Tag Archive | Milan Obrenović

Краљ Александар по други пут међу Србима (9/23)

(Претходни део)

Праведну жељу народну да и даље води борбу са Кара-Ђорћем пресекао је Милош. И он је у сујети својој и амбицији за власт лукавством успео да се у његов конак донесе глава Вождова. И тај Вожд, био је кум кнезу Милошу. Ваш српски народ зна добро шта је кум, како се кумство поштује, и Љубица, чиста душа непокварене српске сељанке, коју су однеговале муке и невоље поштеног српског народа и оне дивне песме Србинове, цикнула је престрављена кад је видела у конаку крваву главу свога кума и кроз плач и кукање викнула Милошу:

— Зар тако, Милоше, да видим кумову главу у нашој кући? Знај добро да ће та крв поштена, крв кумова, пасти на наш пород као клетва божија. Шта уради, Милоше! Затреће се племе твоје и име дома твога. Тешко је носити на души крв праведну.

И оно што је тада Љубица рекла, стекло се.

Михаило је погинуо, а после себе није оставио законитог порода, није оставио наследника престола од лозе Обреновића.

Ондашњим влаcницима било је, ради њихових личних добитака, потребно да пошто-пото измисле продужење лозе Обреновића, да измисле неког који ће бити немоћна фигура на престолу Србије, а да они управљају земљом на штету њену, а на корист своју. Гладан људски ум у стању је све измислити, јавно мњење лако је за извесно време обманути, и они су то успели, они су донекле обманули наивно јавно мњење. Ако се и нашао ко на земљи да је тој лажи ушао у траг, њега је или нестало, или је провео век свој у муци. Пред неправедним земаљским судовима у Србији, ту је истину смела само шапатом да збори сиротиња, а госпоштина да се каткад насмеши.

Ти, Александре, син си Милана Обреновића, Румуна, и Наталије Кешко, Рускиње. То си знао и ти ко ти је отац, ко ти је мајка, то је знала и цела земља, али цела земља, твоји поданици, нити су знали, нити су питали, нити су смели питати о пореклу твога оца Милана.

За њега су рекли да је потомак Обреновића, да су му преци Милош, Михаило и Милан, да је он веран традицији предака, а уствари, ничега од тога у истини нема.

Ево порекла твога оца Милана:

Он је син влашкога бојара Разнована и Влахиње Марије.

После смрти Разнованове, тадашњи румунски кнез Куза узео је Марију за дворску даму, која је у исто време била и метреса његова. То је познато целом румунском народу а утврђено и доказано оне историјске ноћи кад је буном народном кнез Куза морао потписати оставку на престо.

Али кнез Куза није знао да његова дворска дама Марија има дете, нити је она то кнезу, а своме милоснику, о томе шта причала. Њој је изгледало да ће љубав Кузина према њој бити јача и силнија ако он не зна да она има дете. Њен је рачун био погрешан. Куза је волео децу, а није их имао.

Једног дана, враћајући се у двор из подуже шетње, сврати се кући своје милоснице Марије. На тај корак нагнала га је љубав према тој жени.

Марију затекне са једним дечком од седам година и при изненадном, намерном уласку чује њен глас, који је са пуно страсне љубави мајчине, љубећи лепог мушкарчића, изговарао:

— Слатко чедо моје!

Куза је био изненађен, а Марија, не надајући се тој неочекиваној посети, збунила се. Место поздрава наступило је ћутање и немио разговор погледима.

Дечко је такође збуњен овим призором, гледао час мајку, час непозната човека, који им поремети срећан мир домаћи.

Ми овде на небу — продужи анђео даље — не морамо да детаљно описујемо те сцене љубавне као што то ви на земљи у романима радите.

Дете је после објашњења Кузина и његове матере пришло руци кнезу Кузи.

Куза га је тада помиловао по коси и запитао ко му је мама.

Дете погледа у матер, а Марија одговори уместо њега.

Дете је удаљено у другу одају, и тада је настало објашњење између кнеза и њетове метресе Марије. Кнез, који по природи необично вољаше децу, најоштрије је осудио Марију што му никада није казала да је са Разнованом имала сина. Леп дечко, са правим именом Емил (доцније Милан), необично интелигентна израза, веома је повољан утисак учинио на кнеза Кузу и он одлучи да Емила, сина своје милоснице, узме у двор код себе.

Одмах ускоро пошаље га као свога питомца у један париски колеж да се тамо школује и образује. Ту је млади Румун и био у први мах уписан под својим правим именом Емил Разнован. Ево ту, у француском одељењу, има и својих школских другова, који су малочас причали како су свога школског друга дирали и говорили му: Le pot de chambre cassée.

Али Куза, који је и иначе због своје владавине стајао рђаво у народу, морао је како тако да забашури своје односе љубавне са својом дворском дамом Маријом, удовицом Разновановом, а мајком Емиловом.

Сви су Срби слушали с напрегнутом пажњом ове за њих нове ствари.

— Чисто ми је сад нешто лакше за све оне муке што сам поднео у затвору због тога што сам хтео да разаберем који је отац краља Милана. Сад ја тек, јадан, видим што је он онако гонио нас Србе, и како смо дочули, рекао је једанпут, кад је полазио из Србије: „Ох, хвала богу, чим оставим ову погану свињску земљу Србију па пређем у другу земљу, одма’ ми лакше на души.“

— А оно виш’ ти, мој брате, он био Вла’, па зато је нас тако и гонио, зато ми и претрпесмо онолика зла и покоре под владавином његовом и владом његова сина, овога овде Александра. Слушали смо ми то тако нешто где се зуцка по селу, свет к’о свет говори и разабира се за свашта, али ко је, брате, смео то поменути и рећи. Ко само припита, тог скр’ају на робију, к’о, прибогу, мене. Морао си да ћутиш и да трпиш, да се крстиш и камениш од чуда шта се ради по земљи, па то ти је — мислила је за се душа оног шумадијског сељака кад је анђео почео објашњавати порекло Миланово и Александрово.

