Tag Archive | Licemerje

Ситне душе с крупним амбицијама

Код нас је у Србији већ утрвен пут да се по најјевтинију цену и најмањи људи прочују! То бива и у грађанству, и у војсци, и у политици, и у дипломатији, и у журналистици — то бива и у свима слојевима нашег друштва. Тим средствима, да се на вештачки начин прочују, прибегавају само ситне и мале душе; Змај је у једној својој песми те људе врло лепо и тачно окарактерисао стиховима:

Вел’ке људе слава тражи,
Мали људи за њом гину!
А и једни к’о и други,
Могу с’ дићи на висину!

Само што се у песми даље вели: Ови први лете моћно, снажно; лете по своме „хесапу“. Људи од истините вредности не траже та вештачка средства, која употребљују ситне, мизерне душе. Јер, они се дижу на висину на својим рођеним крилима, њихова их крила носе, и поколења их гледају на висини, на коју су се личном снагом попели. Ал’ шта раде мали људи? Они или се, у недостатку моћи и крила, у згодној прилици прикаче на крила моћних и снажних да се бар на тај начин попну на висине до којих не би никад допрли својим крилима и својом моћи. Или, ако то не могу, прибегавају другим средствима да се ма како чују, ма како виде — кад не могоше узлетети на висину.

Те ситне душе, које имају у себи крупне амбиције, не бирају средства; они хоће да се чују; они желе да се виде; они жуде да се истакну; они мисле да о њима треба да се говори; они траже да јавно мњење мисли о њима како су крупне и велике чињенице. У грађанству има зеленаша који целог свог века глобе и харају поштени свет, па за неколико гроша у нашем наивном јавном мњењу често купе за себе титулу — добротвора. Има људи који никад ништа у животу нису написали, али их распиње глупа и сулуда амбиција да их јавно мњење сматра за писце, и онда прибегавају тим смешним средствима, којима се таква сорта једино служи у животу, и за неки паметан чланак или низ паметних чланака у паметним новинама, које пише без потписа неки паметан човек, човек праве вредности, ударе на звона кроз све новине: „Многи пријатељи одавде, из унутрашњости и са стране, питају ме да ли сам ја писац чланка под насловом тим и тим. Ја изјављујем да иако сам досад публиковао много ствари, итд.“

И човек се потпише. Тај потпис, име и презиме што означава његову индивидуу, главни је циљ ове ситне душе. У ствари, нити га је ко питао, нити је ико у земљи и са стране сањао да он ма шта пише, нити он сам у то верује.

Али он, распет глупом амбицијом, тера даље. Па такве и сличне случајеве публикује свакодневевно. Јавно мњење се често завара таквим обманама и за многе такве донесе суд: вредан, красан и талентован човек. Такви су начини врло разнолики и чести. Дуго би било да се сви случајеви овакве врсте прибирају и објављују. Али ћемо нарочито навести случај који у последње време употребљава неки господин Павле Маринковић.

Ево, шта он чини данас:

Био је у друштву г.г. Богдана Поповића, Слободана Јовановића, Свете Јакшића и других из тога кола и са том спремом. Амибиције његове учиниле су да са тим својим старим друштвом дође у опреку и да га сви презру. Напуштен и остављен, он упаде у друго друштво; грдећи рад последњих Обреновића, притворно, успео је да уђе међу поштене демократе који су се окупили око редакције Звезде. У то исто време кад се пред њима правио искренији демократа и слободњак и од пок. Свет. Марковића, — он је одговарао на питања неких његових напредњака: шта ће он међу радикалним демократима?

— То су, забога, дрипци и фукаре, ушао сам међу њих да их експлоатишем. Експлоатисаћу ја и њихов глас, и њихова пера и њихов радикализам, јер су то дрипци. — Кад је ту насео, онда је упао у свадбени кабинет да венча Драгу за Александра. Та и то је нешто јаче него најинтересантнија американска реклама. Ту је бар успео да му се име чује! Ту је, поред срамота, гарнирао своје груди још са једним орденом, које су тадашњи режими давали чак и људима које су и судови највиши у земљи осудили као просте лопове. Драгине колевке као и његове наде поломише се. И он, распет амбицијом, морао је некуд даље. И тај човек, — некад с „аристократским погледима“ на дрипце из „Звезде“, имао је пуно жеља и наде да се помеша са сељачким гуњевима, баш с тим истим дрипцима, са том фукаром, како је он раније говорио — због које су некад — што је опет он рекао после забаве радикалске код „Коларца“ — „мазане столице живином машћу“.

Али и ту се преварио. И ту та ситна душа није умела да избере начин: како да се прочује?

Кад је и то пропало, онда он бесомучно јурне по зборовима да повампири Напредњачку странку. Али, њега, грешника, њега одбаченог од свију, њега са политичког буњишта, не хтеде ни тај вампир! Он кроз Правду удари у хистеричне грдње, пуне и гадости и одвратности, да бар тим путем обрати пажњу на себе; јавно мњење, навикнуто да се он у политици промеће као хоџа кроз покровац, насмеја се и престаде о њему говорити. Нити га ко помиње, нити више ко за њега вели ни црно ни бело, нити га ко сматра за политичара, а најмање за неку чињеницу која има утицаја на државне послове.

Али његове амбиције баш и пуцају на то да се о њему мисли као о крупној личности. И шта ради сад он, остављен од свију?

Сад је прибегао најординарнијим средствима и начинима, тек да се и његово име помене.

Као год што понеки, који никад ништа није писао и кога нико ни за шта не пита, труби кроз све новине, к’о бајаги неким многим пријатељима својим, како он није писац те и те ствари, иако је многе написао — тако и он, тек да нотира своје име кроз јавна гласила, надао дерњаву:

— Хоће да ме убију! Најмили људе!

— Неће тебе нико, драгоцености наша! Нити теби ко прети, нити је ко најмио људе, нити је твој живот опасан за данашње прилике.

Проврве он и с тим. Испуца он и те меткове. Понека наивна душа у то поверова. Већина мало проћаска и насмеја се, па умуче све.

Али Павле хоће да буде витез дана и он бира други начин. Објавио — а то му је ваљда последњи метак — како сад путује овамо-онамо, којекуда, тамо некуд, и на крају крајева, оп-цуп, па право на Цетиње.

Дакле, ту смо.

И опет говоримо о њему. Успео је, ако је то хтео. Само што ми говоримо из комендије, а он је желео да се озбиљно говори.

Он је хтео да експлоатише у корист својих надутих амбиција прилике и питања која данас третира јавно мњење.

И лепо се, ђаво, сетио.

Енглеска, некак’о питање што су га тамо они измислили, завереници, Карлсбад, Бијариц, Едвард VII и — он, Павле, витез ленте персијског шаха (откуд чак и њега ухвати!).

Али, знамо ми све тачно шта је он и куда ће. Вероватно да ће бити и на Цетињу. Попиће које пиво, к’о човек, у локанди. Поразговараће с неким беспосленим Црногорцем, који већ зева из дуга времена. Попиће с Константиновићем чај, па — уз друм, ружо, низ друм, перунико.

И кад се после тога пута врати у земљу, видеће да му је и последњи метак био турфа, јер се ми од те његове страшне мисије — како је он схвата — искидасмо од смеха!

Уосталом, ми му одајемо хвалу што је прилично оригиналан у измишљању реклама, па је чак створио и школу те врсте.

Милан Новаковић почео је да узима његове готове шаблоне, па се и он раздро кроз новине — да ли од страха или од јунаштва, не зна се — тек он виче:

— Хоће да ме убију! Сметам им! Али ја сам сила, не гинем лако!

