Поклон краљу (1/2)

Једном сељаку из Јасенице ојагњи се овца баш некако пред Св. Николу. Седне он лепо са својом домаћицом, па се стану договарати шта да раде. Да ли да се јагње прода или да га оставе, јер су и иначе с омало оваца.

— Ама знаш, човече, шта ми нешто паде на ум? — рећи ће нагло жена.

— Шта?

— Чини ми се, наш краљ слави Св. Николу.

— Слави.

— Е, ја би’ лепо отерала у Београд и овцу и јагње, па јагње поклонила краљу, а овцу продала. То ти може много вајдити. Ето, како Дишко сваки час код капетана, па код начелника, па им носи на поклон прасад, јагњад, врећу овса за коње, сира, ово, оно, па њему лепо. Он председник и виђен, и чувен. Оно што да капетану истера од света трипут толико, а ономад, видиш, добио орден! Ух, боже, што се изедо’ од неке муке! Па хајде он, но се и она његова белотрепа напела, па јој ни на лопати не можеш принети. Председниковица, шта ти мислиш?

Тодор (тако се сељак зове) замислио се па џара једним угарком по ватри. Ћуте обадвоје. Тодору заголица жељу председнички штап. Дишко није бољи од њега; ако није гори, мислио је, па кад он добије за председника што чини поклоне капетану, а шта се тек он може надати кад, ни мање ни више, већ поклони јагње самом краљу. А краљ узме златан „плајваз“, па запише његово име. Па га пита из ког је села, па како му име жени, па деци, а Тодор одговара све лепо. Па онда га краљ потапка по рамену и пита:

— Ама, вере ти, Тодоре, ко ви је у селу председник општине?

— Богами, Господару, није најбољи. Мучи и кињи свет, глоби народ.

— Шта кажеш, море!? — плане краљ, па тек зазвони у звонце, а министри тап, па пред њега. Он њих не гледа, већ ће Тодору:

— Како се, велиш, зове тај гад?

— Дишко, Господару.

— Ха, јесте ли чули! ’Оћу да ми се тај Дишко одмах истера из Србије! — цикне краљ и окрете се „министерима”.

„Министери” само играју пиперевку, а Тодор ужива и мисли: Тако, тако, чекај, синко кисели, да видиш како Тодор уме. Има, брајко, и над попом попа. Дед сад зуцни!

— ’Ајд’ сад напоље! — викне краљ на њих, а они се поклоне па брже на врата.

— Е, Тодоре, ти ћеш бити председник у твом селу докле си год жив, а на смрти предај коме год ти хоћеш! — вели му краљ.

— Ама, знаш, Господару, како би било да ми даш мало написмено од твоје руке, к’о велим сигурнија ствар.

— Не треба то ништа. Све сам ја то наредио, уживај ти само, па накриви капу.

— Е, ’вал’ теби, Господару! — поклања се Тодор, па као хоће да пође, докле тек краљ њему:

— Ехе, куд мислиш? Чекај да поручамо што је бог дао. Не иде то тако.

— Е, ’вала, Господару, баш сам сад кад пођо’ до теб’ вруштуковао дол’ код „Тетова”, знаш оног, Спиру ме’анџију, туна.

— Ето ти, па јеси л’ за вино? — пита краљ.

— Не могу, вере ми, пио сам и вина, пописмо два шишета ја и Спира. — Лаже Тодор, ал’ чува он образ. Куд би он пио код краља вино.

— Е, ’вала, Тодоре, каву баш мораш, па то ти је. Не знам, брате, чим да те угостим?! — вајка се краљ, па тек — тако Тодор замишља — викну краљицу:

— О, Драга!

— Ој?

— Одидер овам’ часом!

— Чекај, лечка, обувам се!

Изиђе краљица, а Тодор се као клања до земље.

— Ово је Тодор из… (каже село) — вели краљ краљици.

— А! То је Тодор!

— Деде, жено, бога ти, мети лонче за каву да пијемо по једну.

— Ама ја реко’, боље попите по једну љуту.

— Вруштуковао човек! — вели краљ.

— Е, добро, ’ајд’ да скувам каву! — вели краљица, изиђе да кува каву.

Тако Тодор мисли и замишља своју будућу срећу. Па тек кад се врати кући! Срце му поче јако лупати од узбуђења очи сијају, а образи успламтели од јаког узбуђења и јаког пламена на огњишту. Жена преде, врчи вретено, пламен пуцкара, а Тодор се сав предао слатким мислима.