— Та тај нам је звани наш Пијемонт, био, касти, к’о нека влашка земља. Ми овамо робовали Чваби и Мађару, а они тамо Власима. Но тек сада видим шта се то све радило — мисли се за се душа оног Лале у истом том тренутку.

Тужна Босна и Херцеговина погледала је сузним очима на плаву Авалу, на Пијемонт Српства, да нас отуда сунце огреје, па с плаве Авале заруди зора слободе и озари и нас у пустој и тешкој тами туђинскога притиска.

И место тога, ми дочекасмо да српски краљ Александар, краљ ослобођене Србије, краљ нашега Пијемонта награди највишим одликовањем, највишим орденом баш нашега угњетача, човека који зверски ради на уништењу српскога имена, награђује се Калај; Пијемонт му одаје захвалност што угњетава нас Србе, нас бедну рају, која је сву наду своју положила на Србију. Сада, кад чујем, јасно разумем све што је тако било. То је и морало тако бити када је на престолу ослобођене Србије, на престолу Пијемонта седео Милан, Румун, и седео његов син Александар, Румун по крви. Они нису ни могли осећати и искрено саосећати српски, нису ни могли осетити бол косовске погибије, ни осећати тугу за пропашћу царства српског. Они су били глуви према јауку поданика својих, слепи пред љутом невољом народа којим владају, а камоли да пусте сузу над невољом Македонаца, Старо-Србијанаца, Примораца, Босанаца или Херцеговаца; шта се њих тицали толики Срби преко Саве и Дунава. За њих је земља Србија, цео српски народ те краљевине био само средство за њихове личне потребе. Целу Србију, ту за њих туђу и одвратну земљу, сматрали су за свој спахилук, са кога збирају приходе да могу водити свој пустоловни живот, да се могу коцкати, проводити разблудне дане и давати крупне бакшише својим слугама, који су им помагали у послу. Сваки који се с тим није слагао, оглашен је одмах за издајника земље, за антидинастичара, и такав је свршио као изганик, или премлаћен кесама напуњеним песком у тамници, или је стрељан… Тако је у том истом тренутку размишљао за се један честити Херцеговац.

Анђео продужи даље:

— На двору кнеза Кузе био је ађутант капетан Милош Обреновић, рођак кнеза Михаила. То је био човек већ јако оболео од тешке бољетице јехтике и његови дани већ су у то време били, како се то вели, избројани.

Али баш такав човек, неотресит и иначе по природи болестан и једном ногом већ у гробу, слабе душе и повитљива карактера, а одан прекомерном пићу — и био је као наручен кнезу Кузи да своје односе са дворском дамом Маријом привидно прикрије пред народом, који и иначе негодује на његову управу земљом.

И Куза употреби свог ађутанта капетана Милоша Обреновића и учини да се за њега венча његова милосница Марија. И Кузина метреса донесе као неки мираз своме мужу и своје дете, које је родила као чиста Влахиња са пунокрвним Влахом, бојаром Разнованом.

— Кад је српским власницима ради њихових личних прљавих смерова требало пошто-пото измислити некога из лозе Обреновића, они нађоше Емила Разнована, сина Разнованова, па му име Емил претворише у Милан, а место правог презимена Разнован додадоше му преправљено име и презиме његова очуха: Обреновића.

И тако од чистог Влаха направише и измислише Србина, од Емила Милана, од Разнована Обреновића.

Све је то наметнуто српском јавном мњењу и кнезу Михаилу. Једног дана српски народ видео је једног дечка у Саборној цркви поред кнеза Михаила, а тај дечко био је млади Румун, Емил, доцније краљ Србије Милан Обреновић.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (2/23)

(Претходни део)

I
ПРВИ ДАН ПО СМРТИ

Над мртвим телима Александра краља и краљице Драге стајао је свети Аранђео с изразом вечите правде на лицу и пламеним мачем у руци. Душе тог краљевског пара дрхтале су престрављене од страшне и вечне истине којима гледају очи које васељену обухватају, те очи које су још од постања света гледале како се сила човечија лретвара у прах и пепео.

Александар није био навикнут да гледа очи што изражавају правду и истину, и душа се његова стресала од тог погледа божијег војводе. Он је био навикнут да гледа пред собом ропска и понизна лица, да сви пред њим дрхте од гњева и ћуди његове. Пред њим није стајао какав његов министар, од којих је навикао да се повијају по погледу његовом. Њин је поглед изражавао сваку послушност, па и најлуђег ћефа његовог.

Он је навикао на своје министре, нарочито министре последњих кабинета; а већ и у раној младости испољавала се његова ћуд.

— Али ја желим да папа[1] дође опет у Србију, и ја то хоћу…

— Величанство, али то… — почне да увија министар — … па знате…

— Али ја вам кажем да ја то хоћу, а кад ја то хоћу, онда хоћу! — сећа се Александар како је подвикнуо и треснуо бесно ногом, а министар се поклони, крши руке, па одмах с учтивим осмехом додаје:

— Па, оно. Величанство има и право, али…

— Шта, али? — и трупне силно ногом.

— Само кажем…

— Нема ништа да кажете, ја тако хоћу, разумите да ја хоћу.

Тако је он био научио и кад укида устав, и кад гази заклетве, и кад се жени.

Навикнут једнако на то своје: „Ја хоћу“, „Ја то нећу“, и поред свега страха пред тим пламеним мачем и погледом велике, страшне и праведне истине небесног архистратига, у његовом се духу јави она самовоља која је у животу била с његовим карактером нераздвојна, и он рече:

— Ја то нећу, ја као носилац таковске идеје хоћу да живим. Бог мора поцепати тај указ којим ме је осудио на смрт.

Архистратиг, заповедник небесних легиона, одговарао је погледом очију својих овој устрепталој грешној души и поглед његов вели:

— Двадесет и четири часа имаш времена, док ти се тело сахрани, да се спремиш на пут и изиђеш пред вечног судију.

