Tag Archive | Borac

Краљ Александар по други пут међу Србима (19/23)

(Претходни део)

Одједном појави се на улици један од више господе који му је стално чинио доставе и редовно дошаптавао који су непријатељи престола и династије. Александрово благовољење према њему било је увек обилато, а ни томе господину није било нимало криво од тог краљевског благовољења и нарочите пажње и милости.

Александар му приђе поверљиво и ослови га пријатељски.

Стари његов пријатељ стукну натраг, намршти се и упита подозриво:

— Ко сте ви, молим, и шта тражите од мене?

Александар му започе причати откуда он опет у Србији, а онај се грохотом насмеја и одговори.

— Не трабуњај којешта. Прво и прво то је немогућност, а друго, ја видим да сте ви неки плаћен агент, који жели да оклевета мој светао политички рад и моју лепу политичку прошлост.

Мимопролазећи се заинтересоваше овим објашњењем и гомилица света се одмах у почетку скупи око њих.

Онај виши господин, који некада беше у највећем благовољењу краља Александра, када примети да се свет скупља, раздра се колико га глас доноси:

— Господине, да се не усудите преда мном помињати то гнусно име, име онога који је народ и земљу упропаштавао, који је, господине, и мене и моју породицу унесрећио, гонећи ме због мојих слободоумних идеја као борца за света народна права.

Како је овај господин силно викао, то се свет све више и више окупљаше око њих. Радознала маса, као и увек, шта ће из дуга времена, већ да сеири. Господину „борцу за народна права“ допаде се да овом приликом истакне себе као вајкадашњег ватреног слободњака, па узе још јаче викати:

— Ја сам, господине, ако не знате, пропао за Радикалну странку! — ту се испрси и продужи:

— И да тиранин није пао, да остаде у животу гнусни Александар, мене данас не би било у животу. Данас је народ у победи (ту погледа по маси света која се већ у великом броју окупила около) а то је био идеал мога живота: да народ ликује песму слободе над рушевинама двора тиранинова.

Александар се збунио. Није умео нити је могао разумети овако понашање од човека који му је, тако рећи до јуче, пузио, ласкао му, називао га великим, говорио му како је народ стока, како народ треба да буде послушна марва, којом се једино бичем управља, и како сваког онога који другојачије мисли и говори треба везати за колац па стрељати без милосрђа. Тај исти човек, Александар се добро сећао, говорио му је много и много пута, како Србија мора пропасти ако нестане њега (Александра), јер једино он својим великим умом и својом проницљивошћу, својом ретком енергијом и храброшћу може управљати бродом Србије. И сваког онога који би се дрзнуо да пружи прст на Александра Великог, који га ружно погледа, треба такође одмах стрељати. И тај виши господин — што се такође добро сећао Александар — свакодневно му је дошаптавао понеку опасност за престо, опасност за његов живот, а то значи највећу опасност по Србију, по цело Српско племе, по Словенски Југ.

И Александар је обилато награђивао тога пријатеља, који тако будним оком бди над судбином његовога престола, а сада одједном види како се тај човек изменио, како говори исто онако како су некада говорили они које је он њему достављао као непријатеље Српства.

Грешни Александар није знао да има људи који убеђења мењају према политичкој сезони, као што жене мењају шешире и хаљине, па и чешће, јер је у Србији политичка клима кудикамо променљивија него обична клима. Александар је погинуо, отишао је на онај свет много пре него што је ма и најповршније загледао у овај свет. Зато се и збунио, и пошто се једва прибрао, он промуца:

— Па зар ви, молим вас, нисте мени толико пута говорили како је народ само једна стока.

— Одлази, битанго једна, зар се тако говори о народу!? Да не изгледаш луд, ја бих те за ту увреду мојих најсветијих осећања добро научио памети како се говори о народу!

Код тих речи остави забезекнута Александра, погледа победоносно масу, која одушевљена овим ватреним демократом кликну усхићено:

— Живео!

— Живео борац за народна права!

