Tag Archive | Heroj

Приповедач Сремац и практикант Вукадин (1/3)

(Прва глава ове Домановићеве сатиричне књижевне критике/пашквиле објављена је у „Одјеку“ бр. 167 од среде, 6. новембра 1896. године. Међутим, тај број „Одјека“ није сачуван у Народној Библиотеци, Библиотеци Матице српске нити у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу која има највише сачуваних примерака из ове године. Уредништво ће покушати да пронађе и преостали примерак, да би целовит текст био доступан читаоцима.)

 

Глава II
У којој Вукадин „расте и ђика без икакве препоне“.

Кад се овако темељно проучи живот нашега народа, онда се тек може извести онако мудар закључак и рећи, да је „пандурска служба“ таман створена за наш народ, који нема великих амбиција, нити воли велика напрезања.

Шта ли је за приповедача, који има великих амбиција а не воли велика напрезања, и који хоће много славе са мало труда и знања?

Ову главу нам није писац препоручио да памтимо, али, то се без сумње само по себи разуме, као и то, да ће се тек на завршетку приче (ако ко узмогне да чита до краја) видети, како је и њој имало места и мисла. Ми је бар за сада не могосмо разумети. Нама смртнима све ово до сада изгледа, боже опрости, као – неко ачење. То сигурно долази отуд, што не можемо да појмимо значај овако дубоких ствари… Ко зна, можда је писац, онако тек узгред, хтео да утиче на омладину, износећи на пример Вукадиново јунаштво, кад се одмете у хајдуке, па из корова виче мајци држећи кремењак у десници:

– Хљеб на пањ па одлази! У хајдука вере нема. – А оцу опет вели: – Натраг ако ти је глава мила!

Ако је то хтео, онда против патриотских побуда и намера не смемо ништа имати. Напротив, то се мора похвалити.

 

Глава III
У којој, као и у прве две, има о свему другом више него о оном, што се може тицати јунака ове приповетке.

Види се, да је писац врло лепо схватио свој позив. Ова места, у којима износи живот трговаца и „трговчића, ћивтица названих“ подсећају на кир-Диму и кир-Симу из „Брке“. Неки чак тврде, да је он радио на тој рубрици, али се из скромности није хтео потписивати. Понека места опет изгледају нам као стенографске белешке верно копираних разговора сокачких и кафанских, само не обичних, до сад познатих људи, већ таквих, који би били смеса: паланачких ћивтица, чивута и цигана.

„Вицеви“ падају као из рукава. Бројем „вицева“ надмашује наш писац и Твена и Дикенса и Хајнеа и Гогоља и кога год хоћете светског писца. Што су његови вицеви сокачки и „ординарни“, то је споредно, јер се такав „еспап“ највише троши код „Дарданела“ и „Позоришне кафане“. Они су разна порекла: неки су дигнути из прашине заборава, где су толико године лежали избачени из употребе као иступљени и извештали, неки су узети са сокака још онако сирови и непрерађени; а неке је писац, по свој прилици, сковао сам уз „пријатељско суделовање својих другова“. Како тако, тек их је он напабирчио велики број и натрпао их без икаква реда у овој приповеци исто онако, као што његове ћивтице суботом и пазарним даном покрену све, што је целе недеље мирно лежало по рафовима, и повешају и натрпају пред дућаном, који остане празан; тако да само још што ћивтица себе, шегрта или калфицу није изнео и обесио пред дућаном међу силне шамије, кајише, вренгије, уларе, свилене фистане за попадије, бичеве, антерије, памуклије, усарачене ножеве, сламне шешире, џезвице итд. Јест, исто је тако урадио и наш писац, јер је све што год је знао и чуо изнео и набацао једно на друго у овој приповеци.

Како смо и ми, као и Вукадин, слушали, да је Шваба чак и мајмуна измислио, то се нисмо много ни зачудили, какве је „паланачке ћивтице“ г. Сремац измислио, али се ипак морамо чудити, каквог је сељака измислио! Ту се показао већи мајстор од Швабе!

Стане, вели, један ћивтица с једне, а други с друге стране улице, један према другоме, па стане сукати длановима као ужари. Чим сељак наиђе, а они оспу са свију страна:

– Стој, куда си нагао као ћорав?

– Шта је?! – чуди се сељак.

– Видиш да ћеш покидати конце?!

– Какве конце? – чуди се сељак.

– Свилене, брате, свилене.

Напослетку нагна сељака да скаче по улици где год види да стоје двојица један према другом, као да не би покидао конце, а од конаца ни трага.

Уосталом, има случајева, где се мора придодавати и намештати све донде, док се извесна жеља не постигне.