— Саша је здраво нервозан, он што хоће — хоће! — додаде краљица кокетно светом Аранђелу… и одмах се обрати краљу:

— Саша, хоћу ли ја у костиму царице Милице? …

Краљ Александар, видећи тврду одлучност у оном страшном погледу начелника неба, поче први пут, и то сада после смрти, да моли:

— Оживите ме да бар напишем прокламацију мом драгом и милом народу, у којој ћу објаснити да своју милу отаџбину поверавам својој оданој влади у свему сем права помиловања, и остављам је закриљу свемогућег Бога, све дотле докле ме Бог не врати у живот и не поништи указ о мојој смрти. После тога је неодложно потребно да ја још дуго година владам Србијом. Објасните Богу да је то прека потреба за нашу православну земљу. Ето, баш сам се спремио да данас укинем устав и да објавим ванредно стање у земљи. А ко ће да сврши то без мене?

Поглед св. Аранђела одговарао је да се божије наредбе безусловно врше и да он ниједну наредбу своју никад од почетка света није изменио.

— Ја знам како то Бог може — опет ће Александар — ви сте министар божији па већ знате како се ради са прокламацијама, уставима и указима. Бог је као владар светова написао Указ:

ЈА САВАОТ СВЕМОГУЋИ

по милости својој и вољи својој решио сам и решавам да се Александар, краљ Србије, на предлог Мога министра правде (и по саслушању намученог српског народа! — чу се у грмљавини глас небесни) разреши од живота.

Мој министар правде нека овај Указ изврши.

САВАОТ с. р.

— А ви сте, молим, министар правде божије? — опет ће Драга кокетно.

— Бог може тај указ поцепати, па још данас написати други, којим ме реактивира. Ух, та ја, владар мале Србије, могао сам до сада стотинама пута да за ноћ издајем по три разне наредбе, па да их сутра потрем противним наредбама. А Бог тим пре може. Ја нисам свемогућ, па сам све могао што сам хтео, а камоли да Бог не може. Ако му смета какав устав (сигурно и Бог управља, као и ја, по неколико разних устава, како му кад притреба), нека га укине; ја му стојим на расположењу да саставим прокламацију којом ће се објавити световима велика потреба тога поступка. А ако му после тај исти устав због неког другог затреба, онда може одмах после једног тренутка вратити тај исти устав у пуну силу и важност. То ће небесне трубе објавити световима, а министар полиције неба послаће одмах хорове крилатих анђела да запевају око престола Саваотова његову славу и величину.

Свети Аранђео гледао је исто онако погледом страшне и вечне истине, те се душа Александрова збуни, ућута и задрхта свом страхотом греха.

Утом ишчезе свети Аранђео, а ове две душе краља и краљице обави таман облак.

— Саша, — цикну душа краљице Драге — зашто тражиш ти то од господина светога Аранђела кад је он министар у данашњем божијем кабинету, а ко зна како тај кабинет и стоји код Бога. Можда је тај кабинет већ пао и ми ћемо под новим режимом добити помиловање. Ти знаш како то иде. И тај свети Аранђео много се прави важан, а не зна да његов кабинет може до мрака још данас пасти. А после? Ти знаш, Саша, како се са министрима поступа. Данас му даш ленту, почасти, поклониш наше дупло поверење, а сутрадан га у’апсиш и објавиш народу да је то био последњи човек и да није достојан твога поверења! — теши краља краљица и њена се душа припи уз његову.

— Па ваљда и не може другојачије бити — одговори краљ устрептало.

Утом се зачу неко тајанствено, језиво шуштање из оног тамног облака што их је обмотао, као да вечност казује сталне и непроменљиве законе вечне природе, вечног Бога. Душе краљева и краљичина стресоше се од тог страшног, немилог шума.

Краљица се прибра, па настави да би разгалила свога Сашу:

— Ти знаш како је било првог априла. Ристић је дотле био прва личност, па после си га у’апсио. Па онда си дао радикалима власт. Тако то иде у свету. Свет ти је викао: живео! Назвали су те Александром Великим, поредили са највећим светским владарима из историје човечанства. Кад си путовао кроз Србију, свуда су те дочекивали као спасиоца. Положио си венац на гроб Кара-Ђорђев и народ те је славио, а ти си с балкона говорио да ћеш до смрти остати веран традицијама дома Обреновића и да ћеш се у будућем владању своме ослањати једино на свој верни и драги народ. Па и то није тако остало. И радикали су прошли као и либерали првога априла. Сећаш се како је то било смешно. Увече дворски бал. Све сами радикали. Ту су министарски фракови и лаковане ципеле, ту груби, каљави народни опанци. Достојни твог поверења носе на грудима ленте и ордене, ти водиш коло, а покојни Ранко кец. По паркетираној краљевској дворани шуште опанци и краљевска музика свира демократску радикалку:

Плати порез за мене,
Па да гласам за тебе.

Вије се коло, звецкају колајне на прсима радикалским, одскаче Ранкова бритвица… а сутрадан? Зар остаде тако? То би тек глупо било. Сутрадан ти њих, драги Саша, потеже са све лентама, орденима и бритвицама, па у влажне казамате. И објави народу да су ниткови, да разривају земљу, да је упропашћују и да си ти, као носилац таковске идеје, дужан да земљу спасаваш… Ето, тако је у нас било, а тако је свуда. Не брини се.

Опет се понови оно језиво, надземаљско шуштање из облака и Александар као да разумеде тај страшни шапат вечности. Чисто је осећао како је то шуштање шапат изумрлих векова и светова са будућношћу и разумеде значај:

— Вечни су закони вечног Бога.

Душа његова опет се стресе.

— Тако, видиш, Саша, — продужи она — ни кабинет светог Аранђела не може остати вечито. Данас његов пламени мач сече, данас је у рају пред престољем Бога, а часком тек докле га Бог изгустира, па му одузме пламени мач, а њега у пакао. Зар не?

— Сасвим тако. Као што кажеш, и сам Бог воли промену. Ја да сам на његовом месту, ја бих колико данас извршио преврат на небесима — вели душа Александрова.