Господе боже, докле људе амбиција не тера! Ми потпуно верујемо да г. Новаковић може једног дана написати и овак’о писмо:

„Берлинском Музеју,

„Ваш захтев не могу испунити. Мој цилиндер не мислим продавати иако ми нудите милион марака само да бисте га имали поред Бонапартиног тророгог шешира. Ја држим да ћете после мога успеха нудити и трогубу цену, али имајте на уму, мени је моја Отаџбина преча од свега.“

„Нови покрет“
26. марта 1906. године

Сецесија

У прошлом броју донели смо једну лепу песмицу Драг. Илића под насловом „Плави акорди“.[1] То је врло лепа и духовита подсмевка песницима шарлатанима, јер куда ће се више кад већ и „са ружице квочка пева“ а „на гранчици теле снева“. Ово је објашњење случајно изостало из прошлог броја, а било је потребно. Па сада, кад се већ повела реч о тој несрећној сецесији, није згорег да се том приликом још нека каже.

Нека је слава и хвала каквом било правом, великом уметнику, који изради што генијално, трајно у том новом, сецесион-жанру, али сецесион је постао заклон свију могућих незналица и шарлатана. Каква Штукова слика у сецесион-изложби исто је тако лепа као што су му величанствене и слике које нису сецесионистичке. Али маса којекаквих мазала, који по своме таленту не могу да буду ништа, крију своје незнање и неправилности под сецесију.

— Сразмера тела није правилна — реците таквој незналици, а он ће гордно да се испрси, да се подругљиво насмеши вашој тобож наивности, иц ће рећи:

— Несразмерни! Ха, ха, ха! Па то сам, молим вас, ја и хтео. Тиме сам баш изразио велику идеју, коју ваља разумети и појмити. У томе и јесте драж и величина. То је, ако нисте знали, сецесија.

Дивно измишљена новина. Свака лудост, свака накарада, свака неправилност, све је сада добило права на поштовање, сад је то модерно, то је, знате, сецесија.

— Па шта се то нас Срба тиче! — рећи ћете — ми то немамо!

Ама нас се то баш тиче. Код нас није реч о сецесионистичким сликама и песмама, код нас, у нашем животу друштвеном, у нашем друштву овладала је сецесија у највишој мери. Много штошта ми имамо у стилу сецесије.

Имамо сецесион-кабинете, сецесион-кризе, сецесион-политику и политичаре, сецесион-поштење, сецесион-карактере. Свуда видите нешто без реда, везе и смисла, па се чудите шта је све то што не можете да схватите и појмите, а оно нисте знали да је то у моди, да је то сецесија.

Био човек, јест, што би рекао Профаца, оно и није човек, али рецимо човек. Радикалној странци дошао преки суд, он се одрекао радикала и изјавио да с том зликовачком паликућском партијом неће убудуће имати никакве везе. Дотле разумемо. Долази 29. мај, а тај такозвани човек разјапио вилице: „Ми радикали, ми смо се борили. Ја сам страдао за начела, где сте ви, кучке, који сте изневерили начела радикалне странке. Ви сте одроди, ви сте издајници! Доле с таквима, хоћемо чисте људе!“ — Тако је тај братац разјапио и на велико чудо он иде у чистунце, такав рецимо постаје самосталац, и то од оних најватренијих. Е, то сад не разумете ни ви, ни ми. Чудите се и крстите шта је ово, на шта ли му ово личи. Не можете да схватите као кад бисте видели насликану магарећу главу на људском трупу, а под сликом пише: „Афрички лаф или шоља за чај“. И заиста се мора свако чудити ко не зна шта је то сецесија, ал’ кад зна, одмах каже за први случај: „А, то је сецесион политички карактер, то је модерно!“ За слику ће рећи: „Дивна идеја, велика мисао! Бадава – све сецесион, па сецесион!“

Ви знате врло добро шта је либерал, шта је напредњак, шта је монархиста, шта опет републиканац, па чак и Куртовић шта је, али једног дана наиђете на човека једног здравог, свесног и упитате га:

— Којој партији припадате?

А тај вам љубазно одговри:

— Ја? Е, ја сам знате дворски социјалдемократа!

Ви зинете од чуда, ал’ то није чудо, ето то је модерно и ново, то је — сецесион-партија.

Наиђе указ којим се за време данашњег режима чисто радикалског унапређују људи који су радикалима највише сметали, а ви се и ту чудите:

— Ама, зар Данило Живаљевић унапређен?!

— Него шта мислиш?! То је сецесион-указ.

Ето, као што видите, сецесион игра велику улогу у нашем друштву. Штогод видите да је без реда, без смисла и логичне везе, знате да је то потребно због идеје, да је то сецесија. Наша цела земља је готово нека врста сецесион-земље.

Имамо Универзитет без медицинског факултета, без игде ичега и са многим наставницима који не би били ни за гимназију. Па зар и то није сецесион-Универзитет.

Ми имамо научника који нису иишта писали па зар то није сецесион-научник?

Дакле, као што видите сецесија где год се човек мрдне и окрене.

Па кад је тако, онда се и нама могло да „Страдија“ задоцни један четвртак. Није могао број изићи, у ствари, зато што је уредник морао важним послом отпутовати, али то, у ствари, не треба тако рећи; треба да се и „Страдија“ користи новином да прави узрок прикрије модерно, па да каже читаоцима:

— Тако је и требало да буде, то је, ако нисте знали, сецесион-излажење листа, исто отприлике тако као што имамо сецесион долажење у канцеларију код државних саветника.

Али ми то нећемо. „Страдија“ се неће бранити сецесијом и излазиће уредно усред ове неуређене земље, а и без ње наша отаџбина неће трпети оскудице у разним сецесион-приликама и пословима.

„Страдија“
7. април 1905. године

[1] Та песма, непотписана, изашла је у 25. броју Страдије. Она гласи:

Премалеће пуче рано,
Заиграло небо шарно.
Кроз природу дахћу чари,
Под облаком слон шестари,
Цвркуће му нежни глас;
Са ружице квочка пева,
На гранчици теле снева,
Премалећа то је час.
О, да л’ појмиш, душо мила,
Те красоте, такав дан?
Погле бика лакокрила
И лептирак несташан,
Надлећу се,
Наднећу се,
Један другог варакају,
Око руже облетају,
Да јој сишу медну сласт.
Ој, ал’ лептир брже хита,
На бика се ногом рита,
А млад песник нових дана
Из књижевног ђулистана
Свеж и ведар као пласт,
Слуша цвркут нежног бика.
Па очаран дух му плови,
Јер сад нађе акорд нови,
Нови израз, нови слик;
И пресретан песник млади
Жури све то да пресади
У књижевни — у Гласник.

Наша подлост

Сваког тренутка, сваким часом све више и више констатујемо нашу беспримерну подлост.

Замислите само: После 29. маја сретне ме један, и то један који ми се није ни јављао пре 29. из обазривости:

— О, здраво!

— Здраво!

— Хвала богу кад се овако сврши! Ја сам, знаш, знао за ову ствар, био сам посвећен.

— Е?!

— Шта мислиш? Чујеш, знаш ли ти да сам једва главу извукао?

— Збиља?!

— Како, човече, ја знам шта сам пропатио. Само да ти причам… Ух… Море, да оставимо то, знаш већ и сам, ал’ тек боли ме, не могу да заборавим — вели тај једад и одмахну руком као да се беде велике отреса.

Уздахнуо сам горко.

— Је ли? — пита ме.

— Шта?

— Шта мислиш, хоће ли срушити овај споменик Кнез-Михаилов? — опет ће он, а баш смо били пред спомеником.

— Ама, овај Обреновића споменик, велиш?

— Јесте, то је срамота, то ми не можемо равподушно гледати.