Причају за неког старог професора, који, кад једном приликом говораше ученицима о неком боју из старе историје наведе, како је бојну пољану покрило десет хиљада лешева. – Ау! Десет хиљада! – чудили су се ученици. И више, продужио је професор, јер неки записи тврде, да је двадесет хиљада погинуло! – Ђаци су се још више чудили, а наставнику се то допало и из жеље, да их још више задиви, дода, како у многим поузданим изворима пише, да је педесет хиљада пало на бојном пољу. Ко би имао срца, да осуђује овако наивне жеље у овако похвалну истрајност. Добри стари наставник би сигурно „терао лицитацију“ у бесконачност, да се већ чуђење код његових ученика није претворило у – смех. И г. Сремац има племените намере, да нас у ове мучне дане насмеје, и онда употреби све само да то постигне. И кад се не смејемо, ипак јасно видимо то његову жељу, и изгледа нам, да би нас чак покадшто голицнуо руком под пазух, само да смо му ближи. Кад већ после дугих и тешких напора постигне своју жељу и насмеје читаоца, он онда, као и онај стари професор, почне да додаје, како би ствар била још смешнија – његов сељак дошао у варош и гледа збуњено око себе. Још није смешно. Потребно је и да зине, и он зине! Неко се мало насмејао и писац, одушевљен успехом, меће сељаку и шашу у уста, и тај неко још се више смеје; и писац тера даље, па нагони човека, ни крива ни дужна, да скаче преко уображених конаца, или га шаље да тражи каскала, или га брије на мразу! И он би сигурно терао још много даље, али кад примети, да његове карикатуре сад више нису смешне већ жалосне, и кад погледа читаоца и види, како купи и увија усне на плач, онда мора да прекине са додавањем.

Људи мекша срца заплачу се и раније али он је сам рекао, да причу није наменио ни бабама ни деци, већ јунацима, какви се налазе око уредништва „Заставе“, и који се смеју све до другог шамара Вукадиновог, и тек се ту малчице уозбиље, а већ од суза ни трага.

И ако је писац убеђен, да су му „вицеви“ здрави, јер их је при слагању „пробирао“, као кад се паприке и краставци пробирају при метању у туршију; и ако не сумња, да ће се који тако брзо укварити, ипак је за сваки случај, сигурно из тог разлога, уплео врло дугачке разговоре о соли. Све ред вицева, ред соли! Жели да му се овако „лепе ствари“ дуго очувају за доцније нараштаје.

Шта би с Вукадином?

– Зло и наопако! Лепо вели народна изрека: „Мачки до играња, мишу до плакања“. „Вукадину образи као оним заљубљеницима насликаним на меденим колачима“ а писцу до шале. Вукадин за извучене шамаре не криви ни сељака, ни газда Милосава, већ главом писца, који само због соли мораде да му направи толике неприлике и непријатности. И Вукадин већ смишља планове, како да се освети писцу. Ко ће знати, шта још може бити? Има разних случајева: некад буду предмет смеха јунаци у приповеткама, а некад се ствар изокрене и увређени јунаци исмеју своје писце и љуто им се освете! Шта ће бити са Вукадином и г. Сремцем, идемо да видимо, али нам изгледа да писац неће најбоље проћи, јер је Вукадин „крвничко кољено“. Ми само можемо похвалити дрскост пишчеву, што смеде, кад већ познаје и Вукадина, а и оца његова, да му направи посла, те да чак два шамара извуче. Ми бисмо којекако смели један да му опалимо, али два ни за живу главу.

(следећа страница)

Сваком своје

Отаџбина је у опасности. Морало се ратовати.

У рат се није морало ићи већ је ишао који је хтео, ишао је онај који је осећао да му је дужност да брани отаџбину. Они који нису хтели ићи остали су, за време тог ратног треска и лома на граници отаџбине, у миру и тишини. Њима је изгледало паметније да се за време рата баве трговином, да буду неки државни лиферанти за ратне потребе, него да гину и просипају крв за одбрану земље.

Ко има права, ко има разлога да се љути? Ако би ко погрдама напао оне који су остали у земљи не бранећи отаџбину, знам добро да ће маса сва скочити и лупити пред тога што ставља тако дрска питања, овакав одговор:

— А што су они ишли? Ко их је терао да гину?! Били су луди, па ишли!

Тако, добре душе! Ко их је терао? Терала их на ту невољу, терала их је у смрт љубав према земљи.

— Е па, онда шта се љуте? — рећи ћете на то. Они су то радили зато што су тако хтели, зато што друкше нису могли, а тако исто и они су остали те трговали код својих кућа зато што су тако хтели и што ни они нису другојачије могли. Ако оно прво доноси част, славу, понос, ловор-венце и добро име, ово је друго донело новац, куће, имање, мир, здравље.

Има ли права онај што је за време рата трговао да тражи име витеза и да рече:

— Дајте и мени ловоров венац!

Витези ће да га погледају и да му одговоре:

— Натраг, фукаро, одступи кукавицо, зар имаш образа и на очи да нам изиђеш, а камоли још ти да тражиш ловоров венац! …

Имају ли право да му тако одговоре.