— А, како би лепо било! — одушеви се Драгина душа.

— Ја бих, као што велиш, одузео светом Аранђелу пламени мач и сву власт, а њега бих бацио у пакао. Тако бих исто учинио и са св. Петром, пошто му одузмем кључеве, и онда редом све свеце; све бих их потрпао у пакао као антидинастичаре. Прогласио бих ванредно стање у целој васиони пошто обалим устав и све законе. Анђеле бих повезао, по’апсио и разјурио, и онда бих позвао Мефистофела и друге важније из пакла да с њима преговарам о саставу новог кабинета, а [Х]ромог Дабу бих узео за председника преког суда да суди праведницима. Ала би то било дивно изненађење. Громови с престола мога потресају свет, а сунцу забраним да сија. То би било дивно изненађење! — одушеви се Александрова душа.

— Дивно изненађење! — додаде и душа краљичина.

(Даље)

[1] Отац, односно краљ Милан Обреновић.

Разговор с демократијом (4/4)

(Претходни део)

VII
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
I

Вечна сметња и вечна невоља за нас радикале. Има једна пословица народна врло духовита која би најлепше објаснила узрок овим нашим сметњама, али је, на жалост, речена незгодним речима те је не могу овде употребити.

Па, откуд све то? Ствар страшна, ствар необјашњива! Огромна, велика странка, странка какве свет није запамтио, странка која се борила лавовском снагом, управо титанском снагом за време опозиције; у доба када си ти, Демократијо, господару наш, била без силе и власти краљевске твоје; та страшна сила, од чијег се гласа, као од гласа трубе јерихонске дрмао, тресао и претурио престо Миланов а скршио и ишчезао, развејао се у прах горди трон горег краља Александра, који је наследио на престолу Србије рђавог оца свога… ето, та страшна сила из доба реакције, ето тај силни ветар што је у праведној помами својој чупао из корена престоле, који су, благодарећи полтронству времена, пустили онако дубоко жиле у земљу Србији, чији је корен био онако јак — ето, то се претворило у немоћ данас, данас кад сметње нема, када свет рачуна, када изгледа да је Демократија победила.

Колико су, помисли Демократијо, господару наш, влажних тамничких слама испушили борци за победу твоју, апостоли твоји; колико је ногу вукло тешке ланце за идеале твоје, колико је руку хватало се за оштро гвожђе, а колико се груди набадало на бајонете и издисали верни твоји падајући у борби са џелатима твојим узвикујући последње речи:

„Кад ми не дадоше да дам глас за тебе, Демократијо, вечна правдо овога света, ја ето дадох живот место гласа!“

Сећаш ли се само, опомени се, Демократијо, свега што је прошло, зар не видиш како се страшно разликују данашњи људи и обичаји од негдашње врлине. Зар ти не памтиш кад си као Молох гутала на жртвенику децу Правде и Врлине, зар се не сећаш да си као Хронос, ти праведна Богињо, морала гутати и децу своју, ради добра ове земље; када си се причешћивала из путира напуњена праведничком крвљу што се пролила из праведничког срца разапета народа, који као и Христос има своју Голготу, али, али — запамтите ви, џелати правде — има и своје васкрсење.

Зар се ти, Демократијо, не сећаш Краљевице, зар се не сећаш страшнога Горачића?

Сељаци, верни твоји, бране права своја, народ стоји пред судницом и не брани се мачем, већ се брани Уставом, брани се законима земаљским!

И када наперише пушке, када груба сила позва народ да напусти права своја, тада народ, место да сили силом одговори, усправи се гордо, стаде праведнички као Христос у врту Гетсиманском и рече: „ко ножем ради, од ножа ће и погинути!“ И кад погледа дивље непријатеље своје узвикну:

„Демократијо, боже мој, нека ме мимоиђе ова чаша, али ако је воља твоја нека ту горчину отрова живота испијем до краја!“

И народ као Христос не хтеде силу да одбије оружјем, већ се заклони законима. Сељаци су пред оружаним војницима, пред напереним пушкама истакли Устав, подигли га високо, држећи у десној руци, и узвикнули:

— Пуцајте, али ви не пуцате на нас, ви пуцате на наша права, ви пуцате на Устав ове земље, на законе земаљске!

Припуцале су пушке, крв се запушила, пали су борци држећи штампан Устав попрскан крвљу срца свог.

Ето, то су били борци, то су били твоји верни, Демократијо, и пре него што продужимо разговор, устанимо на ноге да скинемо капу, да клекнемо на колена и да одамо достојну пошту изгинулима за свето право своје, за слободе ове земље!

Кад још пропратим многе догађаје прошлости, тек онда могу објаснити шта су одговорни, а шта неодговорни чиниоци.

VIII
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
II

Откуда долази то, мора се чудити цео паметан свет, да лав који се бори за права своја постане магарац, кад права извојује.

Од силне рике лава, каква је била Демократија у опозицији, тресла се цела земља, дрхтао у животињском страху цео режим, цео систем владавине, тресли се и скрхавали престоли страшних тирана од тог моћног гласа, и од те рике моћног лава — одједном постаје њакање магарца.

У Србији је свако чудо обична ствар, па ни то није никога зачудило што се за ноћ лав претворио у магарца, али се морао зачудити српски свет што је тај магарац добио вољу да и даље игра своју стару улогу, да представља страшног лава. И као што је пре Радикална странка била страшна, уливала у душу страхопоштовање, тако сада постаде смешна за противнике своје. Њаче, а тражи да то зовемо риком лава.

Откуда то да Радикална странка постане бојажљива, да преза од сваког шума, да не сме да влада иако има за собом стотинама хиљада гласача. Кабинет радикални, разним својим лудостима, место да импонира ауторитетом, преза и онда кад се и последња будала продере на њих.