— Вала жено, тако ћу и да урадим!

— Шта то?

— Па ово што говоримо.

— Морам да јавим Станији да дође.

— Остави сад Станију.

— Како остави, морам да гребенам.

— Ама ја говорим о јагњету.

— Аха, куд сам се ја дела! А ја нешто мислим за гребенање, па и заборавила. Па шта мислиш?

— Идем сутра у Београд. Ту друге нема. Спреми ми све што треба, па сутра, у име бога, сабајле.

Стигао Тодор у Београд. Одсео код „Тетова“, и пошто није лака ствар извршити тако крупну мисију „где глава игра“, како он замишља, то се још неколико пута преслишао шта му ваља рећи. Доцкан је стигао. Преноћи, пун слатких снова, а сутрадан поранио рано, и уз каву се преслиша још неколико пута. Кад је мислио да је добро научио шта треба, упрти јагње на леђа, па хајд’ краљу.

Код двора га обавесте да треба да се јави прво маршалу, па ће га он обавестити шта му ваља даље радити. Ето ти сад! Оно како је Тодор замишљао изменило се на првом кораку. Он сирома није ни сањао о некаквом маршалу. Какве сад везе, дођавола, у тој целој ствари има неки маршал, и шта се опет он испречио. Он је замишљао да дође до двора, да припита где је краљ, па кад добије одговор, да лупи на врата. Врата отвара момак и он улази. У соби седи, управо лешкари на свиленом душеку, краљ, пуши на чибук и срче каву, а сав у злату трепти. На златној троножној столици седи краљица и преде свилу. Кудеља сребрна, а вретено златно. Тодор се поклонио до земље и преда јагње краљу. Краљ узме јагње, милује га, попридигне се те начини места Тодору да седне и он, па започне разговор. Таман он пита те ово, те оно, а тек краљица прекине разговор:

— Немој, болан, да га кољемо, да га оставимо за запат.

— Женска посла! — вели краљ на то, па продужује с Тодором озбиљно разговарати о берићету, о председнику и другим стварима, а јагње блеји у краљевом наручју.

Е, али ево сад се све измени из основа, сад неки маршал, о коме Тодор није ни сањао.

Сад, шта је, ту је, кад није друге, јави се Тодор и том ђавољем маршалу, а већ после зна како ће и шта ће.

Пустише га пред маршала. Тодор с јагњетом па пред њега:

— Помага бог, господине!

— Шта је? — одсече се маршал љутито, шта ћеш с тим овамо? — и показа на јагње.

Тодор зна шта ради, не говори он много онде где му није вајде. Кад он има посла с главом, шта да се боји од репова, те ће рећи:

— На, однеси ово краљу, па кажи: то ти поклања Тодор из (каже село), а ја ћу већ с њим после имати разговор.

— Напоље! Зар ја да ти носим јагње?! Гледај ти безобразника!

— Мора да је овај први до краља! — помисли Тодор и ноге му се одсекоше, па ће преплашено, збуњено:

— Опрости, господине, ако сам што рђаво рекао, ми смо знаш прости људи, па из простоте и погрешимо. Ете, знаш, ја сам рад да нашем господару поклоним ово јагњенце за његовог светог да га у здрављу изе са његовом домаћицом, а нашом госпођом краљицом.

Маршал се насмеја:

— Е, то не иде тако, пријатељу. Ти мораш да тражиш аудијенцију, па да питаш Његово Величанство хоће ли примити поклон, па тек онда…

— А где ли му је та уденција? — прекиде га Тодор.

— Мораш написати молбу мени, и у молби рећи да желиш да изађеш пред Његово Величанство, а у цељи тој и тој, рецимо ради питања да ли смеш учинити поклон. Ту молбу и твоју жељу ја ћу саопштити Његовом Величанству, па ако он допусти, ја ћу ти јавити у које ћеш време моћи бити примљен.

Тодор разрогачи очи, па не може од чуда да се прибере. Наједном завапи очајно, хита да му шта овај горе не би казао:

— Ништа ти то ја не умем, а нисам ни писмен, него молим ти се, господине, ујдуриши ти то мени, па ћу ти дати шта кошта.

Маршал се насмеја. Види с ким има посла, слеже раменима и написа лепо човек сам себи молбу.

