Главна ствар

— Ово је којешта! Шта то значи, шта крпате џабе овај свет чак овамо у Београд? — љути се један радикалац из унутрашњости и пита свог пријатеља из Београда после оног радикалног митинга.

— Како којешта?

— Тако, само смо се џабе крпали, ви сте по Београду кукавице!

— Не разумем! Састали смо се, свршили посао, па сад кући; шта више да радимо?

— Како шта, треба свршити главну ствар!

— Која главна?

— Главну ствар; да сам знао какве сте кукавице, не бих ни долазио овамо.

— Ништа не разумем!

Онај се окрете пажљиво, осврте се на све стране, па пришапта овоме на уво:

— Да рушимо, брате, Александра, ето то је главна ствар коју ја хоћу, али ви не смете.

— А ха, то ли је?! … Море, иди кући, па гледај посла, остави ти ту главну ствар другима.

—

Дође атентат[1], оковаше прваке и бацише их у тамнице.

Онај што хоће главну ствар распалио из народа изјаву како слави бога са својом породицом што промисао божја спасе врлог родитеља дичног нам краља, како му жели много среће и живота, како је све до атентата, не знајући с ким је, припадао Радикалној странци, али је после овог догађаја увидео да су радикалци разоравајући елеменат, да раде на преврату у земљи, и он се заклиње да више никад неће имати везе с тим зликовцима и убицама, већ остаје веран и одан своме краљу.

После те изјаве нађе га у Београду онај пријатељ из Београда и покаже му новине с том изјавом:

— Је л’ ово она твоја главна ствар?!

Ето тај елеменат разорава странку. То су те политичке шићарџије, то су они који тргују с политичким акцијама као с јарећим кожама. Доста таквих има.

А данас? Данас се они највише гурају напред, највише дрече, од њихове дреке не можеш уста отворити, угушују искрену реч и поштен глас.

Одгурнимо то од себе, нек иду куд хоће, нек остане десет ваљаних, боље је, него имати с таквима посла. Нек се упишу у „Сељачку слогу”, бар за љубав старог радикалског пријатељства.

„Страдија“
16. јануар 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

[1] На Ивањдан 1899. године, радикал Ђуро Кнежевић, родом из Босне покушао је атентат на краља Милана Обреновића, лакше га ранивши. Прим. Д.В.