— Живео!

Борац за народна права, за то време усклика, поклони се маси неколико пута и оде победоносно, а Александра промери презриво.

— Алал му вера! — говоре једни пошто је он отишао.

— Диван човек! — додају друти.

— Овакве треба бирати за посланике! — веле трећи.

— Право је, да се такви борци бирају. Видиш ли да је човек пропатио борећи се за наше слободе.

— Али он је био шпијун краља Александра! — усуди се Александар да примети.

— Ко је био шпијун? … Не клеветај одроде, оваквог човека! — викну маса.

— Доле с њим!

— Доле с изродом који вређа наше прваке!

И маса хтеде Александра чак и тући, да се не умеша полиција.

Сада се тек Александар збуни.

— Чудоват случај! — промрмља за се и прекрсти се, ваљда први пут искрено.

Шта је све ово, шта се све ово дешава, шта се збило за тако кратко време?! — сам се за себе пита Александар с чуђењем. Пође улицом даље очајно, клонуо од душевног потреса, а још му бруји у ушима како маса света виче његовом шпиијну:

— Живео борац за народна права!

— Изгледа да је све ово случајност, то тако не може бити, то све није могућно, тако што ја нисам ни сањао! … — мисли Александар за се, док одједном, а улицу закрчила маса света. Стали трамваји, стао цео улични свакодневни саобраћај, овде-онде отварају прозоре беспослене даме да се забављају, и узгред кокетирају, ако буду имале с ким, а маса иде средином улице и нико јој то не брани. Та маса састављена из потиштеног и бедног сталежа, та маса, која је тек од јуче могла сањати о свом праву, та маса о којој Александар није ни мислио да се и она може тако комотно ширити, иде средином улице. Вије се црвена застава што је напред пред дружином, та страшна црвена застава коју Александар није волео ни сањати, слушајући страшила о крагујевачком црвеном барјачету. И сада он види искупљену грдну масу разна света са развијеном црвеном заставом где се креће главном улицом београдском, баш кроз бившу његову престоницу, туда, куда су се могле кретати само масе које полиција дотерује да честитају њему женидбу, укидање, или вајна враћања устава.

И њега обузе туга. Он виде да то гледају и власти и сви они који управљају земљом, и на његово велико чудо нико неће ни прстом да мрдне да се бар савије и уклони она страшна црвена застава. Маса се приближавала све ближе и ближе и из хиљада грла се разлеже:

— Доле милитаризам!

— Долееееее! — одјекну у маси света.

— Доле буржоазија!

— Долееееее! — одјекује маса.

— Доле данашње труло друштвено уређење!

— Долееееее! — понавља се одјек.

Александар разрогачио очи, изгубио се, од чуда не може себи да верује, не може да схвати све то што чује и види, маса већ пролази мимо њега и он с напрегнутом пажњом посматра ко је у тој маси. Према узвицима које је издаље чуо, а иначе кратковид да јасно види ко све то тако страшне ствари изговара усред белог дана, усред његове бивше престонице, мислио је ни мање ни више, већ да се однекуд искупили сви могући силни и од силнијих, сви могући цареви и краљеви овога света и покојни и данашњи. Али кад маса бејаше поред њега и он јасно виде ко саставља ту масу, тек онда се збуни. Ту је видео и децу, и дечаке, и непунољетне младиће, и жене, и старце и људе; ту је и одевених и подрпаних, а понајвише невољних и очајних лица које беда гони на све. И сад та маса састављена из таквог елемента заменила је потпуно овим тријумфалним пролазом кроз улице силу његову, силу Александрову. Он је пролазио у пуној сили својој краљевској тако моћно, али он се није надао да ће доћи време да ово гледа и да изговори речи:

— Врло интересантно, то је чудновато да и ова фукара пролази улицом као какав краљ!

Одједном нешто му падоше на ум они усклици: „Доле милитаризам!“ — а он се замисли.