— Срушиће, јȁ шта мислиш! Све се мора порушити ако смо Срби, ако смо људи. Пре су порушили Баба-Финку, кулу Хајдук-Вељкову, и на том месту где је она била подигло је неготинско начелство нужник. А сад, сад се мора и историја порушити, ако смо Срби. Историја, разуми: какав споменик, то је ситна ствар, то је већ с тим свршено, али историју, ту сулуду историју морамо љоснути о земљу. Наши историци већ су извежбани да фалсификују историјска факта, па то неће тешко ићи. Досад су деца учила и доселење Срба и Бојку и жупане и краљеве и цареве и Косово, али сада то не може, ми се морамо сад после 29. показати људи, морамо да порушимо подлост прошлости, да одсад буде ново доба слободне речи. Лаж је, господине мој, цела историја, гола, страшна лаж. Истина је само једно:

  1. Срби су се доселили из Бојке у ове крајеве.
  2. После се не зна ништа.
  3. 29. маја почиње историја Србије.
  4. Све пре 29. маја рачуна се у предисторијско доба.

Тако ћемо ми, јер смо карактери.

Овакав разговор није редак. Сваки час наилазимо овакве и с њима се не може друкше разговарати.

Знам човека, знам га као злу пару, као отров од кога сам патио и боловао, а он мени очи у очи, а и он зна шта ја њему о њему мислим, каже:

— Ех, да не прегосмо да Александра срушимо, хтедоше да покваре план, и да мене није било, све би пропало. Ја сам, знаш, завереник.

Па то није један.

Кудгод се макнеш, све сам љути завереник. Рођену земљу да презре човек.

Хајде, носи ђаво све то! Али, шта мислите? Цвети. Позориште, мимо обичај, даје „Малог Лорда“. — Зашто?

Ваљда зато што је други устанак на Цвети, па се мења тај обичај. Јаој, ала смо одвратни!

О преком суду рекао ми је једном болно, тешко онај велики филозоф, разочаране, разбијене душе, Божа Кнежевић:

— Видите ли, Радо, шта се чини ово, за име бога Господа? Видите ли забога?

Видим, на жалост!

— Та, за име бога, ми смо гомила Цигана у којој се нађе понеки, понеки, поштен човек. Ситни смо забога, јадни, ситни… Да се бориш! С киме? То су стенице у нашем друштву, ситне и досадне бубице, које ти се под кожу зарију. Боли то, крв липти, али га не видиш за име бога, не видиш. Осећаш да су ти сву кожу нагризли, да те боли, али немаш, не можеш да се бориш! — рече Божа болно, па ућута. Затурио главу поносно, својски, провуче прсте неколико пута кроз косу, хуче, хуче, на свој неки особити начин:

— Ој, хој, хој, боже мој!

— Па, рекох, не ваљамо, али…

— Та оставите за име бога. Подли смо, гадни, нисмо достојни да се зовемо људима… Разумете ви ово: Није забога ова земља достојна да иде човек напоље на њу. Није ни толико достојна разумете ли? … Ахај, боже мој, није достојна ни толике почасти, тако ми бога! Хајдемо, Радо! … Ух, како смо гадни! Гомила Цигана, то нам је држава.

Божо, Божо, колико је ово много горко, још је више тачно.

Гасе се у нашем друштвеном, загушљивом смраду такви као што је Божа био.

„Страдија“
10. април 1905. године

Идеалиста (2/2)

(Претходни део)

— Ето, дакле — продужи Марко — ово писмо нам јасно говори о жарком, чистом осећању, из њега се види какав пламен родољубља гораше у његовим грудима. То је Ђорђе писао баш пред полазак у мучну борбу, онда кад је био млад, свеж, бујан. После су дошле тридесет година рада, страдања, мука. Казао сам вам већ какав је изгледао кад сам га први пут познао пре пет година. Имао је шесет година, а изгледао је бар двадесет година старији. Он снагу није штедео, он није живео него горео.

— Неколико дана по своме одласку, седео сам са једним својим другом, учитељем, пред школом у школској башти. У тој згради је био други и трећи разред основне школе. Учитељ трећег разреда је тај мој друг. Његови ђаци су били пуштени на одмор, играју се, облећу као мушице око нас. Од учионице другог разреда отворени прозори, те се лепо чује песма, коју певају свежи и звонки дечији гласићи:

Зелени се мио брег…

— ’Ча-Ђорђе пева с децом — рече мој друг учитељ.

— Зар је то његов разред? — упитах зачуђен.

— Његов. Он сад само пева. Дође у осам, седне за сто, зарони главу међу руке, или седне ту уз пгрозор, гледа ово зеленило, а деца му певају. Па, и шта би? … Стар, изнурен… а и урадио је много. Кад бисмо ми урадили и десети део онога што је он урадио, добро би било.

— Зар он није у пензији?

— Није. Он је провео у овим крајевима више од петнаест година док још не беху ослобођени, па му те године нису урачунате у године државне службе. Рачуна му се само ово од ослобођења. Тако он има мању плату него многи млади људи који су му били ђаци, јер је последњих година добијао слабе оцене, те му нису давали ни повишицу. А и сад га држе, да би имао више година службе за пензију.

— Аха, учињена му та доброта. И то му је сва награда за труд што му је дозвољено да овако изнурен и даље ради! … — рекох, а туга ми притиште груди.

— Све ово што видиш грађана, све је то ’ча-Ђорђев ђак. Није он учио само децу, учио је и одрасле људе. Он је био о свом трошку подигао зграду, где је сад општина, и учио у пространој учионици и одрасле и децу. Причају стари грађани, који га знају из младог доба, да тај није знао за умор. Радио је дању и ноћу, а није за њега било празника, ни одмора! — причаше ми друг.

— И заиста сам приметио да је у тој околини врло велики проценат писмених. Ретко сам наишао чак и на старца, вршњака Ђорђевог, а да није писмен. Све је дакле то неуморни ’ча-Ђорђе створио.

— Када се и одрасли људи стадоше скупљати у његову учионицу, Турци му створе кривицу и затворе га, те је неколико месци лежао у затвору. Новац његов учинио је доста утицаја код турских власти, те га пусте из затвора, али му забране да се у школи скупљају одрасли, већ само деца. После тога је он дању учио децу, а ноћу одрасле, излажући се најгорим опасностима. Ноћу је он учио народ о славној српској прошлости, одушевљавао их, спремао за борбу, подгревао у њиховим срцима наду на боље дане, и уопште, казивао им све оно што је и сам знао. Баш на две-три године пред ослобођење, Турци дознаду за такав његов рад, и једино се бекством спасао од сигурне смрти, на коју би га осудили. За време рата он је прикупио добровољачку чету, и храбро се борио против Турака са српском војском. После рата постадоше ти крајеви слободни, и Ђорђе оста опет као учитељ.

— После ових речи мој друг учитељ заћута. Ћутао сам и ја. Он рече ђацима да уђу у школу — оде и он. Ја остадох сам.

— Из разреда ’ча-Ђорђевог једнако се чује песма. Престаде песма, настаде граја, урнебес, и весела деца потрчаше на одмор. Мало после изиђе и ’ча-Ђорђе.

— Шта сте се ви усамили? — рече ми ’ча-Ђорђе кад ме угледа.

— Гледам како имате лепу башту. — Утом дотрча један ђачић, и, плачући, исприча ’ча-Ђорђу како га је други ђак ударио штапом по глави.

’Ча-Ђорђе му приђе и нежно га помилова по главици својом смежураном руком.

— Проћи ће то! Није хтео он, воли он тебе… Треба да будете добри и мислите добро један другоме, и да се трудите да будете добри људи!

Дете утешено опет отрча у игру, а ’ча-Ђорђе се осмехну благо:

— Деца! … Ја волим кад се играју…

— Лепо певају.