Радикални министри и једног и другог крила често изгледају, боже ме опрости, не као људи од власти већ као Цигани који су покрали коње на вашару, па се боје да њих власт не похвата за јаку и не похапси. Дотле су дотерали они својом сулудом тактиком, својим, такозваним, вишим државним разлозима; а самосталци ће још мало, кад су на власти, позивати, конкурсом контраће да их све окују и по’апсе „из виших, државних разлога“.

Радикална странка, радикали „неће да се замере“, „неће да им се пребаци“, а непријатељи употребљавају већ три године ту слабост и исто тако сметају напретку земље као и под Александром. Ти назадни и наказни елементи мрака умеју врло вешто да искористе будалу која има силу. Пре је та будала био Александар и они су га експлоатисали до тоталне пропасти његове. Данас је место Александра у највишој сили целокупна Радикална странка са својих 270.000 гласача и с том огромном, снажном будалом, с тим лудаком терају данас комендију и ординарну спрдњу кепеца.

Александру су помогли да се скр’а, али они се труде да истим путем скр’ају Демократију.

Али то не сме бити, јер, иако нико не види, ја видим и бићу целога свога века искрена, верна, одана стража на улазу у дворе Демократије. Ту се неће моћи упасти, а има мајка Србија још хиљадама будних стражара, који су верна стража господара Демократије, који су у стању да умиру са узвиком:

— Живела Демократија!

IX
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
III

Радикална демократија постала је бојажљива зато, што су врхови њени натрули и што се целога века радило и агитовало демагошки, а не строго демократски. С демагоштвом се мора једном престати, свет не треба лагати, јер никад лаж није могла уродити плодом истине, лаж је вечно рађала плодовима штете и назатка. Међутим ми, на жалост, имамо једну несрећну особину да своје погрешке кријемо, да не дамо никоме зинути чим отвори уста да нам истину каже, и одмах закукамо и захучемо као какве кукумавке:

— Ћути, брате, шта ти је сада, није сада време да се тако говори. Истина је, али су политички разлози да се данас ћути!

Три деценије ми радикали се ћуткамо и једнако понављамо једно те једно:

— Ћути, није сад време!

Ћути данас, ћути сутра, ћути тридесет година. Па кад је за нас време да говоримо, бестрага му глава и том нашем времену! Једни седимо, а многи су помрли чекајући то проклето време и не дочекаше га да рекну истину својим пријатељима, својој странци, којој су искрено служили.

Ја немам кад, нити волим тако глуп шпорт да чекам то време радикалско, већ хоћу да разговарам баш сада, мени је опет време за разговор.

Догод је радикална демократија била у опозицији, дотле је заиста гоњена, имала је сметње, она је и викала на те сметње, одговарала се тиме, и прилике су биле такве да се томе морало веровати.

— Краљ Милан! … не можемо ништа учинити док је он жив; Милан кочи точак напретка, Милан је гробар Србије и аустријски измећар!

Умре Милан, и ми, као о сваком мртвом, рекосмо „Бог да га прости“, а у себи помислимо: „Срећа је за земљу што је умро!“ И шта би, опет ништа. Елем, опет ми радикали нисмо криви, крив је Александар, крива је Драга, криве су Луњевице, криви су лични режими, а у ствари криве су оне огромне депутације демократске. Јест, њих се нико није сећао, то чудовиште нико и не спомену, нико не рече крива је она сулуда маса, јер онда беше у моди, као и данас, да се подлост масе крсти као: „Глас народа, глас сина Божија!“

Александар окује и по’апси најбоље људе, а драги народ се креће „од истока паке до запада“, креће се из целе земље у депутације да честитају „мудром господару“. Кад тај „мудри господар“ пусти те људе из затвора путем милости (о, јадна земљо!), онда драги народ опет долази да честита мудром владару. Па да је радио то само народ, да су то радили збиља најнеодговорнији чиниоци ове земље, орачи и копачи! И заиста често су се држали боље они вечни патници, којима је лично потпуно једнак био 28. и 29. мај. 28. маја су јели лук и сирће и отишли на њиву, а у почаст 29. мају могли су променити јеловник те јести сирће и лук. Али вајна интелигенција, вајни борци за демократска начела, и они су претекли народ. Они су први почели давати рђаве примере. Они су, на жалост, почели честитати све и свја.

Ако се укине устав:

— Честитамо, господару!

Ако се врати устав:

— Живео, господару!

Ако се људи ’апсе: „Живео!“; ако се пусте: „Живео“! И што год сулудом Александру падне на ум, што год, и какву год глупост учини, увек се нађе интелигентних демократа, који све то одушевљено поздрављају са „Живео! Бог да чува Србију!“

Па добро, ко је сада крив? Ко сноси одговорност? Сада немамо ни Милана, ни Александра, ни Драге, ни Луњевица, нема ни оне моде изјава, нити полиција ’вата за јаку народ и шиље га да честита укидање устава, па опет на сав глас виче Радикална странка, час једно, час друго крило:

— Не може да се ради, сметају нам неодговорни чиниоци!

И тог чудовишта што се зову неодговорни чиниоци, капиџици, камарила, код нас браће радикала час има, час нема.

О тој интересантној појави, о томе волшебију, рећи ћу идући пут опширније, а за сада напомињем само једно:

Тога чудовишта или има, или га никако нема. Ако га нема, онда је нитковлук што се клевета други да се само своја немоћ оправда; а ако га има, онда је Радикална странка целокупна, са свих својих 270.000 гласача, гора од магарца, кад са том силном снагом нема куражи да са тим бауком рашчисти.

Ако је ово друго, напомињем за сада, онда би народ боље урадио да је место 270.000 гласова, што их је дао радикалним демократама, оломио о своје прваке по Београду 270.000 мотака.

270.000 мотака држим да би имале јаче дејство него куглице.