— И они вичу — мишљаше Александар — доле милитаризам! Чудновато. У Србији то ја треба да вичем; они погађају моје мисли, мени су официри дошли главе, ова маса овде сигурно су моји пријатељи, јер официри су направили силним ову масу, ове које сам ја ’апсио и окивао, и да официра није било, они не би ни главе дигли, али сада, ваљда су се покајали, ваљда су видели да је оно што ја радим било једино за добро њихово, па сада се баш буне на официре, на моје убице, и ја ћу им помоћи. Александар се одушеви, умеша се и викну заједно с друговима:

— Доле милитаризам!

Тај усклик: ,,Доле милитаризам“ тако се енергично и силно отео из груди Александрових, да на њега обратише пажњу сви. Александар је био у елегантном, управо краљевском цивилном оделу и радницима је падала у очи та разлика у оделу и толико ватрено нападање милитаризма, и маса понови заједно с њим исто то и још једном јекну поред краљевске палате (јер су дотле дошли):

— Доле милитаризам!

—Долееееее! — одјекује у маси која за првим редовима наступа.

Александар поче разгледати масу у коју се умешао. Чудна маса. Ту је и чиновника који имају указ, и они викнуше:

— Доле бирократија, живела социјална револуција!

У тој маси било је и бивших шпијуна, који су више него викали, да су им већ и вратне жиле набрекле:

— Доле с лажном демократијом!

У тим редовима, у тој маси, било је вазда странаца старијих и млађих, који и нису српски поданици, нити су уопште Срби. Ту се ружи и грди Србија на немачком, на мађарском, на чивутском језику, и Александар гледа то, слуша својим рођеним згшима, и никако да верује себи да се то заиста догађа, да је све то стварност. Њему се оте поглед на места где бејаше стари двор, тај страшни двор, одакле се онако крваво и страшно владало земљом, та страшна кућа из које су пре кратког, врло кратког времена наредбе Александрове одјекивале земљом као крвожедни урлик курјака и шакала у тамнини политичких слобода, у степама политичким, где нигде ничега нема до суровог мраза и завејаног снега, којим су плаћене Александрове слуге засули и замрзли идеале, понос, љубав према Отаџбини, слободу, осећање за правдом и све што је добро, све што је племенито у земљи Србији.

И тај тирански двор, тај двор у коме је Александар пировао пиром и онда када је по наредбама његовим народ пливао у крви својој, тај страшни двор од кога је цео народ од страха грознице добијао, био је у рушевинама.

Радници мирно раде. Не звуче отуда више телефонске жице, којима се дају страшне наредбе:

— Удри у месо!

Не пирује се ту више, не шета туда с дијадемом на гордо уздигнутој глави јучерашња блудница, која је воду вукла у тестији, поцепане сукње и још горег карактера; не плету се ту више планови за погубљење поштених, ту се више не снују сплетке; ту се више не удешавају лажни порођаји, одатле више не отпоздравља нико фалсификовано народно одушевљење за сва недела. Ничега од онога што је било, не постоји ту више. Место деколтованих дама, од којих се многима виде на врату и грудима црвене пеге од бува, што лепо стоји према господској свили, место подлаца у фраковима и под лентама, који трпају дворски ајвар у џепове, пошто им више у трбух није могло стати, место свега тога сад су пусте и неме рушевине. Радници, поцепани, засуканих рукава, руше то чудовиште од куће мирно и спокојно исто тако, као да руше какву невину пиљарницу. Шкрипе колица, износи се земља и цигле, ради се посао као сваки други посао.

(Даље)

Радикалној демократији (1/3)

I

Криза је свршена, место самосталне демократије долазе стари радикали.

Сви могући полтрони обрћу фронт. Многи од оних који су до јуче на сва уста хвалили млађе радикале сада имају обрнуту улогу: да се деру док не промукну хвалећи старије радикале. Посматрајте само људе на улици, посматрајте господу у отменој ме’ани, посматрајте је у најзабаченијој крчми, па ћете видети једну страхоту. Видећете оне који су до јуче били у централи самосталаца како најјаче протестују кад их ко тим именом назове, јер они су дошли ту само ради ћара, а у искреној и чистој политици ћара нити има нити га може бити.

