције — али што је право и богу је драго.

„Нови покрет“
18. април 1906. године

Сваком своје

Отаџбина је у опасности. Морало се ратовати.

У рат се није морало ићи већ је ишао који је хтео, ишао је онај који је осећао да му је дужност да брани отаџбину. Они који нису хтели ићи остали су, за време тог ратног треска и лома на граници отаџбине, у миру и тишини. Њима је изгледало паметније да се за време рата баве трговином, да буду неки државни лиферанти за ратне потребе, него да гину и просипају крв за одбрану земље.

Ко има права, ко има разлога да се љути? Ако би ко погрдама напао оне који су остали у земљи не бранећи отаџбину, знам добро да ће маса сва скочити и лупити пред тога што ставља тако дрска питања, овакав одговор:

— А што су они ишли? Ко их је терао да гину?! Били су луди, па ишли!

Тако, добре душе! Ко их је терао? Терала их на ту невољу, терала их је у смрт љубав према земљи.

— Е па, онда шта се љуте? — рећи ћете на то. Они су то радили зато што су тако хтели, зато што друкше нису могли, а тако исто и они су остали те трговали код својих кућа зато што су тако хтели и што ни они нису другојачије могли. Ако оно прво доноси част, славу, понос, ловор-венце и добро име, ово је друго донело новац, куће, имање, мир, здравље.

Има ли права онај што је за време рата трговао да тражи име витеза и да рече:

— Дајте и мени ловоров венац!

Витези ће да га погледају и да му одговоре:

— Натраг, фукаро, одступи кукавицо, зар имаш образа и на очи да нам изиђеш, а камоли још ти да тражиш ловоров венац! …

Имају ли право да му тако одговоре.

Потпуно право.

Сад да обрнемо и с друге стране.

Један ратник, услед дугог рата, материјално иосрнуо. Пропало му имање, живи бедно, у немаштини и, што вели Петефи:

Са издртог руха сија му колајна!

Има ли он права да оде сад онима што су за време рата стекли куће и злато лиферујући држави ратне потребе и да рече:

— Дајте ми хиљаду златника, јер сам пропао борећи се за отаџбину!

— Натраг! Ти си текао ловоров венац, понос и славу, ти си стекао колајну, и шта тражиш сад, хоћеш оно што ниси заслужио. Твој рад донео је теби славу, тако си сам хтео! Ти имаш славу и ловоров венац, а ми то немамо. Наш рад донео је нама куће и злато, а тако смо, опет, ми хтели. Шта је ко текао, то је и стекао. Ти имаш славу, ми имамо паре! Сваком своје! — тако ће му рећи ћифте.

А имају ли сад они право да тако кажу.

Потпуно право.

Те разлоге потпуно примам, али пођимо даље да узмем јачи пример.

Славан ратник. Њему припада заслуга за спас отаџбине, он је спаситељ свога народа, али он је спасавајући отаџбину изгубио једну ногу. Враћа се поносно натраг, спремљене тријумфалне капије, хиљадама грла кличе из захвалности: „Живео!“ На грудима му трепере ордени, а на глави ловор-венац.

Прође доба помпе и параде. Све је мирно, свак се у слободи, крвљу његовом и његових другова стеченој, предао послу. Ратника обузима туга, срце му хладно, он ноге нема; нашто му име и слава?! Има ли права сад тај човек да се љути? На кога ће се љутити ако, рецимо, баш то право има?!

Замислите да он ово чини. Мисли гледајући кроз отворен прозор на шеталиште:

— Ето, ове кукавице, ове ћифтаре, овај олош ког сам ја слободним учинио, ови гадови од људи имају ноге, шетају пакосно поред мене на обе своје здраве ноге, а ја, ја са толиким заслугама, са толиким врлинама, ја без ноге! Па зар је то право, зар да ја то равнодушно и мирно гледам. То нећу. Чекајте, подлаци и нељуди, кад немам ногу ја што ваљам, ја који сам отаџбину спасао, нећете, бели мајци, имати ни ви што вредите, ни ви што је ова земља имала штете од вас!

Тако, рецимо, размишља славни ратник, букти праведним гњевом и једнога дана, у раздражењу, узима пушку, стане крај отворена прозора, па пуца на сваког који туда прошета са здравим ногама. И, разуме се, гађа у десну ногу, јер њему је та нога одсечена.

Трешти пушка, човек се претури и закука.

— Шта то би? — пита маса.

— Шта то би? — грми осорно витез. — Сад ћу ја вама показати, подлаци једни; кад ја немам ноге, нећете је ни ви имати!

Опет трешти други метак, опет један падне погођен у десну ногу и закука.

И тако витез пробави дан. Ко год том улицом прође, пуца на њега и рани га у десну ногу. Сутрадан порани, као на неку канцеларијску дужност, и продужује свој посао.

Има ли он права да тако ради! — Нема, он то и не сме и не треба, нити права има.

Може ли држава њему дати ногу. Не може никада. Треба ли да држава донесе закон да сви људи те земље буду без десне ноге да би се задовољила правда и да се дâ сатисфакција славном витезу, да му се на тај начин дâ признање што је земљу ослободио. То држава не сме да чини. Али, у исто време, да ли држава има права, да ли сме и да ли треба овако да чини:

Да избере неколико ниткова и кукавица, па да их награди са по хиљаду златника, рецимо баш зато што су били мудри и опрезни да сачувају здраве ноге, јер најзад, резонује држава, што ће држави богаљи. За углед другима држава награђује ове мудре и опрезне што умедоше да не иду на рат и да своје ноге сачувају. И још да нареди тим кукавицама да шетају редовно поред витеза, да се пакосно плазе хромости витезовој и да му сиромашном пркосно показују своје кесе пуне злата.

То тек држава не сме да чини, то би било не неправда, него безумље.

Е, сад место рата хајде да замислимо политичку борбу и политичка страдања.

И та борба доноси тешких рана, тешког бола и горчине.

И, сад, шта мислите? Да ли се дешава да наша држава награди неког подлаца и кукавицу, који је умео да се очува и да не добије рану, јер је за време борбе срамно, али „мудро“, умео да утекне и да још шпијунира непријатељу за рачун.

Дешава се понекад, на жалост, да се и сада пакосно плазе праве кукавице хромом и храбром борцу.

Боли то горе него смртна рана, али тај бол може донети освету страшнију од пакла.

„Страдија“
3. април 1905. године