Радикалној демократији (2/3)

(Претходни део)

III

Кад се добро проуче мотиви који су кретали кроз векове толике ускоке да губе главе за слободе, кад се види и зна да је и онај страховити први устанак године 1804. био само продужење те борбе у ширем и јачем облику, онда данашње прилике политичке и најскорија политичка борба могу се оценити тачно и правилно. Тада се, кад се све то има на уму, може разумети што је одмах у почетку свога покрета радикална демократија придобила уз своју заставу толико бораца, готових да гину за убеђење, да гину за поштена права потиштена народа. Та борба није нова, том борбом није наш народ тражио ништа друго него исто оно што је вековима тражио, а излагао се истим опасностима, готов на све жртве, како је кроз векове научио. Деца су се рађала нроз дуге векове робовања и сисала млеко мајчино, отхрањивала се тим светим пићем српске мајке, те мајке коју је задахнула сва свежина народних идеала, која је и сама однијана уз звуке гусала, однегована песмом народне свете туге, народног бола и жудње за слободом.

То су биле мајке и млеко тих матера заиста је било рајско пиће, свето и узвишено. Док су Српчад дојила такво млеко, Срби су имали људе, имали су кроз векове борце који су могли увек за добро народа, за слободе земље погледати смрти у очи. О, када би само данашње мајке могле појмити и разумети значај мајке, кад би оне само могле и назрети шта мушко чедо њихово посиса с млеком материним, колико значаја по срећу земље има материна песма којом се успављивали и будили сви витези слободе народне, онда би много и много другојачије изгледале данашње прилике у земљи. Али данас тога немамо, данас пре имамо свега него што мајке имамо. Њих нарочито немамо овде у Београду, у овој лудници од чаршије, која на жалост намеће сулуде моде целој земљи Србији. Ми сада у ово доба шарлатански врљамо и лутамо, ми сви осећамо да нам није добро, осећамо тежину прилика, па се вечно кавжимо, бијемо и свађамо око тога да пронађемо кривице, да видимо где је извор зла. Крив је био Милан, крив нам за недаће Александар, крива нам јаловица Драга, криви нам завереници, кад већ увек нама радикалима због наше лудости и назаренства мора неко бити крив. Ми у том врљању и тражењу узрока зла дођосмо и до топова, и цела земља, опојена заблудом, дође до убеђења да нам само још топови фале, па да земља буде срећна. Топови, топови! Кад видимо и осећамо да нам није добро, а не знамо откуда нас зло бије, ми онда мислимо да ћемо пуцањем из топова решити питање, да ће се зло наше домаће поплашити од наше пуцњаве па побећи некуд далеко, далеко од нас главом без обзира. У овом случају ми заиста личимо на мало дете, које ништа не зна, које не уме да се помогне, које уме само да плаче и да дреком, која му, да није око њега свесних, ништа не би помогла да од себе отклони незгоду која га мучи.

Добро је имати и топове, али пре него што имамо добре топове, нама су потребне добре мајке. И свима онима који мисле да су све и свја учинили кад викну:

— Топове дајте, топови нам требају! — ја бих одговорио:

— Мајке нам дајте, а не топове! Прво мајке, па топове, јер су нам залуду топови ако мајке не одоје синове да гину на топу, као што је гинуо Рајић у устанку.

Београд, та суманута варош која Србији даје мигове за политичко зло и добро, најчешће зло чини, јер Београд може имати и пушке и топове и прангије, али, на жалост, мајке нема. Београд има даме, има каћиперке, има, што се вели, „начитане женске“, има патронесе и добротворке, има жена што иду у клубове и воде политику, има их што воде литерарне препирке, има госпођа и журова где се гадно и одвратно оговара или се гледа судбина с асталчићима помоћу духова. Београд има сујетне жене што мужеве гурају на зло ради свилених хаљина и помодних шешира; има сплетки високих дама које кабинете министарске обаљују, али јадни наш Београд нема мајке.

Место млека материна, место да Српчад одајају српским мајчиним млеком, којим су одојени Обилићи и Југовићи, у Београду се одајају крављим млеком; место сисе материне имамо цуцле, или Српчад задоје Маџарице и последње блуднице! Место песме материне која витезе ствара, Српче слуша развратна ашиковања својих дадиља; и то је основ домаћег васпитања овог бедног колена што на жалост Србије ниче у лудом Београду, а та ће деца доцније владати и управљати с пуно виших државних разлога још јаднијом нашом Србијом.

IV

Борба радикалне демократије, а то значи борба потиштеног народа коме су одузета права човека, а на њега сваљен сав терет, сва мука народа који је морао чак и знојем, крвавим и мучним знојем, плаћати угњетаче своје није нова борба; та борба добила је само ново име, а име те исте борбе за права и слободе народне мењало се вековима. Исти мотиви који су кретали на борбу радикалну демократију, кретали су и борце нашег првог устанка, кретали и оне ускоке, који нису умели покретањем листова да траже слободе већ су то тражили мачем и пушком. Што вели Његош:

Пâс свакоји своје бреме носи,
Нове нужде рађу нове силе,
Дјеиствија напрежу духове,
Стјесненија сламају громове…
Удар нађе искру у камену
Без њега би у кам очајала.

И заиста свако време, сваки појас имао је своје муке, своју невољу, своје људе, своју борбу. Онако како се бори данас, није се могло борити пре пет стотина година, јер тај начин није био за то време.

Цар Лазар је морао да иде у бој, ту се морало да гине, Косово је морало постати крваво разбојиште, морало је постати велика гробница у коју Србија сахрани најбоље, најплеменитије синове своје, које уплакана Слобода народна и виле, српске посестриме племенитих витезова, отпратише до вечне куће. Тада, у то доба, није могло бити говора о покретању листа у коме би се доказивала права потиштених Срба и варварство турско. Место какве редакције у којој би био главни уредник Милош Обилић, власник цар Лазар, а редакциони одбор девет Југовића, Мусић Стеван, Косанчић Иван и Топлица Милан, морао се бирати други пут. Место уводног чланка, којим ми данас водимо борбу после толико година, Милош је морао да ради друго нешто. И он је написао уводни чланак, ал’ не пером и не мастилом, његов уводни чланак је написан мачем и тиранском крвљу, он је место уводног чланка распорио Мурата усред турског табора, усред његове свеколике војске. Стари Југ-Богдан са својих девет Јутовића нису могли бити репортери, нису могли доносити извештаје из Прес-бироа о страној политици, нити су могли писати преглед стране штампе, већ су оставили господство дома свога и пошли на Косово.