— Иди ти сад, Тодоре, — рече — а ја ћу ти јавити кад ће те Његово Величанство примити.

Тодор извади кесу из памуклије, одвади два гроша, врати кесу натраг, па се поклони:

— Хвала теби, господине, ево ово да попијеш каву, а боже здравље, нећемо учинити жао један другоме, ако добро не учинимо.

Маршал баци она два гроша. Да је дао бар за једну меничну отплату, па и да прими, ђене-ђене, а овако нема ни за листу и бланкет. Изгрди Тодора и изјури. Тодор савршено збуњен оде „Тетову“ да очекује страшни суд. У тој забуни нити је маршал питао Тодора где је одсео, нити је Тодор знао да то треба рећи.

Чекао Тодор до ручка, па никаква авиза. Кад нема, он сео те поручао као човек. После ручка чека, нема опет никог. Постаде Тодор нестрпљив. Мало, мало, па тек изиђе на врата и погледа на ону страну где је двор. Све му се чини: сад ће однекуд помолити маршал. Гледа, гледа, враћа се, ичлази поново, ал’ маршала нема.

Поче се Тодор жалити људима. Ко вели, моћи ће га ко и усаветовати. Више људи више и знају.

Већ се смркава, а маршала нема. Тодор изгубио сваку наду. Куне у себи и себе и жену и маршала и судбину и јагње, па чак и краља. Премишља како је и зашто све то тако рђаво испало и најзад дође до закључка да су све покварили она два гроша.

— Е, брате, — мисли у себи — не можеш ни овод господи у’ватити крсна имена. Тамо код нас ако не даш на пиће коју пару, не можеш у селу свршити посао па да дречиш, а овај те опет зато истера напоље.

Мисли се стадоше развијати у том правцу, и уједном му сену кроз главу страшна мисао:

— Кад ме онај истера због два гроша, а ако се краљ дрне кад му дам јагње, па кад дрмне у меденицу, а министри ђипе, па пред њега, он цикне:

— Овога лопужу обесите!

И министри га сподбију за врат па поведу на вешала, а један узео јагње за задње ноге, па Тодора јагњетом по глави: Пупе! пупе! пупе!

И Тодор се стресе од такве страшне мисли.

И Тодор већ замишља како су га обесили, како га код куће жале, како жена нариче:

— Убио ме бог и кад помену јагње!

Наједном приђе Тодору један човек у кожном неком масном капутићу, са шубарицом на глави:

— Помози бог, пријатељу!

— Бог ти добро дао!

— Што си тако невесео, нешто си као замишљен? — вели онај човек и седе за Тодоров сто.

Тодор отвори срце. Није му ни лако. Исприча он и како му се овца ојагњила, и колико има оваца, и каква му је кошара, и како је са женом разговарао, и шта је јео кад је пошао и како је био код маршала и шта му је казао, исприча човек све по реду, не прескочи ништа, а на крају додаде:

— Шта ћу сад, ако ко бога зна?!

— Тхе, није ти лако, знам ја то — вели онај и трља руке.

— Па шта да радим?

— Не знам шта ћеш — вели онај и мисли као шта би се могло предузети у тако тешкој ситуацији. Тодор га гледа као у бога и очекује шта ће га усаветовати овај мудар човек.

Човек мисли, меће ногу преко ноге, час једну, час другу, налактује се час на једну, час на другу руку, па некад мане главом, некад слегне раменима, а Тодор као на угљевљу. Најзад онај започе:

— Шта ћеш сад, друго ти не остаје ништа! … Мораш тако! … Тхе, тако је то имати с господом посла. Лажу они, брате! Они хоће да је само њима добро, па макар ми поцркали!

— Лажу, лажу! — додаде Тодор.

— Лажу, ја шта раде — продужи онај — нити је тај маршал јавио то краљу, нити ништа.

— И ја мислим — додаде Тодор — краљ би ме одмах, рачунам, призвао, а овако…

— Него знаш шта ја мислим? Продај ти лепо то јагње, па се дигни сутра, па кући. Да је хтео онај, ти би већ досад био пред краљем, овако се не надај, ето које је доба.

— Право велиш! — одобрава Тодор — само ако ми цена буде по вољи.

— Ето ја ћу ти дати за јагње и овцу 25 динара. Мислим да је толико доста.