— Ја волим кад ми певају, чисто заборавим на све… Ето, уморим се и само кад говорим… Певао сам и ја лепо кад сам био млад…

— Долазите ли редовно и пре и после подне?

— Долазим… али слабо радим. Не могу, доста сам и радио. Не бих ни ово радио, али због моје деце, због пензије… за њих, а ја сам своје свршио… Глас му је дрхтао, а очи су му биле пуне суза.

— Хоћемо ли у школу? — упита га једно ђаче.

— Доста је, децо, идите кући.

— Кући! Кућиии! — повикаше деца углас, и одјурише.

— Па и време је да се одморите! — рекох ’ча-Ђорђу.

— Одморићу се кад умрем. Јест, само кад умрем… Пре не.

— Пази кад се чита! Куд звераш ти у задњој клупи! — чу се јако глас учитеља из трећег разреда.

— А што да пази! — насмеја се ’ча-Ђорђе. — Не треба нико ништа да учи. Што човек мање зна, мање пати. Без знања живи срећније. Камо среће да ни ја никад ништа нисам ни учио!

— Немојте тако, забога! Ваше знање је користило стотинама, можда хљадама…

Он хтеде нешто да одговори, али реч запе у грлу, глава му клону на груди, и он дубоко уздахну и одмахну уздрхталом руком.

Зраци сунчани пробјају се кроз багреново лишће, и обасјавају његову као снег белу косу.

— Све је прошло… — рече он најзад — све је, све је прошло… Ви сте млад човек, тек сте ушли у живот… Ја вас слушах ономад како се одушевљено препирете о појединим друштвеним питањима… Ту застаде, и погледа ме оним тужним погледом, који ми јасно казиваше низ беда у животу.

— Ја у њему гледах каква ми може бити будућност, као да гледах крај, последње кораке свога живота. Срце ми се испуни страшном слутњом. Нисам ни речи могао проговорити.

— Ви се ватрено препирете, а ја се сетих своје младости…

— Дакле и он у мени гледа своју прошлост — помислих у себи.

— Мислио сам да се никад нећу уморити… — продужи он тихим гласом, који се једва чуо, па, прекинувши реченицу, заврши после неколико тренутака: — Сит сам живота, верујте ми да ја желим само смрт…

И он ћуташе.

— Страшна жеља! — помислих, и стресох се.

— Још се од њега, овако изнуреног, тражи да ради… Још да ради после толико и тако упорног рада! … Чудне награде што му се допушта да овако изнурен, клецајући долази до школе, да би својој деци осигурао који динар пензије кад умре. И он мора да ради, јер осећа сиромах да је и то родитељска дужност. Он се сада сигурно осећа као кривац пред својом породицом, те последње капи крви троши сад на њу, а себи никад ничега није желео — а сада има само једну страшну жељу — да умре, јер је сит живота! …

— Такве су мисли кружиле по мојој глави, гледајући ’ча-Ђорђа и његово поцепано, похабано одело, и обузе ме таква туга да хтедох гласно заплакати, зајецати. Не бих зажалио ни половину свога живота кад бих му могао повратити снагу и веселост. И нехотице ми се отеше речи:

— Добар је бог! Дочекаћете и ви још срећних дана… Стићи ће вам деца, имаћете потпоре, бићете срећни…

— Не марим ништа… Ја више не умем да се радујем… Много сам се и радовао и радио и патио… Било је свега, а највише муке… Сад више не осећам ништа, ни радости ни жалости — говораше он потмулим гласом, и додаде скоро шапатом:

— Само сад желим да умрем…

Из учионице трећег разреда опет се чу учитељев глас:

— Напоље, напоље, да стојиш… Не учи се тако! …

’Ча-Ђорђе се опет тужно осмехну.

Према школи је мала ме’ана. Пред њом седе неколико грађана, играју домине.

Лаганим, достојанственим ходом пролажаше окружни начелник. Жандарм иде за њим. Сви грађани скочише, и смерно скидоше капе.

— То је мој школски друг — осмехну се тужно ’ча-Ђорђе. — Ја сам био син богатог оца, он сиромашак. Ја одличан ђак, он рђав. Због тога изгуби право на школовање. Ја сам га искрено жалио. Он не доврши школу, а ја сврших с одличним успехом, и проведох још две године у Бечу. Ја сам наследио доста новца, и дошао у неослобођене крајеве потпуно школован, спреман. А он је доцније ушао у службу у ослобођеним крајевима, као несвршен ђак… И ја утроших и готовину и снагу и здравље, и намучих се по затворима, и сад, после тридесет година рада, имам сто динара месечне плате… а петеро деце…

’Ча-Ђорђе од кашља једва изговори последње речи.

— А он без школе и патње има огромну плату и више хиљада готова новца — продужи ’ча-Ђорђе. И њега сад ето сви поштују, и понизно скидају капе, а ја који сам толико радио, борио се, патио с њима, мучио се и помагао им… немам ничега, па чак ни поштовања! Кад ја прођем поред њих, они се смеју…

Глас му је ту задрхтао, чисто кроз сузе као да изговара… поћута мало, диже главу, па додаде живљим, још устрепталијим гласом, гледајући ме право у очи:

— Ви сте још млад човек; будите све, све будите, али вас једно молим… немојте само бити поштен човек…

Ја задрхтах од слутње и туге.

— Моји ученици, које сам и новчано помагао и на пут извео — неће сад да ме виде… Глобили су ме, разумете ли! А неки се подгуркују заједљиво кад ја прођем, и зову ме пропалицом… Свет не пита што сте пропали, али чим види у беди и сиротињи, одмах сте изгубили све… Дају вам само презрење…

Утом начелник прође поред ограде школске, погледа на ’ча-Ђорђа, и климну му достојанствено главом, па процеди кроз зубе:

— Како је, Ђорђе? …

— Како се мора! — одговори Ђорђе.

Начелник прође, а Ђорђе обори главу.

— Уосталом, шта имам да тражим… Жалим само своју децу… Радите, радите, ја се грешим… Будите добри, поштени, али не тражите захвалности — јер ње нема… Бићете вечити мученик…

Опет заћута — па се тек сети:

— Пре неки дан су ми продали виноград за порез а у општинској згради, коју сам ја општини поклонио, онај коме сам ја највише помагао и учинио, викну на мене, кад сам га молио да мојој деци не продају тај виноград:

— Ко ти је крив што си упропастио толике паре! … Све си појео и попио, па ми се сад ту превијаш…

Уздах му се оте из груди, и заврши промукло:

— Сматрају ме за просјака! …

Две сузе се котрљају низ бледе, смежуране, увеле образе…

— Не жалим — рече — ја сам свој дуг одужио. Жалим само што децу остављам у сиротињи. Ко зна, можда ће бити срећнија од мене… Или… нек буду као ја… нек буду добри, и сами себи изаберу пут… Мени је још смрт мила…

— Желим, збиља желим смрт! — Глас му је био потмуо и изгледаше збиља као глас из гроба, као глас смрти…

V

Последњи пут га видех оне зиме кад сам овамо премештен.

Беше хладан дан. Ветар разноси снег с кровова и тера га у лице. На улици ретко ко се виђа. Прођох поред општинске зграде, задужбине ’ча-Ђорђеве. Он стајаше пред вратима. Ветар му лепрша подрто одело. Главу оборио, а дрхти од зиме и старости.

— Шта радите ту, ’ча-Ђорђе? — упитах.

Он диже главу, гледа ме дуго, сузе му ударише на очи:

— Мучим се.

— Чекате неког?

— Дете ми болесно, па сам из општине тражио станарину за идући месец, да купим лекове, па не даду… Ишао сам и у срез, па не даду…

Сузе га загушише.