На граду се отвори капија,
И изиђе војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу,
На алату, вас у чисту злату.
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златпе ките висе,
Те куцкају Бошка по плећима.
Примиче се царица Милица
Руке склопи брату око врата,
А ухвати за узду алата.
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклонио…“

Не враћа се Бошко, то је била искрена и поштена борба тога доба, где се за убеђење гинуло. Како је велико, свето и узвишено све што се из племенитих поштених идеала чини, па макар ту борбу водио племић са златним токама, или доцније у устанку „голи синови“ и сиротиња раја.

Југовић Бошко, и као он и сви Југовићи, одговара сестри:

„Иди, сестро, на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руку крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац,
Да ми рече дружина остала:
„Гле страшљивца Бошка Југовића,
Он не смједе на Косово поћи,
За крст часни крвцу прољевати,
За крст часни и слободу златну,
И за вјеру с браћом умријети.“

V

Радикална странка је, иако, дакле, имађаше, као што смо раније напоменули, крвав, страшан и језовит пут, и могла тако брзо ухватити дубока корена у народу, што је народ српски вековима навикнут већ на борбу којом је тражио од угњетача потиштена права и слободе своје, те тако је радикална странка са својим начелима и својим захтевима дошла као продужење борбе.

Власницима и угњетачима није никако ишло у рачун да се начела Радикалне странке шире у народ, те је између власника и људи прикупљених око заставе народних права и слобода настала страшна и очајна борба. И гоњење и глобљење и прогонства и влажне тамнице са оковима и лисицама, и мучење глађу и жеђу, па чак пушкарање и убијање од стране тиранских власти, све то није могло успети да идеје и начела Радикалне странке не бујају све јаче и јаче. И та убеђења, преливена крвљу најбољих својих заступника, постадоше страшило ондашњим опасним власницима; пред Радикалном странком задрхта и сам краљ Милан.

Ако је у тој борби бивало да се борац и смори, ако стукне мало натраг, ако се каткада у љутоме окршају и занија застава радикалних начела, пристизали су одмах одморнији, свежи борци, млађи, које није дуга борба заморила, или су чак и први пут ступали у тај страшни бојни ланац.

Дакле, никакав притисак, нијаква сила није могла застрашити масу храбрих бораца за слободе; сва гоњења су само више и више челичила борце.

*

Радикална странка на крају крајева је победила и једва једном се дочека да се дахне душом, дочека се први пут да радикална демократија одрешених руку, несметана ничим, изводи своје теорије, остварује своје идеале, да усрећи земљу и да створи благостање у народу.

Али Радикална странка, која се опростила и Милана и Александра и Драге и Луњевица и свију крвних њених непријатеља, који су је гонили и који су јој и могли сметати и сметали јој, има сада кад највише и може и треба да ради највећег и најопаснијег непријатеља, а тај је опаки и страшни непријатељ њен у самој странци.

То је онај разорни елеменат који се стварао у странци овда-онда, то су они људи који су са идејама Радикалне странке трговали као с јарећом кожом. Ти су људи упадали у доба кад се Радикалној странци мало срећа осме’не и с највише дреке и галаме гурали се мимо боље, тражили да им се чини, кукали да уши пробију како су они највише гоњени и упропаштени за радикална убеђења. И напредовали су и чињено им, али су они увек умели да осете опасност, увек су, чим се над Радикалном странком навуче ма и најмањи облак, одмах умели да се лагано, постепено повуку и то мотивишу слабим здрављем, домаћим неприликама и већ уобичајеним разним правдањима. И они тако повучени, сигурни за своју главу и за своја леђа, гледају поиздаље из скровитог кутка, меркају прилику, посматрају и чекају овоје време. Чим се развијала ратна застава Радикалне странке, кад труба радикалне демократије одјекне широм земље позивљући све борце да се купе под ратну заставу и кад се започне бој променљиве ратне среће, онда ту нема ниједног шићарџије, из бојног строја они беже, они ће прићи победитељу.

И чим се деси да се у радикалном табору захори радостан усклик, после силних страшних јуриша и ратних мука:

— Ура, победа је наша! Живела слобода!

Тада одједном као да из земље поникну ти одвратни људи и одмах се стану суманутом енергијом тискати међу прве редове, а њихови се гласови највише чују, они најватреније, најсилније вичу да већ и промукну:

— Ми смо победили, доле са тиранијом, живела слобода!

Тада они јуре бесомучно по зборовима, држе ватрене говоре, пишу дописе, пишу чланке пуне слободоумља…

Тај елеменат био је и у последњим данима страшне Александрове реакције притуљен, прикривен, изгледало је да и не постоји, али он је био жив и чекао је згоду гледајући са стране из сигурног положаја шта ће бити с радикалном демократијом. Ради боље сигурности ту је било и изјава и усменог и писменог одрицања од Радикалне странке било тајним било јавним путем.

(Даље)

„Самоуправи“

Мислим да је у два маха неко у Самоуправи на своју руку и на своју одговорност додирнуо Нови Покрет на врло неделикатан начин, те због тога одговарам ја лично, јер и ово што ја велим говорим у име своје.

Људи око Самоуправе, а тврдо сам убеђен да је тамо много честитих и поштених душа, треба да припазе да Самоуправа не изгледа као каква стара, да не постане хистерична тетка-Самоуправа, која ни сама не зна шта хоће, а ларма, псује и грди и кад има права и кад нема.

Покрет је од свога почетка био и искрен и отворене душе, и ако је ишта било очигледно, бар је то било јасно као дан да се у овом листу говорило са највећим поштовањем о свима ваљаним људима из старијег и млађег радикалног крила. Ја сам лично увек сам с поштовањем скидао капу пред врлином, а то ћу и убудуће радити.

