Tag Archive | Trgovina

Mrtvo morje (2/5)

(prejšnja stran)

Vse to je pri nas šele začetek dobrih časov. Bili smo pridni in ubogljivi otroci in resnično je vsaka generacija iz leta v leto čedalje bolj in bolj obetala, da bo dobila naša dežela kmalu prav tako pridne in ubogljive državljane, toda kdo ve, ali bo napočil tisti blaženi čas, da se naše težnje, pravzaprav misli in ideali moje pokojne genialne strine, docela ustvarijo v tej naši izmučeni materi Srbiji, ki jo tako goreče in odkritosrčno ljubimo.

Kdo ve, aili bodo kdaj napočili časi, da se uresničijo naše želje in da se oživotvori tale naš idealni politični program:

Čl. 1.

Nihče nič ne dela.

Čl. 2.

Vsak polnoleten Srb ima začetno plačo po 5000 dinarjev.

Čl. 3.

Po petih letih ima vsak Srb (v čigar hiši ril moškega, velja to tudi za Srbkinjo) pravico do polne pokojnine.

Čl. 4.

Pokojnina ima periodične poviške po 1000 dinarjev letno.

Čl. 5.

Izdati se mora odločba Narodne skupščine (in z njo se bo iz rodoljubnih nagibov izjemoma strinjal tudi senat) in ta odločba bo veljala kot posebna ustavna točka, po kateri morajo sadje, koristne rastline vobče, žito in vsi drugi posevki roditi bajno bogate letine in sicer dvakrat na leto, če pa se pokaže v državnem proračunu primanjkljaj, tudi po trikrat in seveda po potrebi celo večkrat, kakor se pač zdi finančnemu odboru prikladno.

Čl. 6.

Živina vsake vrste, brez razlike spola in rasti, napreduje prav tako po zakonski uredbi, to je, po odobrenju obeh domov na vso moč dobro in se zelo hitro množi.

Čl. 7.

Živina v nikakem primeru ne more prejemati plače iz državne blagajne, izvzemši izredne državne potrebe.

Čl. 8.

Vsakdo, kdor premišljuje o državnih zadevah, se kaznuje.

Čl. 9.

Slednjič ni dovoljeno nikomur o ničemer misliti brez posebnega policijskega dovoljenja, ker premišljevanje uničuje človeško srečo.

Čl. 10.

V prvi vrsti pa ne sme policija absolutno nič misliti.

Čl. 11.

Kdor bi se hotel ukvarjati, pa bodisi zgolj za šalo, s trgovino, mora zaslužiti sila veliko: na vsak dinar tisočak.

Čl. 12.

Ženske obleke, ogrlice kakor tudi spodnja krila se posejejo in obrode nadvse hitro v vsakem podnebju in na vsakem zemljišču vsak mesec v raznih barvah in po najnovejši francoski modi. Klobuki, rokavice in ostale drobnarije se uspešno gojé tudi v cvetličnih lončkih (odnosno vse mora po zakonski odredbi samo roditi).

Čl. 13.

Otroci se ne rode. Če pa bi jih bilo kaj, se morajo vzrejati in vzgajati s posebnimi stroji. Če bo domovini potrebno cim več državljanov, se bo zgradila tovarna otrok.

Čl. 14.

Davki se ne plačujejo.

Čl. 15.

Plačevanje dolgov in davkov se najstrožje kaznuje in ta velja za vsakogar, razen če se ugotovi, da je ta prestopek zagrešila duševno bolna oseba.

Čl. 16.

Odpravijo se vse nepotrebne stvari, kakor so: tašče pa možu ali po ženi, glavna in postranska kontrola, državni in zasebni leteči dolgovi, pesa, fižol, grški in latinski jezik, gnile kumarice, vsi obstoječi skloni s predlogi in brez predlogov, žandarji, vprašanje svinjereje, pamet z logiko vred.

Čl. 17.

Vsakogar, kdor zedini srbstvo, je treba v znamenje narodnega priznanja in ljubezni na mestu aretirati.