Ја извадих половину свога новца и пружих му:

— Немојте их молити, ево, ја ћу Вам дати… на зајам — додадох да би примио.

Он ме погледа, и чудан осмех му пређе преко лица, а у оку видех зрак наде…

— Будите ваљани… ја сам грешио! Можда ће код будућих генерација бити све више оних што цене врлину.

Сузе га загушише.

Клецајући уђе у апотеку.

*

— И ето сада се одмара. Жеља му се испунила, а облагодарна општина и грађанство полажу му венце у знак признања на гроб… Писали чланак, држали говоре, хвалили његов мучан рад…

… Доста и то, што би рекао ’ча-Ђорђе. Биће ваљда времена кад ће се врлина и за живота поштовати и награђивати — заврши своје причање Марко, с горким осмехом на лицу и сузом у очима.

6. марта 1899.

Идеалиста (1/2)

I

Велика пивница пуна света. Чује се само оно монотоно, опште брујање различитих гласова мушких и женских. Сви се поједини разговори (а шта се све ту не говори, прича и ћаска!) сливају у тај општи неразумљиви жагор, кроз који вам тек каткад допре до ушију понека реч коју разумете, сем разговора за столом где седите, а то келнери, што журно облећу око столова те разносе пиће, надмашају јаким гласом све остале, и изговарају као какву команду у војсци: „Плааати… Молим… одмааах… Чашу пива…“ Погледајте по гостима: неки се смеју, неки се намрштили, па жваћу кифле и читају новине; неки се тихо и важно разговарају; понеки се љути што још није добио пиво, лупа чашом о сто и гунђа; једни тек долазе, и у пролазу се јављају познаницима, а други облаче капуте и одлазе кући, те се врата стално отварају и затварају. Сем тога, ту је читав вашар. Око вас се стално мотљају Чивути са сланим семењем, колачима, или продају сапуне, слике, рамове кипове од гипса, и разне дрангулије. А сем њих је ту вазда других продаваца новина, књига, лозова, кифли, кобасица, пршута, ајвара, и чега још не. Неки од гостију купују, плаћају, цењкају се, други опет с досадом одмахну руком и продужују разговор.

За једним столом у углу те велике пивнице седело је нас неколико. Пред сваким чаша пива, а у руци новине. Читаво пола часа није нико говорио ништа. Пушимо, читамо, пијемо; новине шушкарају, и тек покатшто неко прекине ћутање, лупи, дозове келнера; или неко саопшти шта је прочитао; измењамо с времена на време новине, па се опет сваки ућути и чита, не обзирући се на ону општу вреву и метеж.

— Гле! … Сиромах ’ча-Ђорђе! — узвикну један од наших другова, Марко Симић. Измаче новине од себе, и замисли се дубоко, гледајући преда се…

Ми сви остависмо читање, и погледасмо у њега.

Он уздахну, ћута још минут-два, а изгледаше као да се нечега сећа, па поче тужним, устрепталим гласом:

— Бар се одморио сиромах од вечитог јада и беде… Тхе… Тако је то: мученик је био целог века, а за све патње и службу народу ево ово му је награда (ту застаде, и показа презриво један чланчић у новинама)… Ето, од те похвале и славе треба његова сирочад да живе — а он за живота није имао ни ту горку утеху! …

Ми га почесмо запиткивати: „Ко је? … Шта је то било? … Умро ваљда неко? …“

— Ево, прочитај ово — рече Марко једноме, и пружи му новине.

Сви се примакосмо, а онај нам прочита наглас:

„9. ов. м. у једанаест и по часова ноћу престаде за навек куцати једно од најплеменитијих срдаца, које и до последњег часа куцаше за род свој; заклопише се за навек очи великог родољуба, да никад више не види земљу, коју толико љубљаше; престаде тећи по жилама племенита крв човека који је никад није пожалио просути за свој народ, угаси се и последњи пламичак живота, што сагоре у вечној служби, на олтару просвете и народне слободе: немила смрт отрже нам понос и дику целога краја. Цео народ искреним и горким сузама оплакује смрт узвишеног родољуба Ђорђа Мирковића, једног од најстаријих и најодличнијих учитеља у овим крајевима, који издахну у шесет петој години мученичкога живота свога.

Благодарна општина сахранила је тело племенитог покојника о свом трошку. До вечне куће га отпрати цело грађанство, с тешким болом у грудима и сузама у очима. Многобројни венци, као израз поштовања и признања, положени су на његов гроб. На гробу се у име свију опрости с покојником г. Тодор Митровић, који у језгровитом посмртном говору изнесе цео мученички живот и велике заслуге покојникове. Сви су се присутни гушили у сузама, а осећање велике захвалности уреза се у срца наша, у којима ће покојник вечно живети. „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити. Виле ће се грабит’ кроз вјекове, да му в’јенце достојно оплету!“ Лепо се на њега могу применити ове речи песникове. Нека му је лака српска земља, коју је тако искрено и тако жарко љубио!“

— Јеси ли ти познавао тога човека? — упитасмо нас два-три, ради да чујемо коју реч више о њему.

— Благодарна општина га сахранила о свом трошку! … Народ лије горке сузе! … Приложили му и венце на гроб… ха, ха, ха! … Жалосно признање! … Од тога треба да живи сирочад што у њему изгуби оца! … Венци… признање у срцима! … Како судбина страшно иронише рад човеков на земљи! … — изговори Марко више за себе, у прекидима, с болним, жучним осмехом. У осмеху је било туге и презрења према друштву.

— Дакле си га познавао? — упита неко опет.

II

— Познавао сам га, али боље да га никад нисам познавао — отпоче Марко. Нема готово дана да се не сетим ’ча-Ђорђа и познанства с њиме. Ето и сад као да га гледам; као да видим оно бледо смежурано лице и наборано чело његово, испод кога су очи дубоко повучене, а из њих читате читав низ година борбе, страдања и разочарења. Цео израз његов: и повијен стас и поглед и глас, и масно, подрто рухо и окљоцана шубара, испод које вире праменови неочешљане, као снег беле косе; све, али све на њему као да вам прича дуге и тужне историје мучних, преживелих дана, па вам чисто душу обавија туга и срце јад стегне. А нарочито кад би га погледали како иде улицом: ноге поклецују, стас повијен, а глава скоро пала на груди; а тек чујете неког од грађана што седи пред кафаном, пуши дуван и срче каву, где му довикне:

— Како је, ’ча-Ђорђе? …

Он би, сиромах, подигао главу, погледао тужним погледом, пуним бола и презрења живота, осмехнуо се са иронијом разочарана паћеника, па би тек тихим гласом одговорио:

— Онако како се мора! — Затим би оборио главу, и продужио даље.

— Па кад си се познао с њим? — упита неко од нас Марка.

— То је било још пре пет година — продужи Марко причање — баш кад сам свршио школу и добио државну службу у Н…, ту у истом месту где живљаше и чича-Ђорђе. Боже мој, како се за кратко време човек промени! Већ је пет година како коракнух у живот, а чини ми се да ме вечност раздваја од тог доба. Управо, сад ми све оно што тад осећах изгледа као сладак сан, који се никад више неће повратити. Путовао сам ноћу. Железнички воз јури напред, хучи, клопара и покаткад звизне. Ја се завалио у седишту, затворио очи — да бих будан слађе сањао. Осећах у себи неку чудну, надземаљску снагу, а при помисли да идем „у живот, у народ, у борбу живота, да се борим“, крв силовито заструји по жилама, срце јако закуца, осетим као да добијам крила; жеље ме вуку све ближе, ближе мети, а нестрпљење ме тако обузме да ми се чини како железнички воз мили као пуж, те чисто зажелим да скочим с воза у ноћ, и идем пешке, трчим, летим. Тако ми бога, мишљах да бих претекао железнички воз. Па још кад воз стане на некој станици, нестрпљење достигне врхунац. Дође ми да се бијем с машинистом, а повикао бих из све снаге: „Терај, та терај брже, шта чекаш?!“ А у себи већ мислим како ме грађани тог места с нестрпљењем очекују, и како непрестано разбирају о мени. Чак мислим како ме замишљају какав ли изгледам, као ја њих што замишљам. Моји сапутници једва дочекају да воз стане, те излазе, купе што за јело и пиће. „Грозне животиње“, помишљао сам у себи, „живе само да једу и пију.“

— Е, дај онда у то име по једну чашу пива! — рече један из друштва келнеру.