Настаде пазар. Отуд одвовуд, те се погодише за 26 динара. Теслими Тодор, узе паре, седе задовољан пазаром, те поједе порцију говеђег паприкаша, попи пола литра вина и леже. У ме’ани пуно сељака. Једни пију и лармају, лупају штаповима по столу, једни разговарају и седе налакћени, једни већ легли. Меанџија уноси асуре и простире, један дремљив дечко меће дрва у пећ, други меанџија, ортак Алемпије, пребројава пазар и свађа се с онима што пију, тера их да спапају, па вели: сутра боже здравље, а сад да се спава. Већ лежу. Једни лежећи пуше и разговарају, једни већ хрчу, неки легао на леђа, неки потрбушке. Ваздух загушљив, кисео. Тодору се задрема. Ухвати и он једно место с краја, прекрсти се и леже.

— Одакле си, пријатељу? — пита га један што лежи до њега.

— Из Јасенице.

— У, ух, брате, из далеко! — рече онај и зевну.

— Далеко! — вели Тодор и зену и он гласно.

— Па куд идеш?

— Ех, куд?! И Тодор исприча своју невољу.

Проразговараше се тако, окретоше се један од другог и заспаше.

И док је Тодор спавао, може се чак рећи мирно спавао, дотле је полиција претурала, што веле, небо и земљу тражећи га. Маршал је саопштио краљу Тодорову жељу и краљ одреди аудијенцију за сутра у дванаест и по часова. И тек кад маршал изиђе од краља, кад у својој канцеларији нареди да се напише Тодору позив, онда се тек сети да он зна само Тодорову адресу у селу, али не овде у Београду. Шта је знао друго радити, већ јави телефоном Управи града Београда како сељак из (село) жели да поклони краљу јагње, али да није назначио у молби адресу ме’ане где је одсео, те моли Управу да се што пре потражи и да му се саопшти да га краљ прима у аудијенцију и да радо прима јагње као поклон.

Управник часа не почаси. Сместа објави свима квартовима и нареди да жандарми траже сељака Тодора који је донео јагње за краља и да га краљ прима.

Запну жандарми из ме’ане у меану: питај, гледај, тражи, разбирај, нигде никог што је какво јагње донео. Најзад натрапа доцно у ноћ један код „Тетова“.

— Има ли ту каквог сељака што је донео јагње за Његово Величанство Краља?

— Ето га тај ту с краја што лежи, до вуруне.

Жандар дрмну Тодора.

Тодор скочи, протрља очи, и кад угледа жандарма, следи му се крв у жилама. Није то шаљиво имати с њижа посла.

— Јеси ли ти тај Тодор што си донео јагње на поклон Његовом Величанству Краљу?

— Ја сам! — рече Тодор збуњено.

— Дакле, Његово Величанство Краљ прима твој поклон и позива те он себи сутра у 12 и по часова. Јеси ли разумео?

— Разумем! — вели Тодор тупо, промукло, а хладан га зној облио.

Жандар отиде нагло да саопшти члану радосну вест, а Тодор остаде запањен. Наједном се сруши на земљу и јекну као рањен, а кроз главу му се укрстише страшне мисли.

— Шта би човеку? — скочи ме’анџија и узе Тодора прскати хладном водом. Једва се Тодор поврати. Он има јаке, здраве нерве. Да су му јавили како су му сви по кући помрли, он би лакше поднео. „Божја воља!“ рекао би најзад, а тако и јесте, али ово је за њега био гром, ово је страшно, он тако што није могао на ногама издржати.

— Слагао сам краља! — мислио је с очајним страхом, а срце хоће да пробије и груди и памуклију.

— Шта ћу, Спиро, брате мој?! — викну Тодор као ван себе.

— Како шта ћеш?

— Јавио сам краљу да му поклањам јагње, а ја вечерас у први мрак продадо’. Мислио сам: неће краљ.

Спира се забрину. Ћути озбиљна, намрштена лица, па одмахну сумњиво главом, слеже раменима, и не проговори ништа.

— Пропао сам! Где сад да нађем друго јагње, а ко краља слаже, зна му се његово! — вели Тодор очајно.

— Тхе, шта ћеш. Јагњади сад нема… Него трчи те тражи онога што си му га продао.

Тодор скочи. Како се и није свлачио то му је било лако. Јурну на улицу без речи, као суманут, и изгуби се у ноћ.

(Даље)