 

Čudovit program; to morajo priznati celo politični nasprotniki, če bi tak program sploh mogel imeti kake nasprotnike. Vse zaman, naše plemenite želje se ne morejo nikdar in nikoli uresničiti.

Toda, česar nismo z vsem našim velikim trudom dosegli in uresničili mi, to so napravili drugi, srečnejši od nas.

(naslednja stran)

Дивна економија

Некакав Господин Тричко, који управља дворском економијом изгледа да је за управљање узео мустру из министарства привреде и да се школовао у државним економијама. Господин министар привреде не треба да оклева, не сме пропустити ову ретку прилику, већ треба што пре да употреби способности овог Господина Тричка на „ползу“ државних интереса. О његовом ретком дару круже по чаршији читаве легенде, које нити можемо, нити имамо места, да их све донесемо, али ћемо прибележити једну од последњих. Кажу и причају да је направио диван пазар.

Поручио је 8 гарнитура точкова по дуплу цену. Наши мајстори Срби израдили би тај посао готово у пола цене са гаранцијом од годину дана, али он то није хтео, већ је поруџбину учинио код Браће Пинкас Штајн и платио 48.000 динара посао, који се могао свршити за 20, до 22.000 динара.

— На први поглед ово изгледа расипање, распикућство, или лудост, али кад паметан, крштен човек мете прст на чело, доћи ће до убеђења да ово има свог смисла и дубљег значаја. Сад се закључује трговински уговор са Немачком, и име Пинкас Штајн мало му другојачије звучи него неки на ић.

То ће за уговор и за топове, много да нам вреди. Просто је дошло као поручено!

Све у своје време!

„Страдија“
13. март 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Главна ствар

— Ово је којешта! Шта то значи, шта крпате џабе овај свет чак овамо у Београд? — љути се један радикалац из унутрашњости и пита свог пријатеља из Београда после оног радикалног митинга.

— Како којешта?

— Тако, само смо се џабе крпали, ви сте по Београду кукавице!

— Не разумем! Састали смо се, свршили посао, па сад кући; шта више да радимо?

— Како шта, треба свршити главну ствар!

— Која главна?

— Главну ствар; да сам знао какве сте кукавице, не бих ни долазио овамо.

— Ништа не разумем!

Онај се окрете пажљиво, осврте се на све стране, па пришапта овоме на уво:

— Да рушимо, брате, Александра, ето то је главна ствар коју ја хоћу, али ви не смете.

— А ха, то ли је?! … Море, иди кући, па гледај посла, остави ти ту главну ствар другима.

Дође атентат[1], оковаше прваке и бацише их у тамнице.

Онај што хоће главну ствар распалио из народа изјаву како слави бога са својом породицом што промисао божја спасе врлог родитеља дичног нам краља, како му жели много среће и живота, како је све до атентата, не знајући с ким је, припадао Радикалној странци, али је после овог догађаја увидео да су радикалци разоравајући елеменат, да раде на преврату у земљи, и он се заклиње да више никад неће имати везе с тим зликовцима и убицама, већ остаје веран и одан своме краљу.

После те изјаве нађе га у Београду онај пријатељ из Београда и покаже му новине с том изјавом:

— Је л’ ово она твоја главна ствар?!

Ето тај елеменат разорава странку. То су те политичке шићарџије, то су они који тргују с политичким акцијама као с јарећим кожама. Доста таквих има.

А данас? Данас се они највише гурају напред, највише дрече, од њихове дреке не можеш уста отворити, угушују искрену реч и поштен глас.

Одгурнимо то од себе, нек иду куд хоће, нек остане десет ваљаних, боље је, него имати с таквима посла. Нек се упишу у „Сељачку слогу”, бар за љубав старог радикалског пријатељства.

„Страдија“
16. јануар 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

 

[1] На Ивањдан 1899. године, радикал Ђуро Кнежевић, родом из Босне покушао је атентат на краља Милана Обреновића, лакше га ранивши. Прим. Д.В.