Потпуно право.

Сад да обрнемо и с друге стране.

Један ратник, услед дугог рата, материјално иосрнуо. Пропало му имање, живи бедно, у немаштини и, што вели Петефи:

Са издртог руха сија му колајна!

Има ли он права да оде сад онима што су за време рата стекли куће и злато лиферујући држави ратне потребе и да рече:

— Дајте ми хиљаду златника, јер сам пропао борећи се за отаџбину!

— Натраг! Ти си текао ловоров венац, понос и славу, ти си стекао колајну, и шта тражиш сад, хоћеш оно што ниси заслужио. Твој рад донео је теби славу, тако си сам хтео! Ти имаш славу и ловоров венац, а ми то немамо. Наш рад донео је нама куће и злато, а тако смо, опет, ми хтели. Шта је ко текао, то је и стекао. Ти имаш славу, ми имамо паре! Сваком своје! — тако ће му рећи ћифте.

А имају ли сад они право да тако кажу.

Потпуно право.

Те разлоге потпуно примам, али пођимо даље да узмем јачи пример.

Славан ратник. Њему припада заслуга за спас отаџбине, он је спаситељ свога народа, али он је спасавајући отаџбину изгубио једну ногу. Враћа се поносно натраг, спремљене тријумфалне капије, хиљадама грла кличе из захвалности: „Живео!“ На грудима му трепере ордени, а на глави ловор-венац.

Прође доба помпе и параде. Све је мирно, свак се у слободи, крвљу његовом и његових другова стеченој, предао послу. Ратника обузима туга, срце му хладно, он ноге нема; нашто му име и слава?! Има ли права сад тај човек да се љути? На кога ће се љутити ако, рецимо, баш то право има?!

Замислите да он ово чини. Мисли гледајући кроз отворен прозор на шеталиште:

— Ето, ове кукавице, ове ћифтаре, овај олош ког сам ја слободним учинио, ови гадови од људи имају ноге, шетају пакосно поред мене на обе своје здраве ноге, а ја, ја са толиким заслугама, са толиким врлинама, ја без ноге! Па зар је то право, зар да ја то равнодушно и мирно гледам. То нећу. Чекајте, подлаци и нељуди, кад немам ногу ја што ваљам, ја који сам отаџбину спасао, нећете, бели мајци, имати ни ви што вредите, ни ви што је ова земља имала штете од вас!

Тако, рецимо, размишља славни ратник, букти праведним гњевом и једнога дана, у раздражењу, узима пушку, стане крај отворена прозора, па пуца на сваког који туда прошета са здравим ногама. И, разуме се, гађа у десну ногу, јер њему је та нога одсечена.

Трешти пушка, човек се претури и закука.

— Шта то би? — пита маса.

— Шта то би? — грми осорно витез. — Сад ћу ја вама показати, подлаци једни; кад ја немам ноге, нећете је ни ви имати!

Опет трешти други метак, опет један падне погођен у десну ногу и закука.

И тако витез пробави дан. Ко год том улицом прође, пуца на њега и рани га у десну ногу. Сутрадан порани, као на неку канцеларијску дужност, и продужује свој посао.

Има ли он права да тако ради! — Нема, он то и не сме и не треба, нити права има.

Може ли држава њему дати ногу. Не може никада. Треба ли да држава донесе закон да сви људи те земље буду без десне ноге да би се задовољила правда и да се дâ сатисфакција славном витезу, да му се на тај начин дâ признање што је земљу ослободио. То држава не сме да чини. Али, у исто време, да ли држава има права, да ли сме и да ли треба овако да чини:

Да избере неколико ниткова и кукавица, па да их награди са по хиљаду златника, рецимо баш зато што су били мудри и опрезни да сачувају здраве ноге, јер најзад, резонује држава, што ће држави богаљи. За углед другима држава награђује ове мудре и опрезне што умедоше да не иду на рат и да своје ноге сачувају. И још да нареди тим кукавицама да шетају редовно поред витеза, да се пакосно плазе хромости витезовој и да му сиромашном пркосно показују своје кесе пуне злата.

То тек држава не сме да чини, то би било не неправда, него безумље.

Е, сад место рата хајде да замислимо политичку борбу и политичка страдања.

И та борба доноси тешких рана, тешког бола и горчине.

И, сад, шта мислите? Да ли се дешава да наша држава награди неког подлаца и кукавицу, који је умео да се очува и да не добије рану, јер је за време борбе срамно, али „мудро“, умео да утекне и да још шпијунира непријатељу за рачун.

Дешава се понекад, на жалост, да се и сада пакосно плазе праве кукавице хромом и храбром борцу.

Боли то горе него смртна рана, али тај бол може донети освету страшнију од пакла.

„Страдија“
3. април 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.