Радикална странка радила је грчевито и ужурбано у добрим данима за се и за своја убеђења, за своја начела, и та начела била су светиња све донде докле Радикалној странци не дођоше бољи дани.

Оснивање Радикалне странке било је доба идеалног покрета. Ко је ту ушао, ко је ту ступио, само је могао очекивати зло за се и за целу своју породицу. Тада је било доба узвишене, идеалне и свете борбе, и та борба само је дала жртве, само је послала на губилиште најбоље синове своје земље. Тада, у то доба, око идеја и идеала демократије није се ни смео скупљати олош, нису се ни смели око онако страшне заставе Светозара Марковића искупљати шићарџије. Време је прошло, борба је била и крвава и страшна и та страховита борба која је заљуљала целокупан државни организам који је силином снаге после петвековног робовања избио из колосека ток друштвеног живота, малаксала је чим је главни мотор престао да дејствује. Светозар Марковић је умро, умро млад по годинама, али човек који је векове проживео по идејама и животу своме, а то значи да је његовом смрћу прскао моторни казан који целокупну машинерију креће. То се није дало заменити, такве се несреће не могу моментално исправити, јер се указима и наредбама не рађају генији. И ту борбу коју је почео див продужили су људи који нису могли ни изблиза ни схватити ни разумети сву ширину и сву дубину покрета Светозарева, покрета генија који вечност гледа. Онда није чудо што се десиле пометње у том идеалном покрету који је гледао остварење својих идеала у далеким поколењима у будућности, коју не би могла дочекати ни деца деце тих најискренијих бораца.

Постепено, мало-помало, место тих чврстих и идеалних бораца који су се кроз бајонете сејменске пробијали да даду право свога гласа за представника свога у Скупштини, почеше се у Радикалну странку увлачити људи који идејом тргују исто онако хладнокрвно, мирно, такозвано трговачки, као што се тргује јарећом кожом. Кад се први пут насмешила срећа на радикалну демократију, та прва срећа била је несрећа. Тај први осмејак био је велико зло, јер тај осмејак над демократијом створио је и политичке шпекуланте, политичке лиферанте, политички олош, политичке коцкаре; створио је политичаре који купују и продају политичке акције исто тако као што то раде са бившим „Укупним друштвом“, кога основа неки Дамљан пиљар. Што вели песма:

Где је среће, ту је и несреће,
Где несреће, ту и среће има.

Тачно је. Радикална странка, не идеје, него та несрећна и тужна девојка што се тим именом зове, никада среће није имала. Она је грешна дочекала ону судбину несрећне девојке из наших песама, те је сејала босиљак, а ницао јој пелен, место цвећа расло јој трње, место шећера добијала је отров, где је намислила певати, ту је у плач пала. То је наш велики песник Јакшић лепо казао у суморним стиховима својим, у којима се велика и суморна ојађена душа великог песника поклопила са осећањем, са суморношћу и јадом целог народа његовог.

И уместо оних старих бораца, који изгибоше у доба политичког мраза и невоље, дођоше ниткови, упадоше у политичкој југовини у Радикалну странку шићарџије, упадоше шпекуланти и лиферанти и створи се квантитет.

Квантитет, о јадни наш радикалски квантитет, каквим је плодом уродио, како је одмах у првој невољи обелоданио оне страшне, али вечно истините стихове нашег и светског великог песника Његоша:

Пучина је стока једна грдна,
Добра душа кад јој ребра пучу!
У фукаре очи од сплачине…

Не треба да идемо далеко, не треба се позивати на историјске документе и споменике у мрамору и камењу резане, јер смо ми још живи сведоци, још ми знамо и памтимо људе, још су нам пред очима све те одвратне шићарџије који раздробише снагу, који разбише веру и наду у онако велики и родољубиви покрет Радикалне странке.

