Страдија (11/12)

(Претходни део)

Сутрадан чујем да је кабинет пао. На све стране, по улицама и механама и приватним становима, разлеже се весела песма. Већ са свију страна Страдије почињу долазити депутације да у име народа поздраве нову владу. Многи листови препуњени депешама и изјавама оданих грађана. Све су те изјаве и честитке налик једна на другу, готово рећи разлика је само у именима и потписима. Ево једне:

Председнику Министарског савета, Господину…

Господине председниче,

Ваше родољубље и велика дела у корист наше драге отаџбине познати су широм целе Страдије. Народ овога краја плива у веселу и радости због доласка Вашег на управу земаљску, јер је сваки тврдо убеђен да сте Ви са вашим друговима једини у стању да земљу нашу изведете из ових мучних и тешких прилика, из ове беде у коју је бацише рђавим и непатриотским радом Ваши претходници.

Кроз сузе радости кличемо: Живели!

У име пет стотина потписа

(потпис једног трговца).

Или изјаве, обично овакве:

До данас сам био приврженик прошлог режима, али како сам се данас, доласком новог кабинета, потпуно уверио да је прошла влада радила на штету земље, и како је садашњи кабинет једини у стању да земљу поведе бољим путем и оствари велике народне идеале, то изјављујем да ћу од данас свим силама потпомагати данашњу владу и да ћу свуда и на сваком месту осуђивати прошли злогласни режим, кога се гнушају сви поштени људи у земљи.

(Потпис).

У многим новинама, у којима сам до тог дана читао чланке у којима се хвали сваки поступак прошле владе, сад видим чланке у којима се најоштрије осуђује прошла владавина, а у звезде кује нова.

Кад сам узео те листове и прегледао бројеве од почетка године, видео сам да се доласком сваке владе понавља све једно те једно. Свака нова влада буде на исти начин поздрављена као једина ваљана, а свака прошла осуђена и названа издајничком, гадном, штетном, црном, гнусном.

Па и изјаве и честитке исте, од истих људи, сваком новом кабинету, а и у депутацијама су стално исти људи.

Чиновници нарочито журе с изјавама оданости свакој новој влади, сем ако који сме да противним поступком доведе у опасност свој положај и да рескира службу. Таквих је мало, и о њима јавно мњење има врло рђаво мишљење, јер кваре тако леп обичај који у Страдији постоји већ од дужег времена.

Разговарао сам с једним добрим чиновником о једном његовом другу који не хтеде честитати новој влади долазак на управу, те је због тога отпуштен из државне службе.

– Изгледа паметан човек – рекох.

– Будала! – одговори овај хладно.

– Не бих рекао!

– Та оставите, молим вас, занесењака. Воли да гладује с породицом него да, као сви други паметни, гледа своја посла.

Кога год бих упитао, добијем тако исто мишљење о таквим људима, па чак их свет гледа са сажаљењем, али и презрењем.

Како је нова влада имала неке своје хитне послове, а потребно јој је било да јој народ преко посланика изјави пуно поверење и у исти мах да осуди рад прошле владе и скупштине, то задржаше исте посланике.

Ово ме јако изненади, те нарочито нађем једног од посланика и поведем с њим разговор:

– Без сумње ће кабинет пасти, пошто остаје иста скупштина? – упитам.

– Не.

– Знам, али како ће влада имати пуно поверење ове скупштине?

– Изгласаћемо!

– Онда бисте морали осудити рад прошле владе, па и ваш. То значи осудити свој рад!

– Који наш рад?

– Рад ваш са прошлом владом?

– Осудићемо прошлу владу!

– Знам, али како ћете то ви, исти посланици, кад сте до јуче помагали прошлу владу?

– Не мења ствар.

– Не разумем!

– Врло просто и јасно! – рече равнодушно.

– Чудновато!

– Ништа није чудно. Неко ће то морати урадити, па било ми, било други посланици. Влади треба само та формалност. То је тако заведено ваљда по угледу на остале стране земље, али, у ствари, скупштина и посланици код нас раде само оно што хоће влада.

– Па нашто онда скупштина?

– Та је л’ вам кажем, само ради форме, колико да се каже да у нашој земљи има и тога, и да влада изгледа парламентарна.

– Е, сад тек разумем! – рекох још више изненађен и збуњен одговором.

И, заиста, посланици су показали да умеју ценити своју отаџбину, јер за њу жртвоваше и свој лични понос и образ.

– Живот су наши стари жртвовали за ову земљу, а ми се још предомишљамо да ли за њу само част своју да жртвујемо! – узвикнуо је један посланик.

– Тако је! – одјекну са свију страна.

Послови су у скупштини текли журно.

Прво, новој влади изгласаше пуно поверење и осудише рад прошле, а затим влада изнесе пред Народно представништво предлог да се у неколико закона учине измене.

Предлог се прими једногласно, и усвојише предложене измене у законима, јер су закони без тих измена и допуна сметали неколицини министарских рођака и пријатеља да заузму неке више положаје у државној служби.

Најзад се унапред одобрише сви издаци које ће влада учинити преко буџета, и онда се скупштина распусти, и посланици, уморни од државног посла, одоше кућама да се одморе, а чланови кабинета, пошто срећно пребродише све препоне, и задовољни пуним народним поверењем, приредише свечану другарску вечеру да се уз чашу вина, у весељу, и сами одморе од тешких брига око уређења земље.

(Даље)