Неко у јучерањој Самоуправи, а бог би га сам знао зашто, испаде и рече како је Самоуправи одвратно исто тако оно што пишу Домановићеве новине као што им је одвратно и фалсификовање историје Правдино, Виделово и Гачино.

Тај неко што је то писао и није видео, или, у шта сумњам, намерно није хтео да види да је Покретов чланак о Цветима, мањи и краћи, Самоуправа само проширила, али је смисао један и исти.

Ко је то у Н. Покрету рекао да Цветима и устанку од 1815. године треба одрећи историјску важност?

Боже сачувај, то нити велимо, нити се то овако у чланцима, на брзу руку, може рећи.

Наше колено, ми данас знамо и можемо добро знати историју стару, историју средњег века, али ја вам могу смело рећи, ми појма немамо баш о најскоријој прошлости, ми најмање од свега знамо нашу историју од устанака.

Ми историју тога времена најмање знамо, а оно што знамо, знамо окако како су нас учили у школама, знамо је онако како је власницима и њиховим подлацима требало да је знамо.

Кад би тај неки господин из Самоуправе ма и мало претурио писма и документа из тога времена, а што ја за сада не смем износити, јер ми то забрањује закон који штити Државну архиву, онда би могао бар намирисати да 1815. година није оно како су нас учили и научили школски уџбеници, а они су били такви јер другојачији нису смели бити.

Онда би тај неки господин заиста дошао до закључка да није тако лако говорити о важности или неважности 1815. године. 1815. година, ослобођење Србије и сви ти догађаји стоје под погодбама и условима, које нису зависиле једино од рата већ и од споразума књаза Милоша и Порте. Да ли је то било боље, или горе, ја за сада остављам, јер није тако лако ни пресуђивати о тако крупним и епохалним догађајима.

Нови Покрет, односно ја, да се јавим отворено, констатовао сам у чланку „Цвети“ да је то лаж што су нам толике године причали да су Цвети васкрс народних слобода.

Тога сам мишљења и сад, и био сам и бићу.

Самоуправа, чији су људи лежали по тамницама, окивани и стрељани за поштена убеђења, проналази да је сад одвратно што ми кажемо истину јасну и светлу.

Не говорим ја о ослобођењу званичне Србије, него о слободама народа.

Ако ви из Самоуправе докажете и доказујете да су Цвети васкрс народних слобода, онда сте заслужили да се над вама понови стара реакција тих старих Цвети.

Ако проучите буне и узроке буна под књазом Милошем, онда не смете ни у шали рећи да су Цвети „празник васкрса народних слобода“. А кад је реч о Милану и Александру, ваљда тек нећете чекати да вас ја ових година подсећам на ваше ланце што сте их вукли, и на тамнице у којима сте провели толике дане баш у доба кад су Обреновићи славили „празник народне слободе“.

То исто и рекли сте и мислите и ви, и онда се чудите што је овом вашем неком што је писао чланак да се без икаква разлога и повода онако обрецује.

„Нови покрет“
29. март 1906. године

Цвети

Под Обреновићима, све до пре 29. маја, данашњи дан, Цвети, прослављао се као дан народног ослобођења од турског ропства, као дан васкрса народних слобода, као опомен на 1815. годину.

Ми смо далеко од тога да одричемо важност 1815. године и да претресамо заслуге и мане Милошеве; на овом месту ми само исправљамо оно што је погрешно било.

Устанком од 1815. године био је заиста ослобођен књаз Милош и његове власти, али народ није био ослобођен. Он је, може се тачно рећи, а мора се и признати, био ослобођен Турака и турског зулума, али су се одмах ти зулуми поновили од крштених Турака, од рђавих власти Милошевих. Његове власти узеше све манире турских паша, те је због тога и бивало онако честих буна.

У меморандуму Ђакове буне народ вели књазу Милошу отприлике ово:

„Господару, или нас спасавај ових домаћих, крштених Турака, или ћемо у гору, ил’ у воду, или се морамо борити и против овога зла које нам је теже и од турског.“

Па зар су онда у то доба могле Цвети да се прослављају као васкрс народне слободе. Не, то је само био васкрс кнеза Милоша и његових рђавих власти.

А под краљем Миланом? И ту се поновило то исто.

А под Александром?

Ту тек није могло бити говора о јадном народу и још јаднијим његовим слободама.

Цвети су и тада прослављане као васкрс народне слободе, али, у суштини, то је био само лични празник насилничке, традиционалне Александрове слободе и његових верних помагача у угњетавању поштеног народа.

Тога дана, на Цвети, кад се блудница Драга шепурила на престолу српском у оделу царице Милице, када је Александар својим вернима китио груди лентама, кад су и лопови који његову тиранију помажу добијали одликовања за грађанске заслуге, тада када су они вајно радосни због васкрса народних слобода пировали пир и ковали ланце народу, шта је радио грешни народ?

Најбољи синови његови лежали су по тамницама, окованих и руку и ногу, а народ српски, та ондашња раја насилничких власти, исцеђен, оглобљен и оголео услед зулума Александрових, уздисао је тешко и горко.

Па зар је то онда била светковина народна, зар је то био васкрс народне слободе?

О да страшне и циничне ироније!

Ослобођење од крштених Турака почиње од 29. маја.

29. мај може се рачунати у празник народни откад почиње обнављање и васкрс народних слобода.

Дај боже да се и заборави на зулуме на које нас Цвети подсећају!

„Нови покрет“
26. март 1906. године

Сигурна добит

Чика Јанчић из Параћина овако је оценио Србију за краљевања краља Милана.

„Србија — велики вашар. Шатру на томе вашару држи Јован Ристић. За коцкарским столом седе краљ Милан и митрополит Михаило. Први игра за рачун Аустрије; други игра за рачун Русије; паре даје Србија, а у пикслу меће шаторџија Јова. Како коме, тек шаторџији најбоље!“

Тачно!

„Страдија“
22. мај 1905. године