Радикали, разуме се Срби, а по нарави задушне бабе, као што је суђено нашој нацији, примали су у доба добра свога сваког ко се умео додворити, ко се умео улàгати. И чак ти су имали јаче право пред првацима, пред онима којима је суђено да воде кроз кршно стење брод Србије, него искрени пријатељи који су с тим истим првацима делили зло и добро. И кад је та погрешка, то зло ударило по глави прво оне који су водили странку и закачило, или тако исто ударило то зло искрене пријатеље њихове, који се радикалној демократији јављају само онда кад је она у невољи: да се њојзи на невољу нађу, онда су сви они шпекуланти, који су на брзу руку створили пријатељство с демократама ручковима, осмејцима, печењем, удварањем и одобравањем и онога што не ваља, нашли за паметно, за мудро, за тактично да се повуку, да као паметни људи чекају боље ттрилике, а дотле да купују нове политичке акције, чији курс је у изгледу да боље скаче.

II

Радикална странка, као ретко која, имала је одмах од почетка свога тежак, мучан и опасан пут, пут трновит, крвав и језовит, пут који одмах чим путник ступи ногом на њега наговештава страшне муке, наговештава путнику да се ту, кроз ту стазу, тешко у животу пролази, да и онај који прође, прође измрцварен и осакаћен, рањен и крвав. Али крај свију тих језивих опасности што га одмах тај пут наговештава још у почетку, чим путник на њега ногом ступи, исто тако даје и наду, пуну наду да се једино тим путем, кроз такве крваве муке и невоље долази до добра које се вековима тражило а није се нашло. Најјачи људи, људи од идеала, људи с правим поносом човека, ступали су дрско на ту опасну трновиту стазу, па или да на том мучном путу пропадну, или да допру до идеала својих, да једном дану душом, да бар самртно рањени издишући виде правду, да угледају бога. То су били људи који би с нашим песником Јакшићем рекли:

Ја остављам цвећа стазе
Оном ком је нога мека —
Нек по цвећу жене газе,
А трње је за човека! …

Ти људи који су ступали на тај пут били су искрени радикални борци који су слободе народу тражили, а нису питали по коју цену жртава се купују слободе.

И ми данас заиста гледамо у једну страшну истину. Тај најопаснији пут постаде најмилији пут поштеном народу српском, и народ поврве на ту страну где се пред уласком лепршала истакнута застава народне слободе и народних права.

Изгледа невероватно да се одмах око те страшне заставе окупи толики свет, да наш мирни сељачки народ, који по природи воли мир и спокојство, пође тако нагло у тако грдним масама, са толико одушевљења на тај крвави пут, којим га воде начела радикалне демократије.

Заиста чудновато и непојмљиво, али само за онога који не зна сву вековну муку и невољу нашег народа, а ко то зна, томе је тако природно и тако јасно да би се чак чудио кад не би тако било.

Српски народ откад је изгубио царство, народ наш још од Косова зна само за невољу и за муку. Вековима он се сродио с болом и патњом, а туга је постала његова највернија друга. И сва поезија, она велика и силна поезија што се изли из душе нашег народа, само је израз туге и бола, па и онда кад се роб весели и онда кад бедни, потиштени роб пева љубав, и та љубав је пребојена тугом и болом, и читалац осећа сву грозоту трагедије народа велике душе и силна ума, народа коме и љубав уздише повређеним поносом, а јаче од љубавне страсти веје кроз песму туга и плач за слободама, за правима човека коме насиља и зулуми угњетача и тирана не даду да буде човек, већ од људи праве стоку. Ево песме која карактерише силно и јако љубав потиштеног и угњетаног роба:

У башти ми зумбул цвета,
Ја га не берем.
На зумбулу булбул поје,
Ја га не слушам.
Драга драгом поручује:
„Дођ’ ми довече!“
„Не могу ти, драга, доћи
Ни за годину:
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их заточио
Хоће да роби,
Куга мори, паша роби,
Туго голема!”