Сви се насмејасмо, и пружисмо празне чаше келнеру да их наточи.

— Па ти заборави на ’ча-Ђорђа? — рекох Марку.

— Нисам. Али баш мислећи на њега, сетих се свога одушевљења при првом кораку у живот; јер кад се с њим познадох, ја бејах, као што велим, при првом кораку, свеж, бујан, пун лепих снова, надања, идеала, желео сам борбу, муке, патње, а осећао у себи толико снаге да све могу савладати, све препоне прекршити, разбити и допрети неком узвишеном циљу, неком светом задатку. И случај је ваљда хтео да познам ’ча-Ђорђа, човека на последњем кораку у тој „борби живота“. Он слаб, стар, изнурен под тешким ударима немиле судбине, и изгледаше ми, како би то песници рекли, као увео листак, што у позној јесени дрхти на голој грани, и повија се под најмањим дахом, а чека први ветрић да га обори.

— Ја сам био као тек разбуктао огањ, а он догорели огањ што се гаси.

— Е, то су најлуђе године, кад човек верује да може цео свет преокренути и поправити — рече неко из друштва.

— Тако ми бога, људи, кад сам био у тим годинама, па да ми је ко рекао: „Видиш онај град?“

— „Видим… Па? …“ упитао бих га. А он каже: „Ја мислим да се оно не може прескочити!“ Само то да каже, па бих био готов да узвикнем: „Ко, зар ја не могу?!“ — „Ти!“ — „Е пази!“ И не верујем, те се ја, тако у лудим годинама, не бих залетео и јурнуо у најтврђем уверењу да град прескочим као ништа — рећи ће други.

— Мало ко — продужи Марко — да не ступа у живот са тако много наде и идеала, са чврстом одлуком да се бори, пати, да страда, и са пуно наде и уверења да скрши све препоне и сметње, да стрпљиво поднесе све тегобе и да, напослетку, победи, и пронесе кроз живот бар половину идеала својих. Да, сваки полази тако у живот, све му то изгледа лепо и чаробно, пуно узвишености и поноса; све то изгледа тако лепо, па чак и те „патње и јади“, само зато што не зна живот, а и не може да схвати сву прозу и тежину његову. Јурне тако, па када се на нрвом кораку спотакне, падне и угрува се, осети бол, и увиди страшну и ледену јаву; увиди да није свеједно читати како је неки племенити јунак рањен у борби и како је препатио бол, и бити сам рањен, па то на себи осетити. Како то младој души лепо и чаробно изгледа кад се чита о таквом неком јунаку, који чак гладује и остаје доследан својим идеалима. Е, али кад одушевљени читалац осети да његова сопствена црева закрче од глади, тада се већ друкчије осећање јави. Лако је, дакле, са пуно лепих идеала јурнути у живот, сањати мучну и страшну борбу, али сва тежина долази онда кад се тако чаробни снови претворе у страшну јаву, у истинску борбу. Душевне слаботиње падају и малаксавају под првим ударцима судбине. Бацају под ноге и најсветије идеале своје, газе их, и пљују на њих као на одвратне и глупе заблуде. Мало их је који се могу помирити с мишљу да треба стењати од бола, трпети глад, сиротињу, подсмех, презрење околине — кад то не мора бити, и гледати друге како живе богато и раскошно, весело и задовољно, и још како су ти срећни, богати и задовољни, поштовани од целе околине — а баш ти поштовани су гори од нас; гори, и то много гори; гори по души и срцу. Јест, јест, живот нас стане запљускивати својим огромним таласима; на сваком кораку наилазимо на сметње и препоне: падамо, јаукнемо од бола, уморимо се, па не могући одолети општој струји, која нас вуче у свој ток, почнемо малаксавати, те нас хучна река живота носи, као и све што носи, у ништавило, у гроб. Мало их је тако уморних и малаксалих под првим ударцима, који признају своју слабост и немоћ, већ обично, сигурно да би своју свест умирили, почну доказивати да је све оно што им некада беше светиња — само обична, глупа заблуда младе памети, а доба својих идеала зову „доба пусте и луде младости, доба лудости“, Место тих „лудости и глупости“ почну се као „зрели и паметни људи“ заносити другим идеалима, које је лакше достићи, које је лакше остварити. Идеали постају: богатство, раскошан живот, ручак с много лепих јела, елегантан стан и силна послуга, богата и разноврсна гардероба, лаковане ципеле, висок положај и велике плате…

— Ја сам поштовао ’ча-Ђорђа, јер бејаше један он оних ретких људи који идеале младости своје могаше пронети кроз цео живот. Не завара га никад лажни блесак новца, сјаја, господског благовања. Ни патње ни беда га не одвратише од правог пута, па чак ни онај подсмех неразумне гомиле којим га предусреташе уместо захвалности; док другима, који су често непоштењем стекли новаца и господства, скидаше понизно капе. Он није победио друштво, али није подлегао друштву и друштвеним глупостима. Шесет пет година био је стена о коју груваху бесно и несмилостиво вали живота, али се увек одбијаху. Да је више таквих — па би сви лепи снови и идеали постали јава…

Марко застаде, зарони главом у руке, и изгледаше као човек који после неколико година случајним разговором пробуди утиске и успомене давно већ минулих жалости, па се тако пренесе у прошлост да осећа исто тако, као кад оно пре толиког времена гледаше свог неког најмилијег бледа, непомична, мртва. Изгледаше да није толико жалио ’ча-Ђорђа, колико оно што је он проносио кроз живот — његове идеале — а можда и своје.

III

Настаде неколико тренутака ћутање. Сваки од нас беше замишљен, и сећаше се нечег прошлог, минулог.

— Тхе! Tако то бива — прекиде Марко ћутање.

Нико од нас не рече ни речи.

— Докле се год друштво може користити тобом, оно се користи — продужи Марко даље. — Па кад те изнури, исцеди све животне сокове, оно те одбаци, као што се баца изношено рухо. Одбаце те исто тако, па се још често злобно и пакосно смеју твојој невољи, презиру твоју немоћ и изнуреност, назову те будалом и глупаком, који није умео створити себи бољу будућност.

— Та ти опет и сувише гледаш кроз црне наочаре на живот и друштво! … — прекидох реч Марку.

— Па природно је да тако мора бити! — додаде други.

— Разуме се да је природно онда кад саможивост светом влада: то је природно онда кад се почне порок награђивати, а врлина гонити, онда кад полтронство постаје највиша мудрост! Онда, драги мој, кад се о моралу и љубави према ближњем почне мислити као о заблудама старих векова, па се место тога одомаћи модерно паметно начело: „Све на страну, а корист преда се…“! — изговори Марко, зажарен у образима, уздрхталим, срдитим гласом. Опет настаде кратко ћутање.