Наш народ, ето, кроз векове није могао данути душом, није могао заборавити да је роб, није се могао отрести туге ни у најслађем заносу љубави.

Па ипак у то страшно доба витешке муке и невоље наш народ није био сломљен, туга његова била је мушка, поносна, није било очајања, и народ се српски кроз пет векова борио и проливао крв за права своја. Често, врло често, тражио је та права и онда кад их је најмање могао извојевати, тражио је или поштен гроб или права и слободе своје, иако је тај јадни народ, како песма пева на зло научио да живи:

По три дана о лули дувана
А четврти о букову листу.

Па ипак тражи права, тражи слободе своје од угњетача Турака, који су се, што вели песма, научили добру, научили на свилу и кадифу, научили рахат „на шиљтету ноге прекрстити.“ Ето, тај се напаћени народ ни у најтежој невољи није понизио, није заборавио да војује за своје идеале, поручујући Турцима:

Да сабљама царство дијелимо,
А главама међе постављамо…

Уколико је кроз векове растао притисак, расла тиранија и зулуми, утолико се више у души народној гомилало бола и туге, утолико више се челичио понос, бујао гњев и жудња за осветом и жеља за слободом, за правима човечанским, и једног дана то је експлодирало страшним громовитим треском, и то је био први устанак. Тада се сви уздаси, плач и кукњава, вековно шапутање „сиротиње раје“ претвори у громове који су грмели свом страхотом вековима понижаваног и вређаног тарода.

(Даље)

Сваком своје

Отаџбина је у опасности. Морало се ратовати.

У рат се није морало ићи већ је ишао који је хтео, ишао је онај који је осећао да му је дужност да брани отаџбину. Они који нису хтели ићи остали су, за време тог ратног треска и лома на граници отаџбине, у миру и тишини. Њима је изгледало паметније да се за време рата баве трговином, да буду неки државни лиферанти за ратне потребе, него да гину и просипају крв за одбрану земље.

Ко има права, ко има разлога да се љути? Ако би ко погрдама напао оне који су остали у земљи не бранећи отаџбину, знам добро да ће маса сва скочити и лупити пред тога што ставља тако дрска питања, овакав одговор:

— А што су они ишли? Ко их је терао да гину?! Били су луди, па ишли!

Тако, добре душе! Ко их је терао? Терала их на ту невољу, терала их је у смрт љубав према земљи.

— Е па, онда шта се љуте? — рећи ћете на то. Они су то радили зато што су тако хтели, зато што друкше нису могли, а тако исто и они су остали те трговали код својих кућа зато што су тако хтели и што ни они нису другојачије могли. Ако оно прво доноси част, славу, понос, ловор-венце и добро име, ово је друго донело новац, куће, имање, мир, здравље.

Има ли права онај што је за време рата трговао да тражи име витеза и да рече:

— Дајте и мени ловоров венац!

Витези ће да га погледају и да му одговоре:

— Натраг, фукаро, одступи кукавицо, зар имаш образа и на очи да нам изиђеш, а камоли још ти да тражиш ловоров венац! …

Имају ли право да му тако одговоре.

Потпуно право.

Сад да обрнемо и с друге стране.

Један ратник, услед дугог рата, материјално иосрнуо. Пропало му имање, живи бедно, у немаштини и, што вели Петефи:

Са издртог руха сија му колајна!

Има ли он права да оде сад онима што су за време рата стекли куће и злато лиферујући држави ратне потребе и да рече:

— Дајте ми хиљаду златника, јер сам пропао борећи се за отаџбину!

— Натраг! Ти си текао ловоров венац, понос и славу, ти си стекао колајну, и шта тражиш сад, хоћеш оно што ниси заслужио. Твој рад донео је теби славу, тако си сам хтео! Ти имаш славу и ловоров венац, а ми то немамо. Наш рад донео је нама куће и злато, а тако смо, опет, ми хтели. Шта је ко текао, то је и стекао. Ти имаш славу, ми имамо паре! Сваком своје! — тако ће му рећи ћифте.

А имају ли сад они право да тако кажу.

Потпуно право.

Те разлоге потпуно примам, али пођимо даље да узмем јачи пример.

Славан ратник. Њему припада заслуга за спас отаџбине, он је спаситељ свога народа, али он је спасавајући отаџбину изгубио једну ногу. Враћа се поносно натраг, спремљене тријумфалне капије, хиљадама грла кличе из захвалности: „Живео!“ На грудима му трепере ордени, а на глави ловор-венац.

Прође доба помпе и параде. Све је мирно, свак се у слободи, крвљу његовом и његових другова стеченој, предао послу. Ратника обузима туга, срце му хладно, он ноге нема; нашто му име и слава?! Има ли права сад тај човек да се љути? На кога ће се љутити ако, рецимо, баш то право има?!

Замислите да он ово чини. Мисли гледајући кроз отворен прозор на шеталиште:

— Ето, ове кукавице, ове ћифтаре, овај олош ког сам ја слободним учинио, ови гадови од људи имају ноге, шетају пакосно поред мене на обе своје здраве ноге, а ја, ја са толиким заслугама, са толиким врлинама, ја без ноге! Па зар је то право, зар да ја то равнодушно и мирно гледам. То нећу. Чекајте, подлаци и нељуди, кад немам ногу ја што ваљам, ја који сам отаџбину спасао, нећете, бели мајци, имати ни ви што вредите, ни ви што је ова земља имала штете од вас!

Тако, рецимо, размишља славни ратник, букти праведним гњевом и једнога дана, у раздражењу, узима пушку, стане крај отворена прозора, па пуца на сваког који туда прошета са здравим ногама. И, разуме се, гађа у десну ногу, јер њему је та нога одсечена.

Трешти пушка, човек се претури и закука.

— Шта то би? — пита маса.

— Шта то би? — грми осорно витез. — Сад ћу ја вама показати, подлаци једни; кад ја немам ноге, нећете је ни ви имати!

Опет трешти други метак, опет један падне погођен у десну ногу и закука.

И тако витез пробави дан. Ко год том улицом прође, пуца на њега и рани га у десну ногу. Сутрадан порани, као на неку канцеларијску дужност, и продужује свој посао.

Има ли он права да тако ради! — Нема, он то и не сме и не треба, нити права има.

Може ли држава њему дати ногу. Не може никада. Треба ли да држава донесе закон да сви људи те земље буду без десне ноге да би се задовољила правда и да се дâ сатисфакција славном витезу, да му се на тај начин дâ признање што је земљу ослободио. То држава не сме да чини. Али, у исто време, да ли држава има права, да ли сме и да ли треба овако да чини:

Да избере неколико ниткова и кукавица, па да их награди са по хиљаду златника, рецимо баш зато што су били мудри и опрезни да сачувају здраве ноге, јер најзад, резонује држава, што ће држави богаљи. За углед другима држава награђује ове мудре и опрезне што умедоше да не иду на рат и да своје ноге сачувају. И још да нареди тим кукавицама да шетају редовно поред витеза, да се пакосно плазе хромости витезовој и да му сиромашном пркосно показују своје кесе пуне злата.

То тек држава не сме да чини, то би било не неправда, него безумље.

Е, сад место рата хајде да замислимо политичку борбу и политичка страдања.

И та борба доноси тешких рана, тешког бола и горчине.

И, сад, шта мислите? Да ли се дешава да наша држава награди неког подлаца и кукавицу, који је умео да се очува и да не добије рану, јер је за време борбе срамно, али „мудро“, умео да утекне и да још шпијунира непријатељу за рачун.

Дешава се понекад, на жалост, да се и сада пакосно плазе праве кукавице хромом и храбром борцу.

Боли то горе него смртна рана, али тај бол може донети освету страшнију од пакла.

„Страдија“
3. април 1905. године