— Тај ’ча-Ђорђе — продужи Марко опет после — тај, кога сам ја познавао на последњем кораку живота свршио је учитељску школу у С…, а потом је две године провео у Бечу и довршио тамо своје образовање. Био је још у школи вредан и одличан, а владао .је немачким и мађарским језиком. То је и сувише образовања за оно доба, с тим се могла правити сјајна чиновничка каријера. Бејаше син врло богатих родитеља, а млад и леп. Е, мој брате, докле ли би шпекуланти дотерали под тако повољним условима!

— А шта је урадио Ђорђе? Његове жеље беху да све што има, па чак и крв и ум свој стави у службу потиштене, неослобођене браће, што још носе туђинске окове; да оде у јужне неослобођене крајеве Српства, одакле му и дед вођаше порекло, да живи међу браћом својом, да дели с њима ропске невоље и горке уздахе, да се бори, да се истроши у тој борби, и користи своме роду.

— И отишао је пун жарка одушевљења, пун нада и идеала, пун силне, искрене љубави према потлаченој браћи. Никога он није питао: хоће ли ићи тамо? Нико му то није наређивао и заповедао. Он је послушао само своје срце. Није он разбирао за тешке услове, није се страшио борбе, није мислио на себе, није се при поласку погађао и цењкао за те муке, како се многи погађају и цењкају. Да, такви људи продају за новац свој патриотизам исто, али баш исто, као трговац за тезгом свој циц! Тргују људи! А чиме свет још не тргује! Све се продаје за новац! Ђорђе није трговао. У његовој души гораше најчистије, најузвишеније осећање бола и беде потиштене браће, и најплеменитија жеља да помогне и победи — или и сам страда.

— Три хиљаде дуката, што је добио као наслеђе од својих родитеља, утрошио је у тој борби. Неколико му је пута глава о концу остала. Морао је у чобанском оделу бежати из тога краја, да би само главу изнео читаву, а и да не рачунамо материјалне жртве, што их мораде поднети, подмићујући паше да његове „кривице“ блаже осуде или, што но кажу, погледају кроз прсте.

— Ја имам случајно код себе једно његово писмо, што га писаше једном од другова, још при поласку у те крајеве. Ево завршетка тога писма:

„— — — Ја бих осећао да ме савест гризе, био бих немиран, осећао бих грех на души кад бих дозволио себи да останем овде и у изобиљу и господству благујем, кад она — браћа моја, оно робље уздише и стење… Веруј ми да често, кад ноћ падне, месец изгреје иза шумовитог брега, а плаво, чисто небо оспе се ситним звездама, седнем на клупу под овом гранатом липом у нашем дворишту на селу, пустим да ми поглед блуди неодређено кроз ноћ, и да се губи тамо негде далеко, далеко иза оних мрачних горостасних брегова, с којима се, што се дању лепо види, азурно, лепо небо стапа у нежном загрљају. Тамо, преко тих брегова, преко којих ноћу ни мисао моја не сме да пређе, живе моја потлачена браћа. Али ја ипак у ове ведре, звездане, месечне ноћи, када се код нас на све стране разлежу весели поклици и клопот ветрењача, прелске песме и припеви, крцкање натоварених кола јесењим плодовима… и путничке песме праћене двојницама; … да, баш у такве ноћи кад ми се чини да овде све дише срећом, ја, у шуморењу поветарца кроз лишће, као да чујем тежак и горак уздах, као да чујем очајно стењање моје браће под јармом туђинским. Таман венац планина, обмотан црном тамом ноћном, не пушта кроза се мој поглед; па ипак ја се обраћам звездама и месецу, који гледају и преко планинског зида на моју тужну браћу. На сјајним звездама видим како одблескују сузе паћеничке, сузе раје под тешким ланцима, а са бледог месечевог лица као да се одблескује онај вечити тежак бол робља, што се, поверавајући немој ноћи јаде срца свога, обраћаше у големој тузи њему на висини, с молбом кроз сузе и уздахе да у мирном путу свом, бродећи преко неба, прича невоље слободној браћи. И месец испуњава молбе, и у бледим и тужним његовим зрацима којим нас обасипа, ја осећам одсев патње толиких векова… Учини ми се да чух многе уздахе и позив мученика у помоћ… И трепере и даље звезде, месец просипа зраке, ветрић шушка, шуми и уздише… Опет ми се учини да јасно чујем звуке ропских ланаца и загушљив глас роба: „Помоћ… помоћ, брате! Чуј, разуми! … Време је већ да разумеш!“ Ја морам да идем у помоћ… ја морам да послушам тај очајни глас. Савест ми не би била мирна да седим и ћутим… кад осећам дужност и кад сам разумео. Идем њима, идем јадној браћи својој.“

(Даље)

Снови и јава

„Чему служимо ми људи, ми горда и злобна створења што уображавамо како је све што постоји у свету створено само нас ради? … Јест, ми смо земљу изделили и обележили међама као нашу својину; ми не водимо рачуна о толиким милионима створова, који су исто тако деца природе, као и ми, те имају сва права на живот. Све ми ништимо и жртвоваћемо хиљадама животиња да само себи угодимо. Кољемо живе створове, те се њима хранимо и узимамо им кожу да од ње правимо обућу или огртаче. Имамо ли ми права на све оно што чинимо? Што ми замишљамо да је све наше и да је све за нас створено? … Даје ли нам сама природа права на то, или га ми сами присвојисмо, мислећи да смо најдостојнији од свију других створења? … Па, добро, чиме смо се ми баш удостојили? … Образовани смо и разумни! Пишемо философске студије, историје, научне расправе, песме; направили смо железницу, громобран, пронашли барут, пушке; изумели фонограф и сто којекаквих чуда; кувамо јела, облачимо хаљине, скидамо капу при јављању једно другоме, пушимо, читамо новине, учимо школу! Имамо кафане, где се скупљамо, те пијемо, слушамо певачице, пљескамо им кад добро отпевају! … Носимо часовнике те гледамо време; имамо барометре и термометре, лађе, компасе! … Да ли нам све ово даје првенство и преча права на живот но што га имају друге животиње, које ми убијамо, кољемо, ловимо, јашимо, прежемо; или смо ми насилници? … Шта смо ми задужили природу својом културом, образованошћу и цивилизацијом? … Шта ће тој природи железница и електрични трамваји, шта њој требају Шекспирове драме и све могуће светске библиотеке? … Ништа! …“

Млади сањалица и нехотице прекиде мисли и погледа у плаво звездано небо.

Још га чудније осећање обузе.

— Бесконачност! — изговори полугласно, не скидајући очију са звезда…

„Путови, величина… простор… циљ! … Кажу да се негде у тој ужасној бесконачности спрема нова васељена!“ — мишљаше он даље. Нека ледена језа као да му обузе душу, те помисли:

„Да, ова ће сигурно остарити, изумрети! … Време ах, боже, за колико се ту милиона векова далеку неку будућност спрема?!… Да ли ће и онда бити људи? … Шта ли ће они мислити и осећати?“

Ветрић тихо шушкара лишћем, а њему се то учини као тужни разговор земље са вечношћу.

— Вечност, вечност! — прошапута сам за се и уздахну занет у дубоке мисли, па продужи:

„Животиње нису тако смешне као људи, јер бар оне не кроје тако бесмислене, крупне и луде планове као ми… Какве крупне? … Не, то ми само уображавамо; све саме ситнице, глупости и досаде …“

„Васељена, васељена умире и на њено ће место доћи друга! … Бесконачност, вечност свега и ништавило свачег напосе! … Људи… ха, ха, ха! … Бар да хоћемо да гледамо на себе како треба! О, колико је само ситног и жалосног таворења земаљског… Ха, ха, ха! … Купио Симин момак газдарици папуче па јој велике! … Догађај!! О томе се говорило у кућама свију суседа. Мајстор није хтео да врати! Сима се завадио с њим, и чак хтели да се потуку. Симина жена изишла на улицу, па грдила жену тога папуџије, а и њега самог. Вратила се кући, и ту тек настала страховита вика, псовка; одјурила момка! Момак отишао и оговарао и Симу и његову жену како рђаво живе! … Брука — читав заплет! У тај се догађај умешало неколико кућа. Симина жена није могла сутрадан од једа ни ручати ни вечерати. То јој је шкодило. Сима срео на улици момка, па га избио. Момак је претио осветом, а неки Симини непријатељи га наговорише да поднесе тужбу! … О, жалосни и бедни људски створови! …“

— Страшно! … — изговори млади сањало готово гласно, и продужи своје мисли:

„Животе, животе, досадо! … Ништавила, жалосна ништавила… Све ће то земља покрити, па се људи ипак тако понашају као да не виде пред собом сваког дана хладан леш човечји — човека који је до јуче с њима говорио, осећао, љутио се, дружио се, свађао, мирио, веселио… Види ли свет то, осећа ли, и што не осећа? … Не, јер толики свет иде за каквим мртвачким колима на којима је мртвац, и воде обичне, ситне разговоре, и кроје хиљадама планова за будућност; а ко зна хоће ли сутра бити живи? … Опет погледа на звездано небо. — Ето, и ове звезде што их гледам, ти ужасни светови, створили су слику у мојим очима преко неизмерне даљине… Моје очи ће постати блато, које не осећа, а где ће се денути и осећање и слика тих небесних светова, створена у њима? … Колико ли ће других очију кроз толике дуге векове посматрати ове исте звезде, са овог истог места?! … Где су, опет, сва она магловита осећања досадашњих људи, а где ће се моја и сва будућа осећања душа људских денути? … Оставља ли све то трага за собом и остаје ли га зеамљи… и где ли ће после, кад земље нестане? … Вечност, вечност, па ипак ништавило страшно и ужасно! Било и… и… и… нестаће свега, и… ипак ће све остати!“

У часу као да се напрегоше све силе ума његова да створи о свему јасан појам. Клону снага и он се осети чисто малаксао од чудних мисли, те уђе у кућу.

Не хте улазити у собу, већ седе у кујни крај огњишта, на коме гори ватра и крај ње се кува вечера у лонцима.

На дувару су повешане бакарне кухињске ствари и светлост их ватре осветљава.

Бејаше, дакле, сам у том часу, те продужи своје мисли:

„Купили људи ствари; дали за њих паре; цењкали су се, можда, и сада их чувају и пазе да се не упропасте. Спремају вечеру, ручак; једу да јелом одржавају живот! … Нашто нам све то?! …“

Утом уђе унутра домаћи пас, стаде пред њега и загледа му се право у очи, машући репом и облизујући се…

„Никакве разлике између живота мога и живота овога пса! За природу је то све једно! … Зашто се онда глупи људи поносе и траже преча права. Сматрају свој живот као нешто велико, важно, а живот животиње као нешто сићушно, безначајно?!“

Занет у такве мисли није ни приметио како га је пас оставио и пришао месу што бејаше у једној шерпи остављено за пржење.

Лупа заклопца што га псето одгурну њушком трже младог сањала из мисли, које се наједаред пресекоше и узеше други ток.

Скочи са столице, викну на пса и удари га немилосрдно ногом.

— Умало не испогани месо! — промрмља љутито истог тренутка кад пас квикну од бола и побеже у двориште.

О томе догађају исприча и мајци, која мало после тога дође у кујну.

Пирот, 1895.

Слика са улице

Погледајте само ову шарену, непрегледну масу на улици што се повија тамо-амо. Шта мислите из чега је састављена? Кога ту нема: ту су вам државни великодостојници са лаганим ходом; трговци; чиновници; амали са тешким теретима на леђима; беспосличари са лаким штапићима; слуге са издрпаним оделом и лепим корпама на рукама; лепотице са гиздавим оделом и бајним осмејцима; просјаци са тужним лицем, или сузним очима; дебели беспосличари што се брину о „апетиту“ и здрављу, и мршава сиротиња са бригом „шта ће јести“; књижевници; Чивути што шеткају тамо-амо пред својим дућанима, трљају руке и вичу купце…

Све пролази једно поред другог и свако има свога циља и својих мисли. Боже мој, да чудних мисли и осећања!

Послушајте само оно потмуло, неразговетно брујање што постаје од разних речи и гласова још разноврснијих личности што склапају ову масу.

Свака изговорена реч, сваки глас, ма чији био, као да пада у море речи и гласова и одмах престаје бити целина за се, већ само служи да подржава општу вреву и брујање. Понека реч искочи јаче на површину, и тек да је уочиш, а она се већ изгубила у оном општем шуму, што га ветар односи — ко зна куда? Неки се смеју и шале; неки се туже и уздишу; неки се здраве и разговарају пријатељски; други се опет свађају. Ту се хвали, куди, оговара, довикује, виче, шапуће, нуди, одбија, мами… „Чега још нема у свету?!“

Има готово већ више од десет минута како један млад човек, од својих двадесет година, стоји на једном истом месту, у крају улице, и оборене главе лупка штапићем по камену. Са лица му се чита туга и нека тешка брига у коју је запао. С времена на време подигао би главу и тужно погледао по гомили света што врви улицом на све стране; уздахнуо би, оборио наново главу и продужио даље, готово механички, лупкати штапом по оном камену.

Сви људи, и уопште све што је очима гледао, изгледаше му досадно, лудо и глупо. Од толиких речи и гласова што допираху до његових ушију, он није чуо ни једног јединог гласа, ни речи што би се на његову тугу и јад односила. Нико неће његов бол да разуме, ни утехе да пружи, или бар да обрати пажње на њега. — Сви му људи изгледају као какве фигуре на дроту, створене само зато да га муче и киње, да буду на досади и онда када му треба саучешћа, помоћи и утехе.

— Шта се овај разјапио као бесомучан? — прогунђа љутито гледајући једног пекара који, пролазећи покрај њега, викну својим јаким гласом: „кифле“, и свирну у рог.

„Ах, свете, свете, како сам те мало познавао — мишљаше у себи. — Сада тек видим у правој боји… Зар нико од оволиких људи не може разумети овако тежак положај, па да ме бар теши, ако ништа друго, а и то би ми било доста? … Гле, колико се дигла врева, чисто да ми уши заглуну па ипак… ала су људи без срца и осећања… Ено, како се они смеју безбрижно и весело! … Како бих ја разумео тугу свакога човека и притекао му у помоћ.“

Из таквих мисли трже га један човек у издрпаном, масном оделу, са тужним лицем и чисто молећим погледом. У рукама је држао две саксије са цвећем што изнесе да прода да би могао купити јела својој деци.

— Узмите, господине, цвеће, ако је по вољи? — рече му тај човек скромним и понизним гласом…

Овај га погледа, па љутито одмахну главом. Тиме је хтео рећи да му не треба цвеће.

— Али врло јефтино ћу дати, господине, узмите, јер ми је врло потребан новац! — продужи онај са саксијама, нижим и тужнијим гласом.

— Не треба ми! Разумеш ли? Шта ми сад вазда причаш? — одврати љутито младић и, окренувши се на другу страну, пође улицом оборене главе, занет својим јадом.

— Узмите, молим вас, јер ми је велика нужда; севап ћете учинити — опет ће продавац, пристајући за њим.

— Та иди бестрага, шта си ме се наврз’о са тим цвећем? … Кад ти кажем: не треба ми, не треба! … Шта ми ту вазда досађујеш?! — одговори му младић опоро, и оде даље.

Онај са саксијама застаде, па уздахнувши помисли у себи: „Баш су данас људи без срца и осећања“, а сузе му се заблисташе у очима.

Београд, 1893.